Sonja Pavlović: Da li je normalno ne želeti decu?

Изузетно поштен текст преузет са Е-новина; преносимо га овде у целини и целости, само из разлога да „обичним“ линковањем не бисмо подизали посећеност тог издајничког и плаћеничког портала.

У тексту се покушава афирмисати право на „неродитељство“, па онима са слабим стомаком препоручујем да га игноришу; остали (у које спадам и сам, мада не изгледа увек тако) ће верујем, дати своје образложене коментаре  зашто се не слажу са ауторКОм.

драгослав павков

 

Photo: toadworld.net

Uprkos emancipaciji – i žena i muškaraca – odricanje od roditeljstva – opet nezavisno od pola – predstavlja težak, često socijalno neprihvatljiv izbor. Retko koja sredina takve pojedince ne izlaže “unakrsnom propitivanju”. S druge strane, od ljudi koji postanu roditelji retko se, ako uopšte, traži obrazloženje takve odluke. Nemoralnost odustajanja od roditeljstva i roditeljstvo kao moralni imperativ često se brane veoma jednostavnom tvrdnjom da je imati decu prirodna stvar. Budući prirodna, ona navodno ne zahteva dodatno obrazlaganje. Reč je, međutim, o dva sasvim različita nivoa jedne pojave: iz ugla vrste, prokreacija je samorazumljiva i podrazumevajuća; iz ugla racionalnog pripadnika vrste, niti jedno ponašanje koje je rezultat svesno donete odluke ne može biti izuzeto od (samo)preispitivanja

Mada zvuči neumesno, pitanje zašto ljudi žele da imaju decu nije neopravdano.

2008, savezna američka država Nebraska dekriminalizovala je napuštanje dece. Potez vlasti bio je iznuđen konstantnim rastom stope infanticida u toj državi. Zakon je parovima, nespremnim da se staraju o svojoj deci, omogućio da ih ostave na za to predviđenim lokacijama, bez straha od hapšenja i krivičnog gonjenja. Konkretan set propisa razlikovao se, međutim, od sličnih akata koje su neke američke države već imale. Usled previda zakonodavca, u njega nije uneta odredba koja precizira starosnu granicu za napuštenu decu.

Par nedelja od izglasavanja, roditelji su počeli da koriste zakonsku mogućnost da bez pravnih posledica napuste decu. Kvaka je u sledećem: Nijedno od ostavljene dece nije bilo novorođenče. Nakon nekoliko meseci, statistika je bila otprilike ovakva: od 35 dece ostavljene u državnim bolnicama i policijskim stanicama, njih 22 imalo je više od 13 godina. Zabeležen je i slučaj oca, koji je ostavio svoje devetoro dece, uzrasta između jedne i 17 godina. U Nebrasku su počeli da stižu i roditelji iz okolnih država, u kojima slične zakonske mogućnosti nisu postojale.

Slučaj Nebraske otvara zanimljivo pitanje: Kada ne bi postojale krivične konsekvence, koliko bi roditelja ostavilo svoju decu? U krajnjoj liniji, ta praksa nije ni nova ni tako neuobičajena. Samo u SAD, u svakom trenutku postoji oko 400.000 dece koja čekaju da budu usvojena, data u hraniteljsku porodicu ili zbrinuta na neki drugi način. Dešava se i da usvojitelji naknadno napuste dete i daju ga na usvajanje.

Američki njuz magazin Atlantic, u članku “Ne želeti decu je sasvim normalno“, opisuje nedavno tok jednog treda na na sajtu Secret Confessions. U februaru 2009, na sajt se ulogovala žena pod imenom Ann i ostavila kratak komentar:

Depresivna sam. Mrzim što sam mama. Mrzim što sam nezaposlena mama.

Na sajtu koji obično generiše desetak komentara po “ispovesti”, ispod kratkog unosa Ann, tred je aktivno rastao i tri godine kasnije.

Žena koja je u drugom stanju ostala u svojoj 42. godini, napisala je sledeće:

I ja mrzim što sam mama. Svaki dan je isti. Razmišljam da će tako biti do moje 60. godine, kada će mi život praktično biti gotov.

Izvesna Gianna je pak ovako komentarisala:

Volim svog sina, ali mrzim što sam majka. Biti majka je nezahvalan, monoton, iscrpljujući, razdražujući i opresivan posao. Majčinstvo je poput zatvorske kazne. Ne mogu da dočekam puštanje na uslovnu slobodu, što će se desiti kada moj sin napuni 18 godina i, nadam se, ode na studije.

Među odgovorima na “ispovest” Ann ima veoma malo primera majki slomljenih pod teretom siromaštva i/ili samohranog roditeljstva. Sudeći po onome što su pisale u svojim komentarima, pretežno se radi o ženama solidnog socioekonomskog statusa. Kada bi mogle da vrate vreme, izbegle bi da budu majke, ali iz razloga koji su atipični u odnosu na ono što najčešće čujemo na ovu temu. Ove žene “ispovedaju” da im je status majke život učinio jednoličnim; žale se na slabu uključenost svojih partnera u staranje o zajedničkoj deci; neke svedoče da su ih partneri praktično primorali da slučajnu trudnoću iznesu do kraja i rode dete koje uopšte nisu planirale i/ili želele. Preovlađujući sentiment je, međutim, sledeći: Osećaju da im je život postao u potpunosti podređen deci, do mere da su izgubile sopstveno ja.

Iz iskaza samih žena vidi se da su neke od njih naprosto loše procenile sopstvenu spremnost za roditeljstvo. Ali, kakav bi izbor imale da nisu napravile lošu procenu? Uprkos emancipaciji – i žena i muškaraca – odricanje od roditeljstva – opet nezavisno od pola – predstavlja težak, često socijalno neprihvatljiv izbor. Retko koja sredina takve pojedince ne izlaže “unakrsnom propitivanju”. S druge strane, od ljudi koji postanu roditelji retko se, ako uopšte, traži obrazloženje takve odluke.

Da li je moralno imati decu?

Nemoralnost odustajanja od roditeljstva i roditeljstvo kao moralni imperativ često se brane veoma jednostavnom tvrdnjom da je imati decu prirodna stvar. Budući prirodna, ona navodno ne zahteva dodatno obrazlaganje. Reč je, međutim, o dva sasvim različita nivoa jedne pojave: iz ugla vrste, prokreacija je samorazumljiva i podrazumevajuća; iz ugla racionalnog pripadnika vrste, niti jedno ponašanje koje je rezultat svesno donete odluke ne može biti izuzeto od (samo)preispitivanja.

Photo: nyoobserver

Istina, ljudi navode razloge za sopstvenu odluku da kreiraju potomstvo. Osim kao objašnjenje svog prokreativnog ponašanja, često ih koriste i kao opšte moralne preskripcije – pouke o tome zašto svako, sem ako je u tome biološki onemogućen, treba da ima decu.

  • Potencijalno, a nerođeno dete uskraćeno je za radosti koje život donosi; na primer, nikada neće jesti sladoled, voziti bicikl, uživati u seksu…

Mada maskirano u filozofski diskurs, ovakvo objašnjenje ne može da opstane na barem dva nivoa. Načelno, nepostojeći pojedinci nisu moralni agenti i povodom njih je logički neosnovano zauzimati moralnu poziciju. Drugo, ako prihvatimo da svi treba da imaju decu, jer time uvećavaju nešto što filozofi nazivaju totalna, globalna sreća, postavlja se pitanje kada pojedinac ili par treba da stane s prokreacijom, tj. kada je neko učinio dovoljno na planu uvećanja globalne sreće? Britanski filozof Derek Parfit (Derek Parfit) svojevremeno je uočio i pokazao da ovakav rezon nužno vodi u beskonačnu redukciju i “odvratan zaključak“.

Recimo da dete koje jede sladoled uvećava opštu sreću za iznos x. U tom slučaju, dvoje dece je uvećavaju za 2x, četvoro za 4x i tako redom. Pretpostavimo da porodica sa osmoro dece može svojim potomcima da priušti sladoled dva puta ređe nego porodica s četvoro. Oni, međutim, jednako uvećavaju nivo globalne sreće. Imajući to u vidu, iz ovako utilitaristički formulisanog argumenta sledi da je uvek moralno imati što više dece. Krajnja posledica bi bila kontinuirano uvećanje populacije, čiji pojedinačni pripadnici vode sve manje srećne živote. Čak i kada individualni doživljaj sreće počne da se približava nuli, globalni nivo sreće raste. Dakle, prokreacija je neodbranjiva sa aspekta pojednostavljenog utilitarnog morala.

  • Ljudi treba da imaju decu, jer time produžavaju život svojim genima (porodičnom imenu).

Najpre, postavlja se pitanje da li je ičija biološka (genetska) kompozicija tako vredna da je nužno perpetuirati je. Čak i da prihvatimo da takav pojedinac postoji, osim ako ne govorimo o kloniranju, njegov biološki materijal ne može u narednu generaciju biti prenet u celosti. Kao pripadnici seksualno reprodukujuće vrste, rađamo se s kombinacijom gena koje nasleđujemo od oba roditelja i nemamo nikakvu kontrolu nad tim koji će se od njih iskazati u našem fenotipu.

Pozivati se na gene, u eri kada je ljudski genom uveliko iščitan, a genetički inženjering i sintetička biologija doživljavaju procvat, uvek za sobom povlači niz etičkih nedoumica. Na primer, da li bi bilo opravdano, čak poželjno, da države pojedincima nametnu obavezu genetičkog skrininga, a potom stimulišu prokreaciju isključivo genetski “ispravnih” individua? Ili, da li bi trebalo zabraniti uobičajen metod začeća i uputiti ljude na veštačku oplodnju; u toj proceduri, već sada, moguća je selekcija “superiornih” embriona?

  • Građanska je dužnost pojedinaca da stvaranjem potomstva doprinesu opstanku zajednice.

Sa aspekta etike, ovakav argument je neprihvatljiv, posebno iz ugla žena koje pretvara u mašine za rađanje. Osim što ograničava slobodu pojedinaca da biraju hoće li imati decu ili ne, implicira još jedan način zadiranja u lične, “telesne” slobode. Naime, opstanak zajednice može da ugrozi i prekomerna prokreacija. Da li bi država u takvom slučaju trebalo da sankcioniše rađanje?

  •  

    Photo: Stock

    Roditeljstvo usrećuje roditelje. Posledično, čini svet boljim mestom.

Tako kaže intuicija. Akademska istraživanja ličnog doživljaja sreće i samoprocenenjenog opšteg zadovoljstva životom tvrde nešto drugo: da su roditelji jednako ili manje srećni od ljudi koji nemaju dece.

Jedno od najcitiranijih istraživanja na ovu temu, studija američkog kognitivnog psihologa (i dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju) Danijela Kanemana (Danniel Kahneman), pokazalo je da je čuvanje dece pri dnu liste aktivnosti koje donose zadovoljstvo. Prema rezultatima opsežne ankete i serije intervjua koje su on i njegovi saradnici sproveli na uzorku od 909 zaposlenih Teksašanki, zaposlene majke više uživaju u nizu drugih, čak ne tako zabavnih aktivnosti: kuvanje, gledanje televizije, vežbanje, pričanje telefonom, dremanje, kupovina. Jedna od retkih aktivnosti koje im donose manje zadovoljstva od direktnog čuvanja dece jeste čišćenje; u slučaju majki s više dece, i ono se može čitati kao “čišćenje za decom”.

Zašto ljudi, ipak, rađaju decu?

Zato što (pogrešno) procenjuju da će time učiniti srećnim i sebe i svoje potomke.

Istraživanja citiranog Kanemana, kao i niza kognitivnih psihologa i bihejvioralnih ekonomista, sugerišu da ljudski um “pati” od onoga što psiholozi nazivaju urođena optimistična pristrasnost: Bez da smo toga svesni, za sebe predviđamo nerealno ružičaste životne ishode (biću srećna u braku; neću se razvesti; imaću lepu i pametnu decu; biću kompetentan roditelj; umreću “zdrava”, tj. sposobna da se staram o sebi i ne zavisim od drugih…), pripisujući im daleko veću verovatnoću nego što bismo to učinili kada bismo se rukovodili realnim statističkim pokazateljima.

Osim urođenog optimizma, kognitivni psiholozi otkrili su da naša razmišljanja o patnji i sreći boji specifična asimetrija, oličena u dvostrukim standardima kojima sameravamo zadovoljstvo i patnju.

Zamislimo dva heteroseksualna para. Par A čini dvoje mladih, zdravih i bogatih ljudi. Ako bi imali decu, mogli bi im pružiti najbolje igračke, odeću, škole… Ipak, teško da bi iko racionalan tvrdio da oni imaju moralnu obavezu da ostave potomstvo.

Nasuprot njima je par B. Oni su mladi i bogati, ali oboje nose izrazito detrimentalnu mutaciju istog gena. Ukoliko dobiju dete, njegov život će biti ispunjen patnjom. U slučaju ovog para, veliki broj racionalnih pojedinaca bi tvrdio da oni imaju moralnu obavezu da ne ostave potomstvo.

Hipotetički slučaj dva para pokazuje da na zadovoljstvo i patnju gledamo bitno različito: Propuštenu sreću i zadovoljstvo nerođenog deteta ne smatramo gubitkom u meri u kojoj izbegnutu patnju nerođenog deteta procenjujemo kao benefit.

Ovakva misaona vežba vodi interesantnom, mada intuitivno zastrašujućem generalnom zaključku da je u svakom slučaju korisnije ne stvarati potomstvo. Naime, čak i najbolji od mogućih života biće kombinacija zadovoljstva i patnje. Propušteno zadovoljstvo, u smislu nerođenog deteta, ni na koji način ne pogađa stvaran poredak stvari u svetu. S druge strane, svako novorođeno dete makar minimalno uvećava apstraktnu ukupnu količinu globalne patnje.

D li sve ovo znači da ljudi imaju decu zato što su iracionalni; zato što prave greške u mišljenju i zaključivanju?

Roditeljstvo u kontekstu

Nalaze Kanemanove i niza sličnih studija moguće je ublažiti interpretacijom. Mogli bismo reći da oni ne govore da roditeljstvo ljude čini nesrećnim, nego da ih, nasuprot intuiciji i očekivanjima, ne čini srećnijim. Štaviše, pitanje je koliko ovakva istraživanja mogu išta da kažu o roditeljstvu per se; daleko je plauzibilnije da nešto govore o roditeljstvu u aktuelnom kontekstu. Verovatno otud i sledeća pravilnost u prikupljenim empirijskim podacima: majke su manje srećne od očeva; samohrani roditelji su manje srećni od parova koji zajedno podižu potomke; roditeljstvo je najzahtevnije, najdosadnije i najnapornije u periodu kada je dete na uzrastu odojčeta i kada počinje da hoda.

Ma kako grubo zvučalo, pre urbanizacije, deca su bila ekonomski resurs svojih roditelja. Čak i danas, ako živite na farmi, dobro će vam doći neplaćena pomoć većeg broja ukućana. Urbanizacija i ekonomski prosperitet izmenili su i naša moralna načela. Naprosto, na detinjstvo gledamo kao na period zaštićenosti i privilegija, a na roditeljstvo kao na proces usavršavanja potomaka.

Ovo posebno važi za srednju i višu srednju klasu. Dečji psiholozi su izračunali da deca majki sa diplomom osnovnih ili akademskih studija – govorimo o industrijski razvijenom delu sveta – najmanje pet sati nedeljno provode u tzv. organizovanim aktivnostima (aktivnostima namenjenim “usavršavanju” dece). Kada je reč o deci radnica, ovo vreme je tri sata kraće, ali longitudinalne studije pokazuju trend sustizanja.

Podaci o investiciji u roditeljstvo mogu delimično da objasne “tajne ispovesti” obrazovanih, socioekonomski etabliranih žena i odgovore na pitanje zašto ih materinstvo čini nezadovoljnim. Stvar postaje još jasnija ako se u obzir uzme i činjenica da teret intenzivnijeg roditeljstva i koncentrovanog vaspitanja (praksa struktuiranja aktivnosti deteta kako bi se pospešili njegovi fizički i intelektualni kapaciteti) nije ravnomerno raspoređen na oba roditelja. Mada su ravnopravno sa svojim partnerima prisutne na tržištu radne snage, žene snose disproporcionalno veći teret staranja o deci. Otud osećaj gubitka autonomije. Da sve bude komplikovanije, istovremeno osećaju da se svojoj deci ne posvećuju u dovoljnoj meri.

Neskladom između zahteva koje pred savremenu ženu stavljaju profesija i roditeljstvo može se objasniti ne samo podatak da su majke u proseku manje srećne od očeva, već i empirijski nalaz da su žene manje zadovoljne brakom u odnosu na svoje partnere. Kada su psiholozi Kit Kembel (W. Keith Campbell) i Džin Tvindž (Jean Twenge) svojevremeno uradili metaanalizu bezmalo stotinu studija na temu roditeljstvo i bračna sreća, objavljenih između 1975. i 2003, došli su do podatka da je, u posmatranom periodu, negativna korelacija između dece (i njihovog broja) i zadovoljstva brakom postajala sve snažnija. Drugim rečima, mada je dolazak deteta na svet uvek bio faktor strukturne nestabilnosti porodice/braka, njegov efekat je vremenom sve izraženiji.

Da li se iskustvo roditeljstva može učiniti manje nagrižućim po lični doživljaj sreće i opšte zadovoljstvo (bračnim) životom?

Postoji parče industrijski razvijenog sveta na kojem citirani podaci i trendovi ne važe. Dakle, Skandinavija.

Podatak da su Skandinavci s decom srećniji od svojih sunarodnika bez dece, tj. da Skandinavce roditeljstvo čini srećnijima, svetu je neplanirano otkrio američki istraživač danskog porekla Hans Koler (Hans-Peter Kohler). Kao demografa, prvenstveno su ga zanimali uzroci pada fertiliteta u Evropi. Pokušavajući da objasni zašto skandinavske zemlje nemaju problem negativnog priraštaja stanovništva, čak i kada se porede s konzervativnijim evropskima nacijama, koje više polažu na tradicionalnu porodicu i njene vrednosti, došao je do zaključka da stvar nije ni u ekonomskoj snazi (skandinavske zemlje nisu po ekonomskim parametrima tako daleko od ostalih evropskih zemalja) ni u prilivu imigranata iz kultura s drugačijim reproduktivnim obrascima (i ostale evropske zemlje ih imaju). Ključnim se pokazala socijalna sigurnost, odnosno razvijenost države kao socijalnog servisa građana.

Photo: toadworld.net

Zahvaljujući jednogodišnjem plaćenom roditeljskom odustvu, skandinavski roditelji imaju vremena za prilagođavanje na promene koje donosi rođenje deteta, pri čemu su istovremeno lišeni ozbiljnijih finansijskih briga. Po isteku jednogodišnjeg perioda, zahvaljujući odličnoj mreži jaslica i obdaništa, finansiranih državnim novcem, ne moraju samostalno da tragaju i obimno finansiraju brigu o detetu nakon povratka u profesiju. Za sve vreme odrastanja deteta, pitanje njegovog zdravstvenog osiguranja i školovanja ne mora da se nađe na dnevnom redu; besplatno je i garantovano i jedno i drugo.

Hans-Peterova istraživanja i proračuni inspirisali su Kanemana da ponovi studiju koju je izveo sa zaposlenim Teksašankama. Da bi testirao hipotezu o pozitivnoj korelaciji između države kao socijalnog servisa i zadovoljstva u roditeljstvu, isti metodološki postupak primenio je na dva uzorka zaposlenih žena, iz dva po demografskim karakteristikama slična grada: Kolumbusa (Ohajo) i Rena (Francuska). Budući da su i žene iz dva uzorka po relevantnim karakteristikama bile slične, kao najbitnija varijabla figurirale se razlike između francuskog i američkog sistema socijalne zaštite. Rezultat: Francuskinje su zadovoljnije iskustvom materinstva u odnosu na Amerikanke sličnih sociodemografskih karakteristika.

* Tekst prenosimo sa bloga Mindreadings

илустрације и опрема: Е-новине

Advertisements

19 mišljenja na „Sonja Pavlović: Da li je normalno ne želeti decu?

  1. Ја спадам у оне са слабим стомаком, али ћу ипак рећи коју. Овакве креатуре бих законом забранио, односно, њихова глупава и “у се , на се, и пода се“ филозофскa печатања која ће овај свет одвести у крај. Глупача се ниједног тренутка не запита, такође нико од те феле – па, да је твоја мајка била егоистична свиња као што си ти, не би глупачо ни постојала – што ми се и не чини лошим, јер таквог потомка се треба стидети.

    Ово не треба читати пре подне, јер читав дан оде у вражју матер.

    Sviđa mi se

  2. Прочитах ја ово још када се појавило.
    И знате шта? Мени је то сасвим у реду.
    Не стварно, размислите добро, да ли желите да људи са ставовима попут ових изнесених у овом тексту и даље шире свој генетски материјал по планети?
    Мислим да је ово само још један од начина како се природа лишава бескорисног генетског материјала.
    Дакле, моја пуна подршка цењеној ауторки и свима који деле њене ставове у настојањима да немају децу.

    Sviđa mi se

    • Ех, кад би било само то… . Проблем је што ово врло лако може прерасти у тражење посебних права, јер Боже мој, те жене су угрожене од морала већинске заједнице, па ће тражити да се њихов начин живота пропагира и по школама, јербо не сме бити дискриминације и онда ће ићи на оне најниже и егоистичне пориве у људима као што у свему раде. Па ће за коју годину свака девојка у друштву бити проглашена за кретеноида ако случајно жели да буде мајка. Још ако жели да буде САМО МАЈКА, јоооој, биће протерана и спаљена као вештица из Салема. Море, тараба за ту банду је лек.

      Sviđa mi se

      • Тараба није лек ни за шта, у то смо се уверили много пута до сад; интересантно је да ти, највећи противник преких судова овде, немаш ништа против постројавања уз тарабу ако се ради о нечем што се теби учини штетним и неморалним. Да подсетим, пре само седамдесетак година комунисти овдашњи (и увозни) су врло радо уз тарабу прислањали политичке неистомишљенике; „равногорци“ су више преферирали собаљивање у јарак, минус испод браде и „откуп душе“ са пар динарчића… Није ли време да се више прекине са праксом која (ако већ ништа друго) не даје резултате?

        Sviđa mi se

      • Та пракса даје резултате, но не волим да ја будем тај уз тарабу :). Шалим се, човече, против ових не вреде класични видови борбе. Окупираше нам све, сада нам улазе и у куће и у породице, ма у све улазе. Видећеш, без тарабе овде се никад неће променити ништа. Само да их видим постројене мамицу им бедну, прогутали би свако слово и сваку реч што су изасрали по Србима.

        Sviđa mi se

      • Пре неки дан сам опоменуо једног другог коментатора на непримерен речник, а нисам му обрисао коментар само из разлога да би други имали пример недопуштеног. Не сматрам се неким лицемерним чистунцом, нажалост – често и сам псујем к’о кочијаш. Као што могу да разумем псовку у ауторском тексту која на неки начин „појачава аргументацију“, тако не схватам безразложно и непотребно псовање у коментарима посетилаца; то сматрам понашањем сличном ономе када бисте били позвани у госте, а ви се домаћину захвалили на позиву тако што пред свим гостима и укућанима пустите ветар за столом. Уобличи свој коментар у неки уобичајени формат, са задовољством ћу га објавити.

        Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s