Милан Миленковић: Државотворност на српски начин

 

Слика

Намножило се, у Србији, познавалаца политике, да на броју могу да нам позавиде и Кинези.

Такви смо ми: Сви знамо да саставимо репрезентацију, да поправимо ауто, да упецамо клена од три киле, а нарочито да радимо оне ствари као нико на свету. То да свака озбиљна анализа полази од чињеница, ником не смета да барата „утисцима“ и „ставовима“. Ако постоји неко зло наслеђе комунизма, то је да свако има право да каже шта мисли, па и да безвезкне без икакве одговорности. Право да се нешто каже, није најбољи аргумент да се то и уради.
Срећом, ил` несерећом, егалитаристички рај не потраја, иначе би сви имали право да буду хирурзи и да оперишу слепо црево у гаражи, или да граде мостове, на основу ставова и утисака о статици.
Читам данас, нека Маја Радонић пише: „ Дакле, да би неки народ могао да се назива државотворним, мора да има своју територију, државу, Устав, заставу, грб, химну, језик и писмо“.
Ајд` сад што неки народ може да буде државотворан, а да се тако не назива, или да се тако назива, али да не буде, али овде се обележја државе наводе као обележје државотворности. Мала школа методологије: Шта је апсолутни услов да нешто буде држава?
И доборовољно ватрограсно друштво може да има грб, заставу и химну, па опет није држава. У политичким партијама се, баш испод партијске заставе, грба и химне, одвија разграђивање државе.
Народ, да би био државотворан, не мора да има државу; Срби су државотворни били и под Турцима, и под Аустријом, па нису створили државу више од 400 година.
Обрнуто, данас имамо државу, али нисмо државотворни, бар не у мери у којој су то били наши стари. Слично је и са уставом (али не Уставом, како у тексту пише). Енглеска никад није имала устав, па није мање држава због тога, нити су Енглези мање државотворни.
Тек језик и писмо нису обележја државотворности, јер би се тиме читавој серији јужноамеричких народа одрекла државотворност, јер говоре туђ (шпански, или португалски језик) и користе туђе писмо.
Наћи ће се не мало народа који имају све побројано, а нису државотворни. Хрвати све имају: И територију, и грб, и заставу, и химну, и устав, и језик, и писмо…па нису државотворни, а Хрватска држава ће постати упитна оног тренутка кад не буде имала моћне заштитнике.
Македонци имају све што и Хрвати, па ће државотворни бити кад и ова Маја буде познавалац политике.
Овде је, у овој изјави, дакле, удробљено све: И државотворност, и држава, и обележја, и симболи. Од вишка глава не боли, а од мањка знања, још мање.

Државотворан је онај народ који тежи стварању државе, као што само име каже. Он не види државне симболе, већ државу као симбол и та мала разлика је понор између знања и приучености. Неки народи јесу, неки нису државотворни, а нико не зна зашто је то тако и тешко да ће сазнати.
То измиче каузалистици и не да се објаснити никаквим натезањем појмова. На то одговор још нико није дао. Држава, пак, има своја обележја, али је то не чини државом у пуном значењу, већ само формално-правно. Држава мора не само да има територију, већ мора и да је ефикасно контролише, а контролу не остварују грб, застава, химна, или устав, још мање језик и писмо, већ – чизма. У овом неразумевању се крије сва беда српске политичке аналитике, која хоће да барата појмовима (па и то само под условом да се не доводе у питање), а не животом. Овде је потпуно свеједно ко није у праву – ја или Маја Радонић – већ се ради о чињеницама живота.
Објасните Тачију да смо ми државотворни и да имамо обележја, те је стога дужан да се подреди нашим законима. Кад нокат роди где му место није.
Да доле имамо војску, Шиптари би је уважавали као реалну силу, а на наше државне симболе би се једнако олакшавали. Срећом по њих, Шиптари не живе у нашој појмовној збрци, већ у реалитету и, док је тако, оствариваће победу за победом. Они нису државотворни, али ће створити државу; ми смо државотворни, па ћемо је разградити. Остаће нам, истина, симболи, да имамо шта да сакријемо у подрум, кад нам Шиптари закуцају на врата.

Политику, као опипљиву, реалистичну, на живот ослоњену делатност, могу да разумеју само политиколози и војници, јер су учени да светом не владају принципи, истине и правда, већ воља за моћ и гола сила.
Правници, рецимо, виде свет као мрежу закона и не престају да се чуде кад јаки тољагом дају по леђима слабима, па тужакају силнике пред судовима у којима опет ти исти силници имају главну реч.
Философи виде свет као реалитет у коме владају логички принципи и прецизно дефинисани појмови. Наравно, ни принципи, ни логика, нису спречили римског војника да Архимеду разбије главу. Апстрактни поправљачи света никако неће да виде да је поприште битке стварност, а не дух. Пилат је разапео Христа на овом свету, а Христ је шампион духа и истина. Христа, наравно, немају Кинези, нити Индуси, за њих је он ефемеран историјски лик, али Пилата је имао сваки народ. Ту је разлика између духа и чињеница.
Код нас се то огледа у чудном одмеравању Љотићеве идологије са идеологијом комунизма, као и са меркањем ко је био „бољи“: Дража, или Тито. Приучени књишки мољци и катедарске будалетине су у стању да о томе тупе сто година, а промиче им једна банална чињеница – победили су Тито и комунистичка идеологија. Пред историјом постоји само успех, све друго је приговор на стварност, која није по мери духа. То ко је био бољи, паметнији, лепши, поштенији су симпатичне разгибавалице за мозак, али стварност и живот имају свој ток и не дају се променити бајањем.
Баш данашњи антикомунисти и следбеници разних Дража, Љотића и Недића афирмишу стварност као игру сила, а не правде, тако што су се крили у рупама и ћутали док је комунизам оперисао силом и имао државни апарат. Тад велики принципи и истине нису били важни, јер су се због њих могле добити батине, а могуће и робија. Поправљачи света су се јавили кад опасности више није било. Има ли већег доказа да је стварност изнад духа?
Баш зато се код нас десио чудан процес: Уместо да непријатеља режима, оног комунистичког, највише буде одмах после рата, док је још било живих противника, број антикомуниста је растао са опадањем репресије, кад су већ и бабе могле мртвом курјаку реп да мере. Да је Тито имао оволико противника 1945-те, као што их има данас, не би владао ни годину дана. Обрнуто, да су Љотић и Дража имали оволико обожавалаца колико данас, не би их комунисти до данас победили. Шта то говори? Поправљачи света су уважили силу и подвили су реп. Тиме су афирмисали свет чињеница, насупрот свету истине и правде. Данас, кад се за истину и правду не иде у мардељ, десничара ко` ладне воде. Отуда и мало шизофрени приступ историји: Једном се неспремност да се страда за своје идеје објашњава бруталном силом огромног партизанског апарата, који је репресирао неистомишљенике, а онда се, у неком тренутку, заточници правде и истине забораве, па цвркућу како је партизански покрет био састављен од шачице фанатика, док је цео српски народ вазда био светосавски и антикомунистички. Па како дозволисте да вас шачица сатера у мишју рупу? Опет, ако је партизански покрет био масиван, како држи воду прича да су сви били против њих? Ево решења! Издали савезници, а одмогли Руси! Решен проблем!

Народ постоји ако има велике симболе, а то нису грб, застава, језик и писмо, још мање устав и територија. Све се то мења кроз време, за хиљаду година српске државотворности, нисмо имали „Боже правде“, спевана је релативно касно. Устав је творевина 19-тог века, писмо је постало доступно већини народа тек у 20-том веку, а територија се стално мењала.
Велики симболи су нешто друго: Племенски култови, пре свега култ предака и јунака, племенски тотеми и табуи, који се чувају и преносе и кад нема територије, кад нема слободе, нити државе, као и традиција и обичај, који постоје и међу Србима у Америци. Бадњак је већи симбол него устав, а погребни обичаји ће надживети и химну, и затаву, и грб. Нагон за јуначком смрћу и веселим покољем ће увек односити победу над апстрактним исправљачима и тумачима историје, јер се без великих мужјака не може опстати, а оно што за њима каска и изјављује приговоре, јесу баш ти рузмарини, порављачи и тумачи. Сигуран знак пропасти једног народа је када неки Слободан Јовановић постане већа фигура од Мишића, или кад неки Тесла постане већи лик од Обилића. То значи да се народ из историјске арене, једине у којој се да опстајати, повукао у арену духа. Такав народ се мора помирити са тим да ће га, скупа са његовим апостолима духа, покорити самосвеснији и храбрији народи, који су у свом корпусу успели ефикасно да сузбију пацифистичка и демагошка расположења. Таман кад дух достигне врхунац, а истина и правда најважнија ствар у једном друштву, под зидинама се појаве варвари, којима се фућка за дух и правду. Варвари победе, а пораженима остаје приплакивање и олајавање победника, који им, онако прљав и примитиван, шеви напирлитане госпође и пљачка имовину, чију вредност не уме да цени.
Нешто слично се догодило и овде:
Девојке из „Круга Двојке“ су, после рата, пожуриле да легну под Личане и остале планинце који су упали у Београд на тенковима (потпуно је свеједно да ли су то урадиле због тога што у свом социјалном миљеу нису до тада наилазиле на алфа-мужјаке, или због десет кила брашна), док су поражени тихо, по салонима, оплакивали судбу клету и жалили се како комунци уопште не познају уметничку вредност предмета које им отимају из куће. А комунцима од тих приговора све ослабила потенција… Судбина српског народа критично зависи од тога колико ће слугерањска расположења, скупа са тужибабама и апостолима духа, успети ефикасно да историјски ограничи.
Дати власт некоме ко још и данас побеђује Тита на Сутјесци и доказује да је колаборација боља од борбе, значи сигурну пропаст. У историји се опстаје победом, а не правдом и истином. Никаква правда, истина, никакви симболи, не могу да оперу љагу пораза. Обрнуто: Успех пегла све. Само поражени народи се исцрпљују у бескрајној дебати и сталном преметању једне исте мисаоне садржине која, сталним понављањем не постаје дубља, већ само досаднија.

Advertisements

25 mišljenja na „Милан Миленковић: Државотворност на српски начин

  1. Излажући се погибељи да „безвекнем без одговорности“, волео бих да ми се објасне две ствари:
    – Шта је лоше у томе што свако има право да изнесе свој став, и зашто је било боље док је тај став могла да изнесе (и често брутално намеће) свака будала под условом да је имала лиценцу за „имање става“ – чланство у политичкој (комунистичкој) партији? Мада се данас под заштитом свемогућих диплома и титула раде много горе ствари него во времја оно, не могу а да се не насмејем кад год се сетим комуњара који су триповали да је довољно у брду избушити рупу па добити рудник (и постати директор рудника, а ако „дијалектика материјализма буде на мојој страни“ – и нешто веће – делегат, можда чак и члан Савета федерације), а за проверу трипова у пракси су имали небројено робље које је стално морало да буде на располагању, јер би у противном могло да буде проглашено за „реакцију“, ненародне елементе и остатке труле краљевине…
    Дужност интелектуалаца је да потребе нације и ставове сваког њеног припадника приме к знању и према њима се односе са дужним поштовањем; као и да недовољно образложене али коректне ставове артикулишу, јер као што видех на једно графиту у Хрватској: Зато смо вас школовали. Да не буде и бесплатно и џаба 🙂

    – И друго, зашто ми јесмо а Хрвати на пример – нису „државотворан народ“?
    Оне своје сеоске краљеве су имали пре нас… Да је краљ један од симбола државе – имплиците си се сложио и сам… Та првобитна држава им је уништена пре хиљаду година, али они су са променљивим успехом успели да балансирају између различитих интереса господара и ратоборних суседа, па су некако увек имали мањи или већи степен аутономије у односу на завојеваче. Из „правица“ хрватске властеле, цео хрватски народ данас вуче колективна права, тј. „хрватско државно право“. „Мој став“ је да је ово брутално неразумевање „хрватског става“ и њихове државотворности и довело до удруживања са њима на погрешним основама и касније српске катастрофе на тим просторима:
    Срби (нарочито Србијанци који углавном о Хрватима хронично појма немају) су у заједничку државу ушли са сопственом државом, на коју јесу били поносни али за коју су знали да се не може мазати на лебац, нити сипати у трактор. Они су триповали да ће исте емоције према заједничкој кући делити са Хрватима и Словенцима – новооткривеном браћом. Кад су Срби коначно схватили да „браћа“ са занедничком државом имају друге планове, осетили су се преварени и увређени: Ми њих ослободили а они нама овако (видети активности г. Пунише Рачића „Немањића“)
    Са друге стране, Хрвати су нову браћу листом доживели не као равноправне суграђане већ као окупаторе, само још горе од претходника; аустромађаре нису волели, али неке ствари су им ипак морали признати: Правну сигурност коју је та Аустро Угарска гарантовала лојалним грађанима, сигурност имовине и поштовање договореног
    (мој чукундеда се борио у „мађарском рату 1848.“ на страни Аустрије… Као чистокрвни Србин, био је убеђен да ће након победе, хипотека код неког маџарског спаије бити затурена или једноставно беспредметна… Међутим, Баћа се зајеб’о: Рат је рат, а дуг је дуг. Због тога је та династија и опстајала пола миленијума без неких већих проблема – договорено се мање или више углавном поштовало. Да скратим – мој Баћа, победник над Кошут Лајошем (или Лајошом?), 1850. се попео на кола „нуз руду“ која је вукла ждребна кобила и фамилију одвезао у Срем где је за цркавицу која му је након заплене непокретне имовине преостала, успео да купи комад земље и плац за „набијање куће“)
    су били нешто што се за Хрвате (и многе Србе пречане) подразумевало, а што Србијанци ни дан – данас не могу да појме… О мањим порезима да не причамо, да се не срамотимо додатно… О кулуку који у тој држави није постојао – такође.
    Као закључак, „мој став“ је да су Срби под познатим околностима и често берући кожу на шиљак изборили сопствено право на државу, али да се ми, њихови потомци према тој држави односимо као према Алај-беговој слами. Што мораш признати – није ни мало државотворно, ма колико ови заслепци шитомсрбског веба о томе галаме.
    Са друге стране, Хрвати никада нису смогли снаге (а можда ни превелике амбиције?) да се ослободе странаца и направе своју националну државу. Радије су допустили да то уместо њих учине други и будаластији, неки који ће их и кад се побуне третирати као ретардирану браћу или безобразну децу – па њима обешенима због издаје неће китити градске тргове и алеје, већ ће их онако, из „васпитних разлога“ и утеривања у братство/јединство ради – затварати у Митровицу, Градишку и Лепоглаву. Данас, не постоји Хрват који није за самосталну и што независнију Хрватску; на почетку кризе ’90-тих их је и било пар комада, али су мудро ћутали и чекали да виде шта ће дураде Херцегованци, Далмоши и Личани. Да су га ови издували, да је Југославија победила, тих пар комада Хрвата-ЈугослАвена би данас били алфа и омега у Хрватској, не неки Србин – него они. Како се десило супротно, тих пар комада мудру ћути и ровари из потаје покушавајући своје потомке да ували у органе власти, ХАЗУ и остале „националне“ институције, и већ у слчедећој генерацији – исти ће бити већи Франковци од Франка.
    Дакле, кад не могу на врата, они улазе кроз прозор, а у томе је цела „бит“ политике по Макијавелију (за коју „мој је став“ да је мејнстрим данас).
    Са друге стране, ми, Срби смо се колективно попишали на на претке а о потомцима не смем ни да размишљам. МИ данас немамо националну свест Димитрија Туцовића – оновременог мутанта Чеде Јовановића и Соње Бисерко, који се иако такав – није премишљао да ли да се одазове на позив за мобилизацију и као резервни поручник оде у рат. У коме је коначно и изгубио главу, али о томе (срећом по читаоце) други пут. Ето, надам сам да сам својим „утисцима“ о српској модерној политици ипак нешто допринео :), барем да буде гушћа чорба, а можда се на ползу бата- Нимбуса и посвађамо што ће нам помоћи да се приближимо посећености наци-форума.

    Sviđa mi se

    • Павкове,
      Хрвата одавно нема као народа.
      Погледај им презимена, имена…
      Швабе, Јевреји, Пољаци, Чеси и поунијаћени Срби( највише).
      Народ с коца и конопца који има фалсификовану историју писану у Ватикану.
      Треба о нама писати и расдтумачити зашто смо овакви и када ћемо се призвати памети….

      Sviđa mi se

    • Koliko neistina i iskrivljene svesri. Evo jedne. Naravno da je Kralj Aleksandar stvorio Jugoslaviju kako bi na sto vecoj teritoriji Neograd uzimao benefite za sebe. I naravno da je ugnjevatai i pljackao druge narode. I naravno da je to bila trula kraljevina , nesto nalik na ovu drzavu a zna se kakva je. I zato je narod masovno odlazio u partizane i na kraju pobedili fasisticke sluge Nedicevce . ljoticevce , cetnike , branioce starog rezima. Nikada ova bedna drzava nije vise izgradjena , nikada srosku barod nije bolje ziveo nego u toj omrazenoj komunistickoj Jugoslaviji. Titu bi trebao da podibne jos dve kuce cveca jer bi u suprottnom tabanali na Staljingrad a posle rata osetili svu bratsku ljubav Rusa. Nije tako ? Ovih poslednjih 25 godina su ocigledan dokaz kako to izgleda kad Bg ostane sam na livadi kao sirak pusti jer su svi pobegli. Dobro, ostala je jos Vojvodina da se muze.

      Sviđa mi se

  2. Немам времена да оширно пишем, морам на шђљаку, па само о Хрватима: они, као народ, постоје од 19-тог века. Пре тога, постојала је сама мала етничка група под тим именом и то на територији Загорја. Још Вук Караџић пише да је име „Хрват“ непознато у Далмацији и Босни. Тешко да државотворан може да буде онај ко и не зна које му је народно име.
    Феудална државност је нешто сасвим друго: краљеви владају областима, а не народима. Краљ, начелно, нема ни сам национално осећање. То је сталешка држава и народ је „радно тело“, а не сународник племића. Код Срба, тек од деспота Стефана, почиње интитулација по имену народа, пре њега само по областима.
    Хрвати нису државотворни и из других разлога, али о томе касније. Укратко: само народи који имају национални мит, јесу државотворни.

    Sviđa mi se

    • „… само народи који имају национални мит, јесу државотворни.“
      Хихихи… Па и они их имају: Трпимир, Томислав, Прдислав, Говногој…

      Sviđa mi se

  3. Добар текст.
    Средњевековно схватање државе не постоји јер држава као појам не постоји. Тако да позивање на средњевековну Српску државност је бесмислица. У средњем веку се влада областима, то јест просторм. Основни услов владања просторм јесте да било ко ко је насељен на том простору признаје вољу тог краља као врховну. Уз то се и шлепује црква тако да је механизам владавине просторм поштовање воље владара и цркве. На том принципу, „то“ што данашње патриЈоте сматрају исправном државом, мулти културализам заиста цвета као и мулти конфесионалност али то НИЈЕ данашње схватање мулти културализма и мулти конфесионалности. Данашње схватање подразумева слободу, то јест да ако рецимо на једном „простору“ имате хришћане и муслимане, хришћани су слободни да се конвертују у Ислам и обранто. У средњевековном поимању државе за то следи покољ и згариште. Стога када се говори о држави Србији, она се превасходно схвата на средњевековни начин, као простор то јест СрБски простор, а то што на њему 99% становништва није СрБско то нема везе.
    Србија на свом грбу има круну, двоглавог орла и оцила (огњила) на позадини тробојке која је изведена из све словенског покрета. Да ли је Србија монархија? Није, стога круна не може да стоји на грбу Србије. Оцила и двоглави орао, значи буквално „ватром ћемо бранити своју хришћанску веру“. Ово прејудицира да је Србија хришћанска земља и да као таква припада источној хришћанској цркви која се базира на традицијама Византије и Православља. Да ли је Србија таква? Није, Србија је мули културално грађанско друштво а не национална држава јер у свом саставу има „мањине“ које су другачије од „већине“ то јест Срба. Химна Србије је Боже правде која се обраћа Српском роду. Што значи да је не могу певати мањине јер оне нису Српски род а и верују у другог Бога. Дакле ни химна не може.
    Оно што може јесте да патриоте би желеле да Србија постане национална држава у којој ће симболи које она има, бити не само симболи него и значење. А значење не могу да имају докле год постоје „мањине“. Стога следи избор.
    Или ће Србија наставити да буде дисфункционално грађанско друштво али ће имати јебене територије на којима не може да функционише, или ће се одрећи територија на којима не може да функционише заједно са „мањинама“ и себе свести на територију са људима који деле исти контекст (историју,веру,обичаје,писмо,говор итд) и на основу којих формирање националне државе је могуће. Војна слабост у сваком погледу, искључује опцију етничког чишћења и могућности да се задрже територије и да се добије исти контекст.

    Sviđa mi se

    • Јој, јој, мајко мила… “Средњевековно схватање државе не постоји јер држава као појам не постоји“. Па, шта је била Византија, област, простор? Друга је ствар што се у Срба тек тада, дакле од Немање, почела стварати држава (поред основе,а то су границе, ту је и култура, закони, у то време и религија итд), а како се то терминолошки одређивало најмање је битно.

      Sviđa mi se

      • То постоји али само код Дворјана у глави.У терминима је и проблем. Дворјани виде Немањину Србију као Србију данас само уређену како треба а то Немањина Србија није била. Византија је била царство, даке област у данашњем поимању.

        Sviđa mi se

  4. “Византија је била царство, даке област у данашњем поимању.“

    Византија је била царство, дакле ДРЖАВА у данашњем поимању. Изгледа да је за тебе држава само она која има демократску тековину. Свашта.

    Sviđa mi se

  5. Еј, ај се, под број један, мани тих инфантилних зајебанција типа Дворјани, Дворац, итд., ако хоћеш да нормално комуницирамо. Друго, није исто, али рећи да је то област, простор, а не држава је глупост. Можда није држава у модерном смислу те речи, али није ни нека област где царује племе омеђено ловном територијом.

    Sviđa mi se

  6. Нема проблема, Деки. То што ти видиш Византију као државу је погрешна перцепција настала из твоје потребе за редом и поретком кога не видиш у данашње време. Средњевековне области, дакле царства и краљевства, функционишу по другачијем принципу и на другачијим основама и зато то нису државе. Ово не умањује њихову улогу и значај који имају у клутуролошком, историјском,филозофском и сваком другом смислу. Али поредити данашњу Србију са Немањићима и Византијом једноставно није појамно спојиво. То би ти исто било као када би рекао да је амфора исто што и флаша само зато јер се у њој држи течност која може да се пије. Амфора и флаша јесу судови али нити је амфора флаша нити је флаша амфора.

    Sviđa mi se

      • Држава је консензус о заједничком животу. Тај консензус може почивати на разним основама или комбинацији основа. Основа консензуса јесте скуп дефинисаних правила и пракси, која су само дефинишућа и опште прихваћена. Та правила и праксе, резултат су пре свега искуства, сазнања и знања то јест свести која може да се схвати као идентитет.

        Sviđa mi se

  7. Дакле, АУ монархија није била држава, јер је било народа тушта и тма који баш и нису питани за консензус о заједничком животу, још мање су имали неки швапски идентитет. Мораћеш то мало боље.

    Sviđa mi se

    • Осим чињенице да су живели у Европи,припадали Франачком царству и углавном били католици.

      Sviđa mi se

  8. Постоје, у политичкој теорији, следећи типови држава: 1. Племенски савез. Само име каже. 2. Следећа фаза је ленски савез, односно савез великих земљопоседника. То је зачетак сталешке државе 3. Монархија-она је сталешка у највећем степену, и у њој је монарх ограничен вољом бароната. То је доба великих феудалних грађанских ратова. 4. Апсолутна монархија-држава у којој је монарх савладао баронат. Приемер: Француска Луја Четрнаестог, или Фридрихова Прусија. 5. Грађанска држава, у којој народ постаје политичка количина. Пита се нешто, кобајагим. У њу спада и парламентарна монархија, а и све подваријанте грађанства, од ране буржоазије, преко колонијалне државе, до комунизма, фашизма, социјализма и либералне демократије. 6. Цезаризам, односно распад облика и стварање империја наднационалних димензија
    При том, важно је знати да је свака цивилизација прешла у длаку исти пут, само што се фазе нису исто звале. Чак је и Византија имала своју демократију, али о томе други пут. фазе су неизбежне и свака цивилизација их прође у истом облику.
    Зврчка је у овоме: сваки следећи степен развоја државе је мање органски, удаљенији од природе, те је суровији и даљи од човека. Цезаризам,односно улазак у царско доба, представља увод у крај, у распад, услед кварења облика и распада традиције, обичаја и људског материјала.
    Овде су термини дати условн; Византија је одувек била царство, али се испод општег назива, крила иста смена државног облика, као и другде.
    Ми живимо у грађанско доба једне, западне цивилизације, и владамо њеним терминима, па покушавамо да, у оквиру тих термина, објаснимо претходне државне облике, што је немогуће.

    Sviđa mi se

    • Мислим да ниси схватио патриЈотску логику поимања државе. За њих је држава средство које штити српски народ а не организовани начин живота. Држава је стога углавном касарна или затвор (полицијска станица) или државна управа, од које се очекује да дели праведно, углавном за Џ. Једино што су они додали на све то је и црква, тако да је држава и црква. Стога питање државе Србије није питање државе, већ питање одбране српског народа. Тачније то је питање војске а не државе.

      Sviđa mi se

      • Сад се вадиш. Није ти опстала теорија о областима и простору, па се вадиш, као по старом “добром“ обичају, на патриЈоте, омиљену мету граЏана. Хе, хе, неће да може.

        Sviđa mi se

  9. Него мени је фасцинантна једна чињеница а то је да где год постоје руде и друга природна богатства која нису „са гране“ (воћке које углавном саме падају у уста) ту нема Срба.

    Sviđa mi se

  10. Има много дефиниција државе, а код нас је углавном усвојена она по којој је држава апарат који има монопол на средства принуде. Пруси су говорили да је држава „војнички логор“, а Енглези да је она само „ноћни чувар“, дакле да треба да буде нериметна.
    кајзер Виљем је говорио да држава свакако пљачка становништво, али да је сва рфазлика у томе да ли се пљачка организује ради државне моћи, или се државна моћ организује ради пљачке.
    Теорија „Друштвеног уговора“ каже да су људи формирали државу да се не би свако сам стгарао о одбрани, о реду и миру, о социјали итд., већ да су те ингеренције пренели на државу. Држава је данас сведена на бирократију, која ради само у свом интересу, док је народ постао само „остатак“, који нико не треба ни да брани, ни да храни, али треба да га шиша.

    Sviđa mi se

  11. Država koje su ostvarili naši antenati (očevi i pra-pra oci) više nema. U trenutku kakav je sad možemo se nadmudrivati do sudnjeg dana…samo, koja korist od toga?

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s