Драгослав Павков: Будан – паши, отпоздрав на писмо

 

 Слика

Будо, методологија за анализовање ти је погрешна, зато су ти погрешни и закључци; под условом да није у питању нешто друго, што је постало мања епидмија на интернету: Ти си већ други пријатељ који се у мене разочарао,цццццц…

Грешка је у томе што себи задао „радну хипотезу“ по којој  ја размишљам „…погрешно, искључиво и егоцентрично…“, а онда покушаваш да је докажеш на основу прочитаног текста, за који морам признати да је мало контраверзан за људе који нису до краја упућени у контекст; наиме, реч је о одговору на један брмов коментар испод текста о амишима, у коме ме је питао за мишљење на који начин би се амишка искуства могла применити у нашим условима. Али, није  проблем у тексту; изгледа да је и теби досадило моје „моралисање и изигравање Бога“ за шта ме већ оклеветала једна пријатељица баш на овом месту. Идемо редом:

Моје размишљање би се могло назвати „искључивим“ да сам покушао на било кога да утичем да се одрекне својих принципа и прихвати моје као једино исправне; као што знаш, сматрам се конзервативним либералом који функционише по начелу „Живи и пусти друге да живе!“ Значи, не спорим ти право да идеш у рикверц ако налазиш да је то за тебе најефикаснији начин  кретања… Исто тако, не спорим ти право да одгајаш и васпитаваш децу како год ти се наврне; никад и нигде нисам рекао да је „мој“ метод нешто нарочито осмишљен и успешан – рекао сам да тај метод мени лично највише одговара.  Дакле, пошто не спорим ничије право да живи онако како сам хоће (све док његова права не угрожавају моје слободе), а нарочито јер не намећем своје ставове као једино исправне – моје размишљање није искључиво.

Да ли је „егоцентрично“? Па, можда и јесте… Зависи са које стране се посматра. Ако се гледа са позиције човека који гледа да на што лакши и комфорнији начин изврши све своје обавезе, такво понашање би се можда и могло назвати „условно егоцентричним“. „Условно“, јер ако егоцентрик прво води рачун о томе да изврши све преузете обавезе, није логично да је пре свега егоцентрик, зар не? Пре ће бити да је тај лик првенствено одговоран.

„Погрешно“… Е, ово је квалификација коју треба расправити.  За неупућене, нас двојица се познајемо и приватно (ван Преврата), па ме због тога додатно чуди Будин напаљени коментар. Наиме, Буда је „шведски принц од Дорћола“, дете из боље куће, од родитеља интелектуалаца, архитекта и аутор две књиге… Отац пет синова, из два брака. Ожењен је колегиницом, архитекткињом… Како се ради о породици интелектуалаца из центра Београда,  мислим (а он ће ме већ исправити ако грешим) да академско образовање и научна каријера најмлађих Новаковића никад нису били предмет било какве дискусије. То се у том свету подразумева.

Ја сам дете из сиромашне радничко-сељачке породице; након развода родитеља, у узрасту од 11 година мајка ме одвела са собом и након од прилике годину дана се удала за неку будалу. Две године касније, дала ме на усвајање очевој сестри  код које сам завршио основну школу, након чега смо се „другарски“ растали. Конкурисао сам у средњу грађевинску школу за КВ раднике, добио смештај у интернату на Старом аеродрому и постао поносни стипендиста београдског „Аутопута“. Након школе запослио сам се, одслужио војни рок и оженио се први пут из погрешног разлога; свидело ми се прављење кћери, што би рек’о Буда: „Немате појма колико ми било лепо…“
Уосталом, кога занима – има о томе цела прича…
Пошто ми се прављење деце јако допало, исто сам поновио још два пута; да не дужим – данас сам поносни отац и очух петоро (скоро) одрасле деце.  Како је у мојој породици увек и све било упитно, а преживљавање императив – Марко (најмлађи син) би требало да буде први Павков са дипломом. Ако се нешто не искундачи… Шта ‘оћу да кажем?

Моја и Будина прича су толико различите као да живимо не на различитим планетама него у различитим галаксијама. Док је он трпео вишегодишње трауме возећи се на посао до Панчева, ја сам уживао седамсто километара далеко, у земљи која је само формално била део Југославије, право иностранство, али ипак не оно право у коме добро зарађујеш и које те штити од ратова, губитка дома и запослења… Иностранство у коме сам ја живео ме коначно отерало и у рат. Док су Буду и његову породицу узнемиравали демонстранти који су ударали у шерпе и лонце, мене и моју су узнемиравале гранате и ракете из ВБР-а.

Наравно Будо да ти ниси крив за ту ситуацију; ово и не пишем да бих те окривио за било шта, пишем да бих расправио како то да си ти тако саосећајан, пун љубави и разумевања, а ја дивљак који све гледа кроз динар. Ако ти као родитељ закажеш, твоје дете ће се осећати неугодно у друштву или у разреду; ако ја закажем – са мојим се нико нормалан неће ни дружити, а о школи може само да сања.

Ако неки од твојих синова и не заврши факс, већ ћеш да потегнеш неког буразера, кума или ортака из краја па ћете му наћи неку столицу иза неког шалтера; ако моје дете не учини ни оно минимално на шта га притискам – може да буде туђи амалин, да чисти туђа говна или нешто још горе. Ако твоја деца нису обучена за борбу, ти и ЛФШ сте увек ту да потегнете за њих; разлика између „нас“ и „вас“ је у томе што је за вас добро ако имате стални посао, али није неопходно… Обоје сте архитекте, увек се може наћи нека тезга за пристојну лову.
Ако моја деца нису увек спремна да прихвате борбу – нико неће остати гладан… Али, ако неко мисли да је дужност педесетогодишњака да „одржавају ниво“ тридесетогодишњим потомцима, тај се дебело и озбиљно зајебао. Ту нешто није у реду са здравим разумом.

Колико могу да се сетим, наш неспоразум по овом питању датира из времена кад је председник државе мастерирао. Ја сам се спрдао на рачун његове мајсторије, док си ти аргументовао за њега речима: „… није он ни први ни последњи…“, што ће рећи да у његовом поступку ниси видео ништа лоше… Е видиш, то јесте лоше и мора да буде лоше. На страну што мирећи се са фактичким стањем високо образовани људи сами себе спуштају на ниво Томе – дипломе, то је њихова ствар. Они који од мене, који од Томе и његове дипломе не очекујем никакву корист захтевају да и ја кажем „…није ни први ни поседњи“, само да би њима било лакше, да би добили саучесника и истомишљеника – зајебали су се у старту.

Са друге стране, мислим да не схваташ неке основне ствари о мојој позицији.
„Храна јесте потребна као и новац (а шти ти негираш), али ”признајеш” да је твоја супруга запослена и да она својим приходовањима обезбеђује СВЕ оно шти ти гајењема тог једног вепра и те две-три крмаче НЕ МОЖЕШ. „

До тога да супруга ради а ја гајим вепрове и крмаче дошло је након што смо дошли у ситуацију да бирамо између моје печалбе у Заиру (док чекам на позив са нафтне платформе) и њеног ишчекивања доларске уплате или телеграма о „несрећи која и се догодила“ и њеног остајања на радном месту у Хрватској, а мог преузимања „женских послова“ у које знам да се разумеш јер си писао о томе како си пар пута заменио пелене једном од синова. Можда ће ти деловати нестварно, али озбиљно сам се копрцао и батргао да ме та дужност мимоиђе. Међутим, превладала је нећеш веровати – одговорност. Ко сам ја да од готовине правим вересију?
Да испаднем мушкарчина, наредим жени да да отказ, отпутујем у Заир а тамо након месец дана дођу Плави шлемови и рат се заврши… Какав сам баксуз, ако не бих погинуо одмах након изласка из авиона – десило би се управо то и ја бих експресно остао без посла… (Са оне платформе ме бајд’веј до данас нису позвали иако сам уплатио 120 УС долара таксе). Друга могућност је била да се запослим у Србији за 100-150 ДЕМ; вреди ли ако кажем да је супруга у то време имала десет пута већу плату? Какогод, пао је договор да она настави да ради а ја да водим рачун о кући и деци… Шта би ти урадио да си био на мом месту?
Додуше нису ту само вепрови и крмаче, нађе се ту и којекаквих других послова али ти то (без увреде) не би могао да схватиш.

Током последњих 15 година дижући кредите успели смо да се скућимо и ишколујемо децу. Можда сам нескроман, али већи део онога што знају о животу научили су од мене; неки су ме слушали више, неки мање – али свако је чуо већину од онога што му икад може затребати. И нећеш веровати – поносан сам на сву моју децу… Нико ме још није осрамотио а верујем да и неће; чак ни онај робијаш Аца. А такође нећеш веровати – нисам се осрамотио ни ја; успео сам да их научим да се боре, да ураде оно што је до њих, па тек онда да се надају помоћи. Ако за њих нема посла у земљи за коју сам се борио – није моја грешка и горе по ту земљу. Деца морају да живе, и они ће отићи тамо где им се пружи шанса. Да сам их васпитавао друкчије, они би данас са пуним правом од мене очекивали да им „створим услове“.

Када нешто не знам, ја гледам шта ради неко ко је успешнији од мене; рецимо, увек сам се дивио америчким дечацима који рано ујутро разносе новине за цркавицу, док сам управо неко јутро, на појилу, у 3:ПМ отерао једног „угледника“ који се хвалио како је „у оно време“ новчаницама од 100ДЕМ палио цигарете… Данас му је тешко јер то више не може да ради, не дају Динкић и Вучић да се живи. За мене је узор американац који своју децу учи да и „никл“ има неку своју вредност, да тети за касом у самоуслузи треба да буде довољна њена плата, а да је кусур његов и да он треба да инсистира да му га врати чак и ако она каже да нема ситно. А оном мајмуну што је „орловима“ палио цигарету, можда би живот данас био мало лакши да их је палио шибицом.

Што се тиче америчког фармера…
Поента приче је да неко ко планира да живот проводи у свињцу и за командама трактора нема потребе да губи време на факултету. Други пар опанака је што си ти фини човек, али сељачина је сељачина зар не? Шта ти знаш о тову 20 000 свиња?! Ту треба да се запиње и економише, да се ради од јутра до сутра… Ниједан сат који је изгубљен више не може да се надокнади, да не говоримо о годинама проведеним на неком безвезном факултету који сељаку треба као чир на гузици. И како мислиш да то функционише; човек наследио фарму са хиљаду хектара земље, машинеријом и разрађеним бизнисом, а онда кад му син стаса да га уведе у посао – он одлучи да то није за њега и оде да студира „европске науке“?! ‘Де мислиш да то има Будо, у Дизниленду? То може само у Србији (тачније – на Балкану): „Учи сине ДА НЕ РАДИШ!“
То је балијски менталитет, где је највиши степен ноблеса – лежање на свиленим јастуцима, а са свих страна ти приносе ратлук, кафу, ракију и приводе спонзоруше – а ти не радиш ништа, и сви те чашћавају…

И за крај, ја се не кандидујем за председника месне заједнице и нема потребе да будем популаран. Увек говорим истину тако да не морам да памтим шта сам коме рекао… Децу сам научио да се они питају, да је већина „до њих“. Ако крену да падну – моје је да их прихватим и не дозволим пад. Да их носим на кркаче као инвалиде – јок ја. А ти како хоћеш… Бич пуца на крају.

Advertisements

10 mišljenja na „Драгослав Павков: Будан – паши, отпоздрав на писмо

  1. Ово ко Краљевић Марко и Муса Кесеџија 🙂 (Ако т` и јест` родила краљица/ у чардаку, на меку душеку/ у чисту те свилу увијала/ и злаћаном жицом повијала… Еј, др Агославе, никад скрамици нашег друштва нико ништа није објаснио. Онај ко порасте са златном кашиком завученом у ждрело, са емпатијом се поздравио заувек. Иако умеју да изгледају углађено и пристојно, припадници скрамице су спремни да убију да би спречили друштвену проходност, односно да сачувају привилегије и социјални положај. Наравно, сиротиња је спремна да убија лично, а скрамица преко државног апарата,коме увек припада, чак и кад га критикује.

    Sviđa mi se

  2. Јбг, мислим да ваше личне ствари, а васпитање сопствене деце то јесте, нисте требали износити оволико јавно. Хоћу рећи, чему ово? Сама чињеница да су тако два супротна лика – један дорћолац, други Сремац; један грађанин, други сељак; један интелектуалац “по рођењу“, други “о свом руху и круху“ – ипак нашли толико заједничких ствари је лепота сама по себи, па не знам сврху ове расправе осим што може да доведе до класичног српског неразумевања које се никада не заврши добро. Маните се…

    Sviđa mi se

    • У праву си. Али, знајући те (исто као Буду, уосталом) – сумњам да ти не би реаговао на (парафраза): Лако је теби да сереш како ти не требају паре, кад те жена издржава. Овај текст је (надам се) послужио да се сви мало боље упознамо, и што се мене тиче – не би требало даље да гњавимо недужне читаоце нашим приватним стварима. Мада,увек сам на располагању ради објашњења евентуалних нејасноћа.

      Sviđa mi se

      • Одговор Будан-паше на отпоздрав султан-ДРП-а
        илити прича о траумама посткомунистичке садашњости

        Погрешно Драгославе… много погрешно! Уопште се нисам разочарао у тебе. Био бих се разочарао да си написао било шта другачије. Оно што ми, у првом тренутку, није било јасно (када смо ти и ја у питању) је интезитет јеткости и сарказма који си “пролио“ у свом тексту. Приде, није ми било јасно зашто ти је било потребно да читаоцима твог писанија толико објашњаваш (у моје име) шта сам хтео да кажем, а све то ми није ми било јасно из једног простог разлога… можда је боље да кажем због једне, једном написане реченице : “Ти можеш мени све да кажеш, код мене ти је отворен кредит за сва времена“ (или нешто томе слично).
        ПРИЗНАЈЕМ! Направио сам грешку, јер сам коментарисао коментар на један текст, а да тај тексти нисам претходно прочитао. Мени је у тренутку писања мог коментара био у фокусу твој текст, твоје изјаве типа “ Е кад ме није слушао , сада има да сноси последице, јер је то једини начин да научи животну лекцију“! То твоје ригидно одбијање пружања шансе за “поправни испит“ (без обзира колико година има студент на кога се то односи) ме је испровоцирало да седнем и напишем шта мислим о томе. Својим писанијем сам се дрзнуо да атакујем на твоје животне принципе, да “заљуљам“ твоју “кућицу опстојања“ која ме је пре 3-4 године тако лако привукла и која ме је определила да ти се први пут јавим, да ти ставим до знања да је неко, теби тотално непознат, прочитао твоју животну причу и да је у многочему подржава и разуме, не слутећи да ће то прво јављање да се изроди у нешто много лепше и квалитетније од виртуелног… данас тако популарног.
        “ Грешка је у томе што себи задао „радну хипотезу“ по којој ја размишљам „…погрешно, искључиво и егоцентрично…“, а онда покушаваш да је докажеш..“ Ништа ја Драгославе нисам себи ЗАДАО нити сам покушавао да било шта ДОКАЖЕМ… нема ти ја времена јер ми други постављају задатке које ја треба да завршим… ја сам једноставно РЕАГОВАО и писао оно што мислим, а што ти очигледно није пријало. Није тачно да ми је досадило твоје моралисање (треба да чујеш мене кад сам у елементу), а што се тиче изигравања Бога… сви смо ми помало Богови у нашим микрокосмосима, па следствено реченом нико нема право да критикује такво понашање.
        Па да кренем и ја редом…
        “ Моје размишљање би се могло назвати „искључивим“ да сам покушао на било кога да утичем да се одрекне својих принципа и прихвати моје као једино исправне; као што знаш, сматрам се конзервативним либералом који функционише по начелу „Живи и пусти друге да живе!“ Значи, не спорим ти право да идеш у рикверц ако налазиш да је то за тебе најефикаснији начин кретања… Исто тако, не спорим ти право да одгајаш и васпитаваш децу како год ти се наврне; никад и нигде нисам рекао да је „мој“ метод нешто нарочито осмишљен и успешан – рекао сам да тај метод мени лично највише одговара. Дакле, пошто не спорим ничије право да живи онако како сам хоће (све док његова права не угрожавају моје слободе), а нарочито јер не намећем своје ставове као једино исправне – моје размишљање није искључиво. “
        Живи и пусти друге да живе“ ! Хммм, а мене пусти да живим КАКО МЕНИ ОДГОВАРА (додајем ја) и не проналазим ни зрнце спремности да се прилагодим, променим јер “ ЈА САМ ПРИНЦИПИЈЕЛАН“. Па пошто не намећем своје ставове као једино исправне, ја из принципијелних разлога НЕЋУ да урадим ово или оно, јер начин на који ја принципијелно нешто нећу да урадим “МЕНИ ЛИЧНО НАЈВИШЕ ОДГОВАРА“ . Не бива Драгославе тако… можда код тебе функционише, али не бива, а ако не бива онда је и егоцентрично (што и сам НЕВОЉНО дозвољаваш као могућност)
        Да ли је „егоцентрично“? Па, можда и јесте… Зависи са које стране се посматра. Ако се гледа са позиције човека који гледа да на што лакши и комфорнији начин изврши све своје обавезе, такво понашање би се можда и могло назвати„условно егоцентричним“. „Условно“, јер ако егоцентрик прво води рачун о томе да изврши све преузете обавезе, није логично да је пре свега егоцентрик, зар не? Пре ће бити да је тај лик првенствено одговоран.
        То “са које се стране гледа“ је веома погодна извлака која се углавном користи онда када се жели потерати вода на властити млин тако да од “егоцентричног“ настане “одговоран“ … како ти себе видиш. У складу са твојим размишљањем испада да смо сви ми (они који извршавају преузете обавезе) у ствари одговорни егоцентрици, јер сваки од нас жели, зарад нашег хедонистичког дела бића, да све што ради уради на лакши начин. И надаље, да ли они који су неодговорни могу да буду егоцентрични?
        Посебно си ме изненадио потребом да правиш паралелу између наших детињстава и живота генерално. И то опет погрешно! Употребио си (злонамерно) “шведског принца са Дорћола“ са амбицијом да подвучеш КЛАСНУ РАЗЛИКУ између наших порекла. Требало је да кажеш (читаоцима твог писанија) да је једна од прича у мојој првој књизи “Кад су кобасице плесале илити записи шведског принца са Дорћола), а која има наслов “Шведски принц“ у ствари прича о мом првом пијанству и тровању алкохолом. Овако си целу ствар ставио у форму “Краљевић и просјак“ желећи да, у маниру најжеће комунистичке флоскуле РАДНИЦИ, СЕЉАЦИ и НАПРЕДНА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА, припремиш терен за наставак свог писанија. А у наставку писанија си потпуно непотребно убацио и моју ЛФШ и твоју КЗЏ (нека се остали мисле шта ово значи) и твоје несрћно (без имало ироније) детињство и моје благородно (са пуно ироније) детињство, злехуду (своју) судбу која те је стигла тамо где си био и моју срећнију, која се мени задесила тамо где сам био, у породици београдских интелектуалаца. Зашто си то све написао и чему? То вероватно само ти знаш.
        НИКО ОД НАС НИЈЕ БИРАО ГДЕ ЋЕ БИТИ ПОСЕЈАН И У КАКВОЈ СОЦИЈАЛНОЈ КАТЕГОРИЈИ. Ту нема ни хендикепираних ни фаворизованих. Драгославе то је једноставно ТАКО. Писање о томе под условима и на начин како си ти у овом тексту урадио, подсећа ме на она писања уз апликацију на члансктво СКЈ ! Комунистима је НАПРЕДНА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА била потребна искључиво КАО ЧЛАНСТВО, као број гласова који су, надам се да се сећаш, УВЕК доносили једногласну одлуку. РАДНИЦИ и сељаци су били ПОШТЕНИ, а знааамооо ми шта ради та декадентна интелигенција… музе државне јасле, прима плату и ужива НЕРАДЕЋИ НИШТА!
        Само радници и сељаци знају шта је прави рад, колико је живот сурав и борба немилосрдна.
        Погрешио си и када си рекао да академско образовање и научна каријера најмлађих Новаковића никада нису били предмет било какве дискусије. Очигледно не знаш, или ти је промакло, или си намерно прескочио да напишеш да од мојих пет синова само најстарији (за сада) има факултетску диплому музичке академије и да живи од певања у хору РТС-е, у разним мјузиклима и као пратећи вокал популарним певачима. За овај посао се изборио САМ ! Други син ми је гимназијалац, запослен у УН… и он се изборио за тај посао САМ, али о томе ћу нешто касније. Остала три сина су још увек на студијама и неизвесно је шта ће бити касније у животу. Извесно је шта би хтели да буду а да ли ће и како ће … то се не зна. Сва тројица су се сами изборили за избор својих студија а ЛФШ и ја смо их ПОДРЖАЛИ иако смо прилично лошег финансијског стања.
        НАС ДВОЈЕ НИСМО СМАТРАЛИ ДА ЈЕ ТО ГЛУПОСТ ШТО ОНИ ЖЕЛЕ!
        Имам наговештај да син гимназијалац хоће да заврши студије и колико год будем могао ја ћу му помоћи иако има 32 године, јер не сматрам да је то глупост. Моје хедонистичко ЈА се буни… волео бих да малко ПРОЖИВИМ свој живот, да престанем да га ПРЕЖИВЉАВАМ (као што сам написао у другој књизи-збирци прича), али што ми, на жалост, није суђено.
        Чему, толико иронично, поређење између мог трауматичног одласка на посао у Панчево и твог живота у хрватској до избијања рата? Јел се нас двојица тонешто такмичимо коме је било теже? Куд ми не рече раније да ће доћи овај тренутак… могао сам да додам неки пикантнији део моје животне патње, да се, макар мало, приближим твојој недостижној патњи (сада ја иронишем). Посебно ми је драго сазнање да ме не не окривљујеш за било шта. Сад сам мирнији, мада си ме опет продрмао опсервацијом да док су око тебе фијукали меци, мене су узнемиравали они што су лупали у шерпе и звиждали у пиштаљке… ЈЕЛ’ СЕ МИ ТО ОПЕТ СЕ ТАКМИЧИМО У НЕЧЕМУ ДРАГОСЛАВЕ?
        “… пишем да бих расправио како то да си ти тако саосећајан, пун љубави и разумевања, а ја дивљак који све гледа кроз динар. Ако ти као родитељ закажеш, твоје дете ће се осећати неугодно у друштву или у разреду; ако ја закажем – са мојим се нико нормалан неће ни дружити, а о школи може само да сања…“ и “ Ако неки од твојих синова и не заврши факс, већ ћеш да потегнеш неког буразера, кума или ортака из краја па ћете му наћи неку столицу иза неког шалтера; ако моје дете не учини ни оно минимално на шта га притискам – може да буде туђи амалин, да чисти туђа говна или нешто још горе.
        А шта ти мислиш Драгославе? Да ја не гледам у динар? Шта не знаш (а можда сам ти за све ове годи ирекао) ? Ја сам од оца и мајке наследио брата и маћеху. СВЕ остало сам постигао САМ! Имам гомилу пријатеља и ортака који су уз мене зато што сам овакав какв јесам , а ја сам уз њих зато што сам овакав какв јесам захваљујући ЊИМА. Деца, млади људи се друже и успостављају везе између себе БЕЗ ОБЗИРА НА ПОРЕКЛО И СОЦИЈАЛНИ СТАТУС ЊИХОВИХ РОДИТЕЉА! Али, често се деси да неко “испадне из друштва“ захваљујући ставу који неки од родитеља има према тим другарим. Можда је у питању и оно “ Није он твоје друштво… види какв му је отац/мајка“… може ли и тако Драгославе?
        До сада сам уз помоћ мојих “буразера“ “ортака из краја“ и кумова успео да запослим три детета МОЈИХ ПРИЈАТЕЉА! Као што и сам знаш четврти покушај ми је пропао. За ЛФШ ми није пало на памет да питам било кога… било ми је депласирано, јер она је “Будина супруга“, а било је депласирано и из чињенице да има тако импресиван СИВИ да сви знају мене као “ЛФШ мужа“. Четврти покушај запошљавања пријатељевог детета ми је пропа, као што знаш, јер се тицао тебе. Очигледно ми тај “буразер“ или “ортак“ није баш био толико ни “буразер“ ни “ортак“, а можда је у питању да је имао мање утицаја него што сам/је мислио.
        “Ако твоја деца нису обучена за борбу, ти и ЛФШ сте увек ту да потегнете за њих; разлика између „нас“ и „вас“ је у томе што је за вас добро ако имате стални посао, али није неопходно… Обоје сте архитекте, увек се може наћи нека тезга за пристојну лову…“
        ОФСАЈД Драгославе!
        Док сам био запослен у државној служби, никада нисам урадио ниједну “тезгу“… Хонорарне послове и архитектонске конкурсе јесам радио, али не на радном месту и у радно време, а суштина “тезге“ је баш то! Радио сам после посла а то нда није “тезга“ то је ДОДАТНИ РАД, а тај рад изискује ново време и труд. И зато радориш погрешну ствар када ми/нам завирујеш у џепове са комунистичким предзнаком “тезга“ ! БАЈ Д УЕЈ… не знам да ли сам ти рекао да је ЛФШ банкротирала, да је на бироу за незапослене и да ће да прима 22.500 динара умањено за 36% за пензијско и здравствео осигурање, што даје износ од око 16.000 динара месечно… у две рате. Тренутно је СВЕ пало на мене, а “тезги“ као што знаш НЕМА…

        “Колико могу да се сетим, наш неспоразум по овом питању датира из времена кад је председник државе мастерирао. Ја сам се спрдао на рачун његове мајсторије, док си ти аргументовао за њега речима: „… није он ни први ни последњи…“, што ће рећи да у његовом поступку ниси видео ништа лоше… Е видиш, то јесте лоше и мора да буде лоше. На страну што мирећи се са фактичким стањем високо образовани људи сами себе спуштају на ниво Томе – дипломе, то је њихова ствар. Они који од мене, који од Томе и његове дипломе не очекујем никакву корист захтевају да и ја кажем „…није ни први ни поседњи“, само да би њима било лакше, да би добили саучесника и истомишљеника – зајебали су се у старту.
        Ово што си написао је још једна суманута инсинуација и импутирање… прављење конклузије без крчмара! Не знам о каквом неспоразуму причаш… ја имам једно мишљење, ти друго… и то проглашаваш НЕСПОРАЗУМОМ јер моје мишљење није као и твоје (опет ти комунисти)
        Ја знам да би мој рејтинг у твојим очима био на неслућеним висинама да си прочито како је тамо, неки архитекта, улетео у резиденцију претседника Србије, побио сво обезбеђење, провалио у вилу пронашао диплому и запалио је, напустивши потом објекат, претходно силујући кућног љубимца… папгаја! “Није ни први ни последњи“ је констатација ситуације, а не добровољно учествовање у саучесништву једне, по многима, нечасно стечене дипломе. Ја и даље хоћу да верујем да постоји могућност да је именовани “Тома-диплома“ учествовао у томе. Оно што нисам видео својим очим и чуо својим ушима УВЕК стављам под знак питања. То ниуком случају не значи да се МИРИМ са тиме, али ме секс са папагајем апсолуто не привлачи.
        Што се тиче ХРАНЕ, искрено ми је драго за твоју децу јер су обезеђена (моја нису) по том питању (без имало ироније). Друго питање је да ли је то живот или живот претставља нешто више од ИМАТИ ХРАНУ. Да није тако, да се животом сматра “имати јести“, ‘ајмо онда сви у властиту производњу хране и .нико нам неће моћи ништа јер смо обезбеђени. СВИ У АМИШЕ !
        Гледао сам и ја, Драгославе немој да мислиш да нисам, у разноразне огласе за нафтне платформе, причао са једним од синова и ОДГОВАРАО га од тога, размишљао да учиним додатни напор да нешто променим… да бих на крају остао оно што сам постао… архитекта. Зато у свој СИВИ у рубрици “награде и признања “ на кроју стоји “преживео санкције искључиво се бавећи архитектуром“, што сматрам својом НЈАЈАЧОМ РЕФЕРЕНЦОМ! Ти ниси имао ту могућност избора… распоред је био другачији – неповољнији. Питам се, а остаћу/ћемо без одговора обојица, да ли би овако размишљао и писао да си постао нешто друго… под повољнијим околностима?
        Наравно да је логично да син фармера који гаји 20.000 свиња треба да настави очев посао, али не видим у чему је проблем ако син пожели да буде нешто друго? Може да заврши ветерину и буде веома користан на очевој фарми и да оцу уштеди силне новце које плаћа приликом сваке посете ветеринара. Да постане ветеринар преко НЕТ-а НЕ МОЖЕ и зато мора да иде да се школује иако ти то сматраш ГЛУПИМ.
        “… Шта би ти урадио да си био на мом месту?“
        Урадио бих исто што и ти Драгославе, али за разлику од тебе , Ја стицајем околности НИСАМ МОРАО, као што не би ни ти да ниси МОРАО. Зат ја имам велико поштовање према избеглицама које су нагрнуле у Београд, јер се стално питам како би мени било да сам МОРА одједном, да се нађем у (рецимо Сарајеву) у коме не знм никога, са мало пара, и гимназијском дипломом (рецимо). МОРАО бих и ја да променим неке ствари у животу, а то би без икакве сумње утицало и на промену неких других ставова. Или би живео на неком салашу обезбеђујући моју породицу храном…

        Када нешто не знам, ја гледам шта ради неко ко је успешнији од мене; рецимо, увек сам се дивио америчким дечацима који рано ујутро разносе новине за цркавицу, док сам управо неко јутро, на појилу, у 3:ПМ отерао једног „угледника“ који се хвалио како је „у оно време“ новчаницама од 100ДЕМ палио цигарете… Данас му је тешко јер то више не може да ради, не дају Динкић и Вучић да се живи. За мене је узор американац који своју децу учи да и „никл“ има неку своју вредност, да тети за касом у самоуслузи треба да буде довољна њена плата, а да је кусур његов и да он треба да инсистира да му га врати чак и ако она каже да нема ситно. А оном мајмуну што је „орловима“ палио цигарету, можда би живот данас био мало лакши да их је палио шибицом.
        Што се тиче америчког фармера…
        Поента приче је да неко ко планира да живот проводи у свињцу и за командама трактора нема потребе да губи време на факултету. Други пар опанака је што си ти фини човек, али сељачина је сељачина зар не?
        Срам те било Драгославе (ако уопште знаш шта то значи), кад си могао тако нешто и да помислиш, а некмоли да мени стрпаш у уста! Тебе у ствари то жуља… ШТО ТИ ЗНАШ ШТА ЈЕ МИСЛИМ О ТЕБИ И ДРУГИМ СЕЉАЦИМА! (комуњар исто тако размишљају) Искрено се надам да ћеш макар мало да поцрвениш због овога што си написао… то ће ми бити знак да није све људско у теби убијено!
        Шта ти знаш о тову 20 000 свиња?! Ту треба да се запиње и економише, да се ради од јутра до сутра… Ниједан сат који је изгубљен више не може да се надокнади, да не говоримо о годинама проведеним на неком безвезном факултету који сељаку треба као чир на гузици. И како мислиш да то функционише; човек наследио фарму са хиљаду хектара земље, машинеријом и разрађеним бизнисом, а онда кад му син стаса да га уведе у посао – он одлучи да то није за њега и оде да студира „европске науке“?! ‘Де мислиш да то има Будо, у Дизниленду? То може само у Србији (тачније – на Балкану): „Учи сине ДА НЕ РАДИШ!“
        То је балијски менталитет, где је највиши степен ноблеса – лежање на свиленим јастуцима, а са свих страна ти приносе ратлук, кафу, ракију и приводе спонзоруше – а ти не радиш ништа, и сви те чашћавају…
        Овде си већ почео да вређаш и то под условима и на начин оних комуниста које тако здушно пљујеш по блоговима. Откуд ти право да ми импутираш неизречено , чак ни помишљено? А шта ти знаш о тову 20.000 свиња? Јел’стварно мислиш да си гајећи једног вепра и пар свињеа, са по још нечим што трчи по дворишту, упознат са товом 20.000 свиња? Прочитао си на нету? Па онда, по тој логици не треба ти ни жена… имаш на нету да бираш!!! Твоја категорична изјава да ту има да се запиње и економише је ступидна “до бола“… јел’сам тебе чекао да ми то саопштиш? Јел’ ти стварно мислиш да у пројектовању нема запињања и економисања? Јел ти (као некада комунисти) ВИШЕ ЦЕНИШ ЛОПАТУ И ПИЈУК ОД ТЕХНИЧКЕ ОЛОВКЕ, јер се само код лопатања види мерљиви учинак? Мислио сам Драгославе да си изнад тога… очигледно сам био у заблуди… А, што се тиче “Дизниленда“… у праву си био сам тамо… додуше тамо тада, осим мене, није било балија. Кажу ми да их сада има много више…
        Поздрав од Будан-паше… балије

        Sviđa mi se

      • “Био бих се разочарао да си написао било шта другачије.”
        Значи, све је у реду; добио си управо оно што си и очекивао, надам се да си задовољан. Него, мало сам збуњен; ако си добио одговор какав си очекивао, то значи да се свесно годинама дружиш са човеком кога сматраш насилником који малтретира сопствену децу и материјално искориштава сопствену жену… Не говори ли та чињеница понешто и о теби? Ко нормалан би се дружио са таквим монструмом?
        „Ти можеш мени све да кажеш, код мене ти је отворен кредит за сва времена”
        Ако си помислио да то значи да ти нећу одговорити на безобразан напад у полемичком тексту – жао ми је, али био си у заблуди. Оно што разговарамо приватно – приватно и остаје бар што се мене тиче. Да те подсетим, ти си у свом „одговору Дрп-у“ моје принципе којих се држим у вези васпитања сопствене деце напао тврдњом да као неко ко гаји вепра и пар крмача не бих требало да се упуштам у питања педагогије (са андрагогијом). За разлику од тебе, ја мислим да свако има право на мишљење, као и на право да га јавно изнесе онима који су заинтересовани да га чују. У свом „одговору брм-у“ тебе ни твоју породицу нисам поменуо ни у траговима. Шта је тебе повукло за плајваз – немам појма, а ако ћемо право – више ме ни не занима. Наше некад инспиративно дружење, откако си у печалби претворило се у усиљене конвенционалности; трудим се да не стварам непријатељства тамо где не морам… Али на ничим изазван безобразлук нисам могао да не реагујем.
        „Својим писанијем сам се дрзнуо да атакујем на твоје животне принципе, да ”заљуљам” твоју ”кућицу опстојања”
        Није проблем у томе што си „се дрзнуо“ већ што си наступио као врховни ауторитет са којим нема разговора. Када си својевремено рекао да „кад ти говориш – паметни слушају“ нисам могао ни да сањам да то „слушају“ заправо значи „извршавају без поговора“ или „прихватају као догму“. Моја грешка, неће се поновити.
        „Живи и пусти друге да живе” ! Хммм, а мене пусти да живим КАКО МЕНИ ОДГОВАРА (додајем ја) и не проналазим ни зрнце спремности да се прилагодим, променим јер ” ЈА САМ ПРИНЦИПИЈЕЛАН”. Па пошто не намећем своје ставове као једино исправне, ја из принципијелних разлога НЕЋУ да урадим ово или оно, јер начин на који ја принципијелно нешто нећу да урадим ”МЕНИ ЛИЧНО НАЈВИШЕ ОДГОВАРА” . Не бива Драгославе тако… можда код тебе функционише, али не бива, а ако не бива онда је и егоцентрично“
        Да поновим: „Не бива Драгославе тако… можда код тебе функционише, али не бива, а ако не бива онда је и егоцентрично“
        Можда нисам у стању да коректно разумем „не бива“… али на „мом“ језику кад нешто не бива – то значи да то што не бива – не функционише. Ако код мене функционише, значи да бива, а ако ипак бива – онда сам у праву ја а не ти. Што на крају значи да ти конструкција о мом егоцентризму не пије воду. Нарочито не би требало да је експлоатишеш ако знаш (а знаш) да последњих тридесетак година живота и не радим ништа друго него се прилагођавам туђим интересима, а то најлакше постижем тако што их прихватам за своје; ако је то особина егоцентрика – егоцентрик сам и ту нема трт-мрт.
        „То ”са које се стране гледа” је веома погодна извлака која се углавном користи онда када се жели потерати вода на властити млин“
        Јок, него ћу је терати на твој млин 🙂 Ваљда је нормално да заступам тезу за коју сматрам да је исправна побогу си брате Србине?! Колико сам успео да схватим, ти мени заправо замераш што се трудим да поред обавеза које сам преузео, од којих сам многе и сам себи наметнуо – себи што више олакшам живот?! Будо, мени је драго да на свету постоје људи попут тебе, људи који немају никакав проблем са чињеницом да им деца о њиховом трошку „траже себе“, експериментишу, а кад дође тај дан, много ће плакати и подићи примерено спомен обележје. Али, није лепо од тебе што не допушташ да постоје и људи слични мени, који мисле да се обавезе морају извршавати тачно и правовремено, да деца ИМАЈУ ПРАВО ДА СЕ ШКОЛУЈУ О ТРОШКУ РОДИТЕЉА СВЕ ДОК ЖЕЛЕ ДА УЧЕ, а не док им је ћеф, пошто ето нису једини, има и горих, добро је што се не дрогирају… На васпитање и одрастање моје деце у многоме утиче и супруга која све то финансира и која стога располаже механизмом који јој гарантује „златни глас“. Знаш оно: „ЈА ЋУ набавити новац!“… Пред таквом „аргументацијом“ често сам принуђен да пристанем на разне компромисе, али то су чари равноправности полова, уосталом – заааааааааа – то смо се бо-ри-ли!
        „Зашто си то све написао и чему?“
        Мислим да сам довољно образложио; ако ниси задовољан – прочитај поново.
        „…волео бих да малко ПРОЖИВИМ свој живот, да престанем да га ПРЕЖИВЉАВАМ (као што сам написао у другој књизи-збирци прича), али што ми, на жалост, није суђено.“
        Није ти „суђено“ јер нећеш да живиш већ хоћеш да будеш најбољи тата у васељени. Не знам ситуацију са твојим сином службеником УН, али знајући тебе, сумњам да није завршио факултет јер си ти у нечем погрешио, осим наравно – ако си био опседнут популарношћу па си га пустио да се „избори“ за право да одустане од студија. Али и ти и он имате сва права света да се понашате како желите. Ако му ти дозволиш, он има право да прода твој стан и уплати школарину како би задовољио изненада откривену жеђ за знањем… У чему је проблем и где сам ја то рекао да ТИ или ОН немате право да располажете твојим новцем како вам се накриви? Оно што сам рекао, то је да МОЈА деца имају сва права света на школовање све док уредно сервисирају своје обавезе. Али, за разлику од многих, ја сам спреман да цртам, убеђујем, претим и ригидно пресецам ствари ако установим да друкчије не иде. Ко то каже (ко то лаже) да деца имају право на све што им падне на памет? Рецимо, ја никад не бих инсистирао да моје дете приме на ликовну академију само зато јер оно мисли да би могло постати добар сликар… Али бих гризао зубима, батргао се рукама и ногама да га приме ако бих од стручних људи добио уверавања да дете јесте талнетовано и да би могло да направи уметничку каријеру. Нас двојица смо својевремено имали заједничку познаницу која је завршила ФДУ а да никад после тога није играла у позоришту, снимила филм, ТВ серију – ништа, нада, нула бодова… Уверен сам да је „упала“ јер јој је отац био тај и тај. А шта ћемо ако је због тога што је њен тата био тај и тај – нека нова Милена Дравић, Жанка Стокић или Ита Рина остала испод црте? Како се дечја права те цуре која је можда остала испод црте уклапају у твоју слику света?
        Који никад није био (и никад неће бити) идеалан, али, није ли на принципијелним људима обавеза да теже савршенству и да у складу са тим тежњама мењају свет?
        Залажући се за исте шансе, за старт са истог места, не залажем се за лажни егалитаризам и уравниловку. Залажем се да мој и твој син имају исту шансу да се упишу на исти факултет; касније да комисија пажљиво прегледа „апликације“ обојице за посао и прими онога ко има боље референце. Наравно, ово се не односи на приватне фирме, они што се мене тиче могу да примају кога год хоће, њихова роба – њихов дућан. Али, када људе приме у службу, према њима се морају понашати у складу са потписаним уговором о раду. Јел’ то комунизам? Ако је – нека је, ја сам комуниста и овде ћу се док сам жив борити за такав комунизам.
        „Деца, млади људи се друже и успостављају везе између себе БЕЗ ОБЗИРА НА ПОРЕКЛО И СОЦИЈАЛНИ СТАТУС ЊИХОВИХ РОДИТЕЉА!“
        Да, чуо сам да има тога… У Дизниленду; али само сам чуо, нисам био тамо. Можда делује патетично али је истинито: У време комунизма (који није ваљао), када си ти обилазио Дизниленд, ја сам „летовао“ на радним акцијама само да бих и ја имао о чему да пишем на првом писменом задатку, након повратка са распуста. Ти наравно ниси одговоран за такав ред ствари, али мајка му стара – како се увек деси да кад једемо сарму, мени западне купус а теби месо? И онда ја комуњара а ти националиста и (ваљда) демократа…
        „Четврти покушај запошљавања пријатељевог детета ми је пропа, као што знаш, јер се тицао тебе.”
        Искрено жалим што сам ти покварио просек у запошљавању деце пријатеља. Неће се поновити. Јер сам чврсто одлучио да никад и никог више нећу излагати непријатностима да због мојих проблема узнемирава мени непознате људе. Моја деца се спремају за иностранство, новац који бисмо требали утрошити на огрев, трошимо на курс једног чудног језика. Надам се да ћемо успети да их испратимо, а ако и не успемо – глади се не плашимо док је мангулица и птица тркачица. До следеће прилике.
        „БАЈ Д УЕЈ… не знам да ли сам ти рекао да је ЛФШ банкротирала, да је на бироу за незапослене и да ће да прима 22.500 динара умањено за 36% за пензијско и здравствео осигурање, што даје износ од око 16.000 динара месечно… у две рате. Тренутно је СВЕ пало на мене, а ”тезги” као што знаш НЕМА…“
        Рекао си. Не знам да ли сам ја теби рекао да је то моја сурова стварност од „липња ’97“. од како ми је бивше ЈП ПТТ СБЗС а нови поносни „Хрватски телеком“ након „реинтеграције хрватског подунавља у уставноправни сустав РХ“ уручио противзаконити отказ уз упуту о правном леку да се жалим управи водовода. Добродошао у клуб; једино, ти си у нешто бољој позицији, нико неће моћи да ти пребацује да те жена издржава пошто са 16 000рсд не може да издржава ни себе.
        „Не знам о каквом неспоразуму причаш… ја имам једно мишљење, ти друго… и то проглашаваш НЕСПОРАЗУМОМ јер моје мишљење није као и твоје (опет ти комунисти)“
        „…ја имам једно мишљење, ти друго…“ – ту нема шта да се мисли. Фалш диплома је исто што и фалш возачка дозвола; можеш ти да возиш боље од Хамилтона али то ти не даје за право да не полажеш возачки испит. Неспоразум је у томе што ти немаш ништа против „сналажења“ коме је прибегао Тома Николић, док сви моји проблеми потичу управо од таквих сналажљиваца па се против њих борим како год знам и умем. А проблем настаје кад ми ти борбу обесмишљаваш тврдњом да је то сасвим ОК, да ти ниси видео како је он дошао до дипломе па је онда санћим за тебе његова диплома сасвим ОК; што ће рећи – сигуран сам да ни Бога ниси видео сопственим очима… Значи ли да ни у њега не верујеш док ти се не прикаже?
        Да упростим до баналности: Ја немам и никад нећу имати увлакачки капацитет на основу кога ће ми неко чинити услуге. Видео си и сам кад си покушао да ми помогнеш; са мном то једноставно не функционише… Као када би са трактором изашао на стартно место трке за Велику награду Италије. Јел то онда значи да ће због тога моја деца (коју ја такав какав сам могу да научим само да раде исто што и ја) цео радни век провести по ходницима бироа за запошљавање? Јесу ли то „производни односи“ за које треба да се залажем? Да ја и моји наследници доживотно останемо гологузија, пошто у овој земљи владају нека правила различита од оних у цивилизованом свету 21. века? Дакле, мало је што су ми везане руке, да бих био комифо требало би да се бацим у мутно Дунаво?!
        „Питам се, а остаћу/ћемо без одговора обојица, да ли би овако размишљао и писао да си постао нешто друго… под повољнијим околностима?“
        Али ја нисам и нећу постати нешто друго ни под каквим околностима! То не бива просто јер и не тражим посао, постављење, част, власт и маст… Зашто не можеш да прихватиш да постоји неко кога не занима да познаје којекакве смрадове и скоројевиће које му могу чинити разне услуге и сличне ствари?! Није моја одговорност што моја деца не могу да се запосле! Ја сам урадио све што је било до мене; Направио сам их, отхранио од „киле меса“, дао им топли дом, храну, одећу и образовање… И данас им дајем место за постављање ЊИХОВИХ полуга, да парафразирам Архимеда. Али, није моје да одраслим људима, школованијим од себе тражим посао, пишем СиВи-је и учим их како да се смешкају онима од којих зависи. Они су ти који треба да одлуче где је граница самопоштовања или самопонижења која се не прелази, како то не схваташ?
        Ти наравно, имаш право да мислиш како нико није бољи родитељ од тебе, али одакле ти идеја да други то право немају? Јер нисам ја писао: „Али НИКАДА не смеш да кажњаваш своје дете доводећи га у ситуацију да СНОСИ ПОСЛЕДИЦЕ СВОЈЕ ПОГРЕШНЕ ОДЛУКЕ ЈЕР НИЈЕ ТЕБЕ, ЊЕГОВОГ ОЦА ПРАВИОЦА ПОСЛУШАО!!!!“ него ти. Ако до сада нисам успео да објасним зашто је кључна реч одговорност, очигледно нећу успети никад. Због тога, лака ти ноћ и уживај у улози коу си одабрао. Ја играм ону која ме запала.

        Sviđa mi se

    • Тачно тако Дејане… зато и не могу да поверујем да је ово што је написао стварно и мислио… ништа ми није јасно!

      Sviđa mi se

      • Ма, ја бих обрисао и овај текст и онај “одговор брм-у“ који је ко зна од када, па решио преко ПП-а, нема потребе за заоштравањем око приватних ствари. Друго је политика, друштво, размена и супротстављање идеја итд.

        Sviđa mi se

  3. Слажем се, чак и ако желите да заоштравате, не радите то овако „преко новина“. На свој текст о Косову постављен на Васељенску од некаквог Др Василија сам добио одговор да ми јебе целу фамилију издајничку итд… Два дана сам се гризао покушавајући да смислим како да сазнам име и адресу дотичног јунака, па да му понудим да ми тако нешто каже у лице. Ако сте пријатељи, бришите (свако свој) безвезни коментар или текст, без обзира ко је у праву а ко у криву, и решите то телефоном, или још боље нађите се и људски разговарајте.

    Sviđa mi se

    • Тамо је сајам лудака у коментарима и губљење је времена рећи било шта, чак не бих ни писао на том сајту због коментатора са “два разреда основне школе“, јер тамо је правило да нема правила. Нисам неки “хигијеничар“, али да ми неко баш јебе матер са безбедне удаљености није нешто што ми се свиђа 🙂

      Sviđa mi se

      • Ни мени се није свидело (ни најмање), али сам то прихватио као цену за то што сам хтео да јавно кажем своје мишљење. Мада ми то није смирило стомак (к`о што рекох) два дана, све ми излазиле пред очи слике моје мале деце, жене, мајке итд, и некакав кретен који их пљује тек онако. Али небитно, надам се да ће ова двојица да прихвате савет и смире страсти, и превише је сукоба у овом народу.

        Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s