Драган Томић : Косово, део 6

Букорештански Уговор или Букорештански Мир, јесте споразум измеђту Порте и Царске Русије који је постигнут 16 Маја 1812 године. Он је настао из потребе да се заустави продор Наполеона у Царску Русију и њиме се трупе које су помагалe Српске устанике, повлаче ради супротстављања Наполеоновом надирању. Порта, притиснутна Енглеском, која јој је запретила ратом у случају да се стави на страну Наполеона, није имала другог излаза него да мир потпише и ако је био веома неповољан по њу. По овом уговору, настала је нова граница између Русије и Отоманског Царства у Европи и она је ишла линијом реке Прут до уласка у Молдавију до ушћа у Дунав и левом обалом Дунава. У Азији, границе су остале ту где јесу после рата.

Првим тајним чланом, Русија се обавезује да добијене тврђаве на Килију и Исмаил сруши.

Другим тајним чланом Порта устпа Русији на Црном Мору право да на Кавкаској страни, има право превоза између реке Фааз и града Анкаре. Петим чланом уговора потврђене су привилегије Влашке и Молдавије које Русија враћа Порти.

Осма тачка Букорештанског уговора је о Србији.

По осмом члану Букорештанског Уговора, Порти је дозвољено да узме сва утвђена места у Србији и могла их је снабдевати посадом, артиљеријом и муницијом по својој вољи. Са друге стране, Порта се обавезује да амнестира Србе за све што је учињено у прошлости, да при постављању ганизона води рачуна о народној безбедности и да не злоставља неправедно народ. Да народу подари корист и преимућства које уживају њени поданици на Архипелашким острвима или у другим привилегованим областима царевине. Да се не меша у унутрашње српске послове и да на Србе налаже само умерен данак који ће примати из њихових руку. Најзад, да се око свега мора договорити са српским народом. Ова последња ставка је од велике важности, јер присиљава Порту да све што ради, мора да ради у договору и уз сагласност са Србима а не на своју руку.

Овим, Букорештански Уговор, заправо је негирао све напоре Првог Српског Устанка.

Садржину осме тачке Букорештанског Уговора, Срби су први сазнали од Турака, 20-ог јуна 1812 године када је нишки везир Куршид-Паша понудио Карађорђу своје услуге у преговарању са Портом, наговештавајући тиме осму тачку Букорештанског Уговора. Карађорђе је ово саопштио руском агенту Недоби и потпуковнику А. Повљеву који је припремао диверзију, то јест напад на Наполеона у Далмацији. Међутим, Недоба је своју дужност агента обављао на такав начин да је претерано уверавао Србе о руској позицији што је чинило да они апслоутно буду уверени у Руску непобедивост те су стога били веома спокојни. Адмирал Чиганов, командант Дунавске Армије, није журио да Србима саопшти осму тачку Букорештанског уговора, јер је знао да ће то бити лоше примљено. Међутим, он се надао да ће нова иницијатива која је покренута у то време, о савезу Отомана и Руса противу Наполеона, бити успешно окончана и да ће та нова вест, донети спокој Србима, јер по том сценарију, Србијом би могли пролазити како Турци тако и Руси. Међутим, овај савез, минирале су Енглеска и Аустрија и када су Турци Србима саопштили не ратификовани уговор са изменама које су практично осакатиле осму тачку, Чиганов више није могао одлагати ово саопштење. Ово саопштење, тотално је поразило Карађорђа, који више није имао разлога да сумња у истинитост Отомана,  и старешине, који су у Тополи, 17 јула одржали састанак и послали Јакова Ненадовића Чиганову који је носио поруку да они не могу прихватити Букорештански Уговор. У моменту када је Чиганов разговарао са Недобом како да Србима саопшти све, укључујући и иницијативу о савезу, стигла је наредба да се идеја о савезу са Турцима напусти и да се трупе хитно пребаце из Влашке и Молдавије у Русију. Гроф Марко Ивелић , коме је Чиганов предао писмо са саветима како да се Срби понашају према Турцима, је кренуо из Букорешта за Србију готово у исто време када је Јаков Ненадовић кренуо за Букорешт.

Међутим, Гроф Ивелић је додатно зашећерио поруку Чиганова Карађорђу, уверавајући га да ће Русија, чим порази Наполеона помоћи Србима у њиховим напорима да се ослободе Турског јарма. Начин на који ово Ивелић рекао, имао је погубан утицај на Карађорђа јер га је уверио у то да ће окршај са Наполеоном кратко трајати и да ће се цела ствар завршити брзо, толико брзо да ће Срби ако пруже отпор (преговарачки) Османлијама издржати довољно дуго да сачекају Русе. Стога је Карађорђе у Цариград опремио депутацију и наложио јој да не ступа у никакве преговоре са Портом него само да врши обзервације. Дакле док су депутати Карађорђа ишли у Порту са инструкцијама у којима тврде како за Србију у Букорешту ништа није решено, у самој Србији прављене су гала прославе овог уговора. На скупштини одржаној у Враћевнишицу 15 августа, Ивелић је себе представио као изасланика Руског цара (а не као изалсаника Чиганова) и прочитао им одредбе Букорештанског уговора али на исти начин као и Карађорђу ( ето нас ома, немо се бринеш). Ово је тотално опило старешине које су одмах организовале масивну гозбу. Шеснаестог Августа, старешине су тражиле од Карађорђа да се сви скупе испред манастира, образују круг, и да у центру тог круга стану он и Ивелић, а да иза њих стане неколико батаљона војске и да се у центру тог круга, Карађорђе нареди секретару да прочита уговор који скупштина старешина прихвата и потписује. Овај оптимизам додатно је појачан пријемом код Куршид Паше, и на инсистирање Ивелићево, Карађорђе је послао Куршид Паши писмо захвалности, по куриру Милану Савићу, који је потом наставио за Цариград.

Депутати су стигли у Цариград 7 Септембра и понашали се према упутствима. Ово је Османлијама дошло као поручено, јер је одбијајући Букорештански Уговор, Србија себе ставила ван заштите Русије и на тај начин отворен је пут покољу и геноциду који је уследио 1813 године. Ово је додатно појачано Аустријском подршком Османлијама и уверавању да Аустрија и Француска неће напасти Османлије већ да су оне, уједињене у борби противу Русије, што је и био део тајног договора Европских сила у којем су оне, без обзира на јавне нетрпељивости ипак биле уједињене у напорима да се заузда Русија. Охрабрена оваквом подршком Порта је почела припреме за напад на Србију. Но 1813 године, Наполеон доживљава пораз у Русији и ова вест тотално паралише изразито агресивно настојање Порте да се врати у Србију под условима које она одређује а то је разоружавање народа. На вест о Наполеоновом поразу, заповедник Шапца је узвикнуо :”Нека свемогући Бог да да Руси победе и Срем је наш! ”. Но у реалности, ствари су биле потпуно супротне оваквом гледишту. Док се Османлијска војска прикупљала за напад, Србија ни морално ни материјално није била у стању да се успешно одбрани. Земља је била разривена политичким трзавицама од 1807 године. Преображај 1811 године у опште није одговарао реалним потребама земље. Наиме Србија је већ тада почела себе да устројава као нормалну државу која је сва своја питања решила, почела је да се бави унутрашњим уређењима као да је Османско царство пропало, ту долазе кецељаши и језуите који спинују елиту са мистичним знањима и просветитељством док Османлије оштре јатагане. Велике војводе, које су биле главне за подизање морала и буђења националне енергије, имали су примитивне појмове о отаџбини и патриотизму и што је најгоре, били су у потпуности одвојени од народа и закључани у својми “висинским” световима. Народу је било јасно да одлазак Руске војске не може да значи ништа добро и цела атмосфера је облиовала дефетизмом и очајем. Сам Карађорђе је изгубио полет и дух све више тонући у депресију. Карађорђе је тада предложио да се одбрана Србије води на герилски начин, по планинама и брдима. Младен Миловановић је био за фронталну борбу по линији, у шанчевима, уверен да ће моћи да издрже док “не дођу Руси”. Цела његова концепција одбране, базирала се на хипотетчкој Руској помоћи и била је тотална фатаморгана. Градови у Србији су били неуређени, без хране и муниције тако да нису могли бити формирани као утврђене тачке, чиме је њихов значај у одбрани престао да постоји.

Другим речима, одбрана Србије 1813 године је била базирана на машти и када је напад Османлија започео, против 50.000 устаника кренула је армада од 250.000 до зуба наоружаних и крвљу опијених Османлија, уз подршку Француске која им је испоручила најновије топове и инжењерију, док је Аустрија са задовољством ишчекивала нове збегове што је значило јефтину радну снагу и будуће малене католике. Тако, када је Београд пао, Аустрија је затворила границу и Срби на облаама, добили су избор да ли ће их поклати Османлије Бошњаци и Шиптари, или ће их скинути Аустријска обалска стража или ће се удавити у Дунаву. Стих песме која ми се урезала у памћење, након читања ових текстова а описује тренутак када Шиптари, Бошњаци и остале Османлије излећу из освојеног Београда да кољу збегове на обалама, је овај : “ Небо високо а земља тврда а од Цесарије Турци воду затворили, бегати се нема куда а бранити се не можемо”. (Kriegsarchiv, H.K.R 17. 10.1813)

Иронично, петог октобра 1813 је у Београду била највећа аукција на којој је продано хиљаду и осам стотина жена, девојака и деце. (Kriegsarchiv, H.K.R. 20.10.1813)

Када се погледа са једне мало шире временске дистанце, Букорештански Уговор и његова 8 тачка јесте оквир унутар кога питање Србије постоји и унутар кога се оно решава. Корак ка успостављању власти српског вође у Београдском пашалуку, учињен је 1820 године, слањем депутације у Порту, то јест “Народног Прошенија”, 9. Априла 1820 године. У том “народном прошенију” први пут је тражено признање наследног кнежевства Милошу Обреновићу, утврђивање пореза и олакшица као и покретање низа других питања.

Питање наследног кнежевства Милоша Обреновића, започето је након ликвидације Карађорђа Петровића и ишло је доста “кривудавим” путем. У почетку, Милош је тражио од Отомана да признају “Савет Старешина” као врховну власт код Срба, без било каквих назнака да у том савету постоји неко ко је “једнакији од једнаких” то јест врховни вођа. Отомани су то прихватили и ферманом потврдили а онда је 6-ог Новембра 1817 године, на састанку Савета Старешина, Милош Обреновић проглашен наследним кнезом Срба. Годину дана је Милош ово крио од барона Строганова, и тек на његово питање, како то да Маршалија само са Милошем разговара и договара послове, Милош је ово обзанио руском посланику у Порти. Ово је за Строганова било велико изненађење, због чега је он одмах тражио савете од Петербурга. И за сам Петербург ово је било веома велико изенанђење, пре свега јер у опште није било логично, ако се узме положај у коме се налазила Србија а поготово ако се на то додају догађања која су предходила (геноцид 1813-1815, убиство Карађорђа итд). Стога је Петербург одмах наредио да се ово стање испита и то формулисао у следећим питањима:

  1. Може ли се Милош обуздати у својој намери да добије наследно кнежевство?

  2. Може ли се очекивати да су Турци опазили његову слабост, не уљуљкају надама и обећањима који су примамљиви али исто тако мало вероватни?

  3. Неће ли Аустрија употребити Руско опирање Милошевом захтеву да га придобије на своју страну?

  4. Како то да Милош, који је до скора стрепео за свој живот, тражи данас да обезбеди својој породици наследство?

  5. Откуда Србијански народ, доскора угрожаван потпуним истребљењем, налази у потпуној безбедности и мирно и без страха посматра напоре свога кнеза за престолом?

  6. Како то да Порта иде низ длаку са овим Милошевим Претензијама и како то да све што Порта тражи јесте заклетва верности, прекид односа са Русијом и отпуштање Михаила Германа из Букорешта.

  7. Како то да Аустрија, која је увек неговала добре односе са Турцима спрам Српског питања, тј била непријатељска, сада изгледа вољна да потпомгне Милошеве планове?

Руси су на ова питања дали следећа објашњења (не одговоре!).

Промена ситуације у Србији датира из времена када је започета дискусија између Русија и Порте око 8-ог члану Букорештанског Уговора. Чим су Турци дознали за Руско незадовољство, одмах су тајно чинили све да умире Србе и да им повлађују. Повлађујући Србима, Порта се надала да ће на тај начин скинути притисак Русије са себе. Међутим, Русија је тражила тачно спровођење одредаба 8-ог члана Букорештанског Мира и није наседала на овака Турски став. Ипак, три године мира учиниле су то да Милош Обреновић почне веровати да је то све његова заслуга и да је тако у њему настала идеја о наследном кнежевству. Милош рачуна на то да ће Русија притискати Порту на испуњење одредаба 8-ог члана Букорештанског Уговора и на основу тог рачуна он сматра да може добити наследно кнежевство. Што се тиче Аустрије, њени циљеви су исти као и Портини, те стога све што води умањивању утицаја Русије, а у овом случају то значи повлађивађе Србима, чини то да се Аустријанци не буне због оваквог тока догађаја. Заправо, повлађивање Србима, без да је то потпада под 8-му тачку Букорештанског Уговора, директно умањује утицај Русије и то је разлог због чега Порта и Аустрија благонаклоно гледају на Милошеву претензије.

Састав депутације, “Народног Прошенија” које је послато у Цариград, сачињавали су : Ђ. Поповић, Павле Сретеновић и Сава Љотић. Само “Народно Прошеније” је акт који је саставио Строганов, у виду упутстава за Милоша. Суштина “Народног Прошенија” је била следећа. Ова молба, треба да има оквир преговора између Срба и Османлија. Стога утицај Русије је саветодавани на површини док је у стварности одлучујући, собзиром да када се преговори заврше, Русија је та која ће одлучивати да ли је осма тачка Букорештанског уговора испуњена или не. Стога је императив да се све ово изведе без било каквих назнака Руског учешћа.

Међутим, проблем је настао када је Милош послао депутацију за Цариград пре него што су ова нова упутства стигла од Строганова. На овај начин, депутација, састављена од људи који су се пре свега плашили Турака и били вољни да им се улагују, ишла је ка Цариграду са доста не дефинисаним и противуречним захтевима. Строганов је састављао своја упутсва 2 априла 1820 године, не знајући да су Српски депутати већ 15 априла били на путу за Цариград.

Тако је почела трка са временом.

Пројекат “Народног Прошенија” је у почетку изгледао овако :

  1. Срби траже да се уведе ред сличан ономе у Молдавији и Влашкој, са том разликом да власт буде поверена данашњем њеном поглавару и његовим наследницима и потомцима по мушкој линији. У случају да се лоза Обреновића угаси, мора се изабрати нова са истим правима, чим је султан призна и озваничи.

  2. Милош Обреновић је шеф српске администрације и носи титулу кнеза, уређује милицију која је под његовим старешинством и има надозор над полицијом. (Милиција и полиција нису исто, Милиција је у ствари заметак војске).

  3. Свако село у Србији именоваће себи старешину који ће да се назива кнезом. Овај поглавар ће остати на дужности доживтоно осим у случају законског збацивања. Скупштина свију кнезова у Србији имаће право, као што је то увек било, да именује окружне старешине. Ови окружни поглавари носиће, као што је то и раније било, име сенатора. И они ће вршити своје функције доживотно, изузев у случају њиховог збацивања по закону.

  4. У Сенату ће имати места за митрополите Србије и за владике.

  5. Правосуђе у првом степену врше кнезови, а у другом степену једно одељење Сената, а у последњој инстанци пленум Сената под кнежевим представништвом.

  6. Законе и административне уредбе дискутује и санкционише Сенат на предлог кнежев или његових министара. Преко ових последњих, кнез надгледа њихово вршење.

Потом је нарастао на 21 тачку у којима је тражено:

  1. Слобода богослужења.

  2. Наследно кнежевско достојанство у Милошевој породици.

  3. Установа Сената.

  4. Подела народа на сталеже.

  5. Кнез и Сенат дају чинове и унапређења.

  6. Српски агент у Цариграду.

  7. Право подизања школа и штампарија.

  8. Право држања скупштина “народа и старешина”.

  9. Право ношења оружија и одела било које боје и кроја.

  10. Право примања дошљака и бегунаца.

  11. Слобода трговине копном

  12. Слобода трговине водама

  13. Право установљавања царине на граници.

  14. Право подизања карантина.

  15. Право успостављања апотека и држања лекара,

  16. Право на располагање ресурсима.

  17. Турска војска је ограничена на гарнизоне, никаква турска војска не сме улазити у Србију.

  18. Право да кнез и Сенат суде свим сталежима по законима сваке класе, који ће се прописати.

  19. Право да се измене у прописаним законима могу чинити уз дозволу Порте.

  20. Право Јеврејима да уживају слободу вере и налазе се под Српском јурисдикцијом.

  21. Право да сваки оправдани српски захтев буде уважен од стране Порте.

На крају, било је сведено на 9 тачка:

  1. Слобода богослужења по свим обредима и обичајима Источне Православне Цркве.

  2. Кнежевско достојанство у Милошевој породици. Он бира себи наследника у својој породици и у договору са Сенатом га поставља. Порта пак то потврђује.

  3. Све дажбине се своде на једну суму и Србији се дају границе које је имала у време доношења Букорештанског Уговора.

  4. Слободна унутрашња управа Србије је у рукама кнеза, “народне скупштине”, Сената и старешина.

    а) Старешине ће по обичају бити биране, сваки са својим насељем и звеће се као и пре, кнезовима, остајаће у свом месту док сами хоће или док због погрешке не буду смењени.

    б) Општа скупштина кнезова, бираће окружне начелнике и они ће састављати Сенат у коме ће још неколико других чланова бити, којима ће кнез и народ дати статус сенатора. Чланови Сената могу бити лишени својих места само по сопственом пристанку или по пресуди којој над њима учини сам сенат. Врховни кнез је по природи предсадник Сената. Главне су дужности сената: чување права и привилегија које је Порта народу подарила, разматрање општих послова и припремање њихово за преглед Народној Скупштини. Сенатска решења потрвђује кнез.

    в) По старом обичају допуштају се сваке године скупштине народа и старешина ради саветовања о унутрашњим пословима, о распореду данка и народних прихода. Народна скупштина опредељује такође и доходак потребан за издржавање врховног кнеза и његовог дома.

  5. Народ се дели на: ДУХОВНИШТВО,ДВОРЈАНЕ(поздрав за Дејана), ХУДОЖНИКЕ, ТРГОВЦЕ и ЗЕМЉОДЕЛЦЕ.

  6. Сваком чиновнику и грађанину суди кенз и Сенат не само по општим земаљским законима него и по специјалним законима оног реда коме дотично лице припада.

  7. Слобода трговине,слобда подизања школа, болница и др.

  8. Турци да се не селе у Србију без договора са кнезом, Срби обећавају да ће бранити границе од страних напада.

  9. Народ има право да држи свог агента у Порти.

Из овог рада, види се да је будућа Србија требало бити уређена по аристократском принципу, централистички али на начин који би владару ограничавао власт. Значај институицја је тотално у друом плану и што је најважније, питање граница је остављено отвореним. И ако дефинисано у трећој тачки, сам Строганов није разумео зашто Милош то од њега тражи. Милош је пак схватао да се цело Српско питање решава у склопу Букорештанског Уговора те тако је територијално питање Србије везано за време када је Букорештански Уговор потписан, то јест за територије које је Србија имала 1812 године.

Временски пак, ствари су текле другачије. Порта је наиме примила прву верзију “Народног Прошенија”, пре него што је Строганов успео да интервенише и свој је одговор базирала на томе. Тај одговор је гласио :

  1. Дажбине београдског пашалука јесу 941500 гроша.

  2. Плаћање њихово у два рока, о Митров дану и Ђурђев дану.

  3. Укидају се муселими у нахијама Пожаревачким, Јагодинским,Крагујевачким, Рудничкој,Ваљевској и Пожешкој.

  4. Спахије примају свој десетак и даље на основу својих берата.

У суму од 941500 гроша не улазе београдска царинарница,кантарина,тахмиа (право печења кафе),београдска скела, државна добра,право на риболов и таксе на памук.

Носилац овог фермана био је Мехмед-Есад-Ефендија. Његов долазак, узбунио је Турке у Србији јер су они мислили да ће бити протерани са својих поседа и чинили су све да изазову Србе на реакцију, чинећи разне баханалије,пакости и насиља. Но Срби су се држали и нису одговарали на ове провокације. По доласку Мехмед-Есад-Ефендије, Милош је требало да прими ферман уз заклетву цару, но он то није учинио. Није учинио јер је, по упуствима Строганова, изјавио како депутација нема право да тражи ферман већ само изасланика који ће саслушати народне молбе. Овај потез, дискредитацје депутацје прво послате у Цариград, био је најмање од свих зала, јер су њени првобитни захтеви били сведени на кнежевство и смањење пореза, од којих је Порта само уважила да се порез подели на два дела. Њихово држање у Порти, било је параноидно и они су се превише улагивали Турцима, што је постало основ за њихову дискредитиацију. Ферман је тако био одбијен под изговором да је депутација прешла границе својих овлашћења и да су Срби уствари само тражили изасланика да пренесе њихове жеље. Бесан, Мехмед-Есад-Ефендија није имао другог избора него да се демонстративно врати у Цариград, при чему за време његовог боравка, Османлије су константно покушавале да испровоцирају Србе како би он понео рђав глас о њима по повратку у Цариград. Но то се није десило.

Тако је дошло до опремања прве велике депутације за Цариград. Међутим, Милош Обреновић, користећи се слободом коју му је дао Строганов о унутрашњем уређењу земље, он је из финалне молбе, избацио из четврте тачке место о сталности сенатора, старешина, саветника. Такође, изоставио је и питање граница. Противно саветима Строганова, Милош се отворено позвао на 8 тачку Букорештанског мира, чиме је јасно ставио до знања да очекује помоћ Русије у својим настојањима. На овај начин, народа молба почиње изјавама верности Османлијама у име којих се траже права а завршава се претњом Русијом.

Како је ово први корак ка државности Србије, у њега није унета основна премиса а то је физичка дефиниција, то јест границе. Недефинисаност граница и константна отвореност тог питања, постаће тако трајна карактеристика сваког државног пројекта који Србија буде покретала. Коначно, то питање је у корену српске државност, и огледа се у одбијању да се држава ограничи и дефинише како у физичким границама тако и у власти коју врши на својој територији. Од тог момента, одбијајући контролу као спољашњу тако и унутрашњу, елита у Србији започела је припреме за стварање државе коју је у старту одбила да дефинише и на тај начин устројила принцип анти-државља то јест не-државности.

Advertisements

3 mišljenja na „Драган Томић : Косово, део 6

  1. Пошто је очигледно свима важније да премеравају ону ствар на претходном тексту, ево ја да кажем, добар текст Драгане, и даље једва чекам комплетирање.

    Sviđa mi se

  2. Има да се гули још много, али постаће занимљивије. Период између 1820 и 1850 је необично важан за конституисање не толико Србије као државе, већ саме идеје о држави. Драго ми је да ти се свиђа.

    Sviđa mi se

    • Озбиљно и детаљно урађено. И са ваљаним појмовима нпр.:“ принцип анти-државља то јест не – државности“.

      Зацело Милош није читао Хегела као уосталом ни данашњи државотворци. Похвално је што аутор разумије шта је то држава.

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s