Драгослав Павков Против затвора

Слика

 

Увек и поново ме фасцинира глупост оних које смо бирали јер су нам се представили као паметнији, поштенији и способнији од нас. Или је ипак реч о нечем другом, о старој  бољци српских политичара – властољубљу, похлепи и опортунизму?

Тема као што вероватно погађате није „велика“, мада, какогод се окрене – ове три особине наших „првака“ на крају непогрешиво воде до катастрофе на очиглед незаинтересованих и у појам утуцаних грађана. Реч је о предлогу измена и допуна закона о прекршајима који је ових дана на дневном реду седнице Народне скупштине , закону који на чудан начин уједињује са једне стране странке режима а са друге разнородне и разноврсне интересе странака из опозиције. Не могу да се сетим да су икада као сада, када упорно и аргументовано критикују поменути закон, заједно (мада можда и несвесно) наступили посланици из редова ДС, ДСС и ЛДП… Наравно, није ово неуклеус отпора режиму и његовим брљотинама, то не бива у праисторији демократије чији смо савременици; пре ће бити да је реч о ад хок наступу и прилици да се поткопа скупштинска већина која се уби представљајући се стабилном и стаменом, а већ на следећој теми – опозиција ће се похватати за бијела грла.  Елем, о чему се ради?

Режим је одлучио да изменама и допунама поправи постојећи Закон о прекршајима… Између осталог што се предлаже, за око су ми запали покушаји  дефинисања потпуне одговорности родитеља или старатеља за прекршаје које учини дете (лице до навршене четрнаесте године живота) и покушај да се кажњавање учинилаца прекршаја учини ефикаснијим.
Прво је неопевана глупост вероватно непозната у упоредном праву, а друго бих и сам могао подржати – да не знам с ким имамо посла.

Дакле, група клинаца после школе седи у парку и пије дволитрачу сока у друштву вршњакиња… Наилази познаник на новом скутеру и друштво се око њега окупља заинтересовано за техничко-тактичке особине макине, а очигледно је да су се и девојчице одједном почеле занимати за момчића коме су још јуче вршњаци ударали моше. Један од јунака догађаја затражи мотоцикл да се провоза „један круг“, на шта власник преко воље али да не би испао педер пристаје; ни реченицу упозорења није успео да састави, а новопечени easy rider је пролетео кроз црвено светло на семафору, па кроз друго – право у наручје органа саобраћајног реда и поретка.
Дај возачку – немам, саобраћајну – јао мотор ми је од друга… лична карта – немам, ја сам малолетан, идем у седи разред, добро, уђи у Пежо, колега – седи на скутер и вози пред станицу.“

У полицијској станици се утврђује идентитет возача, констатује да се ради о детету и позивају  се родитељи. Овлаштени службеник саобраћајне полиције од возача у присуству родитеља узима изјаву, и обавештава родитеље о томе какав прекршај је љубигамајка начинио као и колика је предвиђена казна. А казна за управљање моторним возилом без важеће возачке дозволе и пролазак кроз црвено светло на семафору је озбиљан прекршај за који је запрећена казна од око хиљаду евра. Коју дечак обично не може да плати пошто не зарађује (будући да код нас ни одрасли углавном немају запослење, дечак који има хиљаду евара би морао да буде проглашен за неку врсту чуда, ако не и натприродно биће) – по новом закону казну ће морати да плате родитељи, ако не – попис покретне и непокретне имовине, предлог за извршење принудне наплате, извршитељи, претње, плакање и псовке…
Значи, у држави која је родитељима из руку избила све механизме за потчињавање деце, која између издржаваних особа и оних који издржавање дају не форсира дужничко-поверилачки већ неки „пријатељски“ однос („другарски“ мирише на комунизам па се избегава међу пристојним светом), у којој су „дечија права“ дигнута у висине које не би могао да замисли ни Хаклбери Фин – покушава се прогурати закон по коме би људи које ионако оптерећује борба за живот и будућност збуњеног а често због утицаја „идеологија Новог доба“ и потпуно исквареног потомства, ускоро били дужни да државни  буџет дотирају казнама за вожњу бицикла без сигнализације, мотоцикла без возачке дозволе, стварање буке када је скупштина станара прописала да мора да се спава, претрчавање улице ван пешачког прелаза, итд. Није спорно да је све набројано прекршај. Спорно је што законодавац користећи системске алате који су му на располагању покушава да наметне норме које су по свом бићу неприхватљиве. Није спорно да родитељ мора да надокнади штету коју је његов потомак направио – и ту његова одговорност пред законом мора да буде завршена, изузев ако до штете није дошло као последица занемаривања родитељских обавеза, али то није предмет закона о прекршајима, већ се третира Породичним и Кривичним закоником. Држава која по сваку цену жели да имитира „модерна цивилна друштва“ у којима је кажњавање деце чак и као крајња мера којој могу да прибегну родитељи табу  – за своје „дуго путовање у Јевропу“ мора да плати цену. Барем тако што ће се одрећи новца који планира да отме грађанима преко бесмислених закона (чије ће стављање ван снаге ЕУ захтевати  већ у преговорима о првом отвореном поглављу, што ће режим без икаквог зазора и учинити – али новац опљачканим грађанима неће вратити без одлуке суда у Стразбуру).

Друго спорно питање на које указује опозиција је лоша наплативост новчаних казни; заједничка оцена свих (нормалних људи) је да су казне слабо наплативе јер су превисоке за платежну моћ србијанаца.

Пример број два:
Човек је постао технолошки вишак и упућен је на Завод за тржиште рада са правом на материјално обезбеђење; супруга му не ради, школује двоје деце, новац који добија од државе на име надокнаде због губитка посла покрива само кућне режије… Срећом, није потпуно беспомоћан да би се одао пијанчењу и ку(ц)кању по интернету – има златан занат, а уз помоћ вредних руку увек се може зарадити за живот. Из „срећних времена“ остала му је Лада-караван коју користи за превоз молерског алата и мањих количина материјала. Све до недавно, када су донети нови прописи везани за безбедност у саобраћају. Па је тако плински уређај у  његовом возилу напрасно постао небезбедан и опасан, јер наша држава – као што Уредбом владе уме да излечи млеко од патогена, на исти начин зна и да појача безбедност у саобраћају:
Донесу нове, оштрије прописе о неопходним атестима, обавезној дубини шара на пнеуматицима, везивању сигурносних појасева где год се произвођачу возила наврнуло да их угради и ето безбедности (и сигурности) на којој би позавидела и некадашња УДБА. Нарочито је интересантна порука која се у задње време шаље грађанима:
Ако немате много пара – идите пешке или седите код куће; ако сте из Београда – користите Бус-плус нашег нашег најбољег непријатеља, председника главне опозиционе странке… Ако сте из унутрашњости где нема градског јавног превоза (а укидају се и многе међуградске линије због конкуренције дивљих таксиста који возе „по цени карте“, али да не ширимо причу) – ко вам је крив што сте сељаци.
Ако човека из овог примера полиција „ухвати“ са неатестираним плинским уређајем (који је узгред – и такав безбеднији и мање запаљив од пластичног резервоара за бензин, али као што рекох – да не ширимо) – следује му казна од већ пословичних хиљаду евра. Како му је толика тромесечна зарада – нема шансе да казну плати одвајањем од уста… Друга могућност је да дигне готовински кредит (под „повољним условима“) , али како кад није запослен и нема редовна примања?! Да стави хипотеку на некретнину? Радо – али човек нема некретнину, док му Ладу стручњаци процењују на 300 евра… Трећа и најпривлачнија могућност је да се спакује и оде у затвор; осим што ће се спасити трошка, на тај начин ће и нанети ситну пакост власти која од њега на правди бога прави робијаша. Ма колика да је пресуђена новчана казна, судија за прекршаје не може изрећи затворску казну дужу од 60 дана. Тако испада, да се казна од хиљаду евра лежањем у затвору преполови. Друга корист од замене новчане казне затвором је упознавање нашег затворског система, па након изласка, прекршитељ закона исти модел отплате дуга држави може да препоручи и другима који су се нашли у његовој кожи (што ови обилато и чине). Трећа нафака  је што ће ако се овако настави, на нашим путевима бити све мање возила, па ће они који имају скупа, безбедна (и сигурна) и брза возила – моћи да се возају брже, безбедније и комфорније него данас. Једину штету ће претрпети Путеви Србије, мораће да смање крадуцкање на наплатним рампама али незнатно – сиротиња је и досад избегавала аутопутеве и коридоре.

Шалу на страну, они који данас оштро критикују измене и допуне поменутог закона (ДС) су исти тај закон и донели када су чинили скупштинску већину, док ови који им терцирају нису имали примедбе… Сви су били сложни да су „високе казне најбоља превентива“; што опет говори о сада већ пословичном непознавању сопственог бирачког тела.
Законе доносе они који казне не плаћају; не јер су много фини па не праве прекршаје, већ јер их од казни штити имунитет. Што и не би било највеће зло, њих 250 би овај грбави народ и пристао да упрти на леђа и носи кад није способан да изабере никог паметнијег… Али, сваки од тих посланика има и неколико рођака којима „сређује“ казне, кумова и пријатеља, сабораца из странке, из локалне самоуправе где врши секундарну функцију… Када се томе додају други „угледни“ грађани (јер код нас су угледни они којима се носи „част“, који не плаћају него узимају), судије, тужиоци, полицајци, лекари, адвокати… Па  браћо Срби – колико је међу нама оних  за које закони не важе? Може ли гурави Геџа да исфинансира све за  што режими не могу да се задуже у иностранству?

Да ли је овом друштву важно да се смањи број прекршаја или нам је смисао живота да пуњењем буџета усрећујемо политичаре на власти?
Ако је реч о првом – постоји начин. Рад у јавном интересу је један од начина на који се прекршитељи закона о прекршајима могу демотивисати да то чине и убудуће, а условне затворске казне обезбеђују веће поштовање прописа па чак и самом потенцијалном прекршиоцу дају својеврсни алиби за промену лоших навика („имам услов, а иначе…“). Новчане казне треба смањити узимајући у обзир стандард грађана, а драстичним кажњавањем одговорних сузбити праксу неовлаштеног „опраштања“ казни „угледним појединцима“ као и изрицање казни испод законског минимума („по старом закону“). И ту не треба измишљати ни топлу воду ни рупу на саксији… Све постоји у блиском окружењу, довољно је преписати оно што је применљиво за наше услове.

Али, не граде се школе примарно да би свршени учитељи имали где да зарађују – већ да би деца имала где да уче… Не граде се болнице да би лекари имали где да раде – већ да би народ имао где да се лечи… Не удружују се грађани у државу зато што не знају шта би почели са својим новцем – већ да би удружени лакше остварили своје националне циљеве и основна људска права. Да би се лакше прехранили и одбранили од непријатеља… Данас, политичари су умислили да су они елита, док су грађани плебс чији једини разлог постојања на Земљи је да ради за њих. Испада да су барем донекле у праву, јер на многе њихове брљотине народ гласно и упадљиво ћути… Али, то само испада.

У оној анегдоти о Књазу Милошу, оно када је питао шта ради народ – када је чуо да народ више не гунђа него је почео да ћути – мудри књаз је наредио: „Попуштај море, сад кад су се ућутали – нешто смишљају!“
Накнадно, стотинак година касније код нас се одомаћило да је наводно паметан онај који ћути; сад, не знам да ли су паметни они који су кроз историју говорили и ширили реч Божју, просветитељство и идеју о слободи, братству и једнакости или је паметнији мој комшија Миленко кога одавно нико није чуо да је изговорио било шта осим „Још једно пиво…“ Лично, мислим да се народ бацио на размишљање јер је испричано све што је требало да се каже.
Надам се само да ће овог пута смислити нешто паметно, што поред овакве елите не би требало да буде нарочито захтевно.

Advertisements

6 mišljenja na „Драгослав Павков Против затвора

  1. упорно покрећеш овакве теме које су по мени најбитније, а које Србадију блажено не занимајју… а после гунђаш кад ја фејсбучим о бус плусу..и инфостану…кад ове теме буду на насловвним странама, а не „“реконструкција владе“, тада ће се и решавати

    Sviđa mi se

  2. „Не удружују се грађани у државу зато што не знају шта би почели са својим новцем – већ да би удружени лакше остварили своје националне циљеве и основна људска права“.

    Када би аутор могао да нам објасни где и када – један једини пример – су се грађани „удружили у државу“, био бих веома захвалан.

    Sviđa mi se

    • Грађани су се удружили у све модерне наџционалне државе, од америчке револуције до данас; ако су им при удруживању припомагали центри моћи или завереничке групе – њихов проблем: Не бунећи се против онога чиме су незадовољни, они пристају на свој статус и постају саучесници. Да поједноставим до краја: Грађани у демократским државама можда и нису претерано задовољни својим режимима, али сами су их бирали (или су проценили да би њихово рушење причинило већу штету него корист) па су сувише лепо васпитани да би се самозапишавали фактичким признавањем да они заправо и нису грађани него раја – гора од марве. Због тога по правилу заузимају гард типа: Администрација ми је лоша али је моја, у мојој држави ја сам газда и ко ме јебе кад сам глуп па не умем да изаберем праве људе. Са друге стране, раја попут већине Срба за своје погрешне одлуке, нерад и неодговорност према себи и сопственом потомству разлоге „налази“ у заверама мрачних сила нереда и хаоса, Илуминатима и Темпаларима који нас патолошки мрзе јер смо верни Православљу, Русији и Правди. Други опет, заузму став да смо мали и безначајни, да од нас ништа не зависи и зато је најпаметније узети све што живот пружа – неко ће да плати. Ко је паметнији и чија филозофија је „горња“ – очигледно је свакоме ко има очи да гледа. Можда нама, Србима након овог животарења стварно следује вечни живот на небесима, али што сам старији – све сам већи скептик и закерало и све ми се више чини да нисмо заслужили Небеску Србију него баш септичку јаму у којој пливамо.

      Sviđa mi se

  3. Преузимање власти – чак под претпоставком да је преузета од „невластољубивих грађана“, каква бесмислица – није исто што и формирање државе.

    Веровао сам да су све државе настале разним, па и насилним превладавањем интереса одређених група и личности. Чак мислим да ћу да задржим то веровање. Ви верујете да су грађани – продукт државе, јаје – излегли кокош – државу.

    Без обзира на моју пристрасну карикатуру, то су два суштински религиозна става и њихов сукоб. Дискредитација православља или тзв „теорија завере“ улази у сукоб вере у нешто друго и мења тезу.

    Sviđa mi se

    • „Веровао сам да су све државе настале разним, па и насилним превладавањем интереса одређених група и личности“

      Ако је „превладавање“ ненасилно – онда је резултат договора заинтересованих, тј. „удруживања грађана“. И друго: Стварно, ко је кога излегао: Кокош јаје или јаје кокош? Па да се кандидујемо, колико ми је познато за ово још није додељена Нобелова награда; мада је прилично девалвирала, не би нам шкодило милионче нечега… Наравно, и ја карикирам.

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s