Милан Миленковић: Богомољци поново јашу

пуритански богомољац, типично је грађанска појава, јер веру види као неку врсту идеологије и то једино исправне. 

 Бедан је покушај да се вера објасни и анализира кроз књиге и теолошку литературу уопште.

 одбијам да ми богомољци дају атест да ли сам верник

Слика
Нема дана да ми се у емисију не јави неки богомољац, да ми објасни да ми, Срби, страдамо због наших греха и да ћемо се, кад се поново окренемо Богу и кад се покајемо, поново родити. Таква прича, по правилу, има малу рупу:

Богомољац, испод научених и бескрајно плитких фраза, уваљује потекст који гласи отприлике овако: „Када бисте сви били као ја, предани Богу,с авршени синови наше цркве, браниоци вере, све би кренуло набоље“. Укратко: Ја сам бољи од вас.

Таквима се редовно извиним што нисам тако реван у вери као они и посаветујем их да се, кад их је већ Господ одабрао међу нама грешнима, да шире Његов наук, помоле и оближње брдо ће сићи на наше непријатеље, подавити их и ослободити нас муке. Зар не каже сам Исус: „Ако имаш мало вере у себи, рећи ћеш оној планини: помери се! И она ће се померити“.
Друго што смрдуцка код богомољца је следеће: Ако си заиста веран, одакле ти ароганција да тумачиш божју вољу? Одакле ти, баш ти, знаш шта је воља божја? Воља је божја неиспитљива, то је један од основних постулата вере. Ко тумачи, већ је потпао под први грех: сујету.

Мука ми је, дакле, од богомољаца и њихове дијалектике.
Непоколебљиви, сигурни у свој наук, горљиви, без трунке сумње у своју исправност, тако су, некако…налик протестантима. Хладни жар вере, доказ уместо осећајности, каузалистика насупрот судбини. Нема ничег проосећаног, само наученог и то без разумевања, онако, наизуст. Ко може да каже да је веровао без сумње? Религиозност је таленат, црта душе, последња метафизика, а не испит за факултет, који треба научити. Поготову није нешто чиме се треба бусати и чиме треба давити све друге. Права вера ћути, нема потребу да се сваком на главу попне.

Себе сматрам православним паганином и не пада ми напамет да се одрекнем читавог наслеђа мог народа, које је старије од хришћанства.
Живот и свет не видим у кључу врлина-грех, већ храбро-кукавички, или племенито-простачки, или човек заједнице-егоиста. Не дозвољавам да ми богомољци стално чепркају по шупљинама сваке врлине, тражећи грех да би, онда, онако правоверни, упирали прстом и стално доказивали себи да су бољи и ревнији у вери. Не дам им да ми се надгорње само зато што ритуално доживљавају веру и што је носе са теговом и озбиљношћу Кромвелових пуританаца. Моја вера, исправна или не, лебди као лептирић, тако је лака; њихова пада као наковањ. Али, не на њих, него на оне око њих.

Овакав, пуритански богомољац, типично је грађанска појава, јер веру види као неку врсту идеологије и то једино исправне. Свако ко не прихвата њихову жваку, већ је јеретик и Пакао му не гине. А зна се колика је тамо температура. То је модеран лов на вештице, у коме се не одлучује у корист традиције, метафизике, или осећања, већ у корист празне догме. Ко не верује догматски, верник није. Најпримитивније фарисејство.

Вера није ни пракса, ни догма, ни ритуал; она је чист, непатворени осећај; директан линк између човека и Бога, без посредника; поглед у звездано Небо. Исто тако, наша је вера бесмислена ако се из ње избаце племенски тотеми и табуи, ако се занемари наш култ предака и наши шумски, водени и горски демони. Шта нам онда остаје? Колико је плитак, колико јадан покушај да се вера веже у гвоздени ланац узрока и последица, да се баци у тамницу доказа и противдоказа и да се тиме разумски заснује? Бедан је покушај да се вера објасни и анализира кроз књиге и теолошку литературу уопште. То је као кад би се сецирала љубав, музика, или таленат за сликање. Ово је типично грађанско тумачење религије, које потпуно, као и у политици, одриче све оно што се не може пред разумом оправдати и што се не може предати утварама дебате. Вера стоји с оне стране чињеничног света, с оне стране каузалистике и нашег, тако модерног, схватања света и живота као инструмент-табле, на којој се покрећу полуге и притискају дугмићи, да би скаламерија била пуштена у погон.

Никада ни једна чињеница није оборила веру, нити је вера изменила чињеницу. У каузалистици је садржана једна страна људске природе, човек као историја и као чињеница.
Вера је човек као простор, као невезаност за пролазност. Нема моста између та два света. Богомољци баш то хоће да направе, да силују веру знањем и узрочно-последичним везама. Верујем, јер је доказано! Има ли веће будалаштине, кад се мало удубите? Вера не потребује доказ, као ни љубав, као ни патриотизам, као ни било које осећање. Или се верује без доказа, или се не верује никако. Вера заснована на знању, или сазнању, више није вера, него средство за силовање оних који само хоће да се препусте осећању и контемплацији. Веруј овако, како ти ја кажем, или ниси верник, вечити је поклик свих богомољаца и пуританаца.

Ја, дакле, одбијам да ми богомољци дају атест да ли сам верник, или не; њихова бука потказује испразност њихове вере. Не нагоните никога да верује на ваш начин, јер немате монопол на веру. Чак ни црква нема монопол на религиозно осећање човека, јер је оно старије од сваке цркве. Оно је врсно задато и нико није његов гонич, понајмање богомољци, са прочитаних десет књига. Ко није прошао кроз поноре сумње, никад није ни постао верник, а они, ти богомољчићи и приучени теолози, никад се нису ни дигли до сумње.

(Васељенска ТВ)

Advertisements

8 mišljenja na „Милан Миленковић: Богомољци поново јашу

  1. Глуп текст, ем лоше написан, ем супротан самом себи – аутор не жели квалификације према другима, али их радо дели групно када каже “богомољци“ и целу једну велику групу апострофира као лошу, али је зато он на месту, као “православни паганин“…, е свашта ћу да прочитам.

    Sviđa mi se

    • „православни пагани“ – нова богомољачка секта хихихи. Аутор је водитељ на Радио Фокусу, чија је то станица знаш и сам… Па повезуј ствари.

      Мада се у неким стварима слажем с њим; на пример да нестручна лица не треба да се баве проповедањем, јер својим „радом“ и понашањем наносе Православљу више штете него користи. Ни сам нисам задовољан многим стварима које се дешавају у оквиру Цркве али мислим да би „прави“ верници пре свих морали да се ангажују како би црквену јерархију призвали памети, уместо што кукају на попове и владике па оснивају неке „своје“ секте где себе проглашавају „правијим“ православцима од других.
      Црква је Српска, православна, а не поповска, калуђерска и владичанска; препуштајући је поквареним и недостојним појединцима ми сами се одричемо једног од стубова Српства. Зашто кажем „морали би“ а не „морали бисмо“ да се ангажујемо?
      Па зато јер се сматрам човеком који се труди да живи по хришћанским начелима, али коме је некако ближи Доситеј од владике Николаја и Толстој од Достојевског и који мисли да би активније се ангажујући (и по том питању) више штетио него што би могао да користи. Србија је данас препуна људи који су наводно „посвећени православљу“, све оно чему сам се пре двадесет година смејао Хрватима данас се дешава у Србији… Па онда – не допустимо да којекакве Качавенде, Симеони и остали мутни ликови одузму Цркву! Ви „прави верници“ (овог пута) напред, а ја ћу вас подржати колико могу.

      Sviđa mi se

      • Види, да се разумемо, сви (мање-више) су свесни шта све има у Цркви (мислим на хијерархију) и то се решава на један једини начин, али нагваждање о томе, општа пљувачина и то од стране људи који са вером имају везе колико ја са Мишковићем је недопустива. Али, оно што је мени овде интересантно јесте – зашто ти је ближи Доситеј од Николаја? Да, ово је баш интересантно.

        Sviđa mi se

  2. Дејане „добродошао назад“ (велкам бек) .. разбежаше нам се неистомишљеници, почели смо да причамо сами са собом ко на осталим сајтовима

    Sviđa mi se

    • Па немој тако брме, и Нимбус редовно чита Преврат; док у десном џепу од чакшира, оловчицом коју је добио за Дан безбедности ‘вата цитате за коментарисање на НСПМ и СКК (за сада). Важно је да се превратнички дух шири, мада се многи опиру да га прихвате као свога 🙂

      Sviđa mi se

  3. „зашто ти је ближи Доситеј од Николаја?“
    Зато што мислим да је Доситеј више за рад на конкретним стварима у општем интересу, док православни теолози углавном форсирају индивидуално у сваком човеку… Па кад сви свако себе доведемо у савршен ред, онда нам нико ништа не може, па ћемо направити царевину јачу од Душанове. Поједностављено – мислим да је то на врби свирала и немам толико времена. Друго, мислимда свако мора да крене са исте стартне линије у ономе за шта се определи да му буде професија, „Николајевци“ ми се чине против тога (мада не тврдим и не инсистирам, једноставно – тако ми делује). То су две ствари због којих мислим да је Доситеј за Србе важнији лик. Може бити и да нисам у праву, ценим га јер је проглашен за свеца (ваљда надлежни знају шта раде) али све се завршава на дужном поштовању и избегавању да се изјашњавам о стварима о којима не знам довољно, а не знам јер ме искрено – не занимају. Међутим, то што мене не занима оно што св. Николај Жички проповеда – не значи да ћу сад ја да скочим и хватам за гушу неког његовог обожаваоца; у Србији има места за све. А ако не буде, увек стигнемо да се похватамо за вратове.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s