Драгослав Павков: Обична прича о мени

или одговор другу Станоју

 

Слика 

Твој начин размишљања је нажалост доминантан у Србији и зато смо ту где смо. Да би лакше схватио о чему говорим, изнећу пар личних података – чисто да би било јасније како ЈА функционишем, а сматрам се релативно самоодрживим.

Дакле, након потписивања дејтонског споразума, практично дан касније – затражио сам прекид активне војне службе из личних разлога; схватио сам да следе нова повлачења, а што би рек’о покојни Слоба – „није ми седало у памет“ чему служи војска којој је основна намена повлачење и помоћ бившој браћи да и они некога победе како би имали разлог за оснивање своје државе, свог СУБНОР-а и сличних срања. Решио сам да у томе више не учествујем, „скинуо“ сам се и запослио у ПТТ-у РС Крајине као ТТ монтер (бандераш 🙂 ).
Након још једне српске „победе“ зване Ердутски споразум (којим је узгред – запосленима који немају хрватско држављанство гарантован останак у служби као странцима) од новог руководства сада већ „Хрватског телекома“ добио сам рок од 60 дана да прибавим „домовницу“ (држављанство) или следи раскид уговора о раду… Наравно да сам се жалио позивајући се на одредбе анекса Споразума, на шта ми је одговорено да се те одредбе (о странцима) не односе на запослене у јавним „подузећима“ што је ХТ (као и његова претходница ПТТ Крајине) био. Како ми није падало на памет да тражим држављанство државе чијем настанку сам се супротстављао на све мени доступне начине – примио сам две последње плате и поздравио се са колегама.

Нико се није почешао због мог отказа.
Они „добронамерни“ су ме саветовали да попут осталих Срба затражим држављанство (на основу брака са држављанком Хрватске), али никоме није пало на памет да каже: Чекајте људи, отпуштају доброг радника и нашег колегу, крше Ердутски (међудржавни) споразум, сутра ово може и нама да се деси... Јок, сви су гледали у земљу, звиждукали и правили се блесави мислећи да су они нешто нарочито паметни, потребни и да се то њима не може десити. А десило се многима, само мало касније.
Будући да сам остао без посла, одлучили смо да четворо деце одведем у Србију, док ће супруга наставити да ради на свом радном месту све док је не задеси моја судбина. То је био веома смело у оно време (од некретнина смо имали само плац на једној сомборској ливади кога смо купили док сам радио у ПТТ-у), али једино могуће јер је алтернатива била да и она напусти службу, пресели заједно са остатком породице и препусти се чарима преживљавања са 200-300 ДЕМ колико сам ја у то време могао реално зарадити. Да ли је потребно нагласити да са четворо деце на изнајмљеном салашу (беба од годину дана, двоје у петом основне и једно у првом гимназије) нисам ни покушавао да се запослим у Србији?

У то време, постојала је солидна аутобуска веза између Сомбора и Белог Манастира у Хрватској (данас више не, нема заинтересованих за путовање), на располагању сам имао „стојадина“ ’81. годиште, а мој радни дан је изгледао од прилике овако:
– Устајање у 6,00 и спремање доручка за децу која у 7,00 имају аутобус до школе удаљене 11км. Супер је ако се у међувремену не пробуди Марко да ми зезне планирано… Срећом, био је добра беба и није много смарао 🙂
– Након одласка ђака, на брзака храњење свиња и живине јер сад је већ време када обично на сцену ступа најмлађи Павков
– Спремање „чоколина“ и замена пелене, након чега по правилу следи јутарњи „истовар“… Прање и поновно пресвлачење.
– Ако је дан кад долази супруга – одлазак у град по њу (наравно – Марко на задњем седишту „кеца“ вози своје аутиће).
– Обилазак сомборских дућана, бувљака и куповина неопходних ствари, повратак на салаш…
– Доручак, кафа и рапорт ко је шта радио док смо били раздвојени, одлазак у башту.
– За оне који не знају, у башти од десетак ари увек има нешто да се ради а важно је буквално све. Пропустиш да на време попрскаш златице – опрости се од кромпира за зиму… После кише не попрскаш парадајз – збогом сок, пинђур, сатараш… Поред баште ту су свињац, живинарник, неко носи јаја за јело, неко за насађивање, легу се пилићи, пачићи и гушчићи, крмача се праси, прасићи се хране посебном храном, залучују, тове и кољу… Укратко – увек посла преко главе.
– Супруга је долазила обично након ноћне смене у којој по правилу може да се одспава по сат – два (мед. сестра), тако да је најчешће она и спремала неки ручак на брзака од ствари купљених у граду. Кад ње нема, ручак сам спремао ја, од намирница које имам на салашу, најчешће поврће из баште и месо из пушнице/замрзивача. Али, у те дане рад у башти је минималан пошто мале бебе слабо сарађују на том плану.
– И тако даље…

Да не тупим даље и не смарам својим проблемима, рећи још само да смо од супругине плате одшколовали троје деце (она беба је пре пар дана завршила први разред медицинске али каже да ће бити дрвосеча а не доктор), саградили кућу, сахранили двоје предака и поудали двоје потомака… Сва деца имају занимања од којих могу да живе било где на земљиној кугли, управо из разлога јер супруга и ја нисмо дозволили да се школују тамо „где иду сви“ (тамо где је лако) већ смо их натерали да науче вештине које су универзалне. Ако Србији не требају педагози, медицинске сестре и конобари – има коме требају; наша родитељска дужност је била да их усмеримо и подржимо да се школују онолико колико су заинтересовани да уче. Дакле – да уче а не да „уче“; нико од наше деце није понављао године и није падао на испитима, управо зато јер су од првог разреда основне школе знали да је сваки њихов неуспех ради њихове бахатости, лакомислености или безобразлука – удар на целу породицу која то не може да трпи. Добри и здрави морају да поправљају лоше и болесне, уместо праксе да се у име некаквих „дечијих права“ допушта да лењи, размажени и безобразни инфицирају добре и здраве појединце. У томе је пре свих одговорност родитеља. На стотине пута ми се десило да ми дете каже како неко има боље патике… Увек сам му одговарао да познајем и ја људе чија деца су бољи ђаци. На примедбу да већ трећи пут овог месеца једемо боранију, ма колико да ми је било непријатно – редовно сам одговарао да постоје деца која перу шофершајбне како би родитељима зарадили за ракију и дрогу… Можда им се такво детињство више допада?

Од 1997. до данас мајстор (осим оних који су нам зидали кућу) нам није ушао у двориште – 99% кварова (укључујући и аутомобиле) поправљам сам. Већину хране (месо, воће за зимницу и ракију, поврће, до скоро и козије млеко и сир)  производим сам са десет ари окућнице и још толико баште коју ми је уступио комшија коме заузврат сервисирам ауто. Да неко не помисли да сам аутомеханичар – поправљам само своје и комшијске крнтије – најчешће у замену за врећу кукуруза, јечма или неку другу услугу (Марко за дволитрачу кокаколе мења свећице. Замена уља и филтера укључује петсто динџи приде). Перем веш к’о прави, а до недавно сам био главна атракција са огрлицом од штипаљки око врата; комшијама је коначно досадило да ме зајебавају па су одустали кад су схватили да сам тврдоглавији од њих 🙂 и да истрајавам у качењу веша…
Шта ‘оћу да кажем?

Ми Срби (и остали Србијанци) имамо неколико ружних особина, а лицемерје је једна од најпогубнијих.
Фиат – Србија, некадашња Застава је рупа без дна коју треба затрпати што пре.
Приче о томе како ће пар хиљада Крагујевчана остати без посла су обично замазивање очију и „разлог“ за стално просјачење. Фијат је приватна фирма и сва одговорност за њено пословање је на власнику. Као што је његова и сва зарада коју оствари. Све остало је као што рекох – жицкање. Ако никога не сврби милион технолошких вишкова широм Србије – зашто би се цела Србија штрецала око пар хиљада радника Заставе? Зашто бих се ја, за кога нико није организовао демонстрације када сам добијао отказ – секирао за децу неког аутолимара из Фијата? Та деца имају свог оца који о њима треба да води рачун, исто као што сам ја водио рачун о својој на начин како сам описао. У чему је проблем?
Пре двадесет година свима нам је био крив социјализам, самоуправљање и ћопави шлосер – који су упропастили Србију одневши фабрике у Словенију и Босну… Кад се уведе капитализам – све ће бити као у Дојчланду; како наши људи добро раде код швабе, код нас неће јер мрзе комунизам и комунисте…

Нажалост, истина је сасвим друкчија:
У људској природи је да забушава. Има о томе код Вебера (а треба читати и оно што нам не милује српске дамаре)… Каже, ако је неки померански косац за марку и по дневно косио јутро ливаде, када су му дневницу подигли на две марке – није косио више него исто као до сад – јутро, само је раније легао под крушку да одмори.
Али, оно што је Вебер знао пре више од сто година, наши славни економисти не знају ни данас; не знају природу капитализма. Власник фабрике је окренут искључиво интересу (стицању новца) и он ће вређање радника са „стоко српска“ поздравити ако му то диже продуктивност.
Али, ако то изазове револт радника па крену да забушавају, шефић-жабарчић ће попушити рибање а можда и шут-карту.

Дакле, лопта је код радника.
Оштећивање туђе ствари (гребање аутомобила који су власништво г. Ањелија) радницима може само да нашкоди. Ако једнога дана и ухвате вандала, на њему ће се сломити кола промашаја званог Фиат 500. Јер он неће одговарати као незадовољан радник коме се крше права из уговора о раду, који се вређа и излаже мобингу, већ ће одговарати као насилни вандал који уништава имовину страног инвеститора (а сви знамо колико су нам исти неопходни овде).
И таквог радника ће сви „искулирати“ – најближе колеге и сапатници пре свих. Зато и јесу сапатници. Да нису кметови – већ би се организовали у синдикат кога не воде корумпиране битанге, обуставили би рад и позвали газде на чашицу разговора. Тада би могли да их подрже и оних милион сличних мени, до тада – нек’ се јебу.

Advertisements

3 mišljenja na „Драгослав Павков: Обична прича о мени

    • Кад се врнеш из печалбу, ће се договоримо да ми нацрташ стрип – варијанту… Ондак ваљда неће бидне досадно 🙂

      Sviđa mi se

  1. Било је добро имати Стојадина.

    Нису лоши ни Мерцедес, Волво, Алфа… Једина реална мана је што се плаћају девизама. А девизе се зарађују производњом и извозом вишкова.

    Производње и последичних вишкова нема, тако да Србија увози стране аутомобиле на кредит. Не знам за вас, али мене то тангира.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s