Драгослав Павков: Одговор на текст “Србијанство, тема непресушна”

 Било како било, ”откидање” превјерених Срба, као и оних који никад нису ни били православци, али су вијековима остали Срби, и њихово калупљење у нове тзв. нације, те пујдање тако регрутованих јањичара против каура и шизматика, своје браће, се показало недовољним: Срба који себе још тако зову је остало на Хумском полуострву (Балканском, Хемском) превише и послије два успјела геноцида и једног осујећеног, и послије идеолошке дезоријентације катастрофалних посљедица изазване спрегом југословенства и комунизма.”

Слика

Прво што је проблематично у овде је то што аутор изгледа мисли како негде постоји неки “мастермајнд” који нема другог посла већ се посветио расрбљивању Срба. А истина је (што би рекао брм) – сасвим супротна).

Српска православна црква (а не неко други) је прописала да Србин може бити само православни хришћанин.

Шта је преостало онима који су се осећали као део српског народа а нису били практични верници (нису “ишли у цркву”)? Или су практиковали неку другу веру осим православне?
Претпостављам да су се мало гицали, али су на крају попустили пред “правовернима који су коначно дошли на своје” и рекли: “Па добро, ако нас Срби-православци неће – има ко хоће…”. Само ретки су остали да истрајавају, али Србе попут Иве Андрића је било непристојно и питати да ли су Срби или нешто друго; проблем је у многим анонимнима који су увређени односом дојучерашњих сународника “православних хришћана” постали прворазредни антисрби, од којих су многи постали прворазредни џелати у Јасеновцу. Није ли време да размислимо има ли нешто и “до нас”, или је сва одговорност на “њима”?
Са друге стране, СПЦ не занима прозелитизам као Римокатолике, наши попови тврде да “што виси и треба да отпадне”, док се католици боре за сваку овчицу и чувају је да не одлута.
ОК, ако је догма таква, Црква има право на њу, а оне који се с њом не слажу нико не тера да у цркву иду… Али, одакле право на кукање како нас је све мање? Дакле – ми нешто нећемо да радимо, а љутимо се на оне који хоће?! Презриво се односимо према онима који “су продали веру за вечеру” а кукамо што су престали да буду Срби а постали нешто друго?! Па побогу браћо – шта ће нам таква марва, па зар нисмо јачи ако таквих на својој страни имамо што мање?!

Наравно, питања су реторичка; није нама проблем што су они отишли (ко их јебе кад су издајници), проблем је што је њиховим одласком конкуренција постала јача! Па кад је то тако, није ли према тим људима (склоним отпадању) требало показати више разумевања, више радити са њима, помоћи им кад им је било тешко…
Знам да данашње Србенде воле да потежу црквене каноне, одлуке Васељенских сабора и остале књиге староставне као подршку својим “аргументима”, али социјални моменат је увек био одлучујући код промене вере.
Сигуран сам да нека баба из херцеговачке забити није проучавала светоотачке списе када јој је унучад умирала од глади пошто им је отац лежао у швапском затвору због шверца дувана а мајка побегла од сиротиње… Урадила је једино што је знала – отишла је код фрањеваца, целу породицу  уписала у католике и на леђа упртила врећу жита са којом су преживели зиму.
Данас, најлакше је осуђивати ту бабу која је урадила једино што јој је могло допрети до њене просте памети, тј – “издала је Православље”; али, зашто се та породица није вратила “вјери прађедовској” када је ћаћа изашао из затвора, када је грануло пролеће и када више није било опасности од глади?
Зато, јер католици помажу “своје” али их притом утерују “у вјеру” док наше попове од прилике боли патка колико ће верника бити на недељној литургији; важно да је владика прописао тарифе. И јер је тачно да су ти латински попови погани, умеју да те наруже на пасја кола – али умеју и да опросте и помогну кад си у невољи; цео свет су премрежили сиротиштима и каритативним кухињама… Убожницама и прозелитским мисијама… Док се наши кандидују за “ново лице Аудија”, а Инголштат и Волфсбург су им ближи од Пећи и Призрена.

Ово није анализа и не тврдим да је све наведено тачно; ово је оно на шта просечном Србину-лаику личе СПЦ и РКЦ. А овде (ако се не варам) и не говоримо о владикама које су одбегле у јерес нити о ученим богомољцима који су “преверили”; само да подсетим, овде су тема обични људи који су у неком периоду свог земаљског битисања одлучили да престану да се крсте и почну да се крижају, односно – клањају.

Кад смо код тих што клањају, брм је о томе нешто писао[1]Отоманска империја је (као уосталом и сам појам империјализам који се углавном некоректно користи и злоупотребљава) нажалост велика непознаница за Србе (свих закона).
Отоманска Турска је појам меритократије као што је парадоксално и појам за корупцију; Отомани су је измислили и патентирали… У том царству вертикална проходност кадрова је била максимална, али да би човек дошао до прилике да се уопште представи ономе од кога нешто зависи – најпре је морао да подмити много људи испод њега – а како рече мудри Књаз[2] својим дипломатама у Цариграду…

Да не испадне како је српски народ у то време био народ мушких проститутки (пошто пара углавном није било), постојао је и трећи начин да се рајетин представи  отоманској хијерархији: Могао је да промени веру.
Што није тешко, довољно је изговорити шехадет у коме се каже да нема Бога осим Аллаха, а Мухамед је његов пророк и ето – Илија постаје Али, Аврам – Ибрахим, Јосиф – Јусуф… И сва врата отворена…

Дакле, социјални а не религијски или идеолошки моменат су пресудили код католичења и турчења. Зашто је тога увек било много више код “насилних Динараца” него код метиљавих и покорних Србијанаца – о томе ћемо касније.

Приметио сам да су моји задњи текстови нешто мање коментарисани него раније. Пошто сумњам да сам било кога успео да убедим у исправност својих ставова (па су људи затечени мојом памећу и немају речи), остаје да су ми текстови предугачки и нечитљиви. Због тога сам одлучио да убудуће пишем у наставцима. Дакле, наставак сутра.


[1] у тексту о Турској за смотане на Преврату

[2] “…Турци воле паре и дупе. Србија пара нема, а ви се снађите…”

Advertisements

19 mišljenja na „Драгослав Павков: Одговор на текст “Србијанство, тема непресушна”

  1. На страну верска компонента – и мане СПЦ, стварне и измишљене – данас је реч о сукобу УНУТАР православног корпуса. Некадашња употреба изреке „што виси, нека отпадне“ је имала везе са етничким моралом православних, не са верском заједницом, што сте добро препознали.

    Ко нема петљу да призна намере сличне Шешељевим – а те идеје су данас бабарога – потпуно је депласирано помине историју турчења и католичења. Данас је етнички културализам односан на западњаштво и оријентализам, без верске компоненте, која је скроз демоде, а сама по себи лавира између те две опције.

    Некадашње „продавање вере за вечеру“ је данас само фолклор, раван преласку Стојковића из Звезде у Партизан – прилично суштински небитно за моралне стандарде. У Србији јесте тако.

    Sviđa mi se

    • Hm,hmm…prvo poluvreme u „pravoslavnom korpusu“,bio je „sukob Bosanskog i Srbijansko lobija“..za „fotelje u sinodu SPC“..ko je pobedio,to znamo, sada je „sukob“, verovatno ortodoksnih i ekumenaca, „crveno volim te crveno“..nije u pitanju „petokraka“, nego, papina kapica i papucica,uz svesrdno, bratsko postovanje, Ruskog Kirila.

      Sviđa mi se

  2. Клаус рече дио онога што сам сам намјеравао да кажем, али довољно је рећи да овај одговор на мој текст нема много везе са самим текстом него са једним од његових уводних дијелова, који су само то, уводни, и не садрже суштину онога о чему сам говорио у осталих 95% текста. Тај уводни дио је послужио само да постави у контекст распарчавање Српства које је посљедњих година ушло у једну од најперфиднијих, и рекао бих, завршних фаза. Хтио сам рећи да ово траје, и да је издвајање србијанства из Српства само једна фаза у низу којем је припадало и турчење и католичење које је створило сасвим нове нације, непријатељске остатку српске. Баш зато што у овој фази чак ни вјера не може да одржи Србе заједно, као што рече Клаус, и што међу самим православцима, послије отпадања свих осталих, долази до раскола усљед схватања националног заједништва које је наметнуто споља, полако почиње да изгледа да се процес укидања Срба као народа затвара.
    У чему се слажем са горњом анализом, мада нема везе са мојом текстом, као што рекох, је то што Срби јесу криви и за турчење и за католичење и за комунизам и данас за србијанчење или дивјачење или пуповчење. Колико је СПЦ могла “отјерати“ Србе других вјера из националног корпуса у оних 4-5 вијекова кад је била и сама прогањана и протјеривана, дискутабилно је. Нико ни кога не тјера у вертикални социоекономски покрет – то је лична одлука која оправдава или не оправдава жртвовање припадности Српству. Тако је било и Бајици Соколовићу, и Латасу и овима данас којима се не исплати бити Србин.
    Још једна важна ствар: да ли постоји један зли геније који има план да уништи Српство је ствар разумијевања динамике моћи и политичко-економског ширења на глобалном или бар регионалном плану. Да ли свака политичка групација на овом дуњалуку има непријатеље? Наивно је мислити да нема. Да ли непријатељи раде на свом јачању? Ако су паметни, раде. Докле се простиру непријатељи? До онде докле им њихова снага вођена амбицијом то дозвољава. А њиховој снази се не супротставља никаква међународна правда, Уједињене Нације, Хјуман Рајтс Воч, него искључиво снага оних који им стоје на путу. Е, Срби су једино и искључиво криви за своју судбину, јер до Срба је да зауставе и униште своје непријатеље који раде на томе, кују планове и удружују се да униште Србе, и то не зато што су Срби него зато што су непријатељи. Срби томе нису вични и тачка. Не треба нама мастермајнд, довољна је коалиција заинтересованих којој се нико не опире.

    Sviđa mi se

  3. Господин Павков се пита „Зашто је тога увек било много више код “насилних Динараца” него код метиљавих и покорних Србијанаца „? Али, то питање, у контексту осталог што је написао, већ сугерише злонамеран став о „насилним Динарцима“. Ту се наравно помиње баба из Херцеговине (неписмена и примитивна насупрот просвећеним војвођанским и србијанским бабама) те „ћаћа“ шверцер , те мајка која напушта децу и даје се у промет зарад леба. Дестилат ауторовог текста кад је реч о динарским Србима је то да су они примитивни, необразовани, лоповлуку склони, лабилног морала, те због свих тих врлина, вероватно и са разлогом бедни. А, беду су покушавали да реше тако што су бежали у другу веру или давали дупе Турцима. Ето такви су ти динарски Срби. Зато је тамо и било превера, а не у поморављу и Војводини.

    Кад већ помиње „насилне Динарце“, онда би г. Павков, требао да зна да је често било то да насилни Динарац скемба Турчина (често и два три одједном) који је дошао да се иживљава. Онда му је остало или да бежи у Аустрију, Угарску или да пређе у ислам. То је био много чешћи разлог, а не лоповско-социјални, како наводи аутор.
    Не сумњам да је међу преверицама било и случајва које наводи аутор, али то свакако није цела истина истина.
    Примедба да је тамо било више превера, него у другим деловима српства, је коректна и требало би потражити одговор. Неко објективан би можда узео у обзир чињеницу да је у предосманлијској Босни тамо живело много више богумила, него у немањићкој Србији. Да ли су богумуили лакше прихватили ислам, него други? Да ли је то унело неку нову динамику у османлијску БиХ? Какав је утицај на то имао јак утицај Ватикана у тим крајевима? Да ли је темперамант и слободарски дух динараца учино то буде већа репресија османлијског режима? Јер, тамо где народ покорно трпи и ћути турски зулум није ни било потребе да се врши притисак за исламизацију. Динарци, очито нису били баш тако покорни.

    Не желим да потенцирам поделе у српском корпусу тако што ћу хвалити Динарце насупрот другим Србима,јер нити су бољи, а вала ни гори од других. Сви имају неке своје специфичне мане и врлине. Али народ који је дао Његоша, Карађорђа, Милоша, Теслу, Кочића, Шантића, Дучића, св.Василија Острошкоги и св. Петра Цетињског, заслужује поштовање.

    Sviđa mi se

    • „Примедба да је тамо било више превера, него у другим деловима српства, је коректна и требало би потражити одговор. Неко објективан би можда узео у обзир чињеницу да је у предосманлијској Босни тамо живело много више богумила, него у немањићкој Србији.“

      Напротив, ова тврдња је најспорнија. Осим недостатака било каквих доказа о преверавању богумила на ислам и већем преверавању у Босни, недостају и докази дистинкције динараца и Србије, поготово Немањићке.

      Sviđa mi se

      • Динарци су већина у српском националном тијелу. Сем посрбљених Цинцара, Грка и других, разлике међу Србима се базирају на томе колико је који дио становништва времена провео у сјеверним равничарским крајевима, а не да ли вуче или не вуче коријене са простора од Истре до Шаре.
        Менталитет отпора према завојевачу има везе и са временом проведеним у рајинском положају. Нити је Турчин много тога имао да ућари по динарским гудурама, нити му је било безбједно тумарати по њима. Становништво са више амбиције ка слободи се и склањало у те гудуре ради заштите, а и само физичко окружење их је чинило дрчнијима. Основно својство тог брдског становништва није било дрчност, него сиромаштво, далеко веће него код раје у Шумадији. Један од разлога буне на дахије и јесте био осјећај међу Шумадинцима да им се спрема одузимање онога што су по Шумадији стекли, а што по Брдима нису ни сањали да би могли имати. Не само да су стекли, него нису могли бјежати с тим што су стекли, као што би то чинили по Брдима.
        Што се тиче времена проведеног у рајинском положају које поменух, то нема везе толико са покореношћу колико са осјећајем зависности. Ево данас видимо Србе као један пасиван народ, ослоњен на државу на чију сису их је комунизам навикао. Живот у социјализму, ма колико изгледао привлачан појединцу, страшно хендикепира капацитет заједнице за самоодржање.

        Sviđa mi se

      • „Што се тиче времена проведеног у рајинском положају које поменух, то нема везе толико са покореношћу колико са осјећајем зависности.“

        Тачно. То је кључно и то се протеже двеста година након Карађорђија. Оно што је спорно, то је да ли треба да се такмичимо ко боље плива у септичкој јами или да покушамо да од сенкрупа направимо миришљаву лагуну? Да би се одговорило на ово питање, биће потребно још пар огледа, на пример о лојалности отаџбини и резервним положајима. Значи, ништа није просто, закомпликовало се током векова а многе ствари је не само тешко признати већ су тешке и за препознавање. узгред, хвала за одоговр на одговор, иде овде чим га опремим.

        Sviđa mi se

      • Hm,hmm.. Milosevic zapoceo, Djindjic „opevao“..“mi gradimo crkvu,crkva gradi nas“, a Vladimir Putin, prihvatio, i gradi crkvu i nas, hram Svetog Save, najvecu na Balkanu..“vecu od fabrickih hala 21 maj,IMT,ZMAJ…da imaju Srbi, gde da se mole za „hleb nasusni i slobodu zlatnu“, ali „svi,svi,svi“..?

        Sviđa mi se

      • Hm,hmm..sto se tice „jos par ogleda“, Srbi u RSK su bili „lojalni otadzbini RSK“..a, sada se nalaze na „rezervnim polozajima uglavnom u Srbiji“..za, nedaj boze „regrutaciju,mobilizaciju, ako nesto zatreba na kosovu..“.???

        Sviđa mi se

      • Ne, oni su državljani Srbije sa posebnim statusom. Mogu i u HV i u VSrbije – kako im se navrne. Tako da, još nam se stignete osvetiti za izdaju Krajine koju su svi rođeni Krajišnici napustili pre mene. Kad sam se ja VRATIO u Srbiju, pola Busija je već bilo useljeno, a poznanici su mi slali razglednice tipa „zbogom žohari“ iz Australije i Kanade … Mani se Lune

        Sviđa mi se

    • Господине, нема потребе да ми учитавате оно што нисам ни помислио ни рекао; просто – да сам мислио рекао бих, а са речима сам толико вешт да бих сигурно успео и да образложим зашто фаворизујем „србијанце“ у односу на „динарце“. Да их фаворизујем. Али их не фаворизујем. Већ пишем из њихове (своје) перспективе, а надам се да ми не замерате што нисам толико претенциозан да мислим да сам посисао сву српску памет па да могу да се изјашњавам из обе. Колеге Србо Спикс и Врабац су то схватили „из прве“, надам се да ћете и ви примити здраво за готово ово што вам децидно саопштавам: Не стављам се ни на чију страну у овом спору, једноставно покушавам да искључивши локалпатриотизам – започнем дебату о српско-српским односима који ма колико да се поједини упињали да анимозитете гурну под тепих ипак нису идилични.

      Али у другом делу вашег коментара видљиво је више ствари које се могу проанализирати. На пример:

      „…насилни Динарац скемба Турчина (често и два три одједном) који је дошао да се иживљава. Онда му је остало или да бежи у Аустрију, Угарску или да пређе у ислам. То је био много чешћи разлог, а не лоповско-социјални, како наводи аутор.“

      Нажалост, то се није дешавало толико често колико бисмо обојица желели; да јесте – Турци би много пре 1912. напустили српске земље. Али дешавало се… Међутим кад смо код приче о јунаштву… Шта мислите, шта је веће јунаштво: Узети секирче и смрскати главу Туркесији који вам је насрнуо на образ, покупити жену, децу, овце и козе и побећи преко неке реке међу католике који једва чекају да им дођете у госте, или – појити Туре вином и ракијом, кљукати га месом овнујскијијем и испратити га на неодређено време (може да му се допадне па се врати већ сутрадан) и притом сачувати огњиште, земљу која вам храни нејач, част и достојанство? Није ли више време да Срби прекину са празним јуначењем након кога по правилу из дијаспоре кукају за родним крајем, јањетином испод пеке и вином из камена? Што рече јунак из „Књиге о Милутину“: Ласно је убити принца и једну жену… Шта после? Ја само тражим да коначно ставимо прст на чело; пре него што нам на српско чело прислоне нешто друго.

      „… тамо где народ покорно трпи и ћути турски зулум није ни било потребе да се врши притисак за исламизацију. Динарци, очито нису били баш тако покорни.“

      Размишљајући по вашем обрасцу, ја бих ово мртав-ладан могао да назовем обичним подметањем. Нажалост, то није подметање већ стереотип попут оних о којим сам писао у одговору Клаусу.
      Како вам се у стереотип о „ћутању и трпљењу“ уклапа историјска истина да су староседеоци Србије од деспота Стефана па до коначног прогонства у Угарску активно учествовали у свим аустријским кампањама против Турака? Да су на крају због тога (и швапске издаје) колективно напустили своју земљу, населели се у Угарској где су их као шизматички потрошни материјал раширених руку дочекали и Беч и Будим. Да су на њихову напуштену земљу Турци пустили Динарце о којима ви говорите као о јунацима и насилницима којима су слобода, част и понос важнији од хлеба, воде и живота? Јесу ли ти досељеници у данашњу Србију изабрали да је боље да буду турска раја (али жива РАЈА) него слободни и гладни јунаци у земљи где влада крвна освета?

      Као што видите, тема је вишеслојна; сви ми имамо чиме да се поносимо, а многих ствари бисмо богами – требали и да се постидимо ако смо људи… Дакле, расправљајмо, ви браните своје ставове ја ћу своје, али морамо бити свесни да смо обојица на истој страни. Биће још пар наставака овог не знам чега, есеја ваљда, па ће бити прилике да конкретизујемо и замерке које имамо једни за друге. Само бих молио да коментаришете оно што је написано а не оно што ммислите да ја мислим; све што мислим то сам и написао, да ли сам у праву – о томе се може дебатовати али аргументовано.

      Sviđa mi se

    • Hm,hmm..preporucujem, ponovo, da posetite drustvo Srpsko turskog prijateljstva „INAT“, i tvrdnju, da u Turskoj zivi oko 8.000.000, potomaka Srba muhamedanaca iseljenih iz srbije. A, nije na odmet, kucati i posetiti : “ udruzenje starosedelaca srbije“..!!!

      Sviđa mi se

  4. Hm,hmmm..“turci bi napustili srpske zemlje“, to je u redu, ali otkud se dedose Srbi, njih oko 8.000.000 u Turskoj, vise ih je nego u „atacestviju“..? naravno radi se o Srbima, muhamedanske vere..Drustvo Srpsko-Turskog prijateljstva „INAT“..?

    Sviđa mi se

  5. А можда баба не би одвела своју унучад фрањевцима да А-У монархија није повећала енормно порезе послије анексије босне и херцеговине,неке и 200 пута.
    Али није јадна и гладна баба и њена унучад главни кривац одрицању вјере.У србском народу хришћанство примају владари и остало племство,да сачувају имовину(зато СПЦ не спомиње србско племство које је било много божачко,за њих не вјерници),и тако се уводи хришћанство у србски народ а племство даље тјера народ да се одрекне својих богова.Послије пропасти србске државе у маричкој битци и погибије главнине србскога племства србија постаје мноштво малих државица која у косовском боју потпуно губи своју државност и одмах своју принцезу удаје за турчина,ради очувања власти.Временом и остало племство ради спашавања имовине и власти лако се исламизира,што би рекли потурили се.И време нас доводи до твоје баба која не спашава власт ни имовину већ дјецу,У историји срба није ништа чудно да се промјени вјера,задњи облик промјене вјере је био уписивање у комунистичку партију. Дали су сви ти који су промјенили вјеру и даље срби показују њихова дјела или не дјела према србском народу.

    Liked by 1 person

    • Hm,hmm..i, juuuu,sta kazes..“pobegli od pravoslavlja u komunisticku partiju“,pa, kakvo je to „pravoslavlje bilo“ kad su tako bezali od njega..8.000.000 u Tursku, 800.000 u SKJ..a..?

      Sviđa mi se

      • Hm,hmm…nema „odgovora“, da sam to pitao,bivseg predsednika Boru Jovica,odgovorio bi mi “ neslazem se sa postavljenim pitanjem“, koji je navodno, za Srbe iz RSK..u razgovoru sa „onom drugom stranom“..rekao..“sto se mene tice,mozete da ih nabijete na kolac“..?

        Sviđa mi se

  6. Hm,hmm…cemu vecito, zapocinjanje „teme“..Hrvati su Srbi,Crnogorci su Srbi,Srbijanci su Srbi…hm,hmm…Karadjordjevici su „spricer nacija“…itd

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s