Владислав Ђорђевић: „Србија“ или „Српска“ ?

Слика

 

1. Љубав према називу државе

Све државе настоје да у своје држављане усаде љубав према називу државе. Преко образовног система, масмедија и других средстава индоктринације од малих ногу се учимо да волимо назив своје државе. Волећи га, ми на неки начин волимо сами себе. Стога је разумљиво да сваки предлог да се име државе промени наилази на јаке негативне емотивне реакције. Али занемаримо емоционално обојене предрасуде и размислимо да ли постоје рационални разлози за промену назива наше државе.

2. Придев „србијански”

Назив наше државе је Србија. У свом савременом облику он потиче с почетка XIX века, када и почиње да се ствара модерна српска држава.

Придев изведен из назива наше државе је србијански. Он се – свеједно да ли с правом или не – увелико доживљава као дерогативан, потцењивачки. Резултат те чињенице јесте тај да у Србији не постоји ниједна странка, институција или удружење које га носи у свом називу.

Код нас и само код нас ниједна странка не носи придев изведен из назива државе. Не постоји: Србијански покрет обнове, Србијанска радикална странка, Србијанска социјалистичка партија, Србијанска демократска странка итд. Исто тако, не постоји ниједно удружење с тим називом. Заправо, придев „србијански” протеран је из јавне употребе: ко год почне да говори о „србијанској скупштини” или „србијанској влади” одмах бива оптужен да провоцира и омаловажава Србе. Србија је једина држава на свету у којој се придев изведен из њеног назива доживљава као увреда и стога избегава! Стварно смо јединствени!

Будући са смо алергични на придев „србијански”, ми се довијамо како да га заменимо неким прихватљивим придевом. Постоји два начина на који то чинимо. Први је тај да национално име потпуно избегнемо. Стога код нас постоје многе институције без националог имена („Републички”, „Национални”, „Југословенски”). Пример? Републички завод за здравствено осигурање, Национална служба за запошљавање, Југословенски аеротранспорт итд. Други начин на који избегавамо увредљиви придев „србијански” јесте тај да се назив државе стави на крају назива у генитиву („Србије”,). Стога немамо: Србијански фудбалски савез, Србијанску нафтну индустрију, Србијанску народну банку, него: Фудбалски савез Србије, Нафтну индустрију Србије, Народну банку Србије итд. Србија је једина држава на свету у којој придев изведен из њеног назива не стоји у називу ниједне њене институције. Другим речима, Србија је једина држава на свету у којој назив државе не подстиче национална осећања, него их заправо гуши.

3. Оружје непријатеља

Чињеница да се наша држава зове Србија одлично је оружје у рукама наших непријатеља. Они ту чињеницу обилато користе у својој пропаганди. Како? Једноставно: у нашој држави не користи се придев „србијански”, али се зато он редовно користи изван ње и то у помало дерогативном смислу. У Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори редовно се он употребљава. Тако се тамо без зазора говори о „србијанској скупштини”, „србијанској влади” итд. За оне који живе у Србији, ти називи се доживљавају помало увредљиво. Они који их користе можда су заиста злонамерни. Али можда су заправо само доследни. Јер придев „србијански ” и јесте исправан придев изведен из назива наше државе. Можда нас они вређају, али за то имају – што је још горе – савршен алиби: службени назив наше државе.

4. Пример Хрватске

Придев изведен из назива наше државе („србијански”) не среће се ни за лек, а придев изведен од етникума Срби („српски”) веома ретко (нпр. СПЦ, СКЗ, СНП, САНУ, СРС, СНС, СПО итд.). У Хрватској ситуација је потпуно супротна. Тамо готово не постоји странка или институција која у свом називу емфатично не садржи придев „хрватски”. Јавни дискурс у нашој држави снажно потискује национало осећање. Јавни дискурс у Хрватској снажно га подстиче. Стога није чудо што у Хрватској букти национализам, а у Србији тиња. Постоји много разлога за то. Један од њих је – парадоксално – назив наше државе.

5. „Српска”

Постоји два начина на који се може решити проблем. Први је тај да Срби одлуче да придев „србијански” не буде увредљив. Али то је тешко учинити. Исувише се уврежило језичко осећање да је тај придев дерогативан. Тешко је поверовати да ће водитељ радија или телевизије који употреби придев „србијански” проћи без критика накострешених слушалаца или гледалаца.

Можда је решење у нечем другом: у промени назива државе. Против те идеје иде двовековна традиција. Али наруку јој иде нешто превасходније: стварање могућности за оживљавање малаксалог српског национализма.

Уколико би се наша држава назвала Српска биле би отклоњење све препреке да се придев „српски” врати у широку употребу. Одједном би биле створене претпоставке да се појави: Српски фудбалски савез, Српска нафтна индустија, Српска народна банка итд. Придев изведен из етникума Срби био би у исти мах и придев изведен из назива државе. При садашњем стању неминовно је да се придев „српски” избегава. Он данас стоји у корелацији само са етникумом Срби, па је неприхватљив за несрбе. Када би се наша држава звала Српска, тај придев би се односио на нашу државу и као такав био прихватљив за све њене грађане па и несрбе. Када би се наша држава звала Српска променио би се јавни дискурс. Тада би придев „српски” у називима државних институција био би не само могућ него и пожељан. Заправо, био би једино и могућ.

Докле год је назив наше државе Србија придев „српски” може се односити само на Србе и њихове националне институције (нпр. СПЦ, СКЗ, СНП, САНУ) и њихове странке (СРС, СНС, СПО). Када би назив наше државе постао Српска придев „српски” односио би се и на државу. Као такав, био би прихватљив и за несрбе. Када би се наша држава звала Српска био би створен предуслов да процветају институције, удружења, странке, предузећа и производи са српским националним именом. Са променом назива државе Срби би доживели национални препород! Један од чинилаца који га сада спречава је – парадоксално – назив државе!

6. „Република Српска”

Срби већ имају државу која се зове Српска – Републику Српску. Њен назив допушта (чак и налаже) постојање институција са српским националим именом. Стога тамо постоје бројне институције се српским националним предзнаком. Српска новинска агенција (СРНА) један је пример. Код нас је толико низак ниво национале свести да не постоји чак ни Новинска агенција Србије, већ Телеграфска агенција нове Југославије! Треба неко Србе да обавести да се Југославија распала!

Када би наша држава постала Српска (најбоље Краљевина Српска) процветале би институције са националим именом. Осим тога, тада би била поспешена и социолингвистичка и идејнополитичка повезаност две српске државе – са обе стране Дрине. Разлози уједињења Српства такође препоручују промену назива државе.

7. Наравоученије

Српски национализам тиња. Постоји много чинилаца који су одговорни за ту малаксалост. Неки су спољашњи, а неки унутрашњи. Ако не можемо да утичемо на спољашње, можемо на унутрашње. Једна од унутрашњих препрека за делотворан српски национализам је и назив државе. Придев изведен из њеног назив се сматра дерогативним, па се уопште не користи. Да ли сте чули за Србијански ватерполо савез? Нисте! Нећете га никада ни чути. А да ли сте чули за Српски ватерполо савез? Нисте! Нећете га ни чути догод наша држава не постане Српска.

Придев изведен из назива наше држава не користимо ми, али га користе наши непријатељи. Срби су једини народ на свету који не користе придев изведен из назива сопствене државе, али га користе њихови непријатељи! Апсурдно је то да су Срби поносни на државу чији назив даје могућност њиховим непријатељима да их потцењују!

Тај светски куриозум могуће је превладати променом назива државе. Када би се наша држава звала Српска придев „српски” односио би се не само на Србе као народ него и на њихову државу. То би довело да процвата институција, удружења, странака, предузећа и производа са српским називом. Срби би се тада могли осећати као заиста конститутивни народ. Када би се наша држава звала Српска, аутономашке и сепаратистичке тенденције биле би језички дестимулисане.

Променом назива државе била би поспешена културна и политичка повезаност две српске државе (с обе стране Дрине). Да би Срби доживели национални препород мора се учинити много тога. Један од подстрека била би и промена назива државе.

8. Закључак

Српски национални препород зависи од нас. Нико нам не може забранити промену назива државе. Слободни смо и суверени да то учинимо. Aко желимо да имамо: Српски аеротранспрот, Српске железнице, Српску народну банку, Српску нафтну индустрију, Српску радио-телевизију, Српски Телеком, Српски фудбалски савез итд. потребно је да се наша држава зове Српска. Име је битно. Није свеједно!

15 mišljenja na „Владислав Ђорђевић: „Србија“ или „Српска“ ?

  1. ауф! до пола добар текст а одпола …но комент! зато што га неке недоучене будале сматрају за увредљив да не косристимо придев србијански, а да се Власи(и остале „мањине“)не досете да преварно користимо придев који означава народ … . па има будала којима је и српски увредљив придев – ено их пуна Хрватска, Босна и ЦГ, дај да и то не користимо. .. ионако је равнање према будалама наша национална стратегија.

    Sviđa mi se

  2. Ја не видим ниједан разлог да се из коријена ријечи срб-, из којег се изводи име српског народа, а по којем је наиме названа и земља и држава Србија, не изведе и придјев који описује оно што је својствено Србији – српско. Чак мислим да то једино има смисла. Извести име земље од имена народа па онда изводити име њеног становништва из тако настале изведенице је нелогично. Доминантни народ је у средишту тог логичког конструкта, а држава којом доминира и њене тренутне границе су само посљедице његовог политичког (не)организовања. То би било исто као кад би се Енглези умјесто “the English“ звали “the Englandians.“

    Sviđa mi se

    • кад би Енглези имали конституционално мањине, и они би имали проблем ко и ми, па би били Ингландијанци.. кдо нас ем нема појма нације (свих држављана државе) ем нема појма народа (свих који говоре српски, макар били и црнци) .. па мора да се ваде из малог мозга овакве теорије.

      Sviđa mi se

  3. Нација свих држављана државе европског типа баш и настаје на начин којем Срби већ стотињак година нису вични: доминацијом, интеграцијом и асимилацијом. Као Французи прије доласка пост-колонијалних Бербера, тј. прије одустајања од своје асимилационе снаге засноване на наметању језика.
    Али не настају све нације на исти начин и не могу се сви исходи у изградњи нације углавити у исти калуп. Држава је амбиција нације, и степен у њеном развоју, а не и њен коријен. Народ вођен државотворним елитама је у средишту тог поступка. Држава је само префињени инструмент интеграција и један од њихових исхода.

    Sviđa mi se

    • врло се прецизно изражаваш „начин којем Срби већ стотињак година нису вични“.. управо на томе иниситирам ..д а смо пре стотињак година и раније били томе итекако вични..“не настају све нације на исти начин“.. мислим да је Вук засро ствар не у оном смислу који му се обично спочитава, већ „импелементацијом“ протестанског пруског „наратива“ ђе му место није…вероватно под утицајем браће Грим и сл… те витешке приче оснивача народа (проширеног племенаљ) се од онда врте..а примеренији су становништву без традиција, нама никако.. укратко – Илирски покрет..

      Sviđa mi se

      • Истина је да нефилтрирано уношење страних наратива Србе углавном коштало или дијелова мозга или дијелова тијела. И што се више доминантних мотива страних српској свијести уносило, више се простора, или чак жеље, стварало за нове. Вукова улога је ту кључна јер нико није толико реформисао српску свијест као онај који је реформисао језик.
        Што се “витешке приче“ тиче, не слажем се, јер се не ради о романтизовању прошлости и тражењу идеализованог поријекла, него о основним историјским условима заснивања људске економске, па онда и политичке заједнице. Основна људска заједница се заснива на крвном сродству и економској зависности. Сви напреднији облици се изводе као фазна надградња ова два стуба, чак и урбани економски модел на којем се заснива традиционални империјализам. Не мора систем бити декларисано племенски по кључу “оснивача народа,“ тј. “сви су Васојевићи од Васа,“ да би се стварно заснивао на економској заједници којој у основи стоји крвно сродство.
        Јасно је мени да се национална идеја, а то је оно што твори нацију, не развија аутоматски из племенских оквира, али идеја о заједништву и солидарности, која је елементарна националној, тј. оној која гради националну државу, итекако потиче из начела “крви и тла“ и језика који их уједињује. Ову слику кваре мотиви који природну заједницу засновану на начелу крви, тла и језика политички разједињују до мјере у којој они постају јачи од тих природних стубова (оданост страним политичким утицајима, религија итд.). Е, зато ја мислим да су твоје “илиричке“ конотације, колико год утемељене у историји, политички неодрживе. Превише је те крви која спаја проливено на то тло у циљу раздвајања. Чак и језик, који је једини био опстао као споменик заједништва, се систематски претвара у средство уништења. Нажалост.

        Sviđa mi se

  4. свака слабост се може претворити у предност, зависи од нас… на пример, устав из 74. је био погубан за србију, али је у једном тренутку обичан апаратчик геда сагледао да можемо имати пола гласова у председништву југославије у распадању… да је успео да приволи оног српског босанца да гласа за његов предлог, преузео би армију и решио рат у нашу корист још док су сви били слаби… дакле, придев србијански може бити претворен у користан, само људима треба показати како… и објаснити да он није производ комуниста, него граматике, јер се његова употреба одбија због хистеричног антикомунизма

    Sviđa mi se

  5. „Превише је те крви која спаја проливено на то тло у циљу раздвајања“… тачно! и шта сад? да наставимо са идеологијама које су довеле до проливања крви или да „подвучемо црту“ и вратимо се изворним тадицијама „старијим и лепшим“…. АКо прочиташ бил који спис пре друге половине 19. века, видећеш колико је идеја заједништва јака.. војсковође две државе , религије и зараћене војске у рату, поносне су и свесно е да су из истог народа.. Мавро Орбини је поносан што су два највећа крволока, адмирала турске флоте у стогодишњем рату за Медитеран – наши људи…

    Sviđa mi se

    • Дејствује се једино у домену могућег. Двадесети вијек је тај који је поништио деветнаести и мало идеја које су биле релевантне у 19. се могу пренијети у 21. поред искуства из 20. вијека. Посебно је ово важно со обзиром на чињеницу да су баш идеје 19. вијека добиле прилику да буду реализоване у стварности у 20. вијеку. Или нису биле довољно добре, тј. реалне, или није било добре воље на свим странама да их изнесу, што је очигледно. То онда говори да је неки локални идеолог погрешно процијенио стање на терену или да је неки страни чинилац одлично интервенисао да спута догађаје. Чињеница остаје да сад постоје стране које су супротстављене и да их окрвављене идеје 19. вијека не могу спојити јер добре воље има мање него икад. Нема показатеља с друге стране да се српски народ, и да посједује ту добру вољу, не би излагао новим покољима у будућности уколико би пристао да заборави 20. вијек и да покуша да се врати осјећајима из 19. вијека.
      Заједништво није умјело да пјева као што су “браћа“ пјевала о њему. Разграничење и раздвајање, ма колико оно непрактично било, је најсигурније од свих половичних рјешења. До неког новог односа снага и неких нових империја које вуку конце на другачији начин. На Хему (Хелму, Хуму?) је главни циљ преживљавање у борбама империја које се служе нашим сличностима и разликама, мада нам некад дају и привид другачије стварности. Нисмо ми једини којима се то дешава, али нам се вјероватно најдуже дешава. Кад кажем “ми,“ мислим на “твој“ српски Илирик, а не само на “моје“ српско племе у њему какво је данас.
      Да ли мислиш да данас постоји начин независан од доминантне империјалистичке динамике који може произвести образац у којем се идеје 19. вијека или неки деривације истих могу спровести у одрживо политичко стање? Реално, познавајући играче на терену, и не претпостављајући никакво револуционарно освјешћење и заборав недавних крвопролића…

      Sviđa mi se

      • „одрживо политичко стање“ su postojeće međunarodno priznate države, koje treba da se prekonstituišu u nacije i da svi međusobno priznajemo naše nacije + solidarnost kakvu imaju skandinavci ili nizozemci..bez velikodržavnih proijekata, čak ni zajedničkih ideoloških ..proširenu sa postepenim onbnavljanjem odnosa oi sadadnje sa bugarima, ruminuima grcima i turcim (da i njima). u narednih sto godina biće dovoljan uspeh da se više ne pokoljemo međusobnoo.ništa više a ni manje od toga treba da nam bude cilj…najgore bi bilo novo vođenje tuđih ratova i ideoloških borbi („braće“ rusa, muslimana ili nemaca)

        Sviđa mi se

    • Цака је да ли пристају да буду Србијан(ц)и, а не да ли пристају на ово што помињеш. Веома лако пристадоше бити Југословени, а упорно се опиру бити Србијани. Занимиво… и није од јуче…

      Sviđa mi se

      • Србијанац се не може бити ван граница државе Србије. Да је је процес уједињења Срба завршен и да Србија није укинута 1918. сад би се Срби од Купе до Демир Капије звали само Срби и не би било потребе ни за каквим другим називима. Србијанац настаје из Србије, а Србија настаје из Срба. По тој логици, као што је Србин из Србије Србијанац, Србин из Српске би требало да буде Српшчанин, како се изводи из имена државе. Таква подјела је штетна по Српство. Тако су настали данашњи Милогорци.

        Sviđa mi se

      • Напомена: Користим два псеудонима јер ми сервер из неког разлога више не дозвољава да се улогујем преко твитера. SerbianRoundup и Srbo Speaks су исти коментатор.

        Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s