Владан Јовановић: КАКО СМО НЕ-ДАЛИ КОСОВО

црногорски колонисти су имали обичај да за одмазду побију неколико десетина Арнаута и побацају их у бунаре, чиме су “средили” стање у Метохији

Васо Шалетић, досељеник из Црне Горе је, иако необразовани писар кожарског завода, за кратко време стекао отмену кућу у Скопљу, вилу у селу Сарај и четири милиона динара готовине. 

српски оптанти из Мађарске су са пуно ентузијазма долазили на југ (неки су са собом донели чак и клавире)

Када се један насељеник пожалио инспектору како му Албанци односе сав усев са додељене земље, овај га је питао: „Ко је тебе звао да дођеш овамо? Иди одакле си дошао“.

Бранислав Крстић је замерао Милану Стојадиновићу што није реализовао парафирану југословенско-турску конвенцију о исељавању 200.000 муслимана, сматрајући да се Југославија на тај начин могла решити скоро половине етничких Албанаца.

Image

Пошто сам у претходном тексту о међуратној колонизацији Косова покушао да обухватим све њене аспекте, сада бих се фокусирао на две конкретне установе и неколико људи који су је у пракси иницирали и спроводили. О предратном Министарству за аграрну реформу и колонизацију неће бити речи с обзиром да је комплетна иницијатива долазила из Врховног аграрног повереништва у Скопљу. О инертности овог ресора сведочи податак да су од 23 министра, колико их се сменило током 1920-их, свега четворица обишли „јужне крајеве“.

 

Да подсетим, колонизација Косова и Македоније између два светска рата била је плод друштвено-економских и политичких потреба Краљевине СХС/Југославије са нескривеним националним амбицијама, што потврђује и етничка структура колониста. Насељавањем претежно српског становништва у области које су до Балканских ратова биле под турском управом требало је остварити два циља: збринути масу сиротиње из пасивних крајева државе и тиме истовремено изменити национални састав подручја које су увелико почели да напуштају Турци и Албанци. Међутим, почетни ентузијазам се брзо урушавао како су у нове крајеве почели да стижу ментално и климатски неприлагођени досељеници, наилазећи на безброј препрека: нерешено питање пијаће воде, непрестану акцију качака и комита, самовољу чиновника, незадовољство староседелачког становништва итд. Пошто су колонисти били углавном слаби земљорадници, нешто преко осам хектара необрађене земље, колико је просечно добијала једна насељеничка породица, није могло задовољити њихове егзистенцијалне потребе.

 

Према службеним подацима Министарства пољопривреде, у „јужним крајевима“ је до 1940. године било насељено 17.607 породица, тј. 87.743 људи, од чега 89,7% Срба, 10% Хрвата и 0,3% Словенаца. Према вероисповести, међу колонистима је било 93,9% православних и 6,1% римокатолика. Са друге стране, подаци Врховног аграрног повереништва из 1940. дају незнатно веће бројеве насељених, према којима је у 1.078 колонија живело 19.508 насељеничких породица. Ако се томе дода и локално становништво које је добијало земљу, онда се може рећи да је колонизацијом и аграрном реформом била обухваћена 48.261 породица.

 

 

Учитељ Срета и црногорски метод

 

Након тзв. унутрашње колонизације којом су се сељаци из планинских села Македоније и Санџака спуштали у равнице захтевајући само земљу, а преузимајући на себе обавезу да о властитом трошку саграде куће, уследио је талас спонтаног досељавања Црногораца у околину Пећи и Дренице. Они су се без много страха усељавали у конфисковане куће качака „не бринући много ни о могућој освети, нити о тапијама“. Једино што их је интересовало било је да добију већ обрађивано земљиште као и дозволу за сечу у државним шумама, док су добровољци из Херцеговине и Далмације захтевали поседе близу важнијих комуникација. Ипак, са организованим колонизовањем се отпочело тек по оснивању Аграрне дирекције, тј. Врховног аграрног повереништва у Скопљу и његових 12 подручних повереништава: Урошевац, Пећ, Призрен, Вучитрн, Ђаковица, Косовска Митровица, Пљевља, Струмица, Скопље, Штип, Неготин (на Вардару) и Битољ.

 

У национално и верски мешовитим срединама Балкана заиста је реткост да неки политичар остане у лепом сећању и једној и другој „страни“. То је изгледа пошло за руком Сретену Вукосављевићу који је јула 1919. постављен за „главног повереника за нове крајеве Србије и Црне Горе“. О томе сведоче бројни симпозијуми посвећени овом учитељу (по образовању) и социологу (по вокацији) који се и дан данас одржавају у његовом Пријепољу. У савременом јавном дискурсу Вукосављевић фигурира као „борац за српство и Србију“ али и као искрени заговорник аутономије Санџака и поштовалац муслиманске националне посебности. У новије време његово име се велича у прогласима бошњачких политичких организација, попут Народног вијећа Санџака.

 

Вукосављевић је свој друштвени ангажман започео у родном крају оснивајући стрељачке дружине и преносећи оружје из Краљевине Србије у новопазарски санџак. Прилично немирног духа, посвећен „српској ствари“ и борби против турске власти, он је убрзо постао члан организације Уједнињење или смрт, а основао је и сопствену комитску чету уочи Балканских ратова. Током Солунског процеса 1917. суд га је позвао за сведока, уцењујући га убиствима Турака која је по Санџаку својевремено починила његова чета. У политички живот Краљевине СХС је ушао као члан Демократске странке и двапут је биран за народног посланика. Током Другог светског рата се прикључио партизанима па је награђен функцијама министра у Шубашићевој и првој Титовој влади.

 

Прихвативши се места врховног повереника 1919, суочио се са чињеницом да се у процес колонизације ушло без икаквих припрема, да ни земљишне парцеле нису биле обележене, те да је полиција избегавала да асистира аграрним властима у том послу. Зато је предлагао насељавање „у јачим групама“, а самим насељеницима предлагао да узурпирају парцеле по сопственом нахођењу и тиме предухитре (немарну) државу. Пун ентузијазма, Вукосављевић је ангажовао тадашњу Американску мисију и Енглеско удружење српских пријатеља уз чију су помоћ подигнуте две највеће колоније – Витомирица крај Пећи и Карађорђевац на доњем току Вардара.

 

Иначе, у својим говорима био је опседнут турско-албанском партијом Џемијет и њеном сарадњом са владајућим радикалима. Колико је био поштован код санџачких муслимана, толико је уливао страх косовским Албанцима јер је јавно заговарао “употребу црногорских метода ради пацификације арнаутског живља”. Према сведочењу Ђорђа Крстића, његовог помоћника, црногорски колонисти су имали обичај да за одмазду побију неколико десетина Арнаута и побацају их у бунаре, чиме су “средили” стање у Метохији. Узгред буди речено, Вукосављевић је у парламенту више пута нагласио како Албанце сматра колективно одговорним за анархију на Косову. Његов темперамент је дошао до изражаја и јуна 1923. када је физички насрнуо на Неџиба Башића, представника Џемијета који га је претходно назвао лажовом: “Господине председниче, ако ми ви не дате заштите, ја ћу да бијем тога човека који ми каже да лажем”.

 

Од својих радикалских колега у парламенту је описиван као “еластичан” политичар, мада је већ 1925. био пензионисан. Истина, узрок његове политичке маргинализације била је одлука да приђе Светозару Прибићевићу, због чега је изгубио поверење муслиманског гласачког тела и остао без трећег посланичког мандата у низу. Ту паузу је искористио да се посвети изучавању социологије села, упркос заједљивим коментарима својих противника како је имао “болесну амбицију да постане научник”. То што је завршио само учитељску школу није му сметало да напредује у научном смислу, па је тако догурао до хонорарног предавача на Правном факултету и директора Института за проучавање села при САНУ.

 

 

Сарајевски судија и жал за коначним решењем албанског питања

 

Поред Вукосављевића, значајна фигура колонизационог подухвата био је поменути Ђорђо Крстић, бивши судија сарајевског апелационог суда, а доцније помоћник врховног аграрног повереника у Скопљу. У недостатку биографских података, може бити занимљиво да је као председник Врховног суда у Сарајеву финансирао изградњу хотела Шатор на Јахорини. Аутор је веома утицајне књиге Колонизација у Јужној Србији коју је 1928. публиковао у сопственом издању, а која је можда и најбољи извор о његовом односу према колонизацији.

 

Према Крстићевом мишљењу, за разлику од националног карактера колонизације на Косову, насељавање Македоније је имало претежно економски карактер, мада он не спори да је и у Повардарју доминирала национално-политичка нота. Штавише, у колонизацији Македоније је видео нарочити модел сузбијања бугарске пропаганде. Лично је заговарао „пресађивање питомог и прилагодног српског елемента“, поменувши неколико пожељних подручја за регрутовање будућих колониста (Војводина, Америка, Далмација, Херцеговина, Лика, Истра, Славонија, Барања).

 

Крстић је Врањанце и Пироћанце сматрао најподеснијим за „асимилацију Македонаца“ па је сличне предлоге често промовисао у Министарству за аграрну реформу. Истовремено је критиковао одлуку да се панонски колонисти насељавају у Овчем Пољу и околини Штипа. Заиста, иако су српски оптанти из Мађарске са пуно ентузијазма долазили на југ (неки су са собом донели чак и клавире), њихова колонија Нова Батања је 1929. потпуно расељена, услед нерешеног питања пијаће воде, неподношљиве климе и честих упада бугарских комита. Крстић је у праву када тврди да је поменута колонија имала потпуно погрешну локацију, што је било последица опште журбе око насељавања.

 

Његов син Бранислав, иначе архитекта, окренуо се очевом делу настојећи да га примени у експликацији косовског проблема, па је 1994. објавио студију „Косово између историјског и етничког права“. Он је уочи НАТО интервенције 1999. изјавио за НИН да је међуратна колонизација Косова и Метохије обављена „дисперзионо“, уместо на начин који је примењен у Израелу. Поред поделе албанске мањинске заједнице на три бановине 1929, Бранислав Крстић је замерао Милану Стојадиновићу што није реализовао парафирану југословенско-турску конвенцију о исељавању 200.000 муслимана, сматрајући да се Југославија на тај начин могла решити скоро половине етничких Албанаца.

 

 

Пуковници деле земљу

 

У првим годинама диктатуре међу аграрним повереницима су доминирали искључиво високи официри у рангу пуковника (Чемерикић, Димитријевић, Брановачки), али се чини да су са више одговорности приступали послу него цивили. Законом о банској управи (1929) укинуте су све дирекције дотадашње аграрне управе, док су сви послови пренети у надлежност Врховног аграрног повереништва у Скопљу које је затекло 111.000 несвршених предмета! Упркос великом послу око сређивања запуштене бирократије, основана је теренско-техничка секција за колонизацију која је радила пројекте наводњавања и изградње исељеничких кућа. Ни чињеница да је посао око убаштињења на подручју Апелационог суда у Скопљу био ослобођен свих такси, није им била од веће користи. Код врховног аграрног повереника је 1930. било око 40.000 нереализованих решења за доделу земље која датирају из 1920. и велики број молби за доделу земље. Да би се како-тако задовољила правда, решено је да се земља дели хронолошки, тј. по редоследу подношења захтева. Ипак, у пракси су квалитетне парцеле дељене брже ономе ко би платио, а за новац је земљиште изузимано из комплекса и враћано старим власницима и селима. Срески начелник у Велесу је 1923. скидао секвестар са имања оних Турака који би му платили 300 златних лира, од чега је половину задржавао за себе а пола давао извесном Ћосићу, референту аграрне реформе у Скопљу.

 

Почетком 1930-их Повереништвом је управљао пуковник Веља Димитријевић. Он је јула 1932. био преокупиран унутрашњим проблемима, јер је народни посланик Вељковић у селу Кучкову подстицао албанске староседеоце на отпор аграрним властима. Да иронија буде већа, то је радио заједно са инспектором Министарства пољопривреде чија је комисија требало да испита неправилности аграрних органа при деоби земље у бардовачкој и мирковачкој општини. Инспектор је рад комисије у потпуности препустио Вељковићу, збијајући успут неслане шале са геометрима, вређајући колонисте, председника општине и челнике Аграрног повереништва.

 

Да би и симболично исказала свој став према колонизацији,  комисија је премерила врбак Васе Шалетића, председника Савеза аграрних задруга и поделила га мештанима! Вељковић је понављао да је земља била отета од сиротиње као би се разделила пуковницима, што је албанске староседеоце у Бардовцу охрабрило, па су почели да прикупљају летину са одузете земље. Када се један насељеник пожалио инспектору како му Албанци односе сав усев са додељене земље, овај га је питао: „Ко је тебе звао да дођеш овамо? Иди одакле си дошао“.

 

Почетком 1940. донета је одлука да се појача колонизација у Вардарској бановини због чега је у Београд допутовао Павле Јововић, тадашњи врховни комесар за колонизацију. Упркос избијању Другог светског рата и његовом изгледном ширењу на Балкан, руководство скопског аграрног повереништва је и у новембру 1940. са доста ентузијазма правило калкулације о предстојећим радовима. У плану је била продаја 1.564 безвласничких кућа и плацева по варошима и градовима, као и градња 14.260 нових насељеничких кућа. Највећи број нових кућа требало је изградити на подручјима аграрних повереништава у Пећи, Скопљу и Урошевцу, док се највише безвласничких објеката које је требало продати налазило на територији Скопља.

 

 

Писар Шалетић и точак без осовине

 

Савез аграрних задруга Јужне Србије је по много чему био контроверзна установа, састављена од аграрних заједница која је држава „присилно“ образовала. Његов вишегодишњи управник био је Васо Шалетић, досељеник из Црне Горе. О њему се писало да је, иако необразовани писар кожарског завода, за кратко време стекао отмену кућу у Скопљу, вилу у селу Сарај и четири милиона динара готовине. Поред тога што је политички злоупотребљаван, Савез је убрзо постао и парадигма корупције. У највеће афере спадају зидање колоније Нова Батања на Овчем Пољу, која је убрзо због погрешних пројеката и процена морала бити порушена, као и подизање великих магацина за снабдевање колониста у местима у којима насељеника није ни било. Зидани су луксузни домови аграрних заједница, док је управа Савеза манипулисала обвезницама ратне штете.

 

Током 1930. године Савез се састојао од 134 аграрне заједнице и 18 слободних задруга, са преко 12.000 чланова, којима су поред колониста почели приступати и мештани. Савез је декларативно радио на смештају насељеника, подизању њихових кућа, кредитирању, набавци пољских алата, семена и вештачког ђубрета, организовању заједничке продаје производа и сл. Противно својим принципима, Савез је помагао и градске насељенике, па је тако скопским колонистима додељено скоро 40 милиона динара. Колонисти су регуларно наоружавани управо преко ове установе и магацина Врховног аграрног повереништва.

 

Ова необична асоцијација је била директно укључена и у процес исељавања муслимана. Иако се током свог службовања у Скопљу напрасно обогатио управо у оквиру државног пројекта колонизације, Шалетић је марта 1936. изјавио како је аграрна реформа била „точак без осовине“, те да је насељавање Срба међу пола милиона Албанаца било грешка. У писму упућеном Министарском савету је подсећао да су „утопистичке сањарије из 1918. омеле протеривање застрашеног страног елемента“, те да су Албанци представљали „мину у темељима Јужне Србије“ чији су упаљач држале Албанија и Италија. Из тог разлога је предлагао да се Албанци не исељавају у Албанију јер би се тиме ојачала њена офанзивна моћ: „Треба искористити њихов верски фанатизам, па их иселити као муслимане у Турску“. Трудећи се да читаву организацију око исељавања пренесе на Савез аграрних задруга, за који каже да је најподеснија установа за откуп албанских имања и њихов трансфер у Турску, Шалетић заговара бесплатан превоз и издавање грађевинског материјала Турској, уз потребну дозу дискреције: „Исељавање Арнаута не сме да носи печат државне акције, већ печат верског заноса Арнаута“. Од осталих Шалетићевих идеја треба издвојити и следеће: упрошћавање издавања пасоша, ревизију катастарске класификације земље („метнути у највише класе земље Арнаута и Турака“), забрану сађења дувана у албанским срезовима „под изговором да имамо доста дувана или их на откупу строго ценити“, драконско кажњавање албанских горосеча, ширење кулука у албанске крајеве, строгу примену ветеринарске уредбе и сл.

 

Поред активне улоге у исељавању муслимана, Шалетић је играо значајну улогу у оснивању Привилегованог аграрног друштва које је имало за циљ да целокупан извоз пољопривредних производа (укључујући и опијум) стави у државне руке. Овај контроверзни досељеник је, заједно са још неколико моћних трговаца, био у управи скопске филијале Друштва. Приликом потписивања једног великог кредита којим се Вардарска бановина задужила уочи Другог светског рата, Шалетић је био на страни бана, нападно величајући његову политику фразама о „националној колевци“.

 

Неколико дана након априлског слома Краљевине Југославије Васо Шалетић се са супругом и двоје деце вратио у Црну Гору својим новим камионом марке Крупп. Пошто је у Црној Гори заведена италијанска управа, кренуо је за Београд уздајући се у своја политичка познанства, али су га Немци спровели у логор на Бањици где је и стрељан крајем септембра 1943.

 

 

Повратак Сретена Вукосављевића

 

Током Другог светског рата Дража Михаиловић је посредством Италијана покушавао да увуче Сретена Вукосављевића у четнички покрет, али их је овај опрезно одбио, позивајући се на своју старост и научне обавезе. Дражини сарадници га описују као “подмуклу отровницу” која се раније разметала национализмом и напрасно претворила у модерног комунисту. Можда су га и ови контакти додатно иритирали па је заједно са синовима и супругом приступио партизанима у јесен 1943.

 

У међувремену, Вукосављевићеви ставови о македонском националном питању напрасно су еволуирали. Док је у међуратном периоду на македонство гледао као на тактику ВМРО, након рата је признао да су се Срби огрешили што су гушили македонски национални осећај. Са друге стране, он је у националним мањинама и даље видео “невољу и слабост државну” па се залагао за протеривање Немаца из Војводине и размену становништва са Мађарском.

 

Ипак, највећи заокрет направио је по питању Санџака. Док је 1934. писао како Санџак нема неку посебну физиономију, током НОП-а је драстично кориговао став. Као необично омиљен и поштован политичар у свом завичају, постављен је новембра 1943. за председника Извршног одбора ЗАВНО Санџака. Његов ревидирани став био је да Санџак, уколико већ не може да буде засебна република (што је, додуше, једно време пропагирао), не треба делити него га као аутентичну целину ваља припојити Србији или Црној Гори. Саму седницу с краја марта 1945, на којој је донета одлука о укидању санџачке аутономије и подели његове територије између Србије и Црне Горе, Вукосављевић је бојкотовао.

 

Као некомпромитовани предратни ауторитет и учесник НОП-а кога су подједнако уважавали и Срби и санџачки Бошњаци, Вукосављевић је марта 1945. постао министар за колонизацију. Истина, његово министровање је трајало свега 11 месеци. Од почетка је био прилично резервисан по питању партијског концепта колонизације, али је решио да у посао уђе чисте савести и без компромиса. Највећи проблем са којим се сусрео био је повратак српских и црногорских колониста на Косово и у Македонију. Наиме, пошто је марта 1945. донета привремена забрана њиховог повратка, Вукосављевић се ставио на страну колониста. Тито му је обећавао да ће лично омогућити повратак колонистима, док је истовремено саветовао Албанце да се стрпе како би им неправедно одузета земља била враћена.

 

Августа исте године донет је Закон о ревизији додељивања земље колонистима у Македонији и косовско-метохијској области. Вукосављевић није крио своје незадовољство. Указивао је на суровост ревизионих комисија које су насељеницима остављале само „крчевине“ и утрине које су биле тешке за обрађивање. Истовремено, качаци су у правном смислу изједначени са „политичким кривцима“ па је земља враћена људима који су у доба претходне Југославије били проглашени за одметнике и државне непријатеље.

 

У јесен 1945. Вукосављевић је дошао у сукоб са највишим функционерима нове власти који су његове говоре сматрали „непријатељским“. Моша Пијаде је био за то да се сви предратни колонисти најуре са Косова „без изузетка“, док их је председник федералне Србије Благоје Нешковић називао „четницима“ и „издајницима српског народа“. Пошто се није мирио са таквим ставовима, Вукосављевић је најавио своје повлачење са места министра. Након неуспелог посредовања Александра Ранковића и покушаја да смекша „Срету“, државни врх је одлучио да на релативно пристојан начин уклони препреку. Првог дана фебруара 1946. Вукосављевић је дошао на посао, али га је службеница обавестила да је Министарство за колонизацију угашено. Онај ко је покренуо читаву колонизацију, симболички је потопљен заједно са њом. Била је то прилика да се поново окрене научној каријери и писању радова из руралне социологије.

 

Нови режим се дефинитивно дистанцирао од резултата колонизационог подухвата који је спровела југословенска монархија. То не треба ни да чуди ако се имају у виду мотиви, методологија и резултати међуратне колонизације. Адам Прибићевић је читав тај процес и хвалисање југословенске краљевине „како није упропастила колонисту“ саркастично упоредио са ситуацијом у којој отац одводи своје дете да учи занат код пропалог занатлије. И када би којим чудом дете чак и напредовало, отац би се поносно бусао у груди: „Вала сам га отхранио, ухлебио и човека од њега начинио“.

Пешчаник.нет,

Advertisements

Jedno mišljenje na „Владан Јовановић: КАКО СМО НЕ-ДАЛИ КОСОВО

  1. хм, пре рата нисмо имали ништа, а онда су дошли немци и узели нам све… мислим, ови пре су све већ сјебали, а онда су дошли комунисти

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s