Сергеј Хоружиј САБОРНОСТ ПРОТИВ ПИГМАЛИЗАЦИЈЕ

запазио сам да и у Србији, на Балкану уопште, постоји масовна склоност ка фантазијии, утопији, и пријатним маштањима.

Моја оцјена тренутне руске историје је таква да сматрам да се није чак десио ни повратак на првобитно стање него на лошије стање… Не дешавају се процеси стваралачког карактера, већ процеси стварања и очувања бирократског апарата, а бирократски апарат је неминовно усмјерен против креативне динамике уопште.

Саборност је начин живота. Одмак од себичног зарад квалитетног односа у заједницу.

Демократско друштво, као и сваки други облик друштвеног уређења, може бити боље или лошије. Какво ће друштво бити зависи од народа. А ко је народ? То је свако од нас.

Image

Говорите да је ово вријеме великих поремећаја и малих фигура. Зашто је тако?

— У чланцима и интервјуима сам више пута истицао да се Русија сада налази у веома важном историјском тренутку, препуном изазова. Овај перод захтијева крупне фигуре, али крупних фигура нема. Ово није политичка, већ антрополошка оцјена. И предложио сам нов термин – пигмализација. На снази је претварање човјека у пигмалионску врсту. И тамо гдје реално може да стоји само крупна фигура појављује се мала фигура.

Разлог?

— Многобројни су разлози. Као што филозофи кажу: постоје глобални и локални разлози. Конкретан руски проблем извире из тога што је читав 20. вијек обиљежен великим погромима, катастрофама које доносе грађански ратови. Моје анализа говоре да је на снази национална епилепсија. Сви ми који смо живјели под бољшевизмом развијали смо се, стасавали, пишући о нади да ће крај бољшевизма донијети све најбоље. Свједоци смо данас да то није случај. Наша нада није остварена. Такође, запазио сам да и у Србији, на Балкану уопште, постоји масовна склоност ка фантазијии, утопији, и пријатним маштањима.

Могућност здравог растрежњења?

Моја оцјена тренутне руске историје је таква да сматрам да се није чак десио ни повратак на првобитно стање. Историја свједочи да увијек постоји могућност повратка, али, као прва могућност повратка, појављује се она која представља повратак не на исто него на лошије стање. Дакле, не долази до повратка на стваралачке потенцијале, већ долази до деградације. Повратак не најбољем, него најлакшем путу у том тренутку. Повратак у стање инертности, у стање у којем је потребна најмања количина енергије. Наиме, послије многих катастрофа, национални, културно-цивилизацијски организам посједује врло малу количину енергије и стога он покушава да стави себе у такво стање у којем ће потрошити најмању могућу количину енергије. Ово је стање руског друштва данас. Не дешавају се процеси стваралачког карактера, већ процеси стварања и очувања бирократског апарата, а бирократски апарат је неминовно усмјерен против креативне динамике уопште.

 

Који период у Русији бисте издвојили као период у којем је дошло до обједињења различитих међусобно надопуњавајућих стваралачких елемената?

— То је период такозваног сребрног доба. Прецизно, говоримо о периоду који је трајао 20 година крајем 19. и почетком 20. вијека. То је вријеме када је Русија била једно велико породилиште европске културе ширих размјера. Врло је важно да је руски 19. вијек већ имао развијену класичну културу. Да је то био вијек великана руске књижевности Толстоја и Достојевског. Међутим, култура руског сребрног вијека није била култура само једне области, већ култура свеобухватности, обједињености свих области духа: филозофије, историје, музике, позоришта, сликарства, пјесништва… Овај период је уништен Бољшевичком револуцијом.

Бољшевичка револуција је изазвала и покретање тих стваралачких духова, усљедовала својеврсну нову ренесансу у Европи, нови сусрет Истока и Запада?

Култура руске емиграције управо представља продужетак културе сребрног вијека. Мој рад такође представља продужетак рада тих стваралаца и богослова. Што се тиче сусрата Истока и Запада, он се првобитно већ остварио у култури сребрног периода, па онда у руској емиграцији. Сребрни вијек представља колико источну толико и западну културу. Постојала је и посебна ријеч у том периоду: истокзапад, као једна ријеч. И режисер Андреј Тарковски је производ те обједињености. Он показује у коликој мјери се умјетности могу објединити у једној стваралачкој личности. Он је управо законски насљедник сребрног доба.

Српски стваралачки потенцијал?

— Када год долазим међу српски народ, одмах налазим заједнички језик са својим колегама и пријатељима. Наше енергије, наша стремљена су обједињена. Шалим се често говорећи да не волим да овдје држим предавања јер знам да ће ме људи разумјети.

Ипак, ти људи су медијски маргинализовани?

— То је оно што се назива меинстреам. То је оно што је Запад прихватио, али то је ропство. По чему смо маргинализовани!? По критеријума Запада! И у Русији је тако, али је то нужност у ери мас-културе.

Православна култура и њено искуство су искуство личносног, духовног односа. Једном приликом сам радио анализу различитих форми и нивоа комуникације који се данас употребљавају. Увидио сам да су старе хришћанске форме културе изражавања доносиле једнообразност и дубину у начину комуникације. Данас, међутим, комуникација је развијена на савим другим облицима. Присутне су уствари деградационе форме комуникације. Комуникација је сведена на минимум и, као таква, омаловажена је.

Да ли је могуће да се и у оквир мас-медија пробије Ријеч?

— Ради се о томе да мас-култура, као своје основно својство, има прије свега масовност. Самим тим, она мора да практикује сиромашне, ниске форме комуникације, израза уопште. Код ње се не ради толико о садржају комуникације, већ је акценат на форми комуникације. На примјер, комуникација преко интернета – то је виртуелна комуникација. Она не зависи од истинских увјерења: личних ставова, вјерујућих ставова, десних или лијевих опредјељења. Акценат је на самој форми односа; на томе да они у основи морају бити сиромашни, примитивни.

Умреженост, општа повезаност, савладавање простора – нуде ли, као сјенка, спознају како то може изгледати Царство Небеско?

— Наравно, има тога, али је то присуство другог виртуелно. Посебно сам анализирао појам виртуелне интернет комуникације. Као главну карактеристику те комуникације сам издвојио сам то да је она непотпуна актуелизација. Наиме, виртуелна реалност је увијек присутна уз актуелну реалност. Актуелна реалност је она коју имамо у свакодневном животу. Када се жели замијенити актуална реалност виртуелном, добија се актуализација, али непотпуна. Начин на који се остварује та врста комуникације никада не дозвољава да актуелизација буде потпуна.

Духовништво преко интернета?

— Постоје и позитивне стране интернет комуникације. Неко заиста успијева да савјетује, слуша и помаже другоме, али њихова дјелатност неминовно остаје у домену виртуелног. Дакле, увијек остаје та принципијелна разлика између актуелног и виртуелног. Виртуелни свијет подразумијева одлазак из актуелног свијета.

Тема вашег излагања је саборност у постсекуларном друштву. Отац Георгије Флоровски је говорио да је једна од кључних разлика између Истока и Запада садржана у погледу на појам саборности. Према њему, православни саборност доживљавају превасходно као унутрашњу категорију, као обједињеност вијерних у Духу и љубави, док Запад има претежно просторни поглед на саборност као територијално распрострањеност хришћана – ваш став?

— Саборност као појам уопште није везан за западно разумијевање свијета. У Енглеској постоји удружење Саборност. Енглези дакле нису превели ову ријеч сматрајући да немају адекватну. Један мој пријатељ из Бразила, католик, велики психолог и хришћанин, веома познат и цијењен у Америци, основао је удружење такође под називом Саборност. Наравно, ријеч је написана латиничним писмом, али је ријеч преузета директно. Они такође сматрају да се ријеч мора узети као таква, да се не може превести.

Можда та ријеч најбоље одражава духовну мисију православља на Западу?

— Управо тако. Флоровски говори о „заблудјелој жудњи за саборношћу”. Разна људска удруживања, некад и зарад погрешних циљева, представљају у ствари чежњу за истинским сусретом. Словенској свијести је својствена управо та жудња за саборношћу, за истинским односом, за истином. „Истина је доступна само у саборној мисли људи повезаних Духом и љубављу”, каже руски филозоф Хомјаков. Саборност је начин живота. Одмак од себичног зарад квалитетног односа у заједницу. Љубав је унутрашња снага и принцип саборности, али љубав несебична, љубав као Божански принцип. У православљу се говори о саборности која није колективизам већ лично остварење, савез људи који су се одрекли себичног „ја” да би остварили личне дарове. Говори се увијек о личности, о личном сусрету оствареној у заједници љубави. Данас саборност треба да нађе свој пут. У постсекуларном друштву изражен је сукоб између религиозне и нерелигиозне свијести. Православље се налази пред новим изазовом. Демократско друштво, као и сваки други облик друштвеног уређења, може бити боље или лошије. Какво ће друштво бити зависи од народа. А ко је народ? То је свако од нас. На нама је шта ћемо учинити. 

Екстра (Бања Лука)

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s