Милан Миленковић: На глави цилиндар, на ногама опанци…

 

Слика
 

„Једном у сваком веку паметни заћуте, будале

проговоре, а фукара се обогати“

(Иво Андрић)

Шиптар прода десет кила кокаина, и ни један грам не шмркне; Србин прода грам, два сабије у плућа. 
Македонац, кад заради десет хиљада евра, купи ауто од две хиљаде; Србин, кад заради две хиљаде, позајми још три, да купи ауто од пет хиљада.
Шваба, кад оде код курве, ради то јер је свестан да му недостаје љубавнички таленат; Србин, кад у паре уђе, верује да спонзоруше заиста цене његово швалерско умеће. Све ми кренуло, па и швалерација!

Док нас је комунизам држао под притиском егалитаризма и солидарности, ове наше етнопсихолошке црте нису биле изражене. Онда смо се, је ли, ослободили, и неки међу нама су показали злу ћуд. Богатство, наиме, па и оно на брзину стечено, није разлог за бахатост; она је последица лошег васпитања, обично и у више генерација, које се стиче у ономе што обично називамо: „лоша кућа“.

За последњих двадесетак година сам, углавном невољно, упознао много тајкуна и тајкунчића, на брзину обогаћених завичајаца и њихових младих наследника, који храпаво дишу, јер им је златна кашика забијена дубоко у ждрело. 
Иако је на ивици утварног и мутног говора мржње, рећи ћу, мирне душе, и ово: У тим сусретима сам увек имао утисак да стојим пред генетским и биолошким шкартом. За неке сам сигуран да, од Косовске битке наовамо, нису имали здравог претка, за неке да „нису добри“ на морфолошком нивоу, да свака њихова ћелија има квар. Било их је и који су били мање-више нормални, обични, готово човеколики, али ни једног нисам срео који је могао да се похвали да је из „добре куће“, или од добре лозе. 
Ово кажем зато што сам им упознавао и очеве, мајке, некима чак и дедове. Махом сеоска сиротиња и градски олош. Коме је деда, пре триста година, крао овце, тај данас краде компјутере. Од крви се не може побећи, она је суд над нама.

Понекад, али само понекад, кад седе са неким ко од њих ништа не очекује, па им се и не улизује, умеју да покажу нешто налик на уљудност, онако како је они виде и разумеју.Опет, а то из билогије долази, зазиру од генетски бољих припадника врсте.
Мрзе здравље и поштење. О некаквом заједничком добру ни замисао немају. Дошло је њихових пет минута, доста су они и њихови стари служили друге у поцепаним опанцима.Да се не мора бити полтрон у односу са богатијим и моћнијим од себе, нити бахат са онима који су на економској лествици ниже од њих, никад им није прошло ни кроз кичму, камо ли кроз мозак. Добар слуга је увек лош господар.

Наивно и будаласто, у стању су да се похвале, мислећи да је ово, њихово време вечито, подвизима своји предака. Кад неко, у друштву прича о свом деди на Солунском фронту, они испричају скаску о свом деди, који је дезертирао и мисле да сви, само зато што ћуте, предност дају њиховом претку. Просто, мрзе сваку врлину, јер их она потказује као никоговиће. Страсно мрзе сваку школу и свако знање, патолошки муче баш оне своје службенике који су школованији и образованији али-гле чуда-трче да својој деци „прибаве диплому“, што је еуфемизам ѕа куповину исте.

Пошто жени и деци не могу да продају своје приче (породица зна и одакле је и ко му је деда), траже стално нове пријатеље, који им не знају биографију и које могу да лажу (мада и њих само неко време; кад буду прочитани, прелазе на нове жртве).

Обично су кукавице и тај кукавичлук компензују храбрим наступом пред радницима, људима који живе не од плате, већ од милостиње коју им тајкун даје кад покрије своје огромне личне трошкове; несрећни радници ћуте, знају да их лаже, али зависе од његове добро воље, па немају избора. Оно, што с данас популарно зове мобингом, што Срби зовуиживљавањем, а психолози лечењем социјалних комплекса, уобичајен је начин комуникације са подређенима. Радно право разуме и поштује само кад њему иде у корист. Сваку одредбу уговора о раду, која од њега нешто тражи, лобује погледом и тешко оном ко се на њу позове.

Воли и цени лоповску државу, јер се у њој осећа удобно и као свој на своме.Иако се куне у поштење (као и сви који се сродним пословима баве), суштински не верује да оно постоји; испитао је своју душу и у њој нашао грамзивца и лопова. Ни напамет му не пада да се другачија душа може имати. 
Иако често и с весељем попује о раду и његовим вредностима, тешко устаје пре поднева. Рад је нешто што припада другима. Несрећа је што су други, по мишљењу гузоњиног сина, лењи и трапави, па он, чим открмеља и доручкује, мора да оде да им држи придике о раду.

Прилично сам сигуран да им осоран и груб однос према радницима добро утиче на потенцију, која би, кад не би од новца и социјалних момената зависила, била прилично слаба. Не би ме чудило да добар део њих ерекцију добија управо док се на неког дере, или му даје отказ. Несој је несој у свему.

На концу, једног се дана пробуди и схвати да нема пријатеље, осим оних које је на пиће и клопу скупио, да нема ни секс који није купио, да нема ништа и никог пред ким може да буде неко и нешто, осим својих радника. Ипак, он осећа да га и они презиру, да нису искрени кад га хвале, а да јесу кад га мрзе. Најрадије би их све отпустио, али не уме да ради сам, уме само да попује. И заиста, он паре није стекао пословним талентом, или умећем, већ онако како се у Србији и стиче – о т и м а њ е м. Углавном од радника, али није гадљив ни на поткрадање државе и пословних партнера. Запад успева да се одржи са просечном профитном стопом од 13%, а овај наш, који наморава раднике да у њему гледају најмање Билија Гејтса, пропада ако мазне мање од 50%, јер су му лични трошкови огромни. А огромни су јер је много комплекса које треба лечити потрошњом.

Оно што ти несрећници не виде је да их пристојан свет сматра фукаром, да су им шансе да се сексају без отварања шлајпика безначајне, да су лепи и паметни само пред онима којима плату дају. Али, најгоре је ово: Не виде да су, у првој већој друштвеној кризи, у првој револуцији, природне жртве. Њихова ће се глава тражити.

Лепо Дучић каже: „Господин лако дадне златну пару, као што лако дадне и лијепу реч. Фукара све плаћа маријашима и увек мисли да је преплатила“.

( Васељенска ТВ )

Advertisements

9 mišljenja na „Милан Миленковић: На глави цилиндар, на ногама опанци…

  1. „Опет, а то из билогије долази, зазиру од генетски бољих припадника врсте.“

    Сублимација целог текста, који одише истим маниром, шарајући на све стране. Мислим да Срба, који нису прихватили тај подругљиви принцип, има у омеру промилски израженом.

    Sviđa mi se

    • Клаус, да ли ви заправо оспоравате тезу аутора да су тајкуни и скоројевићи од „лоше јапије“? Не знам да ли је реч о некаквој „генетској предодређености“, мени се чини да у формирању лика и дела тајкуна овдашњих већу улогу игра домаће (не)васпитање, дакле – оно што се носи из породице а датира од првих корака, тј. кад дете пожели да отме колач другом детету – а родитељ му каже (или не каже) да се то не ради. Неко ко у бизнису пропада тако што детету за „осамнаести“ уместо новог модела Мерцедеса купује нови модел Опела, док му запослени иду на улицу и цркавају од глади – за мене је једноставно нижи облик живота, тачније – неваспитана бараба коју треба одерати порезима.
      А за „подругљиви принцип“ се слажем, једино што бих додао да је то израз наше немоћи да се са проблемима ухватимо у коштац. Много је лакше смишљати подругљиве „епитете“ и триповати како је довољно интензивно мрзети непријатеља да би нас он оставио на миру и изабрао неког другог да га гњави. Није и никада неће бити; потребно је још понешто…

      Sviđa mi se

  2. Парадоксално је – и неморално, наравно – да је урођена бескрупулозност супериорнија од урођеног рајетинства.

    Моја одвратност се односи, у мом делимично аутоцензурисаном коментару, управо на недостатак мушког принципа који захтева дела, а не само речи.

    Грожђе је зелено, односно тајкуни безобразни – углавном говоре они што нису у стању да надвисе свој ропски статус. Тестирајте истинитост ове тврдње, тако што ћете сваком следећем вербалном активисти предложити конкретна дела.

    Sviđa mi se

  3. Недавно је мрежом кружила изјава о „добровољном и без присиле“ одрицању дела плате радника, ради подмирења мањка у малопродаји Меркатора.

    Такве изјаве радници редовно и беспоговорно потписују. Очеви и будући очеви на то пристају. Ко је ту вама одвратнији – тајкун или феминизирана маса радника?

    Sviđa mi se

  4. Nije mi jasno zbog čega ono „na glavi cilindar“ kad su oni sa cilindrom na glavi samo preteče ovih današnjih i do danas su toliko usavršili zanat da ih većina smatra gospodom.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s