Драган Томић: Косово – део пети

Слика

Период између 1815 и 1833 године, у Србији обележава неизвесност и грчевита борба за контролу ситуације. На први поглед, све изгледа боље, међутим то је само привид. У Београду, Сулејман Паша Скопљак је замењен МаршалиAли Пашом, али се у Босну враћа као везир, овенчан славом јер је успео да покори Србију.

Маршалија са друге стране, је био човек на заласку свог живота те је стога тежио да нађе неко мирно место на коме би окончао своју каријеру и прилика за то му је била Београд и готово празна Србија. Милош Обреновић је добро проценио свог новог господара те су односи са њим били врло срдачни и присни. Самој Порти није одговарало да се Српско питање поново покреће јер би то водило у конфронтацију са Царском Русијом, поготово након пораза Наполеона.

Српска емиграција у Русији, долази у контакт са хетеријом, тајном грчком организацијом чији је циљ био свеопшти устанак хришћана под Османлијама али и њихово стављање под Грчки утицај након ослобођења. После Бечког Конгреса, они су били у уверењу да су дани Османског царства одбројани и да је време за устанак дошло. Од 1816 године, Хетерија нагло појачава своје активности на припремама за устанак.

 

Сам Карађорђе је био разочаран, јер је добио конкурента у Милошу Обреновићу али и због тога што се цела ситуација примирила, јер су Руси и Османлије све спорове решавали преговорима.

У самој Србији, Милош Обреновић је стално подсећао народ на то да га је Карађорђе напустио и на стравичну цену коју је народ платио у периоду 1813-1815 и наравно себе истицао као спасиоца. Са друге стране Карађорђе је за свој одлазак из Србије кривио стране утицаје, пре свега митрополита Леонтија, руског конзула Недобу, Младена Миловановића и Јанићија Ћурића. По Карађорђу, они су били ти који су својим одлукама и саветима, навели њега на одлазак. Стога незадовољство Карађорђа, је расло све више и више. У току 1816 године, Вујица Вулићевић у преписци охрабрује Крађорђа и говори му да у Србији још увек постоје људи који су му верни, нарочтио после смрти Молера и Никшића, које је погубио Милош Обреновић. Карађорђе након ових уверавања, приступа Хетерији.

 

Не зна се тачно ко је смислио идеју о свеопштем устанку, но Ђорђе Левентис је сигурно био један од њених нај ватренијих заговорника.
Овај Хетериста, је радио у Руском конзулату у Јашу, је био и срцем и телом загрејан за ову идеју. Преко свог пријатеља Јоргаћа, он овај план представља Карађорђу. Крајем маја, Карађорђе напушта Хотин и прешавши Прут, састаје се са Јоргаћем који га води у кућу Константина Ипсилантија. Међутим Аустрија сазнаје за ово, тако да 24 јуна Галицијска генерал команда расписује потерницу која стиже у Темишвар 9 јула.
Већ 12 јула из Беча стиже иста заповест.
Аустрија је трагала за Карађорђем, но Русија није. Када се прочула вест о Карађорђевом бекству, начелник Кишњева одмах обавештава Петроград. Митрополит Леонтије, преко Михаила Германа обавештава Милоша Обреновића. Међутим Милош Обреновић је већ то сазнао пре него што су ова писма стигла до њега.

 

Две-три недеље пред долазак Карађорђа у Србију, Милош Обреновић, добија писмо од Симе Милутиновића, у коме га овај обавештава да се у Србији спрема хетеријска завера и да је овај пут нешто велико по среди. Када је дошао у Србију, Карађорђе је дошао код свог кума, Вујице Вулићевића. Ту, он му излаже свој план, притом говорећи да је дошао по налогу руског двора да дигне устанак у Србији те да ће одма по дизању устанка, Србију помоћи велика Руска војска.
На састанку Народне Канцеларије, Милош је сазвао све кнезове и изнео им случај. Једногласно је донета одлука да се Карађорђе убије. Тек нако овога Милош је обавестио Маршалију. Седмог јула, Милош је послао Тому Вучића Перишића са писарем Антом Протићем, Карађорђу. Пред зору 13 јула, Карађорђе и Наум Крнар били су убијени и њихове две главе су 15 јула биле послате у Цариград. Већ 29 јула, погранична стража код Нове Борче јавила је Аустријанцима у Панчеву да је Карађорђе убијен, и истог дана, генерал мајор Хагер, шаље капетана Турека у Београд како би сакупио информације о овом догађају.

 

Овај догађај јесте кључан за формирање политичког живота у Србији. Вођа Првог Српског Устанка, оног који је Србији донео слободу на начин који је свима био јасан, оружаном борбом, био је убијен од стране свог саборца, Милоша Обреновића. На овај начин, универзални кодекс домаћина је прекршен овим убиством јер он представља чин издаје. Карађорђе је био старији од Милоша Обреновића, старији и по годинама и по искуству, такође Карађорђе је први подигао устанак. Милош је поред тога што је био млађи, био и Карађорђев кум. По кодексу домаћина, старешинство се морало поштовати и тај кодекс је захтевао од Милоша да слуша Карађорђа. Међутим Милош је прекршио то све, не само што није послушао Карађорђа, он га је и убио. На овај начин он је издао кодекс домаћина.
У очима народа,Карађорђе, убијен на спавању, постаје мученик. Ореол мучеништва на овај начин скида сваку рационалност а са њом и последице. Све што је Карађорђе урадио тако је постало исправно и оправдано.

 

Диже народ,крсти земљу, а варварске ланце сруши,

на мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.

Ево тајна бесмртна: даде Србу сталне груди од витештва

одвикнута уњим лафска срца буди!

Фараона источнога пред Ђорђем се мрзну силе, Ђорђем су

се српске мишице са витештвом опојиле”

(Горски Вијенац)

 

Програмски циљеви Хетерије, подразумевали су обједињавање свих Хришћана под Османским царством и њихово уједињење под патронатом Грчке, тачније православне цркве. Стога ти циљеви су јасно одређени јер је непријатељ јасно одређен, а то су биле Османлије и Ислам. Циљ је био јасно одређен, он је религиозан и та религиозност је такође усмерена ка једном центру, православној цркви и то Грчкој православној цркви.Стога је борба за слободу добила сакралну димензију јер се водила у име религије, у име Бога али је у исто време, у случају Грчке, она и подразумевала све оно што је предходило томе, то јест античку Грчку, као пра колевку цивилизације. Спој ова два контекста, давао је огромну енергију, веру и наду у победу.

Прото циљ свих ових напора јесте био заправо, обнова Византије и поновно заузимање Константинопоља и његово устоличавање као престонице Православља. Овакав развој догађаја, дубоко је узнемирио “духове” у Европи.

 

Превасходно, евентуално обједињавање Православних Хришћана око Константинопоља као престонице Православља, створио би конкурента Риму то јест Ватикану, који је већ био знатно ослабљен појавом Протестантизма и утицајима Просветитељства то јест Слободног Зидарства.

Да би се то спречило, религиозни контекст је морао бити скрајнут и на његово место је морао бити постављен национални. Због тога су језуити осмислили панславизам као против тежу овом сценарију, уједињавању Словена под Османилјама, на религиозној, то јест православној основи. Управо из овог разлога утицај католичке цркве јача код словена католика, превасходно Пољака,Словака и нарочито код Хрвата, како би они, у случају да се овај сценарио оствари, били брана најезди православних Словена, које је по концепту“тврђава под опсадом”, то јест Европа, увек сматрала за варваре са истока. Међутим ово је остављено као крајња опција, док је примарна била та, да католички Словени буду тај интегративни фактор, то јест ПАН фактор који је требао да спречи стварање основа за релгијско уједињење.
Јер једини начин да се словен католик и словен праволсавац и словен протестант уједине је тај да буду само словени, јер словенство је то што их спаја док их религије раздвајају.
На тај начин, без религије а уједињени у једно, они би лако били конвертовани у католичанство, баш као и племена по колонијама, која ако се усуде да свој идентитет покушају да очувају или пак да сумњају у светлост цивилизације, врло брзо бивају просветљена ђулетом у чело, као нижа бића, било на религиозној основи као пагани који својим постојањем хуле на Бога и истину или као као примитивци-варвари који својим постојањем прљају, светлошћу обасјане сјајне ходнике империјалне палате, рационалног белог човека.

 

На овим цивилизацијским основама, заснованим на било религијско – мистичном контексту, када моћ долази од Бога, то јест од вере или чистог интелекта и само спознаје, то јест моћ долази од генетике, то јест боје коже, у Европи се формира један свеобухватни агресивни експанзионизам, који даје себи за право да ради шта хоће, колико хоће и кад хоће. Он не признаје никог другог до себе самога и сам је себи сврха и као такав тежи да оствари пуну доминацију. Са једне стране религиозни контекст тежи да прибави себи нове вернике из којих црпи снагу, док рационални тежи да здипи материјално како би задовољио сопствене стално растуће потребе. У суштини, ови ресурси, и духовни и материјални постају тако насушна потреба која проистиче из простог нагона за самоодржањем.

У тој борби они ће користити сва средства како би се одржали и елиминисали конкурента, по могућству још у самом старту и то је управо учењено у Србији која је почела да се помаља из распадајуће Османске Империје.

 

Још за време Првог Српског Устанка, на ослобођеној територији Београдског пашалука, формира се Велика Школа 31 Августа 1808 године. Њу је основао Јован Савић под лажним именом Иван Југовић и као првог управитеља и једног од првих учитеља поставио Доситеја Обрадовића.

Јован Савић, алијас Иван Југовић,је контраверзна личност.

Прво што пада у очи јесте алијас, зашто би неко мењао своје име и под псеудонимом прешао из Аустрије у Србију. Због чега је морао да се крије? Јован Савић је рођен 1772 године у Сомбору,где је завршио основну и граматичку школу. После завршетка шестогодишње гимназије у Сегедину одлази на студије права у Пешти, одакле се враћа са јаком препоруком декана правног факултета, Емерика Келемана, упућеној Митрополиту Стефану Стратимировићу, који га поставља за професора у Карловачкој гимназији.
 Међутим Јован Савић врло брзо долази у сукоб са Стратимировићем због чега губи посао и након тог догађаја, он прелази у Србију где, након смрти Божидара Грујовића, постаје писар Правитељствујушћег Совјета. Приликом преласка, мења име у Иван Југовић. Године 1807, бива упућен у дипломатску мисију, у штаб Руске војске у Букорешту, где пак бива оклеветан од стране Руског изасланика у Србији, Константина Родофиникина, након чега губи положај. Након овога, он одлучује да оснује Велику Школу, по узору на Мађарску Краљевску Академију, као место где би се школовала будућа Српска елита. Крајем 1808 године, Јован Савић је рехабилитован и враћен у службу Совјета, и бива упућен у Јаши, где је више месеци био вођа Српске мисије у преговорима са руским фелдмаршалом кнезом Александром Прозоровским, где се воде преговори о будућем статусу Србије. Године 1810 бива постављен за директора Београдског Магистрата и након тога постаје Карађорђев изасланик код Аустријског Цара Франца Првог у Бечу. По повратку он бива именован за Првог Секретара Совјета, 1811 године.

У сукобу руске и аустријске струје, којој је припадао Јован Савић, заједно са Миљком Радоњићем и Михаилом Грујовићем, Јован Савић бива избачен из Совјета 1813 године. Умро је у Зрењанину 1813 године.

Интересантна каријера зар не? Дефинитивно поставља нека питања.

 

Прво иницијални сукоб, са митропоплитом Стефаном Стратимировићем је значајан због тога, јер је митрополит Стратимировић био жесток противник унијата, што (може да, прим. дрп) значи да је његов сукоб са Јованом Савићем проситекао из конфликта по тој линији.

Јован Савић је своје прво образовање стекао у норми Аврама Мразовића.

Аврам Мразовић, постављен је указом Марије Терезије за управитеља свих српских школа у Печујском округу, то јест свих школа у Бачкој и Барањи. Уз сагласност карловачког митрополита Викентија Видаковића Видака, одлази на напредни, шестомесчни курс за директоре основних школа, по методу Јохана Игнаца Фелбигера, немачког реформатора. Сам Јохан Игнац Фебигер је био члан католичког реда Светог Августина, велики поборник суво религиозног, непосредног, готово механичког начина образовања . Управо у таквом типу школе, норми како су је звали, прво образовање је стекао Јован Савић.

Како је Јован Савић био образован на прогресиван начин, он је стога моментално дошао у сукоб са принципима обнове и одржања које је проповедао домаћински дух и који сваку промену сматра за напад. Како је Српска Православна Црква била чувар традиције и вере, дакле један од стубова домаћинског “духа”, Савић у очима Стратимировића почео да представља претњу те је тако конфликт био неизбежан. Зато је и променио име приликом преласка у Србију. Име јесте али своју логику није.

Пошто је био аустрофил, његова залагања водила су га у сукоб са оним о чему сам писао у предходним деловима, о европском и руском утицају. Логично је да су га Руси одмах прозрели као аустријског човека и да су га зато избацили из игре. Но Карађорђе, ипак одлучује да га врати назад у службу и овог пута ставља на место где сматра да ће Савић бити нај кориснији, као веза са Аустријом.

Ово је био исправан потез међутим, потез који Савића ставља у аспект везан за образовање, јесте дубоко погрешан. Погрешан је јер Савић ту започиње са својим деловањем, и по први пут износи идеју панславенизма, нешто што ће тек Франтишех Зах пренети Гарашанину 1843 године, представљајући му принчев план, идеју да Србија треба да постане јака и снажна држава само зато да би као таква она била стуб ослобођења осталих, подјармљених народа.

Ово је прото корен концепта који ће се развијати од 1844 када је усвојено “Начертаније”  који ће бити оквир, структурни план, ако хоћете, идеје о држави у Србији, идеје :СРПСКОГ ПИЈЕМОНТИЗМА.

 

Наставиће се…

 

Jedno mišljenje na „Драган Томић: Косово – део пети

  1. јебо те, ово као да сам ја писао… `ајде још начертаније да дочекам, ту се нешто нисам слагао раније

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s