Драган Томић: Косово – део трећи

 

 Слика

Сада ћу се зауставити јер сматрам да је добро 19 век у Србији поделити баш на пола, од 1800 до 1850 године и касније од 1850 до 1900 године. Следи ревизија прве половине 19 века.

 Хронологија крупних догађаја:

  1. Година 1804-Почетак Првог Српског Устанка.

  2. Година 1813-Пропаст Првог Српског Устанка и екстремно насиље и повећавање намета.

  3. Година 1814-Хаџи-Проданова буна, настаје као резултат енормних намета, почетак геноцида.

  4. Година 1815-Други Српски Устанак, изазван је пре свега геноцидом који су починиле Османлије (“Бошњаци” и Шиптари) под вођством Сулејмана Паше Скопљака.

  5. Година 1817-Убиство Карађорђа Петровића и Наума Крнара, као заједнички подухват, Енглеске и Аустрије а под патронатом Османског царства и Милоша Обреновића као налогодавца. Разлог је спречавање свебалканске буне против Османлија, што би угрозило Британске интересе у Средоземљу,која је добила на управу још пар Грчких острва на Бечком конгресу 1814-1815, али и превасходно из страха од продора Царске Русије на Балканско полуострво. Карађорђе Петровић и Наум Крнар су били чланови “Хетерије”, тајног друштва Грчких патриота који су се борили за ослобођење од Османлија.

  6. Година 1824-Ђакова буна

  7. Година 1830- Први Хатишериф, којим се Милошу Обреновићу даје управа над територијом и Србија прешла из статуса провинције у статус вазалне кнежевине.

  8. Година 1830- Којим се Милошу Обреновићу признаје титула Кнеза.

  9. Година 1833- Други Хатишериф,

  10. Година 1835- Милетина Буна

  11. Година 1835- Сретењски Устав.

  12. Година 1839- Абдицирање Милоша Обреновића

  13. Година 1839- Владавина Михаила Обреновића

  14. Година 1842- Свргавање са власти Михаила Обреновића

  15. Година 1842-1858-Владавина Александра Карађорђевића

  16. Година 1848-1849- Мађарски Устанак и Српски Народни покрет

  17. Година 1854-Кримски рат.

 

 Део Први: Глобални распоред снага и њихово устројство.

 

У периоду 1804-1813 године, десиле су се кључне ствари везане за настанак Нове Србије. Такође ово је период у коме су учињене и фундаменталне грешке, које ће временом прерасти у системске грешке које ће на крају довести до уништења Србије на крају 20-ог века.

 

Узрок Првог Српског Устанка јесте 500 годишња окупација Србије од стране Османског Царства. То је оквир унутар кога се формирају даљи разлози за устанак. Само Османско царство је тада увелико давало знаке системског слабљења и постало је јасно да су му дани одбројани. У другој половини 18 века, то је постало свима јасно, те је ова ситуација добила назив “Источно Питање”.

 

Решење Источног Питања, пре свега се бавило расподелом моћи у Европи након пада Османске Империје и оно је у основи гледано из две димензије. Прва јесте питање ко ће управљати са територијама које су Османлије контролисале и друго питање јесте спречавање јачања Царске Русије и њено ширење на те територије. Заправо ова друга димензија јесте примарна, јер је по питању односа према Царској Русији, цела западна Европа уједињена, без обзира на унутрашње анимозитете и поделе. Из оваквог става, произилази и константа, тј константна гео политичка стратегија сузбијања Руског утицаја где год је то могуће. Како однос снага у том моменту није дозвољавао директан сукоб, ово сузбијање Руског утицаја вршено је индиректно, путем унутрашње дестабилизације и помагања Руских противника, превасходно Османске Империје. Ово је довело до стварања осовине између Европе и Османског царства у борби против Царске Русије и та веза јесте темељ сваке гео стратегије коју Европа води до дана данашњег.

 

И ако је Европа на први поглед изгледала стабилно, као једна “целина” по питању зауздавања Царске Русије, унутар саме Европе водила се жестока борба између конкурената и сходно томе формирали су се одређени блокови. Та борба, водила се у више димензија и на више нивоа. На религијском плану, она се водила између Католика и Протестаната али и Слободних Зидара. У сфери економије, борба за доминацију, тј “престиж” се водила путем доминације над колонијама и главна димензија те борбе је била вода, то јест море, те је значај морнарице избио на прво место и у тој сфери доминира Енглеска.

 

Било како било, колоније и контрола морских путева јесу основ моћи Европе те се унутрашња борба води превасходно на том плану. Међутим на копну суверно доминира Русија, те тако спречавање изласка Русије на отворена мора је императив одржања моћи Европе.

 

Прилив богатства у Европу, из њених колоније је огроман. Међутим поред материјалног богатства у Европу се слива и знање које се увећава из дана у дан и доводи до формирања слике о свету и свог места у њему. Све те флоте и сви ти морнари, преносе своја искуства из далеких земаља, са чудним људима и културама, биљкама и животињама, пределима и географијом. Сво ово знање буди машту и ствара изразиту динамику у друштву што доводи до наглог развоја науке и технике. Коначно, доводи до спознаје својих способности и своје моћи те човек све мање своју судбину ставља у руке мистичних сила и Бога и све више тежи да сам њоме управља.Цркве постају празније а школе пуније, слепа веровања бивају замењена рационализмом и везом између узрока и последица.

 

Међутим, тај прилив богатства, почиње да се прелива и на друге слојеве друштва и развија се буржоазија, која угрожава владајући поредак монархије, аристократије и цркве. Моћ и благостање више нису “од Бога дано право” већ резултат личног залагања и напора, те цела Европа ври управо на том основу, борби младих богаташа који теже да увећају своје благостање на основу личног рада и залагања и старе структуре која одржава своје благостање на основу “мистичног разлога” то јест “воље више силе, тј Бога”.

 

У Америчким колонијама, долази до побуне 1775-1783, када се исте ослобађају Енглеске доминације и постају независне, 1776 године што Енглеску доводи у врло неповољан положај.

 

Догађај који ће покренути ствари у Европи, није везан нити за религију, нити за економију већ за геологију.

 

Ерупција вулкана Лаки на Исланду, у 1783-1784 године имала је катастрофалне последице на глобалном нивоу. Она је драстично смањила приносе у пољопривреди што је за директну последицу имало глад и умирање популације. Очај се ширио Европом, Црква није имала адекватно објашњење те се тако популација осетила изневереном. Били су гладни, било им је хладно, били су болесни и молитве нису уродиле плодом. У Француској, која је била претежно агреарна земља, умрло је милион људи као последица ове ерупције. Аристократија, оставши без сељака и без приноса, остала је без моћи да контролише ситуацију и као таква, заједно са црквом, била је идеална мета за буржоазију, која је каналисала народно незадовољство и очај у свеопштој побуни-Француској Револуцији 1789-1799 која је збацила аристократију и увела нови начин организације и управљања државом-Републике. Како су остале земље биле такође погођене ерупцијом вулкана, осетиле су се угроженим овим развојем догађаја те су аутоматски се устројиле противу Француске Републике, јер је она претила да угрози комплетан поредак у читавој Европи али и у Царској Русији. На акцију се није дуго чекало, јер је сукоб ројалиста и републиканаца 1795, изнедрио харизматичног новог вођу- Наполеона Бонапарту.

 

Ближе Србији, Аустрија је у рату са Османлијама 1787-1789 и у савезништву са Царском Русијом која такође води рат противу Османлија. Они успевају да продру на територију Србије и 8-ог октобра 1789 године заузимају Београд а касније Букорешт. Царска Русија заузима Очаков у Украини. На интервенцију Енглеске, Аустрија је била принуђена да врати све освојене територије Османском царству, те је рат завршен Свиштовским Миром 4-ог Августа 1791 године. У овим ратовима учествује и будући вођа Првог Српског Устанка, Карађорђе Петровић, на страни Аустрије.

 

Повратак дахија у Београдски Пашалук, јесте била она кап која је прелила чашу. Ситуација се рапидно погоршала, убиствима,силовањима,пљачком и високим наметима. Све ово ујединило је како Србе тако и Турке противу јаничара и дахија. Међутим, писмо које је Алекса Ненадовић упутио аустријском мајору Митизеру, у коме га обавештава да је побуна неминовна, пада у руке дахијама које врше сечу кнезова и покоље по Србији, покушавајући да терором застраше народ.

Но то им не успева, те се на сабору у Орашцу, 14-ог Фебруара 1804 се доноси одлука о подизању устанка.

 

Закључак:

 

Релативна стабилност колонијалних сила на тлу Европе, поремећена је јачањем буржоазије, која се пак јавља као последица акумулације богатства које је пристизало из колонија. Оно више није могло да се ограничи само на повлашћену класу људи, краљеве,цркву и пратећу аристократију, већ се преливало у џепове осталих слојева друштва. Тај нови слој, буржоазија, тежио је ка увећању свог квалитета живота и једини начин на који је то могао да уради, јесте путем смењивања предходног феудалног поретка, са све краљевима, аристократијом и црквом која је владала “од Бога”. Због тога, тензије у Европи су расле све више и више.

 

Ерупција вулкана Лаки, довела је до коначног слома феудализма, јер је неутралисала основ моћи феудалног поретка, кметове и пољоприверду. Ово је искористила буржоазија која је гнев народа успела да преусмери на стари поредак, који је довео револуције и настанка новог система вредности и новог модела државе-капитализма чији је основни носилац буржоазија и Републике као система по коме је устројена држава. Овај систем, номинално се залаже за једнакост између слојева и он промовише слободу кретања кроз слојеве, на основу личног залагања и напора. У њему, свако може поседовати дворац и не мора бити аристократа, али само ако је способан да исти плати. Ово даје неслућену мотивацију за личном промоцијом и богаћењем, и начин на који се до тога долази, све мање зависи од цркве и клера, а све више од сопственог напора и довитљивости. Велика географска открића, сав тај прилив информација формира целовиту слику о свету и свом месту у њему. Са оваквом перцепцијом света, у коме је сваким даном било све мање и мање мистичних и непознатих а све више познатих и умом појмљивих ствари, долази до експанзије науке и технологије, и установљавања рационалног начина гледања на свет око себе, успостављањем узрочно последичних веза. Стога, Европско друштво се нагло либерализује, постаје ослобођено старих норми и стега, постаје изразито динамично и оптимистично. Самоуверено.

 

Међутим, оно у својој бити не мења суштину, већ само проналази нове начине да постигне стари циљ а он је увек био и остао-доминација. Само се форма мења, док суштина остаје иста. А суштина Европске гео политике јесте зауздавање Царске Русије, те тако, то “ново устројство” и нова логика, посежу за истим циљем-освајањем Русије. Самоуверен Наполеон, себе проглашава царем, добија благослов од Ватикана и креће у поход ка Русији, ширећи своју моћ по целој Европи. У томе Француска је у савезу са Османским царством, кога безрезервно подржава и стоји уз њега. Османлије, охрабрене напредовањем Наполеона, враћају дахије у Београдски пашалук, где ови почињу да се иживљавају, глобећи и убијајући Србе, што доводи до револта и отпочињања Првог Српско Устанка. Први Српски Устанак, даје Русији прилику да интервенише, тако што врши продор на Балкан, где у садејству са Српским Устаницима, успева да порази Османлије што доводи ослобођења Београдског Пашалука, у периоду 1804-1813. Међутим, како Наполеон продире у Русију, ово доводи до повлачења Руских трупа из Србије, чиме иницијатива прелази у руке Османлија, који подржани Француском, сламају устанак у бици на Равњу, која кулминира на Засавици, када Сулејман Паша Скопљак са 120.000 Османлија (“Бошњака”) из Босне продире и осваја Београд, 1813 године. Након пада Београда, Османлије, у првом реду “Бошњаци” и Шиптари, започињу систематско истребљивање Срба у Србији што доводи до Хаџи Проданове буне 1814 године, после које се геноцид интензивира што доводи до Другог Српског Устанка 1815 године.

 

Сво време, у позадини, ове догађаје помно посматра и аминује Енглеска круна, што демонстрира на Бечком конгресу 1815, на коме прво одбија Руску резолуцију о Србима а онда и Српске депутате чије молбе за спас, проглашава ирационалним и супротним својим интересима, док у Београду, у исто време, “бошњак” Сулејман Паша Скопљак, новорођене бебе живе кува а потом их враћа мајкама уз опаску да их је крстио а по унутрашњости Србије, османлије Шиптари, гуше жене тако што им на главе стављају врће са пепелом и праве сапун од убијених Срба. Популација Србије у Београдском Пашалуку, процењује се на 400.000 људи. Од тих 400.000, одбрану устаника је чинило 50.000 људи, против којих су Османлије покренуле армију од 120.000 из Босне и две групе од по 60.000 људи са југа и истока, из правца Ниша и Румуније.

 

Након слома устанка, Срби у Србији су сведени на избезумљене збегове по шумама и пећинама, стављени ван сваког закона. У Шумадију је стигла наредба да се сви мушкарци побију без обзира на године, а жене одведу у робље.

 

Разлог за овакво поступање, поред Шеријата лежи у ставу Порте, да чим се прилике у Европи стабилизују, та иста Европа кренути на њих. Стога је планско и систематско истребљивање Срба, виђено као предуслов за утврђивање одбране у случају будућег рата.

 

Све ове догађаје, прати и документује Аустрија из дана у дан а у неки случајевима и из сата у сат, из чијих архива сам успео да их извучем и склопим праву слику о овој теми.

 

Наставиће се…

Advertisements

19 mišljenja na „Драган Томић: Косово – део трећи

    • Nein, aber leider kann helfen:
      Staatsarchiv H.K.R.,Polizeiarchiv und Kriegsarchiv H.K.R. (1804-1820) auch diese „Dr.Mihailo Gavrilovic-Milos Obrenovic,1908“

      Sviđa mi se

  1. како разумети догађаје које описујеш без повезивања са готово истовременим догађањима на Јадрану са истим учесницима (Срби који ратују на обе стране, Грци, Французи, Руси, Аустрија, ВБ..)… посебно кад је баш то становништво са тим искуствима попунило опустошену Србију. + Аромуни/Цинцари након геноцида у МОскопољу)?
    a ta konstrukcija – da su svi protiv Rusije, mi baš nije jasna u situaciji kad su svi protiv Francuske (i Dubrovnika) a Rusija deo svete alijanse..tj. SVIH

    Sviđa mi se

    • Полако, све ће доћи на своје. Да сам и то укључио текст би имао 600 страна.

      Sviđa mi se

  2. Ми два века живимо ослобођени или заробљени памћењем о Ђорђу Петровићу Карaђорђу и чини се веома разложним да се управо сада, после престанка забране историјскогпамћења, бавимо његовим животописом. Колико сам у праву моћи ћемо да просудимо када се у ствари будемо суочили са неким чињеницама за које хоћу да верујем да су највећем броју људи непознате. Сељачки цар – како су са поругом на европским дворовима називали Карађорђа, учинио је за историју културе српског народа више него сви учени Срби његовогвремена, по питању законодавства, школства, значи просвете и науке. У ондашњим околностима Карађорђе је заиста учинио више него они којима је то била дужност а који су такође све чинили на добро свог народа.

    По много чему необична појава, по много чему тајновита и помало чак и мистична појава. Када се појавио сељачки цар нико у Европи није имао интереса нити за тог посве необичног сељачког цара нити пак за народ који је он предводио. Наполеон ће 1806. Године тражити од тyрскога султана да се обрачуна са српским одметницима. За Европу, дакле, нису постојали никакви српски страдалници и мученици, нити српски вожд ни устаници, и ако са 1804. настаје брисање европске Турске из политичке географије. И то је важило за целуЕвропу, како за републиканску тако и за било коју европску империју, јер Европа је другачије видела крај болесника на Босфору. Свака империја, несумњиво, правила је деобу турског царства у Европи по својој мери, свака од њих је очекивала да ће по самртном ропцу болесника на Босфору заузети те просторе, проширити своју империју, не бавећи се, разуме се, ниједног јединог тренутка националним интересима или обновом држава које су постојале пре Османлијског царства на тој територији. И зато се не треба чудити што Француска није имала интереса за Карађорђеве устанике и што Наполеон тражи од султана да се обрачуна са српским одметницима. И не само то: он шаље 3 000 француских војника који су заједно са турским војницима пуцали по српским устаницима, јер Европа је сасвим другачије видела српски устанак од напаћеног народа, баш као што данас разрогаченим очима посматра силовање Србије, чудећи се народу који на то не пристаје.

    Очито, Србима се 1804, као и данас 2004, ограничавао национални интерес па је херојски и морални чин Карађорђевих устаника, за Европу, имао значење преступљења. Српски злочин се састојао, онда као и данас, само у томе што су његове вође покушавале даизбаве свој народ од покоља – и то на територији коју није Европа даровала Србима, већ ју је историја даровала Србима. И зато ће се, и не само зато, Карађорђе окренути пут Русије сматрајући да ће, исто племено сродна и по вери најблагороднија српском народу и српском православљу, Русија имати разумевања за душу српског народа, који је смогао снаге да после три и по века тражи своју истину.

    Према томе, Карађорђе се одлучио под необичним околностима и не много наклоњеним српском народу да подигне устанак 1804, обзиром да није било стварне помоћи ни са једне стране. Право је чудо да се у времену када у народу постоји само у психолошком смислу нагомилана енергија, али недовољно артикулисана, неко ко себе види као вођу, ко себе види као човека који разуме тренутак времена у коме живи, усуди на рат са милитантном муслиманском империјом и да се прихвати најважнијег задатка у историји српског народа, или бар у новијој историји српског народа у последња два века. Све спољне околности субиле против а само једна је подупирала његову одлуку – она која не подлеже спољним утицајима, што значи вера. Само та обистињена вера могла је да му да снагу да у времену историјског мрака нађе снагу успења и васкрсења српског народа. Колико год се то нашим или страним историчарима не допадало, вера је Карађорђев импулс животу и мера достојанства живота. Али то није вера, како би поједини преучени смутљивци хтели да нас увере, у препознате пропилеје нове Европе, нити вера у неодлучну Русију, слободарску Француску, праведну Аустрију или мистериозно републиканско или хетеријско братство.

    Разуме се, сви писци политичке историје Срба покушавају да први велики устанак доведу у везу са, ондашњим, модерним слободарским идејама. Поједини истраживачи, пак, истичу пресудним за избијање Првог српског устанка неку врсту крипто политике која је постојала око Карађорђа као разлог што ће он ући у историјску авантуру и то захваљујући пре свега интересима других, па се најчешће помињу интереси Русије, која је на Дунаву имала неколико својих јединица. Не само што нисам склон да делим мишљење оних који су писали политичку историју Србије на овај начин, него ми се чини да је Карађорђе друго лице у великој и важној историји српског народа које никада нисмо на прави начин разумели.

    Sviđa mi se

  3. Ради се просто о томе што ми за њих не представљамо никакву вредност у цивилизацијском смислу.

    Sviđa mi se

  4. Проблем лежи у две димензије, о којима пишем. Први је да Европа нас не вреднује ни на један начин а други је тај што ми желимо да нас она вреднује и то радимо тако што копирамо исту. Чиме испадамо циркузанти и искрено-будале. Али полако, не скачите на прву лопту, ови есеји теже да дају комплетну слику и имају много скретања и ништа није као што јесте док се не заврши све.

    Sviđa mi se

    • problem ležii i u našoj „buridanov magarac“ orjentaciji…. мало смо сви заједно Илири /великоСрби/Старчевићеви Хрвати/Александрови Југословени (француска „школа“) па смо подељени и завађени – славјаносерби (само православци) и Павелићеви Хрвати (руско-немачка линија поделе) .. захваљујући овој другој струји нисмо се конституисали у одржив народ од бар 20-ак милиона становника и тржиште од бар 70-ак (Балкански савез), па смо логично несамостални.. а то није била идеја ни Карађорђа ни свПетra Цетињског ни осталих… ова двојица су ејдноставно били идеолошки некомпатибилни са руском царевином коју су призивали.. а одговор је увек исти – ко што је пре неку недељу Путин одј.. Николића

      Sviđa mi se

    • „Проблем лежи у две димензије, о којима пишем. Први је да Европа нас не вреднује ни на један начин а други је тај што ми желимо да нас она вреднује“
      ово је кључ, са тим да Европу схватимо као Запад, са великим „З“ (због Америке, која је предводник) илити чувену „западну цивилизацију“ којој наводно припадамо, па када се развије дискусија, онда заговорници нашег припадништва западу преименују „западну цивилизацију“ у „хришћанску цивилизацију“, опет губећи из вида да њу предводи Ватикан, те да по дифолту није могуће бити на тој њиховој, западној страни улице… не да нас европа неће, него ни све поунијаћене… али, како објаснити људима да ми не припадамо западу јер нас запад неће?

      Sviđa mi se

  5. Брано, и то са Илирима је била навлака за Србе, увалио нам Ватикан као што је увалио и комунисте Русима.
    Ако би према Кљосову Хрвати су Словени али преузе их Ватикан па са су сада то што јесу, вероватно највећи католици у католика.
    Што је било било је али треба сада о себи мислити.
    А и Путин није мутав, ко не би откачио Извињивача…који мој ће му таква будала…

    Sviđa mi se

    • мало бркате ствари и ти и Томић.. „увалио Ватикан“ преко највећег непријатеља католичанства тада .. а после пораза Напоелона и уласка у државу Аустрију „декретом“ преименован илиризам у славенство..логично кад се наполеонова територијалана јединица звала Илирске провинције… но тема је много опширнија за изучавање, а нико да ми плати да истаржујем..а у слободном времену немамм времена

      Sviđa mi se

      • Да, јер сви на западу се маше за шлиц када помисле на Римско Царство исто као и код нас када се помене Душаново.

        Sviđa mi se

  6. хе, хе…само ти истражуј само нема шта…стара је то прича…сада би та багра немачко- ватиканска да је заврши ових дана преко ове издајничке дружине на челу са Томом…само неће им опет успети…још ћемо се ми ћерати што би рек`о Матија…

    Sviđa mi se

  7. текст је страобално добар, а ја сам присталица баш оваквог писања, у наставцима, јер је лакше пратити… наравно, под условом да једног дана и завршиш

    Sviđa mi se

  8. Шеширџија, кад схватимо да цар Душан, цар ромеја (становиштва са статусом слободних грађана) и србаља (кметова српске властеле) није имао у пети некакво српско, већ да он буде ромејски цар, биће друкчије све

    Sviđa mi se

      • Не бих му ја ту ништа замерио…то је царски…уосталом то је и Александар урадио…

        Sviđa mi se

  9. Povratni ping: da ti se zivot smuci…. | Nedodjija's Blog

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s