Драган Томић: Косово – део први

 

Слика

Лавина текстова поводом Косовског питања је импозантна. Она преплављује интернет странице, новинске колумне,свакодневни живот… Али не успева да покрене ништа. Та лавина, заправо је замишљена као ветар, који треба да покрене буру незадовољства која би довела до промене али у томе не успева. Скупови патријота постају фарса док су саопштења “грађана” и “грађанкиња”  сама по себи бесмислена. Оно што је пак свима сасвим јасно, јесте да је ситуација лоша и да прогресивно иде ка горем. Фрустрација коју ово сазнање покреће, додатно се множи са импотенцијом напора да се овакав тренд заустави и чини да цела ствар бива доведена до нивоа очаја и страха који паралише сам живот. Стога по ко зна који пут, почињем серију текстова о томе како и зашто се све ово десило. Ово радим из разлога јер верујем да тек када се спозна разлог наше несреће, када се она из анализира и разуме, створиће се услови за њено заустављање. Напомињем да спознаја проблема није решење проблема, потребна је акција којом се проблем отклања, али да би се он отклонио прво мора да се зна шта се отклања.

 Моје уклањање са Новог Стандарда резултат је отвореног негирања Двери и ДСС као патриотских снага. Разлог уништења блога Десети концепт јесте синтеза историје Србије која се базира на анализи дипломатских преписки између Бечког двора, Петрограда и Порте у 19 веку. Дакле у питању су чињенице а не популистичка дијареја. Исто се десило и на Е-новинама. Ово је урађено из једног веома простог разлога, а он лежи у чињеници да се историја Србије тумачи на погрешан начин те тако ова писања избијају историјски аргумент из руку како прве тако и друге Србије. Да видимо хоће ли се Преврат  приклонити овој пракси…

Прича о губитку/издаји/продаји Косова али и о пропасти Србије, започиње у ноћи 29 Новембра 1830 године у Варшави. Тада је под вођством младог официра кадетске школе, Пјотра Вјасоцког започео устанак Пољака против Царске Русије. Званични разлог за избијање овог устанке, јесте неслагање Пољака са намером Царске Русије да пошаље контигент Пољске војске да угуши револуције у Француској (Јулска Револуција) и Белгији. Но прави разлог треба тражити у чињеници да су Пољаци католици (као и Французи и део Белгијанаца) као и у вечитој борби Европе у намери да се заузда Русија. На примеру Пољске револуције, раме уз раме стајали су огорчени непријатељи, Ватикан и Католичка црква са једне стране док са друге стране су били интереси протестантско/масонско/банкарског лобија који је са једне стране тежио да спречи утицај конкурента и/или да увећа свој капитал а са њим и моћ. Негде између ова два контекста, лежи и трећи који је лагана мешавина ова два а препознаје се као пост Наполеоновски потреси и припреме за прекомпоновање расподеле моћи у Европи, након слома Наполеона. Овај устанак, изнедриће кључну личност у причи о Србији и Косову, принца Адама Чарторијског. Устанак је крваво угушен, 21 Окторбра 1831 године и није успео да постигне циљ- који је био ослобађање Пољске. Овај устанак покренуо је “Велику Емиграцију”, у којој је Пољска ситна аристократија масовно избегла из Пољске у Енглеску, Белгију, Француску али и Аустро Угарску. У Лондону, ови емигранти оснивају “Друштво пријатеља Пољских Песника”, параван организацију чији је главни циљ био придобијање подршке у Енглеској за ослобођење Пољске. Наравно, Енглезима је било јасно да би отворени сукоб са Царском Русијом био у најмању руку екстремно ризичан, али је ово друштво одмах укључено у структуре Форин офиса и обавештајних служби. Разочаран одбијањем Енглеске, принц Адам Чарторијски одлази у Француску, где у чувеном хотелу “Ламбер” покушава да придобије Француску за своје циљеве. Но прича се поновила као и у Лондону.

 

Управо ту, у хотелу “Ламбер” биће посејано семе Српске несреће, од стране принца Адама Чарторијског, који  се у очају одлучује на ингениозан план пансловенске револуције, која би срушила царства која његову вољену Пољску држе у оковима, и то пре свега Царску Русију али и Аустрију. Он тада шаље своје агенте по целој Европи и један народ и једна земља му посебно пада у око – Србија и Срби. У то време, пред крај прве половине деветнаестог века, Србија је изгледала као идеална платформа за лансирање плана принца. Срби су били словени, захваљујучи преданом “раду” Вука Стефановића Караџића и Доситеја Обрадовића, њихова историја и цео спиритус мовенс је био изложен, црно на бело, у књигама које је Караџић штампао али што је нај важније-Србија је у то време била једина слободна словенска земља. Слободна у смислу да на њеној територији, није постојала преовлађујућа империја, било аустрија,било царска Русија било Османско царство. Стога сав напор принца Адама Чарторијског се фокусира на панславизам и на Србију те он у њу шаље једног од својих најбољих агената-Франтишеха “Фрању” Заха који одмах ступа у дејство, постајући приватни учитељ веома бистром дечку, сину богатог трговца Милутина Савића, Илији Гарашанину.

 Оба ова човека, јесу кључ српске пропасти и њихова каријера од тог момента креће узлазно, попут ракете до врхова власти у Србији. Франишех Зах, је оснивач Српске Војне Академије и први начелник Генералштаба док је Илија Гарашанин, министар унутрашњих послова али такође и дипломата и државник. Године 1844 Франишех Зах, предаје план принца Адама Чарторијског у руке Илије Гарашанина, који га преводи и у национално-романтичарском заносу “мало” мења и на тај начин креира спољну политику Србије, коју назива, доста сувопарно, “Начертаније”.

 Начертаније јесте завршни гланц на плану кога су здушно спроводили Доситеј Обрадовић и Вук Стефановић Караџић, и представља крај “идеолошко-теоретске” фазе у креирању новог српског идентитета, заснованом на панславенизму из кога ће се родити југословенство и тековинама просветитељства (читај слобдног зидарства). Ово је учињено у склопу решавања Источног Питања, које је имало за циљ да дефинише односе после повлачења/пада Османског царства и то на начин такав, да после пада Османског Царства, Царска Русија ни по коју цену не сме доћи на ту територију. Због тога су Руси замењени “браћом” и то је учињено путем језичке реформе која је темељ југословенства и то посматраног искључиво као баријере ширењу Руског утицаја на Балкану. Јер када је, путем језичке реформе, раскинута веза са црквом, преко ње је раскинута  веза како са прошлошћу, чиме се ствара чист простор за изградњу југословенске идеје, тако и са Русијом.

 Практично за завршетком испирања мозга од стране дуа Обрадовић-Караџић, који су поставили идеолошке темеље за будућу конструкцију, оперативци Зах-Гарашанин су устројили практичан план спровођења идеја из “Начертанија”. Како су обојица заузимали врло висока места у државној управи и политици, они су испод себе веома лако исплели мрежу људи, који су идеју панславизма и југословенства ширили даље. Ово је довело до раскола у свакој структури моћи у Србији, јер онај који је желео да напредује, морао је прихватити ову идеју тако да веома брзо ново формирана “елита” у Србији, било војна, полицијска, државничка је постала одрођена од реалног фактичког стања, то јест од народа. Можда најбољи опис овог стања јесте, ДРП-ов текст о швапском шпијуну који говори како су нижи официри за Русе док су виши либералнији и про аустријски (про еуропски) оријентисани.

 

Овакво устројавање елите у Србији, јесте механизам по коме ће се ствари водити у будућности. Ово је процес стварања класте буџетлија, трајних државних чиновника, који временом чине трајну малограђанску класу коју карактерише плиткоумност, снобизам и коначно хедонизам, из које ће стално ницати малоумни помпезни скоројевићи који ће стајати на чело државе и понашати се према народу и држави, као обесно дете према звечки, злоупотребљавајући положај корупцијом, непотизмом, клијентилизмом што ће довести до унижавања институција и на крају самог појма државе. Они ће спиновати народ мегаломанским пројектима, идејама и на тај начин константно потенцирати осећај отуђености од народа, који ће на то одговорити формирањем непријатељског односа према држави као појму, кроз опет корупцију, марисање, дрписање то јест саботажу саме државе. Овај однос између скоројевићке елите сачињене од малограђана и сиромашног сељака, односа рогова у врећи, разориће идеју заједништва и вере у опште добро и на тај начин спречити формирање консензуса о држави.

 

Наставиће се.

Advertisements

4 mišljenja na „Драган Томић: Косово – део први

    • patriJote uglavnom pljuju baš tu Garašaninovu orjentaciju, a veličaj nepostojeću slavenoserbsku rusku varijantu… takođe pljuju i francusku buržoasku revoluciju i negiraju njene tekovine na tlu Ilirika..dakel ne vidim ni ja..ali željno očekujem nastavak.. jer su mu dijagnoze na unutrašnjem planu genijalne i jeva čekam vezu sa Kosovom danas

      Sviđa mi se

  1. Занимљив почетак, једва чекам наставак. Што се тиче класа, погођено у суштину. Што се тиче Гарашанина, имали смо већ прилике да читамо аутора. Искрено мислим да се ту мало претерује, Начертаније није било толико битно за Србију, јер се по њему никада није поступило. Али, о томе ћемо када дође на ред.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s