Драгослав Павков: Пролетери – 3

Претходна два текста су била потребна да би се читаоци подсетили на недавну прошлост, разлоге настајања и порицања српског пролетаријата.

Дакле, пролетаријат у Србији, настао је селективним увођењем „европских вредности“ у постфеудално српско друштво; одједном, као анахрона и примитивна из обичаја је избачена потреба да млађи слуша старијег, да се зна ко коси а ко воду носи, деца су добила права а родитељи одговорност… Традиционално српско село, оно из којег потичу скоро сви велики српски умови – гурнуто је на маргину, а од њега су почели да се дистанцирају и последњи  који су се из њега населели у нове индустријске центре (они нарочито).
Физикалац из фабрике одливака, кожаре или руковалац мешалице за бетон – одједном је добио част, и власт над „сељачинама“ које пљују где стигну, противе се „прогресу“, а на јесен, на свадбама и испраћајима у војску, када се нашљемају батргаре– боду се ножевима…
Али, да би бивши сељаци и сељачка деца постали успешни предузетници и цењени мајстори у индустрији – недостајала им је кључна ствар: Протестантска етика која је дала основе духу капитализма.


Да сад и ја не изигравам неког Веберологама колико то ових дана било  „ин“  – довољно је рећи да се православно и протестантск схватање света разликују у следећем (поједностављено и само ради разјашњења претходне тезе): Православци свет посматрају пантеистички, Бог је све, о свему одлучује и за све је одговоран, можемо ми да предузмемо шта год хоћемо – биће воља Његова… Практично, када православац крене на пут, он се нада да ће стићи на циљ „ако Бог да“.
Протестанти такође верују у врховни ауторитет који све види и свему даје смисао, једино – они мисле да Њему не треба превише досађивати молитвама и гњавити га стварима са којима и сами можемо да изађемо на крај. Па тако, када протестант креће на пут, он је претходно у возилу проверио гориво, уље, расхладну течност, зблобове, споне, да ли је напумпана резервна гума… У гепек је осим пртљага убацио и 5-6 литара воде за случај да мотор „прокува“…
Када Енглез тражи посао, најпре се код послодавца информише о томе колика ће му (ако га приме) бити плата. Што је и логично на тржишту: Газда нуди посао – кандидат нуди своје знање, вештину и снагу; ваљда је основно да кандидат зна колико ће му његов рад бити плаћен!? Чист рачун – дуга љубав.
Али када Србин тражи посао, њему ни на крај памети не пада да пита колика је плата на радном месту за које конкурише; јер му је неко рекао да је то некултурно.Не отварајући питање зараде, Србин мисли да ће код послодавца оставити бољи утисак, да ће му показати како њему новац заправо и није на првом месту, како жели да ради не да би зарађивао и прехрањивао породицу, већ да би разоткрио тајне заната, постигао душевни мир, једноставно – јер воли рад који га ослобађа…
Како су и србијански послодавци сличног менталног склопа као кандидати који траже запослење, њихово једномислије је ескалирало до те мере, да је један „послодавац“ на недавном сајму запошљавања прекинуо разговор са кандидаткињом јер га је она увредилаинсистирајући да макар оквирно зна колику зараду може да очекује ако буде примљена у службу.
Рад без слободних дана, прековремени рад плаћен као рад у редовно радно време, задирање у приватан живот запослених су само неке последице наопаког схватања капитализма.
Капитализам са недостатком протестантске радне етике је као аутомобил без мотора: Лепо изгледа, само пажљив посматрач може да примети разлику (пар центиметара је виши) али не иде! Да би послодавац имао право да од запослених очекује лојалност, према њима мора да буде поштен, а поштен је онај ко ће, у случају да то не буде – од окружења (заједнице) бити обележен и рекламиран као покварењак са којим је боље не имати посла…
У друштву у коме је могуће легализовати вишегодишње бављење најординарнијим криминалом (трговина украденим аутомобилима, убијање по наруџби, трговина наркотицима…) у замену за обављање неког „државног“ посла, дакле – у друштву где је сасвим прихватљиво бившем (!) шефу мафиједати полицијско  обезбеђење које га прати и чува док решава проблема са пословним партнерима – од капитализма имамо само „К“, а послодавац који лаже, отима и злоупотребљава под заштитом политичара – сматра се нарочито способним и пожељним партнером за сарадњу… Од кога додуше морате да чувате сат, супругу или љубавницу (а није лоше да и прсте пребројите након сваког руковања), али – с њим је могућа свака комбинација без обзира на закон, морал, етичке норме („коме је до морала нека иде у цркву…“).
Данас, имамо оно што је Маркс назвао „првобитна акумулација капитала“; једино, тим капиталом се не „ради“ да би се отварали индустријски погони, модернизовала пољопривреда, итд… Тај новац се користи за куповину некретнина, шпекулације или се износи ван земље у очекивању повољније „пословне климе“.И то све испред носа државе, пореских и органа МУП-а.

Из свега наведеног, јасно је да код нас (још) нема услова за функционисање капиталистичког друштва. Мој лични утисак је да их никада и неће бити, будући да нам је друштво раслојено по свим основама, па због тога није могућ консензус о заједничком интересу; једни би по сваку цену у „Европу“ са Србима или без њих, други би са истим жаром назад у средњи, преткосовски век…
Једни мисле да се историја „рачуна“ од Мајског преврата, док други као репер узимају 20. октобар 1944. кад су иза совјетских тенкова њихови преци унишлиу Београд…
Једни мисле да је сасвим комифомењати мишљења као спонзоре, други тврде да се принципа треба држати као „пијан плота“…

Због тога, а нарочито јер нам се поред коначног растурања државе смешка и дефинитивно  приближавање предсовјетској Русији (када су деца сељака – произвођача хране умирала од глади док је император и „србољуб“ – цар, „штековао“ новца и драгоцености у вредности данашњих 800 милијарди евра), неопходна нам је организација која ће артикулисати интерес већина грађана Србије.
Било би пожељно да се на њеном челу нађу интелектуалци, нарочито они који до данас нису компромитовани сарадњом са лоповским и антинационалним клановима, али није неопходно.
Наиме, у последњих педесетак година постало је очигледно да наши, балкански интелектуалци нису оно што се под тим називом подразумева у демократском свету, па ни у данашњој, Путиновој  Русији.
Код нас се интелектуалцом сматра онај ко је завршио „велике“ школе; знајући какви „бечелори, мастери“, магАстри и доктори излазе из српске болоње, чини ми се да данас није много паметно разметати се академским звањима. Што одшколује Србија, не може ни Намбија…
У време опште јагме за новцем и „угледом“ који се стиче на основу минутаже по телевизијама са националном фреквенцијом, није реално очекивати да ће српски интелектуалци и „интелектуалци“ тек тако одбацити уносне тезге широм Српства  да би стали уз бок мени, и мени сличнима: Људима који се не „сналазимо“ у обиљу крупних  речи, опсенама геополитике и убеђивањима да „тако мора“.
Не мора.
Срећом,  широм Српства постоји много интелектуалацакоји су својевремено овладали (стварним и проверљивим) знањима која су их учинили имуним на наше српско/србске зађевице.
Некису се помирили са особеностима свог народа, отаљавају посао тамо где су запослени, за историју записују своје мисли, труде се да потомство што боље припреме када њих више не буде, и покушавају да их стварност не дотиче више него што је неопходно.
Други су покушали да допринесу демонтажи лоших навика, али су се како ко и како где сусрели са ситносопственичким, ћифтинскимменталитетом већине Срба (дај ми одмах и дај ми све) – па су одустали…
Трећиса (пре)велике физичке удаљености гледају шта се овде чини од народа који „… сном мртвијем спава“ и једу своја муда од муке, немоћни да помогну…
Због тога,

Савез пролетера
је организација која ће учинити све да окупи што већи број слободних, слободоумних и слободољубивих људи заинтересованих да допринесу како би се Србија дефинисала као национална држава слободних појединаца, а већински народ – Срби – као модерна нација која око себе окупља квалитетне људе, док од ње отпадају екстремисти, залуђеници и штеточине.
Евидентна и ирационална мржња коју многи српски суседи осећају према свему српском, код нас не сме да изазове реципрочну мржњу; мржња је особина слабих и немоћних.
Снажни и свесни својих могућности, ми ћемо примером показати да ова земља може да изгради институције које ће сваком грађанину гарантовати хлеб, лечење, образовање, безбедност, приступ правди и једнакост пред законом.
У држави за коју се  залажемо, нико неће моћи да буде дискриминисан на основу етничке, религиозне или сексуалне различитости, али по тим основама нико неће моћи да буде ни привилегован.
 Школеће постати место за учење, ученици и студенти ће да уче, а наставници да их оцењују, не обрнуто… Савети родитеља ће се договарати о екскурзијама и дизајну школске униформе а не о избору и суспензијама наставника… Наставници ће се удружити у један синдикат који ће их заступати пред државним органима, јер међусобно посвађани не постижу ништа, подложни су корупцији и дају лош пример ученицима.
Цркве ће се и стварно одвојити од државе; сваки јерарх или лаик који се сматра делом Цркве има право на сопствено мишљење о сваком могућем питању, као и право да га изрази на начин како сам мисли да је потребно; међутим, о ставу верске заједнице према неком политичком питању, у име верске заједнице може да се изјасни само њен орган (Сабор, Синод, Ријасет…), не појединац на ма како високом положају био. Србија је демократско друштво у коме о политичким  питањима одлучују изабрана лица; великодостојници верских заједница имају сва права да у оквиру својих надлежности руководе својим „стадима“. Немају право да изјашњавајући се о политичким питањима, код људи који их слушају стварају утисак да су њихови лични ставови ставови верске заједнице којом руководе[1].
Представници грађана ће бити бирани на општим изборима по већинском изборном систему; који има многе недостатке, али је свакако поштенији од овог (пропорционалног) око кога су све странке у једномислију, тј. који им је задњи положај за одбрану личних монопола.
Скупштина ће бити мања, а број народних посланика биће једнак броју изборних јединица, на колико ће административних јединица бити подељена и држава; тако да бирач у сваком делу земље, у свако доба дана и ноћи зна зашто му је добро или лоше, односно – ко је за то заслужан или крив.
„Националне мањине“ какве данас познајемо, биће укинуте као превазиђени реликт комунистичке прошлости; сви грађани Србије биће равноправни у правима и обавезама. Стицај околности што је неко рођен ван територије „матичне“ државе, то лице не сме да хендикепира али не сме ни да га привилегује у односу на друге грађане Србије.
Што значи да, држава нема право да на учење српског присиљава било кога коме је службени језик неке од суседних држава милији и дражи; али, лице које одбија да научи језик којим се у Србији служи већина грађана (па је проглашен за службени) – само себе и на сопствену штету дисквалификује у односу на говорнике тог језика. Дакле, основно образовање и образовање у средњим стручним школама на језицима садашњих „мањина“ – да, у четворогодишњим средњим школама и факултетима – категорички НЕ.[2]
Јавна предузећа, институти и институције државе – данас расадници непотиозма, нерада и корупције законом ће се обавезати на расписивање јавног конкурса за сва а не само за руководећа радна места. Недавно донет закон је бућка за пецање наивних и задовољавање неког јадног предизборног обећања; грађанину пуца прслук ко је директор Телекома. Он слободно може да буде било ко, онај ко га је поставио сноси одговорност за његове лоше одлуке, исто као што прима заслуге за његов евентуално добар рад („где га само нађосте…“). Али, ако на пријаву квара на телефонској линији дођу бивши лепиоци плаката и чувари билборда, уместо стручних техничара и монтера – онда грађанин има и те какав проблем са Телекомом. Јер Телеком какогод да се обрне, ипак није основан да би Партизан имао генералног спонзора, већ да би градио и одржавао телекомуникационе системе. Јер телефонску претплату плаћају Звездаши исто као Партизановци, јер грађанин за свој новац жели да телефонира док му је мање битно по којим кулоарима је биран нови директор.
Пољопривреда као стратешка грана привреде и једино што је стварно наше, што нам нико не може одузети без велике катастрофе, заслужује посебан осврт. Зато ћу се овде пољопривредом бавити само ограничено и начелно.
Државне субвенције су данас највећи камен спотицања између сељака и државе. Производња стратешких производа (сировина за прераду оре свих) мора бити субвенционисана јер у супротном није конкурентна страним (субвенционисаним) производима. Практично, то значи да би млеко које сељак (србијански, хрватски, француски…) нуди прерађивачу било много скупље када му део цене не би „покривала“ држава својим субвенцијама из државног буџета. Разлог су неусклађене цене семена, средстава за прихрану и заштиту усева, енергената и горива са ценом финалног производа. Да би се то ускладило, било би потребно привреду устројити по узору на ДНР Кореју, због тога се држава одлучила да произвођаче сировина (житарица, меса, млека…) на већу производњу подстиче субвенцијама. Наравно, ми не би били ми, када не бисмо измајмунисалисваку добру намеру. Тако се десило да Скупштина некомпетентних магараца изгласа закон о субвенцијама по коме се неће подстицати што већа производња потребних сировина, већ што веће папирнато обрађене површине. Значи, наша весела држава подстиче мућке, „сналажљивост“ и креативно тумачење закона; па се тако десило, да су највеће газде по Војводини, они који су у реституцији назад добиле национализовано земљиште,  бивши руководиоци бивших и пропалих пољопривредних комбината, лица „повезана“ са којекаквим центрима моћи – добили могучност да „мувају“ са подстицајима. Па се тако, једно газдинство у рецимо… Сивцу које је до јуче обрађивало 300Ха, ступањем на снагу Закона о субвенцијама дели на три газдинства од по стотинак хектара (газдинства већа од 100Ха немају право на субвенције). Па 96Ха рецимо остане старом „баби“, 95Ха иде „мајки“ а 99Ха остане „дерану“ као највреднијем и најспособнијем у кући. Па се онда на предметних 290Ха годишње дигне по 14.000рсд субвенције што износи малко више од четири милиона динара, што ће рећи малко више од 30 000 евра – дакле један солидан трактор кога ти „онако“ купи јадна и гладна Србија. Новац од предатих усева ти наравно остаје. А сви, и „баба“ и „мајка“ и „деран“ седе за истим асталом и исти лебац једу – к’о и јуче, само што им је Суперхик држава у авлију утерала још једног новог Беларуса.
Услов за субвенције је регистрација пољопривредног газдинства и обавеза плаћања пореза и доприноса за пензијско и здравствено осигурање. Дакле, сељак из Крупња који има 3Ха обрадиве површине – да би се регистровао и стекао право да конкурише за државни подстицај мора да плати исте дажбине као поменути „деран“ коме је „баба преписао“ 99Ха… Ово мора да се промени, да држава подстиче КОЛИЧИНУ предатих производа. Да се одреди висина субвенција за житарице, за млеко, за месо, за поврће које се извози, за воће…

Биће инициране промене Устава по којима ће се Косово и Метохија и Војводина дефинисати као географски а никако не као политички ентитети.
„Косовско питање“ биће решавано у складу са већински израженом вољом грађана.  Држављани Србије, на плебисциту и без „клопка питања“ јасно и гласно ће се изјаснити да ли су ради очувања Косова и Метохије у саставу Србије спремни на искушења попут међународних притисака, санкција, обустава страних кредита и донација.
Уколико одговор већине буде „ДА“ – преговори са ЕУ и „косовском“ администрацијом биће прекинути, а конфликт стављен у „стање мировања“…  Од Руске федерације и међународних асоцијација које нису под директним утицајем САД и ЕУ биће затражена помоћ за покретање или форсирање уништене индустрије, као и дипломатска и војна подршка у случају да се ситуација на самом Космету искомпликује нападом на незаштићене тамошње  Србе. Србима који остану на својим огњиштима биће саветовано да прихвате документа сепаратистичких институција, да плаћају комуналије и дажбине… Срби са Косова и Метохије не смеју бити доведени у положај талаца; они нису криви за стање у којем се налазе, због тога на њих не сме да падне терет борбе за очување те покрајине у саставу Србије.
Такође, Србија ће се обавезати да им пружи сву правну помоћ и стручну подршку у споровима који ће бити поведени против албанске парадржаве, везано за одштетне захтеве због убистава чланова породице, пљачке имовине и свих других злочина за које је та „држава“ одговорна.
Другима, онима који одлуче да напусте своје домове и населе се на територији остатка Србије – држава ће помоћи збрињавањем на ненасељеним или слабо насељеним подручјима, откупљујући стамбене објекте и земљу од садашњих власника. Нико нема право да изиграва фактор у „мировним операцијама НАТО“,  док од цивила тражи да по цену живота бране целовитост и недељивост државе.
За случај да се на референдуму већина грађана изјасни за наставак евроинтеграција по сваку цену, Савез пролетера ће поштовати народну вољу и подржати тзв. „мирно решење“.

Међутим, нико па ни народ, нема право да се на било који начин одриче дела државне територије. Ова генерација је до сада изгубила (скоро) све што је наследила. Наша дужност је да бољима од себе (пошто је мала шанса да потомци буду гори од нас) као наследство оставимо барем оно што смо наследили од славних предака.
Нико није јуришао на бајонет, жицу или  минско поље да би данас недостојни крчмили нешто што им је само поверено на старање. Практично, то значи да ће се Савез пролетера увек и снажно противити признању тзв. „републике косово“ од стране државних органа Србије.

Сваки србијанац има право на неометан приступ суду ради постизања правичног решења својих проблема. У данашњој Србији правду није могуће добити због разних интереса који се сукобљавају и преламају у правосуђу – од Министарства до судије за прекршаје. Према данашњем решењу, судије и тужиоци се бирају у „стручним круговима“ док Скупштина само потврђује њихов избор и заклиње их на част и поштење приликом дељења правде. Колико је ово решење ефикасно сведоци смо свакодневно, када улицама слободно шетају осуђени наркодилери (јер у затворима нема места за њих, али га има и те како за неосветљене бициклисте), педофили-повратници, добитници транзиције који су све што су покрали – покрали у складу са законом за једнократну употребу(донетим да би се баш они обогатили, а онда од следећег сазива Скупштине „измењеним и допуњеним“), итд.
Све ово, омогућило је невиђену корупцију правосудних органа и нескривени утицај политике на исте. На политичком вољом застареле кривичне поступке (случај „Пахомије“, „крагујевачке дипломе“…) нико више и не обраћа пажњу – што је по оцени Савеза пролетера нарочито опасно јер се пристајући на ове појаве бирачко тело анестезира у уверењу да „тако мора“.
Не мора.
Када се у овој земљи ми будемо питали, судије и тужиоци општинских и окружних судова и тужилаштава (или како се већ договоримо да се зову) – биће бирани на општим изборима попут народних посланика и градоначелника. Грађани имају право да сами одлуче ко ће их изводити пред суд и ко ће им делити правду. Кандидати за судије и тужиоце ће морати да буду правници са положеним правосудним испитом и искуством. Своје референце ће изложити јавно, а одговорност за евентуално лош избор – на себе ће преузети бирачи. Како изаберу – тако ће им се судити.
Судије ће бити биране доживотно са отвореном могућношћу опозива (за кога иницијативу може поднети група грађана), а тужиоци на мандат од четири године. У случају да грађани не буду задовољни прогоном осумњичених лица, своју лошу одлуку увек могу да исправе након четири године; данашње решење омогућава да тужилачку дужност обављају и доказано недостојна лица, што у највећој мери урушава поверење у правни систем земље.
Полиција ће бити организована у саставу Министарства унутрашњих послова на националном нивоу, док ће шефове полиције по окрузима грађани бирати на исти начин као тужиоце и судије. Мандат шефа полиције биће пет година, како не би дошло до ситуације да једна админстративна јединица у изборној години буде паралисана јер тужиоца и шефа полиције очекује истовремени реизбор. Шеф полиције не мора да буде полицајац од каријере, али његови заменици и сва овлашћена службена лица морају. Шеф полиције има право да у складу са законом и правилом службе нареди примену полицијских овлашћења и средстава принуде, али сам (уколико није професионални, обучени полицајац) нема право да их примењује.

Војска  и Министарство одбране као носилац одбрамбеног система земље биће реорганизовани, првенствено уклањањем експонената туђих интереса из система руковођења и командовања, повратком у службу превремено и насилно пензионисаних стручњака и образовањем младих старешина по угледу на доказано ефикасне моделе организовања.
Војска ће остати професионална, уз ажурирање спискова војних обвезника (лица која су „служила војску“) и обавезну основну војну обуку у трајању од три месеца за лица која је нису завршила. У модерном друштву какво је и Србија, једна од цивилизацијских тековина је равноправност полова – данас „родна равноправност“; у оружаним снагама грађанке Србије ће стога моћи да служе по сопственом избору, док ће војни обвезници постати све остале жене – по сили закона. Наравно, у случају потребе, оружану борбу заједно са мушкарцима водиће припаднице оружаних снага, док ће остали војни обвезници женског пола (жене) бити упућене у јединице цивилне заштите или на радну обавезу, према наредби војно-територијалног органа.

Савез пролетера је патриотска организација у оснивању, и ово су само нека питања којима смо намерни да се позабавимо.
На интернет адресама
https://prevrat.com/savez-proletera/ и https://www.facebook.com/pages/Savez-proletera/498249720223635 могуће је јавити се, оставити предлоге, похвалити или покудити иницијативу…

Србија је до сада покушала скоро све…
Од цара Душана до данас – људи су нам најслабија карика, а недостатак вере у себе и таштина  највећи хендикепи.

Савез пролетера намерава да се залаже за права већине грађана Србије – технолошких вишкова, непријављених  и обесправљених радника, опљачканих ситних пољопривредника, понижених пензионера, незапослених свих профила…

Сваки предузетник који у складу са законом и прописима покрене било какав посао, од државе има право да очекује заштиту себе и својих интереса.
Сваки предузетник који у послу доживи неуспех због незнања, погрешних процена или било ког утицаја са стране, који нема везе са запосленима – сам трпи последице сопствених грешака. Како запослени нема право да учествује у подели зараде са послодавцем већ само право на договорену надокнаду за рад, тако нема ни обавезуда буде лојалан послодавцу који пропада.

Нико пре радника предузећа у банкроту нема право да се намирује из стечајне масе; партнери банкротиралог предузећа, пристајући на сарадњу са истим, пристали су и на могућност да се сарадња лоше заврши.
Са друге стране, радници које је власник (директор, управа,  шта год…) својим лошим радом довео до губитка радних места имају право да се први намире из стечајне масе пропалог привредног субјекта јер они су своје задатке извршавали поштено и ажурно. Руководилац и његови партнери у заједничком послу сносе сву одговорност и трпе сву штету због својих лоших одлука, непознавања прописа или неразумевања тржишта.

Поред поменутих, Савез пролетера има намеру да се ухвати у коштац и са свим осталим проблемима и недоумицама које оптерећују друштво. Од грађана очекујемо помоћ и подршку у борби за основна људска права и универзалне вредности које су нам данас угрожене. Није у реду хранити децу да би она постала робље Новог светског поретка… Нисмо се одлучили на родитељство да бисмо доживели да нам у старости помажу дипломирани економисти – поносни конобари на крузеру…


Свесни смо да назив наше организације асоцира на комунизам, једноумље и диктатуру…
Не залажемо се ни за шта од тога, једино што желимо, то је да грађани коначно – али стварно преузму одговорност за себе и своје животе.


[1] Пример – муфтија Зукорлић; на прошлим изборима се експонирао предводећи милитантне муслимане окупљене око Исламске заједнице у Србији, кандидовао се за председника Републике, итд. Општи утисак код припадника већинског народа, био је да „су у Рашкој области  превладале балије које хоће да ‘Санџак’ отцепе од Србије и припоје га БиХ…“. Међутим, избори су показали да су у „Рашкој области (ипак) превладали муслимани који немају намеру да мењају државне границе…“, па је већина гласача поверење поклонила СДП Расима Љајића и умивеној СДА Суља Угљанина.
[2] Деци која из било ког разлога у породици нису научила српски језик држава мора омогућити право на оспособљавање за живот на језику које разумеју. Са друге стране, у четворогодишњим средњим школама (са изузетком „техничких“) ученици се углавном припремају за наставак школовања на факултетима, или у мањем броју случајева – завршавају као службеници у државним институцијама. Широм данашње Војводине, посебно тамо где је међу становништвом велики број Мађара, имамо море примера колико је данашње решење лоше: По општинама, инспекцијама, болницама, итд. као део страначких квота запослени су људи који не знају српски… Па се дешава да човек из (рецимо) Криваје, у Бачкој Тополи не може да обави посао у општини јер службеница не зна српски, а колега који зна је „у терен“… Са друге стране, ако неко ко не зна српски на крају и успе да заврши факултет – ко је дужан да му отвори радно место? Ако заврши рударско геолошки – где може да се запосли, будући да зна само мађарски? Треба ли држава да му отвори рудник поред Суботице да би га задовољила, или је изгледније да ће новопечени инжењер копати рукама и ногама да се исели у Аустралију (где је рударство у експанзији)? Надам се да није спорно да сиромашне земље попут Србије не би требале да школују инжењере за богату Аустралију?
Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s