Бранимир Марковић: КОСОВАРеника

Данас кад смо између чекића и наковња пред вратима пакла терорисани од Имерије зла НЕ СМЕМО ПОПУСТИТИ! Уклонимо издајнике из својих редова и сложно узвикнимо НЕ-ДА-МО-КО-СО-ВО!!!  Јер зашто нам га узимају ако није наше? Догодине у Призрену!

А, сад озбиљно.

Image

 

Кренусмо и ми, превратници, са решавањем косовског проблема. Наравно, све супротно од уобичајeног, нема стихова Матије Бећковића, народних песама, нема вређања и омаловажавања Албанаца, ни заклињања „догодине у Произрену/Скадру/Вучитрну/Солуну“ уз пратеће дневне полуције, нема чак ни прозивања издајника.  (Али нема ни салонаца у кругу двојке). Додуше ја се уздржавам да не прозивам патријОте (а већ поменух Ољиног ћаћу и скорашње добитнике салонаца).  Због количине лицемерја коју треба да „искулирам“ – надчовечански напор, осећам се ко Далај лама.

Невични политици и срБским академским правилима какви јесмо, одмах смо кренули у дефинисања разна . Приметно је да то није пало на памет учесницима у јавним дебатама протеклих тридесетак година.

Елем, за почетакк,  ко су стране у „преговорима“ или сукобу, назовите како хоћете?

Ненад Булаја  сматра да је „теза да би требало да преговарају Србија и “Косово” () небулозна, требало би да преговарају Срби и Албанци“[i] а Драган Томић тумачи да “ ова реченица говори да Србима заправо Србија и НЕ ТРЕБА, тј не треба им ДРЖАВА. Ако Србима не треба држава, не треба им ни Косово.“[ii]  И један и други су у праву. Чињеница је да је Србија све мање (или тај отпадак од СФРЈ тек треба да се конституише  као) држава, све чешће се пореди са Недићевом. Косово је и званично означено као протекторат , како стоји у поруци аналитичара обавештајне агенције Stratfor Mata Gertkenaka, коју је објавио Викиликс: „Протекторате дефинишемо као државе које немају снаге ни ефектне војне способности у односу на своју величину, па су САД de facto преузеле одговорност за одбрану. То су Црна Гора, Косово, Катар, Уједињени Арапски Емирати, Оман, Кувајт и Ирак”.[iii] Мислим да је и ово (одговорност за одбрану) довољан одговор на тезу о пожељном војном сукобу између 7 и 1,5 милиона(???). Бројно стање једне стране у сукобу није баш добро избројано.

Чини се да је прилично очигледно да не преговарају две владе независних држава. Своје мишљење колико  преговарају „Срби и Албанци“  сажето је објаснио Булаја: „за преговарачким столом (се) не налазе представници Срба и Албанаца, већ марионетице које  не представљају већи део свог народа“. О упитности тезе да Тачи и Вучић не представљају већине свог народа не бих овога пута, засад је довољна као контрате-з/ж-а и Томићева опасака „Наћи правог партнера за разговор. Имаш их, то су Хашим Тачи, Агим Чеку и Рамуш Харадинај. Не постоје искренији Албанци на Косову.“

У време кад „ничим изазван“ најбогатији од америчких протектората са списка Викиликса одједном даје драгоцену финансијску инјекцију банкротираној Србији, и то најављујући инвестиције, осим у стратешку грану (производњу хране) баш  у војну индустрију и трансфер  врхунских техноологија (производња чипова) чини се да је  неозбиљно  да се поново не спомиње „непоменик“, САД. (Откуд емирима врхунске технологије и војска?) Као што је неозбиљно „захвалити се “на сарадњи” ЕУ“, ма колико неспособна, непринципијелна и некредибилна била.  То је просто немогуће.

Да ли је мање немогуће укључити у РАВНОПРАВНО одлучивање и Русију, вечна је тема још од ратова са Наполеоном, бојим се увек са сличним одговором, који се најбоље изражава питањем „а да ли је неко звао САД и ЕУ да се умешају у конфликт на Балкану“.  Да ли је Русију премоћна Србија искључила или су се сами повукли са Балкана  као и превише пута досада? Ово наглашавам по ко зна који пут, јер ми се  лицемерје и надменост руских државника гади скоро колико и срБских јунака, русофила и већих аутошовиниста од Друге Србије, рецитатора дела Матије Бећковића,.

Да се не лажемо,, овде, као ни у Дејтону и Куманову, није реч о преговорима већ о наметању решења.   Намеће се јер/кад су учесници (осим што су мали и небитни још и) неспособни да се договоре и понуде сами решења. Томић је отворено рекао што се албанским бабама снило „услов њихове (албанске) слободе је ТВОЈЕ (тј. Срба) НЕ ПОСТОЈАЊЕ“ . Да се не лажемо исто то одавно сневају и српске бабе, али српски „јунаци“ то нису успели да спроведу ни за 100 година, осим из етичких и из баналног разлога – немогуће је „технички“. Чак је и нацији младића у биолошкој експанзији уз помоћ најмоћнијег војног савеза света немогуће да „елиминишу“ у целини српске старце.  „Интелектуалне елите“ тј. уснуле бабе оба народа очигледно нису у стању да понуде никакво одрживо решење које би било „платформа“ за било које договоре, па ко зна који пут наступају „велике силе“ са својим форматизованим решењима. А кад су форматирана онда су и предвидљива, па би „српска страна“ требала одавно да има свеобухватан „пакет мера“ у интересу свог народа. Кад „срБска страна“ не би биле (добро буџетски ухлебљене) углавном мушке снене бабе, којима још и лично одговора што дужи конфликт, да би остали „самобитни“ тј. ухлебљени, својим (не)способностима и (не)компетенцијама упркос.

У свету постоје само три врсте држава. Данас се зову постмодерне, модерне и предмодерне, а некад се то исто називало империја (данас еуфемистички названа „мека“), национална држава и протекторат и/или окупирана територија. Исувише је очигледно да је данашња Србија предмодерна, не бих разглабао да ли је протекторат или окупирана територија, а  у исувише текстова сам објаснио зашто и како све није (више) национална (модерна) држава пре свега захваљујући „националистима“.  Протекторати су „јестаствено“ привремене нестабилне творевине – пре или касније се или утопе у империју или национално ослободе. И пред данашњом предмодерном Србијом су   те две могућности. На националну опцију не игра нико, док постоје бар три  струје присталица разних ТУЂИНСКИХ империја у које би се утопили – евроунијатска, евроазијјска и „неоосманска“.  Заједничко свим заговорницима је да су пуки лобисти туђих империјалних пројеката без трунке оног патриотизма[iv] који је Ђинђић, у контексту надолазећег неоимперијалног глобалног поретка, претпоставио национализму, изгледа нажалост тачно антиципирајући нестанак националих држава.  За срБске ухлебљене бабе су ове антиципације „шпанска села“.

Теоретски постоји још једна опција, у потпуном одсуству „пробуђених интелектуалаца“[v] и старачкој демографској структури утопистичкија чак и од националне, креирати сопственој традицији и поднебљу примерену империју,  „транснационални политички ентитет(и) сачињен(и) од међусобно сличних нација“[vi]. Због таквих идеја (Балканска конфедерација, Мала Антанта) већ су убијени кнез Михајло и истоимени краљеви обе нововековне династије. Због ове идеје се (историјски посматрано углавном сигурно) лично, а не посредством масе народа, мре, ал је се „видовдански етичари“, часни и непоколобљиви какви јесу,  клоне, као да не увиђају пречицу за „царство небеско“.

Дугорочно трајно, а поготово  праведно решење, немогуће је пре реализације једне од ове три  опције. Намесници предмодерних држава могу само да измоле попут кнеза Милоша од султана, нешто краткорочно корисно. Кнез Милош нас учи да се тим начином више постиже од „мегало охи“ јуначења, али управо за то је неопходан услов патриотизам ког је назначио Ђинђић. ОНО СУПРОТНО ОД патриЈотизма. Патриотизам је кад чиниш „на ползу народа“ а понекад на своју штету и на уштрб свог личног достојанства, а патриЈотизам је кад сеириш над несрећом народа у своју корист.

Србија ће, дакле, још дуго бити предмодерна, зато размотримо узак спектар могућности које пружа устројство таквог „формата“. Замајавања о Евроазији,  ЕУ или моћној, неутралној и самосталној држави од 7 милиона становника  оставимо, као и  спас  (надам се нас од њих) у царству небеском,  срБским бабама.

За предмодерне државе је предвиђен етноцентристички модел устројства. Исти који је „националиста“ Коштуница послушно „имплементирао“ у Србију, „пркосећи“ „Империји Зла“. Исти који је имплементиран и у БЈРМи БЈРЦГ и у БЈРБИХ и у БЈАПКИМ. Познати срБски инат – е намерно ћу да урадим баш то што тражиш, па да те видим. А за модерне, попут Словеније и Хрватске – национални (у ком нема мањина тј. „Срба у Хрватској“). Црна Гора је нешто између, захваљујући „самовољи“ Мила и способности да склопи дил и са руским тајкунима и са морнарицом НАТО пакта. Исувише очигледно да би се“интелектуална елита“ правила блесава и успешно спиновала да није тако. Пристајање на очигледне глупости су темељ тираније, утврди велечасни Бонхофер[vii] још за Хитлеровог вакта, а пре него што су га стрељали.

Етноцентричне се још зову и „пренадуване државе“. Пренадуване нациналним симболима, заветима, заклињањима, узвишеним улогама, певањима химни чешће него што се муслимани клањају итд. Најкомичнији пример је данашња Мађарска, идеал многима у Србији, рецимо Дверјанима. Дувачи у Србији су особе попут Цвијановића, Вукадиновића, Анонића, Радуна, Дверјана, Нашијех  и осталих бацача магле.

У таквим државама је нестабилност и перманентни сукоб између „већине“ и „мањина“ пројектован, будући да је девиза пројектаната „divide et impera“. „Мањинама“ је заиста пружен завидан инструментариј цепидлачења на државном и могућности и извесних корисних постигнућа на локалном нивоу. Ако се већина распусти па игнорише баш све захтеве, добије по ушима од пројектаната. Мањине само треба да те инструменте користе, као што обилато користе у Србији са Војводином.  Као што Срби ни не покушавају на Косову, а „Срби из Црне Горе“ обилато злоупотребљавају у корист својих личних  рачуна и катастарских података (државни станови на Дорћолу и Дедињу). У овом, баналном, смислу је Булаја сасвим у праву кад каже да субјекти договора не треба да буду државе Србија и Косово већ „етничке групе“ – Албанци и Срби. Превиђа једино да је то већ тако – системски, али се малобројне предности тог накарадног система не користе.

Кад малобројни преостали Срби са Косова крену да решавају неке горуће а баналне локалне проблеме користећи институције Косовске предмодерне државе, елита предмодерне Србије гракне да је то издаја државе, истовремено све кукајућ како Србија није држава већ окупирана територија,  и да се тиме признаје држава Косово. Укратко издаја окупиране територије!!!

Истовремено исто понашање тамошњих Срба у државама Хрватској и Црној Гори не само да није издаја већ се поспешује отворено аргументујући да се тиме подривајју „непријатељске“ (да подсетим изворно српске) државе. Зашто је срБска бабља елита тако болећљива на подривање Косове а тако воли да руши своје, све гунђајућ како Сабахудини руше наше?

Општеприхваћена је теза да је Косово окупирана територија, начелно је, као што изложих, тачна. Зашто се онда бабља елита не понаша тако? Зашто не „имплементира“ искуства Грка са „турског“ дела Кипра? Зашто се не односи према својим првацима у окупираним територијама као Велика Британија према својим? Краљица је након рата одликовала градоначелника једног малог острвцета које је све време рата било под окупацијом Немаца, јер је мудром сарадњом са окупаторским властима учинио да ниједном становнику длака с главе не фали. Наградила је патриотизам. Можемо само претпоставити колико се пута „будала“ лично понижавао пред нацистичким  моћницима, уместо да је лепо пребегао у Лондон и одатле патриЈотски беседио и добио стан у центру за заслуге за „британство“ .

У Србадије којој би превасходни интереси на Косову, уколико искрено верујемо да може поново бити „наше“,  требало да буде очување баштине и то мало преосталог становништва, а затим што масовнији повратак, јунаци су беседници који рецитују и уредно примају плате у Београду, а издајници Срби који су остали на „терену“. Зашто узор нису светогорски монаси из времена другог светског рата, који су, кад су чули да нацисти намеравају да опљачкају ризнице, понизно замолили самог Хитлера да буде покровитељ и заштитник манастира. Памет и „бизантска“ икономија  монаха која је играла на таштину моћника учинила је да је благо сачувано нетакнуто за будућа покољења. Понашање аналогно овоме на Косову, за срБске патриЈОте, те скакавце у најезди данашњице,  било би ИЗ-ДА-ЈА ИЗ-ДА –ЈА.

Није тако давно било кад су Словенци иступали из „заједничке државе“, све до самог краја користећи све „самоуправне“ механизме система. Ниједан словеначки комунистички функционер зачудо никад није проглашен за издајицу. Можда су и зато ти „бечки коњушари“ данас нација (заједница заснована на консенсусу о основним вредностима) а ми скуп завађених племена. „Што би доли сад је гори“.

Замислимо кад би сви преостали Срби са Косова „испоштовали“ мафијашку државу, правили се блесави да јесте држава и засули је „представка“ и „поднесцима“ на све њихове злочине, отимачине и бедастоће, на свим изборима за „иниституције система“ где је могуће изабрали „своје“, патриоте без ј чију пожељност у глобалном неоимперијалном поретку  је антиципирао Ђинђић, а држава Србија се жалила на не-чињење, али не Косови, него правим газдама – „Међународној заједници“ која је преузела одговороност.   Укратко, кад би се Мићуновићи  и Делевићке (А БЕШЕ ЛИ И НИКОЛИЋ НЕШТО У НЕКОМ ЕВРОПСКОМ  ПАРЛАМЕНТУ ИЛИ САВЕТУ?)понашали у европским иниституцијама као Најџел Фарадеј а не као својевремено Миљан Миљанић у УЕФА. ЕЕЕ ал за то је потребан континуирани рад, стручне екипе које се до пензије само тиме баве (са сигурним и пристојним платама) а не партијски башибозук на привременој естрадној функцији до следеће више, и све остало што „смара“ племство.

Ценећи потпуно одсуство емпатије према преосталим Србима на Косову, патријОта који ће да га НЕ-ДА-ЈУ до последњег тамошњег Србина, нећу више да  „смарам“ срБске витезове са проблемима смртника. Прелазим на њима ближе теме – духовну вертикалу.

Знамо зашто је Косово толико важно и болно. А и не знамо. Наиме, та духовност има и свој материјални израз. Нико никоме не може да забрани да баштини духовност и у Аустралији, на Марсу или у свемирском броду. Али, након што смо се будаласто одрекли не-православне баштине, Косово је једино место на планети у коме не морамо после изјаве да смо стари културан народ, да кажемо кеве ми, деце ми.  У Србији, Босни, Војводини, готово све је давно срушено, а у северној Албанији, Црној Гори и Далмацији је готово све католичко.. Само на Косову још стоје Грачаница, Пећка патријаршија,Велика Хоча … Чијој НАЦИОНАЛНОЈ КУЛТУРИ ЋЕ ОВЕ ГРАЂЕВИНЕ ПРИПАСТИ АКО Косово, „деловањем Сатане“, ипак не буде у Србији? Нација=сви држављани државе, у предметном случају то су Косовари, по народносном идентитету Албанци, па је стварно „чудно“ што Французи и остали западњаци већ сад говоре о манастирима као о косовској баштини. Недавно откривени антички бронзани кип поносно је у Лувру изазвао дивљење као бисер ХРВАТСКЕ  баштине, јер је из данашње државе Хрватске. СрБске ухлебљене бабе својим кукањем на неправду у свакој нормалној средини могу само да испадну – глупи. Само у  Србији је „сасвим супротно“. Посао интелектуалне елите је да понешто и предвиде на основу својих знања, па колико  с е може да спрече штету.

Знам да су патриЈОте алергични на глагол „чинити“, (супротно од медитирати, левитирати, подвижавати се, славно погинути..) али морам да поставим питање – шта можемо данас да учинимо да се то не би десило. До одговора опет нисмо дошли самостално, добили смо га на тацни од браће Грка, којима је изгледа далеко више стало до статуса екстериторијалности православних манастира, по моделу Свете Горе. Кладио бих се да би ово одмах прихватили зле САД и ЕУ. Али, да ли је то тема?

Биће наставака већ видим, Засад толико, довољно је јертичких ставова за дискусију и спаљивање на ломачи

http://branali.blogspot.com/

 

 

 

 

 

 


[iv] Зоран Ђинђић „Патриотизам и национализам“, последње предавање у Бањалуци, пред стрељање

[v] Патрик Гири одређује „општи процес националног буђења и политизације“[i] као проучавање језика, историје и културе дотичног народа од стране „пробуђених“ интелектуалаца, које затим група „патриота“ (сви наводници су његови) шири међу масама. http://branali.blogspot.com/2011/06/blog-post.html

 

[vii] http://branali.blogspot.com/2011/02/blog-post_09.html

Ову појаву је елаборирао Дитрих Бонхофер (Dietrich Bonhoeffer), доктор теологије Лутерантске цркве, пре него што су га нацисти стрељали непосредно пред саму пропаст, осмог априла 1945.:. „Утисак да је глупост урођена слабост није тако јак као онај да људе у одређеним ситуацијама чине глупима, тј. да сами допуштају да буду заглупљени….никада, међутим, неке људске способности, на примјер интелектуалне – не бивају умањене нити нестају, већ преовлађујући утисак који развој моћи оставља на одређене људе,  одузима њихову самосталност, а они – мање или више несвјесно – одустају од самосталности у ситуацијама са којима се сријећу.“

Advertisements

10 mišljenja na „Бранимир Марковић: КОСОВАРеника

  1. БРМ-е, тако лепо пишеш да се из места слажем са свим 🙂 , ајде добро, не баш са свим (или онда стварно нисам Србин). Чекам само други део (немој много да отежеш), па да кренемо у усаглашавање (обрати пажњу на израз).

    Sviđa mi se

  2. Као што сам у коментару отписао Булаји, његов текст је дао одличан резултат, јер служи као предтекст за све ове потоње текстове, као и малу полемику, која прети да се развије у нешто корисно.
    Што се тиче овог конкретног текста, који схватам као реакцију на досадашње текстове и пратеће коментаре, а ако стварно доживи и своје наставке, сматраћу га и за нешто дубље, прво ћу о ономе што је мене засврбело, а онда и о још понечему што ми пара очи.

    „Мислим да је и ово (одговорност за одбрану) довољан одговор на тезу о пожељном војном сукобу између 7 и 1,5 милиона(???). Бројно стање једне стране у сукобу није баш добро избројано“
    Јесте добро избројано, а ево зашто.
    Прво: „Косово је и званично означено као протекторат , како стоји у поруци аналитичара обавештајне агенције Stratfor Mata Gertkenaka, коју је објавио Викиликс: „Протекторате дефинишемо као државе које немају снаге ни ефектне војне способности у односу на своју величину, па су САД de facto преузеле одговорност за одбрану. То су Црна Гора, Косово, Катар, Уједињени Арапски Емирати, Оман, Кувајт и Ирак”.[iii]“ Ово теби делује као званично? Аналитичар Стратфора? Јел`то онај наш, Марко Папић(откад се зове Мат Герткенак?)!? Мислим, стварно…
    Друго: Како би то Америка интервенисала, са којим снагама? На основу одлуке СБ? Никада је не би добили. Да ли би се усудили да нас поново бомбардују? Тешко, брате, тешко…
    Треће: Повод за војни упад на север је прелако аранжирати, то је послић од једног дана, пар терористичких испада и војска улази да брани голоруко, незаштићено српско становништво, које КФОР оставља на цедилу.
    Четврто: Ако Уставни суд донесе очекивану одлуку о враћању у рикверц у вези (на)монтиране границе, већ ће се остварити предтекст за даље кораке. Могућности је пуно, да не увлачим и Русе у игру.
    У вези са „војним решењем“, ја видим много већу препреку у могућем дивљању Шиптара по нашим енклавама, мада се и то да искалкулисати, па чак и окренути у нашу корист.

    „Да ли је Русију премоћна Србија искључила или су се сами повукли са Балкана као и превише пута досада?“
    Русију је директно Жута Србија избацила из игре око Косова, када је дозволила увлачење Еулекса, уз истовремено повлачење УНМИКА. Не треба нам овде став русофила, а још мање русофоба, да се та једноставна чињеница схвати у свом правом значењу. Већ тада је Србија одустала од Косова, па тако и Русије на њему, а то је ударац не само нама самима, већ и Русима, геополитички и свакојако гледано, тако да од тада, реално, постоји само један начин да се цела ствар врати уназад, прво у времену, а потом и у простору. Тај начин подразумева оно што већина Срба из петних жила избегава – супротстављање Западу! Директно и отворено, упркос испостављеном рачуну шта то кошта.

    “ па је стварно “чудно” што Французи и остали западњаци већ сад говоре о манастирима као о косовској баштини.“
    Олако их амнестираш,!То је договорена западна политика према Србији, јер нас запад неће, за разлику од Хрвата, које запад хоће. Католици напред, остали стој! Да ти не цитирам део твог сопственог текста, који претходи овој реченици, у ком и сам, нехотице и несвесно, извлачиш потпуно исти закључак. Исувише је наивно веровати да ми можемо да предамо државу, препустимо непријатељу простор и оставимо сопствени народ њима на милост, дакле у најбољем случају на асимилацију, а да истовремено чувамо своју културу(?!) усред осињег гнезда, где нам је забрањено и Србином да се назовемо. Тешко да ће то да може, јер знамо са ким имамо посла. Непосредно, са трибалном популацијом претежно муслиманске религије, ојачаних са католичким фисовима, а који нас колективно мрзе, и истовремено, са њиховим покровитељима, западом, а који нас неће ни под разно у њиховом крилу, ни као коњушаре, ни као ђубретаре, ни као преунијаћене(то чак и неки ретки другосрби, из круга двојке, примећују).

    За крај, јер краја нема, не слажем се са Булајом да нам требају разговори између Срба и Албанаца, а не између Косова и Србије, зато што је то немогуће! То се види у овим преговорима, мислим да је немогуће, јер су тутори стално присутни и они одлучују. А не слажем се ни са Драганом, зато што постоји много разних могућности и ништа није готово док није стварно готово. Е, о тим другим, до сада не (зло)употребљеним могућностима треба алтернатива да дискутује, ако је алтернатива. Лако је критиковати ове на власти, као и претходнике и претходнике претходника. Њихови резултати су пред нама. боље рећи, на нама, носимо их на раменима и стењемо.

    Алтернатива постоји да тражи нове путеве изласка из кризе и ту ја видим нас и нашу самонаметнуту улогу. Булаја је освежење, хвала му. Драган је до сада „најалтернативнији“ ум, који се огласио на овом порталу, а тебе видим као човека који успева да апсорбује оно најбоље од свих и некако уобличи у неку нову идеју. Дрп је гуру, али онај на земљи, не лебди, Дакле све то вреди, ако се потрудимо да идеје доведемо до неког краја или, боље рећи, почетка јер, слутим, време Прве и Друге Србије неумитно истиче. Тражиће се нови приступи, а већ и само указивање на неке друге могућности је допринос. Сушаствен.

    Sviđa mi se

  3. Па ја сам мање више тип који нема баш превише у глави, али кад треба нешто да се покрене – ту сам 🙂 .
    Мислио сам да сачекам да БРМ напише и најављени следећи текст, који би имао мало више конкретних предлога, а мало мање жучи на рачун патриЈОта, али ајде да мало искоментаришем ,чисто да би се још мало обрукао не познавањем материје (као да ме је то икад спречавало).
    Разлог зашто сам рекао да не треба да преговарају Србија и Косово него Срби и Албанци је следећи. У мојој глави то звучи овако: ако преговарају Србија и Косово то му дође као преговор две конституисане државе, то јест оне не преговарају о нечијој независности, већ само о, рецимо, о границама или трговинској сарадњи, јер су већ самом таквом формулацијом представљене као равноправне, а нису, и у потпуности занемарује све остале народе који можда не мисле као већина на Косову, рецимо Срби. А ако преговарају Срби и Албанци, то би (по мени) укључивало и оне који су директно заинтересовани (Срби, што да не Горанци, и остали који живе на Косову, а нису баш одушевљени Албанизацијом).
    Тачи, Дачић, и шта ти ја знам ко су наметнути преговарачи, мој текст је представља предлог како доћи до ТРАЈНОГ решења на Косову, а потрошни политичари нису људи који то могу да постигну.
    Косово јесте протекторат, али у томе има и једна добра ствар по Србе. Наиме да је Албанцима на Косову крајњи циљ само независно Косово, све ово би била само ментална вежба, међутим, уверен сам да је њима крајњи циљ стварање Велике Албаније (један од разлога што их упорно зовем Албанцима а не Шиптарима или Косоварима, да би се што више потенцирала управо ова њихова жеља). Али то није циљ Америчких и Немачких (углавном) банкара и корпорацијских ајкула које тренутно извлаче животне сокове из тог тла и народа, јер њима одговара државица у потпуности зависна о помоћи, кредита итд… Пре или касније (надам се пре), ова два интереса ће се сударити, и било би добро имати припремљену стратегију за тај случај.
    Апсолутно се слажем да је очување тог народа и баштине доле први приоритет, интеграција мислим да им не гарантује заштиту, јер то би зависило од милости Албанске власти, што је иста легенда као и Српски патриЈОтизам. Решење је можда неки „средњи пут“, али ова тема заслужује можда највећу пажњу, па ћу се њом бавити посебно.
    И за крај, разговор између Српског и Албанског народа је неумитан. И пре рата, и након рата, и без рата (најбоља опција) две супротстављене стране су морале да седну и РАЗГОВАРАЈУ. А не видим како би наша два народа то могла да реше, осим да пронађемо до сад некориштен начин?

    Sviđa mi se

    • „ако преговарају Србија и Косово то му дође као преговор две конституисане државе, то јест оне не преговарају о нечијој независности, већ само о, рецимо, о границама или трговинској сарадњи, јер су већ самом таквом формулацијом представљене као равноправне, а нису, и у потпуности занемарује све остале народе који можда не мисле као већина на Косову, рецимо Срби. А ако преговарају Срби и Албанци, то би (по мени) укључивало и оне који су директно заинтересовани (Срби, што да не Горанци, и остали који живе на Косову, а нису баш одушевљени Албанизацијом).“ STVARNO SI GLUP.. JA SE MUĆČIM DA OBJASNIM UPRAVO TO A TI OVAKO JASNO..DAJ NAM BOŽE JOŠ OVAKVIH GLUPANA…

      Sviđa mi se

      • Хвала, хвала (немој више да ме хвалиш, молим те 🙂 ). Имам потребу овде да кажем нешто. Имам јако добру пријатељицу са којом сам комуницирао преко нет-а. Зове се Теела Лен (чероки-апач комбинација), ради као неговатељица у дому за стара лица у САД-у. Захваљујући нашем познанству, могу да кажем да сам добро упознат како пролазе они који не прихватају, или не подпадају под вредности неолибералног друштва у највећој „демократији“ у свету. Признаћу да сам необјективан према администрацији у Вашингтону, са назнаком да увек вршим отклон према народу у Америци. Тако да прихватам да нам Америка у смислу људи који живе тамо није непријатељ, али као роб неолибералног начина размишљања, апсолутно сам за то да се боримо (како год знамо и умемо), да се и као народ и као држава ишчупамо из тог накарадног система, што значи опозицију ЕУ и Вашингтону (наравно не естрадну, већ суштинску, ненасилну и уз уважавање чињенице да је тај систем тренутно доминанатан, и најмоћнији на свету).

        Sviđa mi se

  4. Модест Колеров: „Шта власт стварно чини за Србе у РС и за Србе на Косову. Где им помажу, у Бриселу, Стразбуру, Хашком трибуналу? Рецимо, десетине хиљада одштетних захтева од Срба са Косова иза којих би стајала српска држава? Да ли је зато потребна посебна дозвола из Москве? То је питање личног поштења….Односи Србије са ЕУ би могли да помогну имплементацији европских стандарда и слобода за Србе на Косову. Али, сада је у односима са ЕУ постављен други циљ, да се Србија скине, разоружа и да се обеси. Вишедеценијска политика ЕУ према суседним државама Србије је узајамно усаглашавање стандарда које траје десетинама година, што је логична политика. Али она искључује ултиматум. Ако неко сада жури да прими нечији ултиматум, он у најмању руку греши. “
    „http://www.nspm.rs/prenosimo/konuzin-se-kaje-sto-je-trazio-srbe-tamo-gde-ih-nema.html

    Sviđa mi se

  5. Ненаде нико није већи противник неолибералног поретка од мене (ајде тко има већи) .. али не можемо да се боримо ударајући носем у песницу.. треба бити јако паметан , сви да будемо удружени, сложни, да расправљамо и да смишљамо НОВА решења,, пратимо туђа искуства (рецимо Мајкл Мура у САД) јер је нова ситуација глобално… учећи из историје о аналогним ситуацијама… начелно – па има ли неолиберлиније државе од Путинове Русије, прецизније државе Газпромњефт? одговара описз+у Мусолинијевог фашизма исто ко и Рон Полова САД ..оћемо с Мусолинијем против Хитлера?

    Sviđa mi se

    • Тако је, празне приче нека остану у кафанама. Подржавам ДРП-а у покушају да на нашу политичку сцену на неки начин прогурамо макар пар људи који желе нешто стварно да промене, а умеју макар мало да размишљају. Хоћу коначно да се крене у преврат над временима када паметан заћути, будала проговори, а фукара се обогати, и помоћи ћу у томе како год знам и умем, и са више него само писањем.

      Sviđa mi se

  6. Ево неколико опаски, мада почиње да ми се не свиђа овај наш тријалог, други превратници ћуте.
    Дијалог илити разговори-преговори између Албанаца и Срба су немогући у овом тренутку, мада сви то губе из вида, и актуелна власт, и ЕУ са Америма(макар привидно), и другосрби, и патриЈоте, па ево и превратници. Зашто? Зато што би у разговоре-преговоре ДВА НАРОДА обавезно морала да се укључи и Албанија, а тада би то већ били разговори-преговори о легитимисању стварања Велике Албаније! Ови разговори у овом тренутку би, наравно са наше стране, МОРАЛИ да се воде са албанском мањином, а можете је звати сепаратистичком, иредентистичком или са било каквом другом квалификацијом. Овако како се воде сада имају призвук легитимисања Косова као државе, али је то, ипак, мања штета, јер Косово и јесте држава, призната од стотинак у свету, без обзира што није у УН(и неке друге државе нису чланице, па шта, ФИФА има више чланица).
    Што се тиче „ратне опције“, чини ми се да није схваћено да искључиво говорим о СЕВЕРУ КОСОВА, где ионако живе само Срби, који нису уклопљени и косовски систем и где још увек живе институције српске државе. А није сгваћена ни реална снага трупа КФОРА, која је мала и без мандата да се супротстави таквој интервенцији. Мислим, сама жандармерија би обавила тај посао без већих проблема.
    И о неолиберализму. Анахроно је и контрапродуктивно то што брм предлаже, „немој носем у песницу“, јер је неолиберализам пао у свету. Рецимо, изгубио је у Ј.Америци, заправо, може се рећи да је тотално и до ногу поражен, у Европи се љуља, у Русији такође, а не цветају му руже ни у самој Америци, иако се отима и батрга. Једини доминион данас је Африка, без Ј.Африке, а то не значи снагу, напротив. Дакле, зашто се не би отимали и бунили, ми Срби? Ако сада није време, не знам када ће доћи. Из канџи неолиберализма данас неће да се извлачи само онај који то заиста неће, дакле Динкић и компанија.
    Да закључим, ако се ми сами не будемо батргали и отимали, нема нам спаса. нико нам неће помоћи. О Русији ми је отужно да расправљам, јер је Србија најмање урадила на Јужном току од свих упетљаних држава, а има их много, јер је прихватањем Еулекса као врховног жреца избацила УНМИК са Косова и јер сама ништа не ради да се супротстави ултиматумима запада и текућој отимачини. Мислим, а шта онда, у таквој ситуацији, очекујемо од Русије? Уз обавезне приче да можемо само да будемо вазали, па бирајте. А са ове стране те бију, бомбардују, отимају ти дедовину, док са руске стране, осим помоћи, па макар и суперскромне, ништа од лошег нисмо осетили. И све то у ситуацији која је на прагу дужничког ропства, када ће се померити памет и оних који никада у животу нису размишљали о опстанку.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s