POLOŽAJ ŽENE U DOBA ROBOVLASNIŠTVA

Pognute glave bez smiješka na usnama, radim, marljivo radim. I čekam neka bolja vremena

Završila sam fakultet i radim u jednoj privatnoj firmi,… Radimo od 8 ujutro, a, u najboljem slučaju, završavamo u 18 sati. Plaćene prekovremene sate, naravno, nikad ne vidimo… Majka sam dvoje male djece. Viđam ih pet minuta prije nego što navečer zaspu. Pet minuta u kojima im kažem da ih mama voli najviše na svijetu…Imaju mamu koja ih voli riječima, ne djelima. Majku koju nikad ne vide, s kojom zajedno nikad ne ručaju… Majka na papiru. 

 U državnoj firmi, od 8 do 16 sati. Vikendi slobodni. Godišnji odmor. Sanjam igranje s djecom, sretnu obitelj… Pa ja sam stručna, napisat ću svaki test savršeno. Jer savršeno baratam time. Reference su mi perfektne.

nisam ljuta na sustav, na svoju državu. Ljuta sam na samu sebe.  . Pa kako si, budalo jedna blesava, mogla i pomisliti na tako nešto. Kako si se mogla nadati.

Image

„Ne želim biti jedna od onih koji kukaju i plaču. Ne želim biti dio te hrvatske svakodnevice. Ma ne želim biti dosadna gnjavatorica, davež. Ali moram ovo izbaciti iz sebe, ono što su mnogi okusili, mnogi prošli, što se potiho priča, a nitko javno ne izlazi s tim. Neću ni ja javno. Bojim se. Kako jadno. 

Završila sam fakultet i radim u jednoj privatnoj firmi, više od devet godina. Situacija je takva da u ova krizna vremena uprava smanjuje plaće, više od trećine djelatnika je dobilo otkaz kao višak. Mi ostali, pa eto, radimo. Radimo od 8 ujutro, a, u najboljem slučaju, završavamo u 18 sati. Plaćene prekovremene sate, naravno, nikad ne vidimo. Dobivamo slobodne sate za to. Slobodne sate koje ne možemo iskoristiti. Nikad. Ali važno je da imamo posao. To je jedino važno. Jer kako bismo prehranili djecu, kako bismo uredno plaćali kredite? 
Majka sam dvoje male djece. Viđam ih pet minuta prije nego što navečer zaspu. Pet minuta u kojima im kažem da ih mama voli najviše na svijetu, u kojima im ispričam priču da lakše zaspu. U kojih ih zagrlim i podragam. Više od toga nemam. Nemaju ni oni. Imaju mamu koja ih voli riječima, ne djelima. Majku koju nikad ne vide, s kojom zajedno nikad ne ručaju, koja ih ne razvozi poslije vrtića na slobodne aktivnosti, koja ih ne ljulja u parku, koja im ne ljubi ranjeno koljeno, koja ne viče na njih kad se potuku, koja ne igra Čovječe ne ljuti se, kojoj teta iz vrtića ne kaže da su prekrasno nacrtali cvijet ili da su bili nemogući. Majka na papiru. 

I kad vidim velike hrvatske poduzetnice koje uvjeravaju javnost da izgraditi karijeru i biti odlična majka nije nespojiva kombinacija i da su baš one u potpunosti uspjele u tome, dođe mi da se rasplačem nad naivnošću onih koji to mogu progutati. Ma dajte, molim vas. Nemojte. Molim vas, nemojte.

Ali nije to povod zbog kojeg vam pišem. Povod je nada, svjetlo na kraju tunela, svjetlo koje je gorjelo, koje me veselilo i dalo mi nakon dugo vremena razlog da se nadam. I koje se, naravno, na kraju ugasilo. Potpuno. 

Pratim portale za zapošljavanje. Rijetko kad naiđem na oglas na koji se mogu javiti. Ja s visokim obrazovanjem, sa znanjem i iskustvom. Kad pošaljem molbu, na istu mi ništa niti ne odgovore. Ne sjećam kad sam zadnji put bila na razgovoru. 

Prije tri tjedna naletim na oglas – državna institucija, moja struka, ono što godinama radim, mjesto rada 10 minuta od kuće. Frknem nosom: da, da, naravno, mo’š mislit. Ironično se nasmijem i zatvorim oglas. Gubiti vrijeme na unaprijed popunjeno radno mjesto. Naravno da neću. 
Ali ne da mi vrag mira, opet ga otvaram. I sanjam… U državnoj firmi, od 8 do 16 sati. Vikendi slobodni. Godišnji odmor. Sanjam igranje s djecom, sretnu obitelj. Pa zašto ne bih probala, pitam se. Pa nije sve tako trulo u državi Hrvatskoj. Možda nije sve kako se priča. Možda postoji fer igra. Pa ja sam stručna, napisat ću svaki test savršeno. Jer savršeno baratam time. Reference su mi perfektne. Možda nemaju nikog. Zašto ne. Poslat ću. E, baš ću poslati. I tko zna. Možda baš meni zasja sunce. 
Nakon par dana zvoni mobitel. Zovu. Zovu me na razgovor. Skačem od veselja. Idem na razgovor. Nada postaje sve snažnija. 

Na razgovoru sjedim nasuprot šest članova komisije. Nema testa inteligencije, testa struke. Samo usmena pitanja. Ali svi odgovori što izlaze iz mojih usta dobri su odgovori, sviđam im se, simpatična sam im. Zadovoljni su mojim iskustvom, mojim referencama. Srdačno me pozdravljaju i javit će mi se za par dana. 
Dolazim doma mužu, sretna, kažem super je proteklo. Mislim da sam rasturila na razgovoru. Nada, nada, nada. Drži me na životu. Prije spavanja sanjam samo o tome. Sanjam o svijetloj budućnosti. O boljem životu. 
Prolaze dani, ništa, nikakav odgovor. Zovem poznanicu koja tamo radi. ‘Znaš li ti što o tome?’ 

Nisu još odlučili, dvoume se između kćeri općinskog načelnika i sina ravnatelja jedne osnovne škole‘, kaže mi. Hladan znoj me oblijeva. ‘Pa što si ti gubila vrijeme na prijavu i razgovor?’, upita me začuđeno. ‘Mislila sam da si pametnija, hello, državna firma! Pa zar bi tebe uzeli bez ikakve veze’, kaže ona iskreno zaprepaštena mojom prijavom. 

Još uvijek držim mobitel u rukama, očiju punih suza. I razmišljam o svom ocu. Svom ocu vozaču. Dostojanstvenom čovjeku kojeg život nije mazio. Koji je svojim poštenim radom napravio dom, školovao svoje troje djece, odricao se svega da bismo završili fakultete i govorio: ‘Nemojte da vam bude kao meni. Učite, samo znanjem možete graditi budućnost.’ Jadni moj tata. Da samo znaš koliko si u krivu bio. 

I nisam ljuta na sustav, na svoju državu, ma ni najmanje na tu kćer ili sina. Ljuta sam na samu sebe. O, kako sam samo ljuta. Pa, budalo jedna blesava. Pa kako si mogla i pomisliti na tako nešto. Kako si se mogla nadati. Smiješna ženo. Presmiješna, naivna budalo. 

I evo me opet, bez nade, dižem se u 6 sati, oblačim tiho odjeću, palim auto i odlazim. Idem na svoje radno mjesto. Radno mjesto koje tisuće ljudi u Hrvatskoj nemaju. Pognute glave bez smiješka na usnama, radim, marljivo radim. I čekam neka bolja vremena kad ću vidjeti mala lica svoje dječice pod danjim svjetlom. Sanjam i sanjat ću bolja vremena u Hrvatskoj. Vremena kad će pametni, vrijedni i pošteni ljudi raditi dostojne poslove bez obzira na obiteljsko stablo. Sanjam i sanjat ću, i svoju djecu učiti isto ono što je mene moj otac. I vjerovati da će njima biti bolje nego nama. I vjerovati u budućnost u kojoj će oni dosegnuti svjetlo na kraju tunela.“

Advertisements

11 mišljenja na „POLOŽAJ ŽENE U DOBA ROBOVLASNIŠTVA

  1. обећао сам да ћу једног дана написати текст о томе… сада, укратко… у бразилу је сан сваког свршеног студента да ради у некој државној фирми, односно служби… зашто? прво, плате не само да су добре, него је осигуран напредак, развој каријере, а на крају те чека пензија у висини последње плате! али, да би се запослио у некој таквој фирми, а да подсетим, међу државним фирмама има гиганата као што је петробрас, који сада инвестира 256 милијарди долара у истраживање бразилске нафте, мора се полагати пријемни испит, који је често на нивоу завршне године факултета, па чак и тежи… конкурси су јавни, плаћа се такса, висока, за учешће, а одржавају се на нивоу целе земље, дакле по целој држави, а бразил има 8,5 милиона квадратних километара… људи се за такве конкурсе спремају, некада и годинама, у специјализованим школама, са реномираним универзитетским професорима и то кооштааа! велике су привилегије, али их ваља освојити и освајају их стварно најбољи, јер је систем бодовања, па ни син председнице бразила не може да прође ако заиста не положи… многи себи то зацртају као животни циљ и само се за такве конкурсе спремају, годинама, јер када прођу, решили су све животне проблеме једним ударцем… исто је и са државном службом у бразилији, по разним органима или, рецимо, федералној полицији, која је па свет за себе… хм, као што рекох, треба један текст да би „обични смртници“ схватили о чему се ради и како функционише… и моја импресија, упркос малим разочарењима, у већини случајева се стиче дојам да су прави људи на правом месту, односно, да је, на неки начин, изврђена ПОЗИТИВНА СЕЛЕКЦИЈА!

    Sviđa mi se

  2. Jbg uglavnom smo to imali pa nam nije valjalo,sad nam je baš super sreća jedna neopisiva.Negdje pročitah da ne postoje diktatori nego samo robovi razmišlja li o tome ova Hrvatica?I da li je za to kriva vladajuća vrhuška ili ona, muž, otac svekar i ostali koji ništa ne čine da se stanje promjeni?

    Sviđa mi se

      • Teško,nema se vremena radim a bogami pomalo i piskaram na nekim portalima ali prednost dajem onima iz Republike Srpske jer zivim u BIH pa ovdje možda nešto i promjenim pisanjem,u Srbiji teško a i ne volim se petljati u komšijske stvari, ali slabo to ide 90% ne čita bukvalno ništa od ostalih 5% čita stručnu literaturu 4% bestseleristiku i 1% ponešto i pročita ali njih smatraju za budale.Naravno za sve naše nedaće nismo krivi mi nego Vatikan, SAD,vanzemaljci,Šiptari itd. a nikako mi.
        Ponekad moram da napišem ponešto kao npr. ovaj put jer toliko gluposti u tako kratkom tekstu se rijetko sreće mada je konkurencija žestoka a pošto se radi o veoma raširenom modelu ponašanja morao sam da reagujem.Ova glupača nije reagovala kad su drugi stradali, vjerovatno je bar nekoliko puta glasala za kraDEZE,poslije ovog članka će vjerovatno otići u crkvu i sveštenik će joj;ako uspije od smijeha;dati oprost grijehova i sjutra naprijed u nove radne pobjede, šta ima veze što crnčiš od jutra do mraka bitno je da ne radiš za četnika pa makar radila samo 8 sati.
        Nije da nema materijala za pisanje ali nisam siguran da vrijedi puno se truditi jer ako ljudi gledaju očigledno i ne vjeruju svojim očima nego „političarima“(znaci navodnika su jer ne poznam nijednog političara,uglavnom su to osobe koje se bave najstarijim zanatom na svijetu ali za razliku od poštenih profesionalaca i profesionalki koji prodaju svoje tijelo „političari“ prodaju nas) onda ih ja tesko mogu ubijediti u bilo što.
        Doduše lijepo je razmijeniti mišljenja sa ljudima koji znaju više od prosjeka pa cu ponekad nešto i napisati.

        Sviđa mi se

  3. „Sanjam i sanjat ću bolja vremena u Hrvatskoj. “
    Само ти сањај… попишам ти се у сред деканата факултета где су ти дали диплому, а нису те научили да је живот борба а не повијање шије. И ја сањам да снимам порниће на Тахитију али – лома трасу! Овај текст је доказ брмове тезе да између нас и Кроата нема разлике: Тамо чекају да им се за „права запосленика“ избори превремено пензионисани радник Салонита из Солина, а овда ја, салашар са трогодишњом средњом школицом треба да окупљам пролетере – поред крша интелектуалаца (од којих су неки дипломирали и на четири факса) окићених титулама ко покојни Брежњев орденима. Али ко зна, и Валенса је био електричар па је постао председник Пољске… Тома – директор гробља, а вид’ га сад; не само да је победио на изборима него и дипломирао… Ко зна, чудни су путеви господњи. Јел знате оно вађење: Све што сам стекао – украо сам, једино диплому сам поштено платио.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s