Бранимир Марковић ИМАЛ ВОЂЕ ДОКТОРА

Замислите кад би мајсторов поправак рецимо волана био поуздан (на првој кривини) онолико колико су методолошки беспрекорни неки од уобичајених исказа срБских web доктора наука

 Чак или пре поготово ако би стали на становиште оваквих популистичких доктора да је однос Срба и Хрвата редовно однос два архинепријатеља, погубно је по српску ствар градити стратегију и тактику на погрешним информацијама.

 

У (некадашњим) навијачким препуцавањима нпр. између Торциде и Делија и кафанским расправама (биле) су „легитимне“ многе „историјске истине“  и „чињенице“ овековечене у представи „Шовинистичка фарса“. У текстовима које аутори поносно потписују са др испред свог имена би требало да важе друга правила. Наиме, неки аутомеханичар обично зна историју не више него што историчар уме да поправи ауто, па се са истим поверењем којим историчар доноси своје возило на поправку баш горе поменутом и мајстор односи према докторовом уратку. Мајстор није имао времена да, уз изучавање свог друштвено корисног занат, учи још и историју или „геополитику“.

Замислите кад би мајсторов поправак рецимо волана био поуздан (на првој кривини)

онолико колико су методолошки беспрекорни следећи искази доктора наука:

–          „Хрвати су у огромној већини јужнословенског порекла“ уз научни доказ: „добар део се чак презива на ић“.

–          Цело племство на територији данашње Хрватске било је немачко и мађарско, док се постепеним конституисањем грађанства у Аустро-Угарској оно у Хрватској највише формирало из редова нехрвата са других простора

–          У разнородно национално становништво које чини данашњу хрватску нацију  је вековима прикључиван и значајан удео покатоличених Срба

–          хрватска елита бившег племства и највећег дела грађанства, због свог претежно нејужнословенског порекла и под снажним утицајем Католичке цркве, плашила се привлачности које су за хрватски пук и посебно бројно српско становништво у Хрватској представљале две независне српске државе – Србија и Црна Гора и од  геополитичког утицаја царске Русије, који је преко Србије(???) и Црне Горе ширен и на западни део Балкана.

–          геополитички интереси великих сила, посебно САД, Немачке и Велике Британије су редовно на српску штету, што се може сматрати и наставком сучељавања англосаксонских сила и у извесној мери Немачке и Ватикана  у односу на Русију и покушај њеног дистанцирање од тзв. „топлих мора“.

Схватате да тема нису српско-хрватски односи већ о писаније[i] особе која се недавно увредила што ју је мађарски почасни конзул[ii] назвао „историчар“, под наводницима упркос формалној титули[iii], вероватно руковођен утиском сличним оном који је моју маленкост понукао на овај текст.

Ово су извесна појашњења за раднике, мајсторе, земљораднике, техничку интелигенцију, „медицинаре“ и остале појмова и догађаја који се не тичу њихове струке и свакидашњих занимања. Није ми намера да омаловажавам њихову општу културу, напротив, намера ми је да се већ једном примене исти критеријуми вредновања резултата рада и према (интелектуалном квази)“племству“ који се користе према њима, обичним смртницима. Да кренем редом:

А)“ић ић ић ић о јој јој јој јој“ тешко да је индикатор јужнословенског порекла. Знатан део становништва Илирика до 19. века уопште није имао презимена. Додуше, презимена јесу била одлика – освајачких полудивљих племена, у целој Европи еуфемистички названих племство, а они у нашем случају јесу и протоХрвати, по званичној историји словенског порекла, мада има  и других тумачења, што објасни и набеђени отац хрватске нације:  „još i sredinom XVIII veka imađahu ljudi tuđe pasmine, kako i Turci, samo jedno, kao kerstno  ime,  o plemenu ili obitelji nebiaše ni traga. Dakle, do nasvršetak ovga veka, dok se u hervatskih zemljah najdu dva imena, tu je dokaz, da njih nosioc biaše Hervat ili pohervatjenik..”  Међутим, тешко да смо сви потекли од 3% освајачког становништва. Државном присилом презимена су увођена на пописима и у Аустрији и у кнежевини Србији, чије власти су и наредила фамозни наставак „ић“. Не-племићко становништво Аустрије – Власи, многи од њих АЛИ НЕ СВИ потоњи Срби, спрдали су се са пописивачим, отуда – Гузине, Кењала и слична презимена. У Панонији су породице идентификовали по имену или занимању главе породице, па су тамо Павкови, Нонини, Лазини, Попови, или по „географском“ или етничком пореклу, па су Француски, Кутрички (посед изнад Вршца) и сл те одсуство „ић“ не говори ништа њиховом о пореклу, баш као ни присуство у презименима потомака нетом асимилованих придошлица ко зна одакле у кнежевину Србију. У Далмацији су као одговор на италијански национализам масовно словенизирали своја презимена, па су рецимо Арнери постали Арнерићи а Biagio Faggioni –Влахо Буковац.

Б) „Цело племство на територији данашње Хрватске било је немачко и мађарско“ Ова чињеница би се лепо уклапала у ауторову тезу, само кад би била тачна. Шубићи, Враницани,  Зрињски, Драшковићи, Кукуљевић-Сакцински, да набројим само најпознатије  – немачко или мађарско племство? Чак и Раткаји нису били Мађари. Један полилегендарни Фрањо Тахи не чини цело племство мађарским.

В) Са тезом да се „грађанство у Хрватској највише формирало из редова нехрвата са других простора“ проблем је у недефинисаности појма Хрвати. Ако се под овим појмом подразумевају само потомци оног по њему „немачког и мађарског“ племства, називани сталешким именом „хорватин“ (што значи племић) у средњевековним повељама, тада је теза тачна. Онолико колико је тачна теза да трећи сталеж, потоње грађанство (буржоазију)  у Француској чини не-Франачко становништво.  А скоро исто толико је бесмилена. Ако мисли на хрватску нацију, тек је онда оксиморон, јер нацију и ствара – грађанство, дакле управо ти, по њему „не-Хрвати“.  

г) „У разнородно национално становништво које чини данашњу хрватску нацију  је вековима прикључиван и значајан удео покатоличених Срба“. Ова теза опет има проблема са недефинисаности појма Србин и са лицитацијом броја „покатоличених“ и броја изворних католика. Наиме, да ли изворни, никад покатоличени католици спадају у Србе или у Хрвате? Католичко становништво Далмације и Славоније иначе се до 19. века углавном није „народносно“ опредељивалио ни као Хрвати ни као Срби, па и у овом од бројних случајева који претпостављају и пројектују у прошлост идеју постојања два (и више) народа важи „научна“ дилема „да ли то што никада до прве Југославије није био хрватски значи да је био српски?“[iv]

д)хрватска елита бившег племства и највећег дела грађанства, због свог претежно нејужнословенског порекла и под снажним утицајем Католичке цркве, плашила се привлачности које су за хрватски пук и посебно бројно српско становништво у Хрватској представљале две независне српске државе – Србија и Црна Гора и од  геополитичког утицаја царске Русије“ Ова реченица је тачна ако се стриктно односи на хрватску елиту бившег племства нејужнословенског порекла „, јер је то скоро празан скуп из два разлога. Ниједна племић није постао бивши, а огромна већина племства је била хрватског порекла.  А ако мисли на интелектуалну елиту, тешко је до 1918. наћи неког битног ко није био присталица народоног јединства или бар сарадње са (наводно другим) јужно и уопште словенским народима. Штросмајер? Мажуранић? Гај? Рачки? Шулек? Кукуљевић- Сакцинкси? Јагић? Док је најексплицитније симпатије према кнежевини Србији бележио загрижени присталица француске револуције Анте Старчевић, истовремено описујући природу  „геополитичког утицаја царске Русије, који је преко Србије(???) … (наводно) ширен“: „Руси су уговором о миру у Букурешту,  жертвовали Турској Сербиу због покрета пука у французком духу“[v] Као што знамо из историје, Обреновићевска Србија се након тога, склопивши тајни споразум, потпуно окренула сарадњи са Аустријом, да би Карађорђевићи, након атентата на краља Александра, обновили сарадању са Русијом. Али, поново се поставља питање која хрватска елита се тада плашила тога? Онај кога овакви доктори представљају малте не као германофила и оца усташтва заправо је доста пре (1878.) Мајског преврата (1903.) писао „Русија је данас једина держава која има свест о својему посланству“, сугеришући свом народу као поучан пример „Народ пољачки, жертвоваши се за Европу само на своју несрећу, почимље…увиђати да му не остаје друга ван сљубити се с народом …којега је будућност“, и упозоравајући: „Херватом, католиком, намењена је досадања занешеност Пољаках“.[vi] Изгледа да је истина опет сасвим супротна.

ђ) –         „геополитички интереси великих сила, посебно САД, Немачке и Велике Британије су редовно на српску штету“ је уобичајена мантра која се лако разобличи већ на кафанском, ракијашком  нивоу. Тешко је објаснити особама склоним тако широким генерализацијама „штетност“ политике САД према Југославији од Вилсона и његовог противљења ширењу Италије на источни Јадран 1918. (и утицају да западни Банат не припадне Румунији, како је провобитно планирано) и подршке Титу конкретним доларим и утицајем скоро 50 година (они вероватно мисле да је Тито сам себи дозволио да за наше пасоше не треба виза скоро нигде на планети, а да је супротно Слоба сам себи забранио) . Још теже особама у „озрачју“ у  ком су све краве црне[vii], како су интереси земаља које су два пута међусобно ратовале у два светска рата у једном веку – истоветни.

С оваквим научним инструментаријумом није тешко закључити: „Identitet savremenih Hrvata građen je na katoličanstvu i antisrpstvu, spojivši raznorodne elemente današnje hrvatske nacije“[viii]из чега је ласно закључити да је исти изграђен насупрот учењима загрижених антиклерикалаца, који су сочно исмевали Католичку цркву – Анте Старчевића, Стјепана Радића, Влатка Мачека, Ранка Полића Камова, Мирослава Крлеже па и Тита. Учинковито за ауторову тезу засновану на срБству као антихрватсву и антикатоличанству, штета што је „истина сасвим супротна“ (па баш поменуте сви, не само данашњи Хрвати, перципирају као очеве нације). Чак или пре поготово ако би стали на становиште оваквих популистичких доктора (попут Петровића) да је однос Срба и Хрвата редовно однос два архинепријатеља, погубно је по српску ствар градити стратегију и тактику на погрешним информацијама.   

 

 


[iii] Др Драган Петровић (Београд 1964), дипломирао је на четири факултета у оквиру државног Универзитета у Београду, на којима је претходно паралелно студирао и то: на Економском (1999), на Социологији (2000), на Историји (2000) и на Политичким наукама (2002). Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија и одбранио магистарску тезу «Развој и размештај индустрије Београда у XИX и XX веку» 2003. године. Завршио је Постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи и одбранио је магистарску тезу «Француско – југословенски односи у време Алжирског рата 1952-1964.» 2008. године. Докторирао је на Природно математичком факултету у Новом Саду, област Политичка географија 2007. године са темом дисертације «Русија на почетку XXИ века – геополитичка анализа»

[v] Анте Старчевић  „Пасмина Славено сербска“

[vi] Анте Старчевић „На чему смо“ стр 24

[vii] Хегел:“у мраку су све краве црне“

Advertisements

4 mišljenja na „Бранимир Марковић ИМАЛ ВОЂЕ ДОКТОРА

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s