Ненад Булаја: За стварно тешку одлуку

После свега реченог и прочитаног о Косову, желео бих да кажем неку реч о стварима које се мени чине очигледне, иако их још нигде нисам прочитао.
Прво, теза да би требало да преговарају Србија и „Косово“ је небулозна, требало би да преговарају Срби и Албанци о решавању спора око територије коју оба народа (са правом) сматрају својим наслеђем.

Друго, преговарати под патронатом оних сила којима апсолутно није у интересу да се до праведног решења дође је глупост… Уствари није, већ показује да се за преговарачким столом не налазе представници Срба и Албанаца, већ марионетице које ем не представљају већи део свог народа, ем причају празне приче које везе немају са проблемом и његовим решењем, већ са покушавајем да се узме још који политички поен код залуђеног бирачког тела а себи у џеп стрпа још који долар/евро.

Како доћи до договора?
Па прво, захвалити се „на сарадњи“ ЕУ и преговоре пребацити  под окриље УН, где ће се у њих укључити и силе којим је интерес супротан сецесији Косова и признавању независности (Русија, Кина…).
Друго, све Србе који су преостали на Косову ставити под максималну заштиту државе. Колико год је могуће помоћи им финансијски и на сваки други начин (организовати повратак расељених, медијски покривати и алармирати сваки покушај исељавања или застрашивања…).
Направити орган државе Србије (а не некаквог представника који трчкара тамо-вамо), који ће се налазити тамо и контролисати спровођење тих мера и предлагати друге које би биле корисне Србима на Косову.
Треће, наћи правог партнера за разговор (ово додуше захтева и да се са српске стране делегира (коначно) неко ко се не би бавио тим проблемом само кроз призму личне добити, већ неко ко искрено жели да до договора дође), мећу Албанцима – наћи политичара, интелектуалца или било кога ко жели искрено да преговара са Србима, и помоћи му да задобије поверење што већег броја Албанаца, а затим са њим преговарати (дуг процес, али проблем се није стварао пар година већ деценијама/вековима, па брзог (а доброг) решења ни нема.
Четврто, раскрстити са сопственим илузијама.
Албанци имају право да живе на Косову и Метохији исто колико и Срби! Али такође немају право да једнострано отимају територију Србије! Дугачка је историја сукоба и нетрпељивости два народа, зар не? 
Е цврц, дуга је историја лоше и погрешне политике власти државе према Албанцима и Косову, од депортација, насилног насељавања, чак и подршке сепаратистичком покрету под комунистима! Само никада није покушан искрен дијалог типа – кажи шта хоћеш, ја ти кажем шта могу, па да се нађемо на средини. Зашто?
Зато што то никада није одговарало политичарима, који увек профитирају само када народ држе фокусираног ван правих проблема. Значи, Албанцима треба понудити нешто конкретно, ако се жели договор.
Шта понудити?
Прво им треба указати на чињеницу да ни сада нису слободни. Косово и Метохија су под окупацијом ЕУ и Америке (не знам што сви беже од признавања фактичког стања на терену), за рачун крупног капитала, који је (мање – више) преузео све што вреди на тој територији, а албански народ му треба само као јефтина радна снага и бесловесно робље  западних банкстера.
Искрено мислим да су Албанци много боље живели у Југославији, а тога су свесни и они сами. То не може да се врати, али ево нечега што можемо понудити. У оквиру ширег решења (реоргенизација државе као земље Србијанаца), понудити им потпуну интеграцију у државу као равноправног народа, али без права на територијално организовање на етничкој основи! На шта уосталом неће имати право ни једна етничка заједница… Србија је једна, јединствена и недељива заједница свих својих грађана. Административне јединице треба да буду организоване по географском а не по етничком принципу, слично бановинама у Краљевини.  Албанаца на територији Србије има више од милион, и могли би да буду значајан фактор у политичком животу уколико би одлучили да учествују у њему. А били би третирани једнако као и сви лојални грађани земље Србије.

Понуда (по мени) је велика, али и сам сам свестан да већина Срба би тако нешто схватила као издају Србства. Па искрено, уколико нисмо као народ спремни понудити нешто озбиљно, а притом нисмо спремни ни да се одрекнемо дела територије, више личимо на одраслу децу која верују у бајке него на људе који су у стању да размишљају. Косово је Србија, као српски националиста се слажем са тим, уколико држава пристане да се одрекне дела територије само због притисака са стране, она више није достојна имена „Држава“, јер ће врло брзо кренути притисци за рестакање остатка територије, и врло брзо – па, па Србијо. Али такође, уколико већина мог народа помисли да је решење проблема тај, да се трећина Албанаца побије, трећина исели а трећина силом прихвати православну веру, ја престајем да будем Српски националиста, и потражићу неки народу који можда није небески, али макар у себи има трунку људскости…

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s