Драган Томић: Мега-лаж као последица НАТО-агресије

Лажан систем да би се одржао мора да постигне консензус да је исправан, чиме се додаје нови слој лажи али и страха јер такав систем пошто није истинит, производи нови страх који опет захтева нове лажи и нове консензусе и цео процес јесте бесконачна петља страха,лагања,консензуса,страха.
 

У последње време, текстови који се тичу бомбардовања 1999 године, ако их има, своде се на дубиозне анализе које обилују општим местима или пак на пуку статитстику. У зависности да ли долазе са стране прве или друге Србије, у њима ће се наћи хвалоспеви о јуначкој борби и херојству, помешани са домишљатошћу у којима доминира фактор непрејебљивости који се потом меша са жалопојкама и завршава клетвом „ничија није горела до зоре“.
Друга Србија, углавном статистички обрађује ову причу, износећи број погинулих лица, што цивила што војника и полицајаца уз опште прихваћену мантру „реалности“ у којој доминира малограђанска срамота јер се малограђани гаде народа коме припадају и кога криве за то што им је он нарушио углед
Српског малограђанина, насељеног по беспућима Дорчола, Дедињаи осталих „елитних“  крајева Београда срамота је рођака са села, који су у свом примитивизму срушили слику коју су малограђани толико мукотрпно градили. Другим речима, оцвала унука старе госпође Хаџикарапетронијевић са Дорчола је бесна на свог рођака са села, јер је он у свом примитивизму довео НАТО бомбардера који је онда цивилизовано бацио „паметну“ бомбу од чије детонације је попуцао зид на њеној собици, те она сад се осећа као дроњак пред другарицом из Еуропе коју је упознала на Фејсбуку и довела је у „метрополу“да се добро либерално зезају. Бесна је и на порушене зграде јер оне не делују урбано и еуропски а не зато што су срушене.


Са друге стране, витезови и патријоте, се шетају од отвореног флерта са нацизмом када оберучке прихватају тезу о „јеврејштини“која им је послала НАТО бомбадера, те користећи пиратски фотошоп, свој поглед на свет штампају на имбецилним плакатима које лепе по центру „дагра„, до клерикално мистичног боготражења узрока и објашњења своје несреће. То све аминују ителектуалци, пропала бомештина која меша „слатко православље“ и хороскоп, по неки пут додајући псеудо научне керефеке типа кем трејлс, хаарп и гмо. О осиромашеном уранијуму нећу ни да говорим. Али један је Бог, све види и све прашта или кажњава, космос је уз нас проповеда СПЦ.

Наравно, сутра мало.


Него, које су стварне последице НАТО бомбардовања 1999 године?
Последице су катастрофалне и последице су мулти димензионалне.


Бомбардовање је произвело три основна стања чије комбинације служе као основа за настанак сложенијих облика девијације и деструкције (чисте деструкције и ауто деструкције). Та три основна стања јесу: Социјални страх,Социјална депресија и Социјална агресија.


1. Социјални Страх


Страх јесте централно место које се манифестује на пасиван (депресија) или активан (агресија) начин. Пасиван и агресиван начин се често комбинују, па се страх поред ове две основне форме,  манифестује и кроз њихову мешавину, пасивно-агресивно или агресивно-пасивно понашање.


Сам страх, јесте празнина која се јавља када нестане слобода, то јест ако се слобода схвати као одговорност, страх посматран у овом случају јесте беспомоћност пред одузимањем права на сопствени живот, то јест одузимање слободе. На овај начин, воља другога и други утицај, постају одговорни за наш живот а не ми, који потпуно свесни да нам је одговорност одузета, живимо у стању страха и стрепње јер не знамо шта нам тај други спрема и мисли. Чињеница да нам је он насилно одузео одговорност за сопствени живот, не упућује на ништа добро те се стога јавља страх. Но слобода то јест одговорност, није ништа друго до контрола, те стога крајње сведено страх јесте одсуство контроле. Тако, страх се јавља као недостатак контроле над сопственим животом.


Управо из ове поставке, из поставке недостатка контроле, јављају се и одговори у виду пасивног (депресивног) начина преживљавања који је опет ништа друго до мимикрија која за циљ има да прикрије то јест сакрије живот од смрти и на тај начин га одржи или активног (агресивног) начина преживљавања који је опет тежи да одржи живот тако што ће бити стално у покрету, бежећи од смрти.Комбинације ова два одговора на претњу, пасивно агресивни и агресивно пасивни јесу синтеза ова два основна стања, при чему пасивно агресивни начин преживљавања доводи до тога да се на претњу реагује исувише касно, при чему је одговор неадекватан или пак до агресивно пасивног начина преживљавања код кога се реагује на сваку претњу подједнако, што доводи до расипања потенцијала, то јест до трошења енергије на глупости.


У сва четири случаја, резултат је негативан и за последицу има деструкцију и/или ауто-деструкцију.


С обзиром да, било на деструктиван или аутодеструктиван начин, страх не производи ништа конструктивно, основно стање које настаје услед присуства стрха јесте – ПАРАЛИЗА. Српско друштво је парализовано страхом, непокретно је и самим тим оно је атрофирало до граница фосилизације.


2. Социјална Депресија


Спутано социјалним страхом, друштво запада у стање парализе и свест о томе, производи одговор у виду мимикрије то јест депресије. Социјална депресија стога јесте уговор са ђаволом, пакт са несрећом чија је основна одредница пристајање на исту по цену опстанка. Она се манифестује пре свега у потреби да се стање које је неодрживо одржи тако што се чињеница да је стање неодрживо маскира лажном надом да ће бити боље негде у будућности, те стога да би се бољитак дочекао мора се одржати (издржати) по сваку цену. На овај начин, лаж представљена као нада постаје централно место, темељ на основу кога се гради комплетан начин живота који је сам по себи лаж, јер почивајући на лажи као основном материјалу од које је изграђен, он лаж уноси у све. Тако борба за очување живота постаје борба за очување лажи и овај однос јесте основа ауто деструктивног начина живота које такво друштво живи.


У таквом друштву, заснованом на консензусу базираном на лажи, маска, то јест имиџ, је све. Тај консензус апсолутно захтева обавезно ношење маске, док се слобода избора своди на избор дизајна маске. Но опет, како сви знају да је правило да се носе маске, нико никоме не верује, свако од свакога зазире и свако свакоме жели да скине маску а да задржи своју. Управо ово сазнање доводи до нове итерације страха, страха од откривања, то јест напад на саму мимикрију као одговор на прото страх са почетка. Тако, друштво постаје небезбедно, јер нема поверења, и постаје арена у коме цвета агресија.



3. Социјална Агресија.


Парализовано страхом, такво друштво користи мимикрију како би се одржало, постајући на тај начин фосилизовано. Та фосилизација прави оквир тога друштва и тај оквир, постаје арена у којој се води бескрајна и беспоштедна борба на живот и смрт.


Савези и алијансе које се формирају у тој унутрашњој борби, увек имају карактер борбе за превласт, оне су увек против нечега или некога а никада за некога и нешто, што борбу чини бесмисленом и ауто деструктивном. Ово се дешава из разлога јер друштво уместо да расте и развија се ван себе, оно расте и развија се унутар себе, што доводи до конфликта. Друштво тада једе само себе како би обезбедило простор за развој, што га доводи до тога да стагнира јер како би обезбедио простор за развој оно мора уништити само себе, јер само себи смета.


Сви „успеси“ које то друштво постиже на унутрашњем плану нису ништа друго до порази, јер се базирају на ауто деструкцији. Ауто деструкција се маскира новом лажи, парадигмом о прочишћењу.

То друштво стално се осећа загађеним тачније лажним, и стално има потребу да се прочисти у име истине. Но како је истина лаж, то јест истина је консензус о маскама, заснован на лажи, то прочишћење никада није потпуно и увек остаје мало „прљавштине“ која захтева чишћење. Но како је та прљавштина основа агресије, то финално чишћење никада није могуће јер у суштини значи самопоништавање и самоуништење.


Дакле страх на коме почива такво друштво, користи лаж како би страх неутралисало и како би уопште могло да постоји. Прихватање те лажи као истине врши се путем консензуса, то јест сагласја са лажи, пактом, на основу кога се формира консензус који је мимикрија, прикривање те истине, тј истине да је све лаж те стога све што тај консензус производи и систем који гради јесте лажан систем. Лажан систем да би се одржао мора да постигне консензус да је исправан, чиме се додаје нови слој лажи али и страха јер такав систем пошто није истинит, производи нови страх који опет захтева нове лажи и нове консензусе и цео процес јесте бесконачна петља страха,лагања,консензуса,страха.Лакоћа којом ова петља прави прогресију  којом производи садржај, неумитно доводи до хиперпродукције нових садржаја и они се гомилају експоненцијално стварајући врло брзо огромну тежину и огроман притисак.


Под тим притиском, долази до стапања,лажи,страха и консензуса и све то заједно чини да је то друштво стравично место за живот и ту тежину свако осећа али не уме да је разуме.


Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s