Никола Живковић: Већ виђено очима швапског шпијуна

Факти

Односи Аустро-Угарске и Србије на крају 19. века могу да се сведу на следеће:  Циљ бечке политике био је да се утиче на спољну политику Србије, како би руски утицај био сведен на минимум. Најповољнији човек за такву политику Беча био је Милан Обреновић. У том смислу он је године 1881 са Бечом склопио „тајни уговор“ („einen Geheimvertrag“). Он је гарантовао најуже везе Београда са Бечом. У марту 1889 Милан Обреновић се одрекао престола. Србијом је од тога времена владало Намесништво на чијем челу је стајао Јован Ристић. Намесништво се тајним уговором од 20. марта 1889. обавезало да ће поштовати тајни уговор из године 1881. Словом, министар иностраних дела Калноки је настојао да у спољној политици Србије не дође до битних промена.

          Политичка пракса, међутим, била је сасвим другачија. Штампа у Србији „почела је отворено да агитује против Аустроугарске монархије“ („begann offen gegendie  k.u.k. Politik zu agitieren“). Митрополит Михаило, који је у очима Беча био „ултранационалиста“, вратио се из руске емиграције у Србију. Све је то наговештавало да Србија више не поштује Хабсбуршку монархију.

         Србија је за Бечку политику представљала проблем. Гледајући спољнополитички, Аустоугарска и Русија биле су супарници. Србија је представљала и унутрашњи проблем Аустроугарске, зато што је у границама Монархије живело много Срба, а нарочито у Банату, Срему, Бачкој, Барањи, Славонији, Хрватској, Далмацији, Босни и Хервеговини. У многим од тих покрајина Срби су били најбројнији народ, или су представљали знатну мањину.

Како би стекла што бољи увид у намере Србије, Србијанаца и „својих“ Срба, Аустроугарска је у Србију послала свог високог службеника Лудвига (Лајоша) фон Талочија (прим. дрп).    Талочијево путовање није имало приватни карактер, а ово се види већ и по томе што већ је његов извештај упућен на адресу тадашњег аустроугарског министра иностраних дела грофа Калнокија (Graf Kálnoky).

Талочи је тај извештај саставио по повратку из Србије, 14 јула 1889 у Бечу. Према наводима сајта Факти он гласи:

        „У Београд сам стигао 23 јуна 1889. Одмах сам се представио српским политичарима: Сави Грујућу, Кости Протићу и Јовану Белимарковићу. Од свих сам био веома добро примљен  („sehr gut aufgenommen,“ (стр. 163). Ове личности издале су ми документ, којим ме препоручују месним властима. На тај сам начин и сам могао да си организујем пут по Србији. Тако сам чак могао да направим један излет и до Ужица („sogar einen Ausflug nach Uzice“, стр. 163). У фуности (стр. 163) стоји да се Талочи у Беч вратио 8. јула 1889.

          Садашњи владика бачки са седиштем у Новом Саду, Василије Петровић, забранио је да се у његовој епархији обележава Петстота годишњица Косовског боја. И локалне власти ставиле су цео полицијски апарат на рапсологање, како би се спречило да људи из Новог Сада дођу у Нову Раваницу-Врдник. У Далмацији, Босни и Херцеговини власти су, међутим дозволиле да Срби прославе 500. годишњицу Косовске битке. (стр. 164)

         Било би далеко боље да су обележавање Косовске битке дозволили у Срему и Бачкој. На тај би начин освојили симпатије Срба који би тако могли да манифестују своју лојалност  Аустроугарској. Нама из тих крајева не прети никаква опасност  („keine Gefahr“, стр. 165).

         Што се саме Србије тиче, она је у привредном погледу сасвим у нашим рукама  („ganz in unseren Händen“, стр. 167). Ово је свима јасно.

        Генерал Грујић је добар човек, али је слаб политичар. Коста Таушановић на мене није оставио добар утисак. Глиша Гершић је добар правник, али је лакомислен. Светозар Милосављевић чак није способан да ни у Србији буде министар. Најзначајнији чиновник у Министарству иностраних дела јесте Јован Ђаја. Он је Дубровчанин, римокатолик, а залаже се за то да сви Јужни Словени, без обзира на веру, буду Срби (стр. 169).

         Једина јавна личност у Србију, коју човек мора да узме озбиљно, јесте Јован Ристић (стр. 170).

         Виши официри у Србији су либерали, а нижи радикали (стр. 171)

         Наш посланик у Београду био је од 1881 до јула 1889 Хенгенмилер (Hengelmüller). Он је у опхођењу са Србима „показао мало такта“ („zeigte Taktlosigkeit“), он је ценио само Јована Ристића, а сви остали у његовим очима представљају најобичнији олош (стр. 172).

         Добри познаваоци прилика у Београду верују, да дугорочно гледајући, русофилство  у Србији није могуће. Људи у Србији не могу да дуго воле, а ни да дуго мрзе. Тренутно су многи  „из ината“ русофили (173 стр.)

         Што се тиче обележавања 500. годишњице Косовске битке, иза тог стоји великосрпска идеја  („die großserbische Idee“, стр. 174). О томе исто мисли  и српски сељак. Тако приликом Крсне славе („Sippenfest“) увек се наздравља са «Следеће године у Сарајеву!» Ово сам чуо у чачанском и ужичком срезу. После домаћин и гости иду на спавање, а следећег јутра све су заборавили.

  НА основу информација које сам прикупио, могу са великом сигурношћу да тврдим, да до сада од стране Србије није у Босни и Херцеговини било озбиљних агитација против Аустроугарске. Истина, било је хајке против Беча и Пеште у београдској штампи, у пропагандним песмицама и здравицама, но све се на томе ограничило.

          Босну озбиљније угрожавају само српски новосадски либерали као што су новинари Полит-Десанчић и Михаило Димитријевић. (стр. 175)

         У последње време ствари се, међутим, почињу да мењају. Српска влада намерава да коначно почне са организовањем српске пропагаде у Босни, Херцеговини и Македонији. Тако главну српску агитацију у Македонији треба да води проф. Љубомир Ковачевић, а Ђаја у Далмацији. Срби још увек сматрају да могу да придобију римокатолике („als noch zu gewinnende betrachtet“), а исто тако су у Београду убеђени да се муслимани осећају као Срби („die Mohammedaner sich als Serben fühlen“).

          И овај «штимунг» и осећање чврсто деле сви Срби. Дакле, или се наша влада у Босни вара у својим проценама, или пак Срби живе у једном сну („oder leben die Serben in einem Traum“). Полазим од тога, да је ова друга, последња претопоставка тачна.

          Што се тиче босанског муслимана који је поверљиви човек Србије, он живи у Београду, а име му је Бег Љубовић. Србија га плаћа месечно 120 франака, а код нас је одавно познат. Он се по Београду поносно шепури са револвером и ханџаром за пасом. Бег Љубовић је љут, груб, но једноставан и добар момак. Он је такође стигао на прославу у Крушевац. Своју мисију је извршио срећно: пио је вино, гласно је изразио своје Српство, а све Швабе је послао дођавола  („trank er Wein, documentierte laut sein Serbenthum, liess alle Schwaben zum Teufel fahren“, стр. 176)

         Србији и њеном Оделењу за штампу морам одати пуно признање. Јован Ристић је за ову прославу ангажовао спретног, способног младог угарског Србина, а име му је А. Петровић. Њему је пошло за руком да у Крушевац доведе читаву гомилу страних новинара и при томе их је снабдео са пропагандним материјалом и одлично сроченим дезинформацијама. Петровић је информисао већину главних аустроугарских и европских листова у вези манифестације Петстоте годишњице Косовске битке. У Крушевац је стигло девет страних дописника и тројица српских. (стр. 177)

         А сада ћу да реферишем „о општем утиску („über den Totaleneindruck“). Програм Прославе био је урађен неспретно („ungeschickt zusammengestellt“), а извођење самог програма и ред красио је неред и хаос. Ништа што је стајало у програму није и изведено. Специјални воз 26. јуна 1889. кренуо је из Београда. Укупно је 120 особа стигло у Крушевац. Већ се и 22. јуна у Београду, приликом „свечане академије“, када је говорио Чедомиљ Мијатовић, могло јасно приметити да није био „присутан неки нарочити ентузијазам за ову прославу“  („dass kein besonderer Enthusiasmus vorhanden sei“, стр. 178).

          У погледу држања сељака, оно је било „трезно, умерено“ („nüchtern, gemessen“). Они много раде за кору хлеба и немају много времена за политику. 27. јуна 1889 почела је црквена церемонија Прославе. Јасно се видело, да се том приликом није сакупило више од три хиљаде људи („dass nicht mehr als 3000 Menschen da seien“, стр. 179).

Лудвиг (Лајош) фон Талочи

          Што се тиче представника европске штампе, овде на првом месту мора да споменем Бриндсли-Ричардса (Bridndsley-Richards). Он је бечки дописник лондонског „Тајмса“ („Times“). За српског тумача Бриндсли-Ричардс  је из Беча довео Вандорија (Vándory). Тај Вандори, и сам новинар, један је најобичнији белосветски пробисвет семитске расе, Јеврејин („einen einfältigen Schwindler semitischer Rasse, ein Jude). Поред те двојице у Србију је стигао и енглески новинар Барчиер (Burchier).  

          Он пише за месечник „Twentieth Century“. Трећи енглески новинар зове се Бимен (Beeman) из листа  „Standard“. Dr. Esser, један веома образован човек, пише за „Келнише Цајтунг“ („Kölnische Zeitung“). Прича се да његове извештаје редовно прати сам гроф Херберт Бизмарк. Такође морам споменути младог Мађара, који ради за један будимпештански лист и има мало новаца. Стигао је човек и из „Münchner Allgemeine Zeitung“ који, као и Енглез Ричардс, све верује што му Срби причају.

          Наше посланство било је представљено преко тумача аустроугарске амбасаде. Он  је такође наш шпијун у Београду и током прославе није уживао много поштовања (!).

          Од Руса стигле су следеће личности: Хитрово, тумач руског посланства у Београду; дописник „Ажанс ди Норд“ („Agence du Nord“); један ограничени Украјинац; Платон Кулаковски као дописник „Варшавског Дневника“; један Панслависта; Ларкин као дописник „Московских Вједомости“; једна протува; професор Качубински из Одесе, један добар певач и на крају још један честити Рус. Као што сте приметили, Руси су имали несрећу да су били представљени са сасвим безначајним људима („Die Russen hatten das Unglück, sich durch ganz unbedeutende Leute repräsentieren zu lassen“, стр. 180)

          Од српских новинара у Крушевац су стигли следећи: Видаковић као дописник „Српског дневника“ из Будимпеште; Пера Тодоровић пише за „Мале новине“ и оне се много читају. Он је за мене најинтересантнији тип нове Србије. Тодоровић је лупеж већег стила  („Ein Schuft im grösseren Style“), пун дивљих страсти. А трећем је име Јездимировић. Он је из Шапца и пише за „Либерал“. Ниједан од ових српских новинара не ужива поштовање. Приликом свечаног банкета, на пример, српске новинаре нису ни позвали (стр. 181).

          Све време током прославе моја личност није доживела ни најмање непријатности („meine Person nicht die geringste Unbill“). Ја лично не могу да се пожалим на моје домаћине.

          Веома ми је драго да могу да константујем да су се Немци из Немачке у Србији према нама односили као истинити другари („die Reichsdeutschen in Serbien sich als wahre Genossen“), а у политичком погледу стоје на нашој страни („und in politischer Hinsicht stehen sie an unserer Seite“, стр. 181).

Краљ Александар Обреновић

          Драган Цанков, бугарски политичар, живи у Београду као политички емигрант (а у фусности стоји, „живео у Београду од 1886. до 1894.“). Срби су се према њему лоше понашали („von den Serben schlecht behandelt wurde“). Ниједан министар, рецимо, није му узвратио посету, а приликом свечаног банкета у Крушевцу, када се повела реч о Македонији, а он желео да одговори, умало да није био избачен из сале („beinahe hinausgeworfen wurde“, стр. 182). То је и био разлог, да се Цанков у Жичи није ни појавио

          Срби-пречани, из Монархије, били су слабо заступљени. Из Босне су стигли свега двојица: Лазо Новаковић из Бијељине и Ристо Стефановић из Сарајева. Из Угарске, из Срема, појавио се др Јован Шевић, државни нотар из Руме. Он је и посланик у Сабору у Загребу и то за срез Добринци. Присутан је био и Стефан Поповић испред Бачке епархије, др Љубо Радивојевић из Сремске Каменице, те Арсен Пајевић власник штампарије из Новог Сада; из Загреба је стигао адвокат др Богдан Медаковић, а Левин Хаврак, шеф земунске полиције, у Србију је послао двојицу доушника („zwei Confidenten“, стр.182).

          Једина симпатична личност био је мали краљ. Крај око Крушевца увек је био за династију Обреновића. Карађорђевићи су овде омрзнути.

          На прослави нисам видео ниједног Црногорца. Било је за мене весело да чујем, да Срби своју браћу Црногорце зову „варварски крадљивци овнова“ („barbarische Hammeldiebe“). Срби желе да владају Црном Гором.

          Током свечаности у првом плану стајао је београдски митрополит Михаил. Он ускоро треба да буде проглашен за српског патријарха. Он је типичан представник Фанариотске школе из Стамбула: лукав, слаткоречив, а жилав када ваља бранити сопствене интересе. Он просто жели да у Србији влада. Србија мора да с њим рачуна као политичким фактором. Он је Великосрбин и жели да постане духовни и црквени поглавар и то не само у Србији, него  свих Срба.

          У хијерархији Српске цркве после Михаила долазе Јероним Дучић, архимандрит из Жиче и владика нишки. Обојица су енергичнији од митрополита Михаила, но не поседују тако истанчану природу („so feine Naturen“ стр. 183).

          У погледу праве, истинске религиозности, тога код Срба нема много. Сви Срби љубе руку свештеницима, но то раде само зато што је такав обичај („nur weil es Sitte ist“). Венце су послали «Чешка браћа и сестре» и са Бечког универзитета српско студентско удружење «Зора» („Serbischenstudentenverein“, стр. 184).

          ШТЕТА да са муслиманске стране није било никакве реакције на ову српску прославу. Једна муслиманска проту-прослава била био веома добро дошла (Аустро-Угарској – прим. дрп).

          У ноћи 28. на 29. јун 1889. приређена је у цинцарском хотелу «Паскал» велика теревенка („eine grosse Orgie“), а главни организатори били су Каћански, Срећковић и Београдско певачко друштво. Током вечери присутни су држали говоре против Шваба и Мађара, а певале су се руске и чешке песме, те прокламовало уједињење свих Словена („Vereinigung der Slaven proklamiert“ стр 185).

          Приликом ових пијанки од стране народа није био нико присутан, већ само интелигенција, а она за ову вечеру није ништа платила. И приликом црквено-народног сабора код манастира Љубостиња дошла је до изражаја апатија код народа.

          Сви смо стигли у Краљево 1. јула 1889., а зову га „Српски Торино“. Место има између три до четири хиљаде становника. Сви су за династију Обреновића. Овај град нема ничег европског. Босански градови су за десет година више напредовали, него сва места у Србији. Изузетак чини само Београд. Краљ је коначио у јединој једноспратној кући. Краља је дочекала циганска музика и народно коло.

          На манастиру Жича урађени су лоши конзерваторски радови. Врхунац прославе у Жичи чинио је без сумње долазак руског посланика Персијанија. Не могу а да не признам, да његов долазак не означим као веома успешан потез руске дипломатије („seine Absendung als einen sehr gelungenen Coup der russischen Diplomatie zu bezeichnen“ стр. 186).

          Руски посланик се понашао изузетно спретно, захвалио се веома срдачно на дочеку и инструкције које је добио из Русије, извео је савршеном прецизношћу. Расположење у народу било је још и 2. јула 1889. русофилско. Срби су се осећали веома почашћени присуством руског посланика, јер су то протумачили као знак да Србија поново ужива заштиту моћне Русије. „Ми смо данас Руси“, казао ми је један значајан српски политичар  („Wir sind heute Russen“, sagte mir ein bedeutender serbischen Politiker“ стр. 187)

          Као и у Крушевцу, тако је било и у Жичи: напољу се, под отвореним небом („unter freiem Himmel“, стр. 188), послужило за око 1500 гостију и то јагњеће печење и овчји сир.

          Босански и угарски Срби веома су се добро држали. Нико од њих се није правио важан, као што је то био случај са Русима. Увече је био приређен успешан ватромет („ein gelungenes Feuerwerk“, стр. 189).

          Већина Срба су политички међусобно посвађана,  рат нико не жели, а Аустрије се боје („einen Krieg wünscht niemand, sich von Österreich aber fürchtet“, стр. 190).

          После Србије посетио сам Сремске Карловце и Нови Сад. Угарски Срби нису задовољни. Непрестано ври“ („Die ungarländische Serben sind nicht zufrieden. Es gährt fortwährend“). Полако одлази све више наше српске интелигенције у Србију, те већ сада можемо да контантујемо, како српска наука у Београду јесте чињеница. Новом Саду остала је само поезија („in Neusatz aber nur die Poesie blieb“, стр. 190).

          Они Срби који стоје у вези са нашом владом су или слаби и не сувише интелигентни људи,  или нису цењени од стране српског народа“ („vom serbischen Volk nicht geachtet“, стр. 190).  

          Јаша Томић, зет Светозара Милетића, и поред оштрих мера које је влада у Будмипешти подузела портив њега („trotz  allen scharfen Massregeln der Regierung in Budapest“, стр. 190), има иза себе већину Срба.

          Па ипак тврдим, да већина угарских Срба не гравитира према Србији („Dennoch behaupte ich, dass die ungarischen Serben nicht nach Serbien gravitieren“, стр. 190). Наши Срби чине крему, аристократију Српства („Unsere Serben bilden die Creme, die Aristokratie des Serbenthums“, стр. 190) и они Србијанце зову „Цинцари“, те их сматрају као необразоване и мањевредне Србе.

          И поред свих проблема, угарски Срби су се у друштвеном погледу повезали са осталим нацијама наше Монархије, а када се наши Срби нађу у иностранству, осећају се, – без обзира да ли су у Угарској српски шовинсти, – као поданици нашег цара. Наши Срби знају далеко боље од самих Србијанаца“ („Unsere Serben wissen es viel besser als Servianer“ (стр. 191), колико су великосрпски снови слаби и неостварљиви.

Сремски Карловци

          У Бачкој, Банату и Срему ми још увек владамо уз помоћ старих доушника („In Südungarn man regiert mit alten Spitzeln“,стр. 191). Тако у Новом Саду имамо младог градоначелника Феликса фон Парчетића. Он је добар, но зелени адвокат. Извор његових информација су Франц Тушл, члан новосадске градске скупштине, и Јован Грујић, уредник листа „Сербски народ“. Тај лист није много читан. Грујић је тип нашег доушника, који седи по кафанама и прислушкује разговоре („Spione für uns, in Caffeehäusern Geplauder erlauschen“), а после тога предаје нашим власима лажне извештаје о наводним српским заверама против Монархије. У таквим приликама страдају, како то увек бива, честити људи. Стварно опасни људи по Монархију, међутим, не седе по кафанама и не причају гласно о својим завереничким плановима.

          Дајемо хиљаде круна на непотребна шпијунирања  („man gibt auf ganz überflüssige Spionagen Tausende“, стр. 192), а истовремено немамо ниједан српски лист, који би био позитиван у односу на Угарску. У Бачкој као позитивно бележимо нагли пораст мађарског становништва.

          Српски свештеници у Угарској су незадовољни, а у Сремским Карловцима су свештеници повезани са радикалима из Србије. У Министарству културе у Пешти немамо ниједног православног службеника, а један протестант-лутеран брине се за послове Српске цркве. Садашњи поглавар Српске цркве зове се Василије Петровић и има седиште у Сремским Карловцима. Он има формат обичног сеоског свештеника и нема никакво образовање („ohne Bildung“, стр. 192). Такав човек не може да буде митрополит.

          Мој утисак после садашњег путовања јесте следећи: да упркос грешака у односу на наше (мисли се на аустроугарске, прим. прев.) Србе, може да се много уради и тако да се грешке поправе. Ево три ствари које ми ваља да урадимо:

          1. Митрополити из Сремских Карловаца треба да своје седиште преместe у Будимпешту. Такође и „Матица српска“ треба своје седиште да из Новог Сада премести у Будимпешту.

          2. Што се Срба из Угарске тиче, морала би да се успостави боља сарадња између Беча, Будмипеште и Загреба

          3. Ваља рефомисати нашу администрацију

          Године 1690. под Арсенијем Чарнојевићем из Пећи стигле су српске избеглице и цар Леополд их је населио у јужну Угарску. Следеће године, 1890., биће равно две стотина година, како је хабсбуршка династија Српству дала хлеб.

          О тој годишњици разговарао сам са лојалним и нелојалним Србима. И једни и други су ми казали да били радосни када би могли да учествују на тој годишњици („alle würden mit Freuden an einer Gedenkfeier teilnehmen“, стр. 193). У Будимпешти би могла Угарска академија и влада да организују ту прославу. Тада би наши Срби Косово потпуно заборавили. Тиме бисмо ојачали државну идеју хабсбуршке монархије и то далеко ефикасније него да против Срба употребљавамо полицијске мере.

          Са спретним програмом могли бисмо да делујемо на Србе тако да будемо привлачни и за њих.

 Беч, 14. јули 1889, Лудвиг фон Талочи

(Пронашао и за Преврат опремио: Драгослав Павков)

Jedno mišljenje na „Никола Живковић: Већ виђено очима швапског шпијуна

  1. читао сам овај текст некада и одмах сам га се сетио… осим наших сопствених прилога о српском менталитету, ови писани руком наших вековних непријатеља су још важнији… што више пронађемо и објавимо, то боље за нас… мислим, има тога у турака, немаца, а поготово „браће“

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s