Триво Инђић: ПРОЛЕТЕРИ без тастатура и троседа НАДА ЧОВЕЧАНСТВА

У  региону (620 милиона становника) са најстаријим републикама у свету које су издржале и многе, крваве и дуготрајне диктатуре, све ређе се поставља питање легитимности парламентарних избора иако се демократски пореци граде у амбијенту великог сиромаштва

Хосе Мухика је провео петнаест година у затворима уругвајске војне хунте. О њему се говори као о „најсиромашнијем председнику на свету“ јер 90 одсто своје плате сваког месеца одваја за најсиромашније и живи на скромној фарми близу Монтевидеа, где гаји хризантеме за продају, одбијајући да живи у раскошној председничкој палати.

Image

ТЕОЛОГИЈА ОСЛОБОЂЕЊА Колико су у Латинској Америци дубоки и непомирљиви социјалне разлике и сиромаштво казује и радикализација католичке цркве (упркос настојањима Ватикана), водеће верске заједнице на континенту која је добила своју програмску платформу (са низом компонената марксизма) у екстремно левој доктрини теологије ослобођења (нарочито у периоду 1962–1990) и тзв. Црвене цркве (Игреја вермелха) или политичких покрета попут  (Хришћани за социјализам).

 

Међу следбеницима ове цркве је и свештеник Камило Торес, герилац ЕЛН (Националне ослободилачке војске) у Колумбији, који је настојао да помири марксизам и теологију ослобођења, а који је погинуо у борби са регуларном армијом 1966. Такав је био и песник и свештеник Ернесто Карденал, који се борио на страни герилаца сандиниста у Никарагви, и био њихов министар културе 1979–1987. Из теологије ослобођења долази и Елдеиро Камара, један од пионира Сељачких лига са североистока Бразила (Сељачке лиге су зачетник Покрета беземљаша – Мовименто сем терра – чије су идеје уграђене у програме данашње бразилске владе). Ту се нашао и Жан-Бертран Аристид, свештеник са Хаитија, борац против крваве Дивалијеове диктатуре који је победио на регуларним председничким изборима 1990–1991. (добивши 67 одсто гласова), али је 1991. збачен са власти војним ударом. Аристид је поново добијао председничке изборе (кад год су војни удари бивали поражени), али је 2004. године коначно морао да оде са власти под налетом државног удара који су помогле САД.

 СЕОСКА И УРБАНА ГЕРИЛА У искуствима левице Латинске Америке борба за национално ослобођење, независност и суверена права народа на живот, слободу, хлеб, развој и демократију нужно је попримала облике оружане борбе, посебно у виду герилских покрета – било сеоске или урбане гериле. Сетимо се само сандиниста у Никарагви, Герилске војске сиромашних у Гватемали, Покрета 26. јул на Куби, Че Геваре у Боливији, ФАРЦ и ЕЛН у Колумбији, Фронта Фарабундо Марти у Ел Салвадору, Светле стазе (Сендеро Луминосо) у Перуу, монтонероса и перониста у Аргентини, Карлоса Маригеље у Бразилу, тупамароса у Уругвају, МИР и ФПМР у Чилеу, запатиста у Чиапасу (Мексико), бројних индипенистичких покрета итд.

 То борбено искуство и данас је живо, пре свега због оне политике моћног северног суседа која је оглашена још 1823. (тзв. Доктрина Монро), а 1904. реинтерпретирана од стране председника Теодора Рузвелта као право САД да оружано интервенишу по свету где год сматрају да су угрожени њихови интереси. У популарном облику она је сажета у реченици „Ходај полако и носи велику батину“ и остварује се скоро два века било директним војним интервенцијама било подршком локалним војним хунтама и десничарским режимима. И Фидел и Чавес, као и Аљенде у Чилеу, или многи други протагонисти левице континента, плод су ове политике силе која блокира развој, демократију и суверенитет не само латиноамеричких земаља. 

ДЕМОКРАТСКИ СОЦИЈАЛИЗАМ Ипак, случај Аљендеа који је у Чилеу 1970. довео левицу на власт на регуларним изборима, без насиља, показао је да левица може побеђивати и у демократској, мирнодопској утакмици снагом својих изборних програма и захтевом за радикалним социјалним реформама. Аљенде је био први марксиста који је на регуларним изборима у Латинској Америци постао председник републике и то се, наравно, није допало многима у Вашингтону, одакле је 1973. стигла подршка за војни пуч и за диктатуру генерала Пиночеа. Та диктатура је окончала пола века континуиране чилеанске демократске власти и трајала је до 1990. године. Ипак, она левица која је тежила да преко избора дође на власт, тзв. изборна левица (ла изqуиерда елецторал) постепено је освајала политички простор, па смо били сведоци њених значајних победа током последњих неколико деценија. 

Тако су сандинисти у Никарагви, против којих је председник САД Реган основао и финансирао најамничку војну организацију Цонтрас, увек прихватали идеју политичког плурализма и парламентарних избора (тзв. елецторалисмо). Њихов вођа Данијел Ортега изгубио је тако председничке изборе 1990, неуспешно се кандидовао на председничким изборима 1996. и 2001, да би победио тек 2006. Овај уверени и тврди левичар, од герилца и доследног марксисте-лењинисте стиже до усвајања модерних идеја и метода демократског социјализма. И данас је на власти у Никарагви, земљи која се придружила Боливаровој алијанси двеју Америка, у коју је Чавес уградио своје политичке визије и наде. 

У Бразилу је војни удар 1964. увео војну диктатуру која је трајала до 1985. Умерени социјалдемократа Фернандо Енрике Кардосо (са левице критикован због неолибералних примеса у економској политици) добија председничке изборе 1994. и 1998. Тиме се омогућује даља мирна транзиција власти, која на чело земље доводи 2002. радикалнијег синдикалисту – металуршког радника Луиса Игнасија Лулу, који ће бити реизабран и 2006. године. Овај левичар је 2010. од стране листа „Тајм“ био изабран за најутицајнијег лидера света. Године 2011. за председника Бразила изабрана је Дилма Русев, која је била министарка рударства и енергије у Лулиној влади. Данас ова бивша припадница герилског покрета против војне диктатуре предводи у глобалним размерама, признато просперитетно „бразилско чудо“ у економији. 

Сличан је и развојни пут левице у Уругвају. После дванаест година сурове војне владе (1973–1985) и транзиције ка демократији, левичар из коалиције „Широког фронта“ Табаре Васкес постао је председник ове земље (2005–2010). Њега на редовним изборима (2009) замењује бивши тупамарос Хосе Мухика, који је провео петнаест година у затворима уругвајске војне хунте. О њему се говори као о „најсиромашнијем председнику на свету“ јер 90 одсто своје плате сваког месеца одваја за најсиромашније и живи на скромној фарми близу Монтевидеа, где гаји хризантеме за продају, одбијајући да живи у раскошној председничкој палати. 

И Чиле је дочекао да на његово чело, на легалним изборима, стане социјалдемократа Рикардо Лагос 2000. године и да га 2006. на том положају замени прва жена председник Чилеа Мишел Бачелет, жртва Пиночеових прогона и лидер Социјалистичке партије. 

Примера ове врсте, на којима се доказује изборна левица, има још, поготово из прве деценије овог века. Тако су Ево Моралес и његов Покрет за социјализам победили на изборима 2005. са за Боливију неуобичајеном апсолутном већином од 53,7 одсто гласова, да би и 2009. поново био изабран за председника (са 64,2 одсто гласова). Боливија је од 1964. била под војним хунтама, државним ударима и режимима ванредног стања. У њој је као герилац 1967. уз помоћ агената ЦИА убијен и Че Гевара. Али је дочекала да вођа сељака и узгајивача коке и представник староседелачког, домородачког становништва (индигенас) и предани борац за социјализам дође регуларним путем на власт. 

У Еквадору је за председника регуларно изабран Рафаел Кореа 2006, „хришћански левичар“ и заговорник „социјализма за 21. век“. Прикључио је земљу Чавесовој Боливаровој алијанси и убрзо видно допринео благостању и развоју Еквадора. Добио је и други мандат на изборима 2009. Када је Чавес упоредио председника САД Џорџа Буша са сатаном, Моралес је изјавио да то није било фер према сатани. Дистанцирајући се од Чавеса, уз настојање да следи Лулу, у Перуу је на изборима 2011. победио Ољанта Умала, следбеник политичара левог центра. Изгледа да је још рано процењивати његов политички учинак. 

 Овакви успеси латиноамеричке левице озбиљно су забринули олигархије континента и администрацију САД. Посебно ако се узму у обзир геополитичке последице ових промена и излазак поменутих земаља из „задњег дворишта“ северноамеричке политичке, војне и економске сфере. Те земље се залажу за мултиполарни свет и захваљујући њима у Латинској Америци данас се осећа и партнерско присуство Русије, Кине, Индије па и Ирана.

У овом региону (620 милиона становника) са најстаријим републикама у свету које су издржале и многе, крваве и дуготрајне диктатуре, све ређе се поставља питање легитимности парламентарних избора иако се демократски пореци граде у амбијенту великог сиромаштва (више од 40 одсто становништва налази се испод границе сиромаштва, а то су углавном староседеоци – индигентес).

 

Нема сумње да је и нагла урбанизација регије, са руралним егзодусом, који је растао од педесетих година прошлог века до 2000. године, утицала на промену типа социјалних борби (одустајање од руралне гериле, на пример). Данас урбано становништво у Латинској Америци чини 80 одсто од укупне популације. Али је зато у градовима порастао апсолутни број сиромашних. Године 1970. од укупног броја сиромашних у градовима било их је 37 одсто, а године 1999. чак 62 одсто. Процентуално најурбанизованију субрегију континента чине Уругвај (94 одсто становништва земље), Аргентина (92 одсто), Чиле (89 одсто), Бразил (84 одсто), али ни друге земље не заостају (Венецуела 91 одсто, Куба 85 одсто, Мексико 80 одсто). Централна Америка је рурални регион и природно је да ту сиромашни сељаци, индиоси, и даље предводе герилске окршаје. Тако је континентална левица и данас испуњена различитим политичким пројектима и методама борбе – од умерених социјалдемократа, социјалиста који су блиски кејнизијанској економији, социјалиста који се инкорпорирају у процесе глобализације (Лула и Бачелет, на пример), до радикалних левичара који прихватају сваки модел класне борбе, герилу и ауторитарне форме организације. Ипак, после пада Берлинског зида, левица која је спремна за политички дијалог и изборне борбе у оквиру плуралног друштва постаје све видљивија и, што је битно, даје опипљиве резултате.

 

И Уго Чавес, за многе „Фидел Кастро без браде“, потекао је из овог наслеђа левице, делио све њене успехе и поразе, а милиони грађана Венецуеле који су га испратили, одајући му последњу почаст после његове смрти, имали су за то добре разлоге.

 Време

2 mišljenja na „Триво Инђић: ПРОЛЕТЕРИ без тастатура и троседа НАДА ЧОВЕЧАНСТВА

  1. „Умерени социјалдемократа Фернандо Енрике Кардосо (са левице критикован због неолибералних примеса у економској политици)“
    Истине ради, Кардозо је неолибералчина прве врсте! Какав социјалдемократа… Он је бивши универзитетски професор социологије, прогнаник за време војне диктатуре, који је као и ови наши у Србији, као изабрани председник Бразила био корисни идиот Америке и шире, планетарних глобализатора. Продао веру за вечеру.

    Текст је прилично добар, мада му недостаје есенција, недостаје душа, види се да аутор не познаје „терен“.

    Јужна Америка је данас острво слободе, које пркоси Империји. Обратите пажњу на Ватикан, који је „ненаданим“ избором новог папе из аргентинских кардиналских редова, урадио исто што је некада урадио са избором Војтиле и нападом на Источну Европу. Мислим, Империја узвраћа ударац.

    Sviđa mi se

    • “ недостаје душа, види се да аутор не познаје “терен”…некада фусноте и цитати данас копи пејст..нико није Y проблематици i ubeđenju

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s