Драгослав Павков: Пролетери – 2



Социјализам и „самоуправљање“ су омиљени разлози које инфантилни широм некадашњег Илирика наводе за своју злехуду судбу… Укратко, да у једном кратком периоду историје „презрени на свету“, стицајем околности нису дошли у прилику да преузму власт, ово овде би био рај на земљи. Некадашњи поносни Југословени, данас импотентне Србендеизјашњавајући се на овакав начин, олако, детињасто и неозбиљно „опраштају“ све грешке предратних политичара, владара, попова, интелектуалаца… У комунистима, они  су добили црвену крпу на коју кидишу ево већ више од двадесет година без икакве користи, на своју очигледну штету.
До јачања комуниста (који су пре другог светског рата били дружина гологузана и нерадника који су се међусобно требили у фракционашењу, без стварног утицаја на било шта важно) дошло је првенствено због опортунизма према окупатору и окупацији кога је ширила тадашња „елита“ уз обилату помоћ Цркве, а који Србима једноставно није иманентан.
Срби јесу аутори безбројних „мудрости“ типа: „Стрпљен-спасен, Беганова мајка не плаче, покорну главу сабља не сече…“, али су те умотворине настале у изнудицама које су наметале неповољне околности а не као последица дубоког промишљања о српском бићу и закључка да код Срба преовладава склоност ка робовању. Напротив, Срби су изразити индивидуалци, лева рука најчешће нема појма шта ради десна, два Србина углавном се удружују у три партије, а своје вође – Срби највише воле да уздигну у небеске висине, е да би ови кад са власти сурдукну – барем три пута одскочили пре него што би им дојучерашњи бајаги понизни поданик и верни следбеник пришао и понудио помоћ.
На прсте једне руке, могу се избројати интелектуалци који су се пред Други светски рат бавили проблемима обичног света, већине бирача; огромна већина тзв. „писменог света“ је схватила „од чега се живи“, као и да је од тога ко је изашао на изборе – много важније ко броји гласове… И сви су се правилно распоредили око страначких казана; једни око југословенских, други око националних, трећи око црквених . За тумача интереса и воље аполитичне већине становника тадашње државе, улетевши у празан простор – наметнула  се КПЈ, комунисти који су у својим програмским документима за један од основних циљева имали разбијање Југославије као „тамнице народа у којој влада великосрпска хегемонија“.
Они који све предратно (осим Југославије, продукта краља-мегаломана и светске масонерије) кују у звезде, никако не могу да схвате незадовољство радника коме газда „поштено“ плати свих тридесет радних дана месечно, одакле том раднику комунистички црв у глави који тврди да радник који се аргатујући за газду разболео – има право на лечење о газдином трошку, одакле му идеја да има право на годишњи одмор… У чему је проблем да нечија деца раде у кудељарама, рудницима, кожарама? Шта, јесу ли српска деца нешто боља од индијске, филипинске, итд? Зар је проблем прочитати у књигама староставним како су се обогатили највећи светски инвеститори; почели су да рмбаче најранијем детињству… Оно што је у овој „теорији“  шупље, то је што њени аутори не дају одговор на питање: Због чега ту „теорију“ (ако је већ комифо и ефикасна) не примене на себи и свом потомству?
Након краткотрајног априлског рата и срамотне капитулације краљеве војске, две групације су одбиле да прибегну опортунизму и одлучиле су да се боре против окупатора. Прва се састојала од групе старешина Југословенске војске који нису хтели да прихвате капитулацију и оду у немачко заробљеништво, а друга су били комунисти – професионални револуционари под командом Треће комунистичке интернационале- скраћено „Коминтерне“ и „вође светског пролетаријата“ осуђиваног пљачкаша банака и „рекеташа“ Јосифа Висарионовича Џугашвилија,  уметничко – „Стаљин“.
Шта је одлучило да се Срби (и други, али ово је националистички блог па се на њему бавимо углавном Србима) поред живог, здравог и орног за љути бој Драже Михајловића, Србенде са дна каце, одлуче да у предвечерје мира стану на страну Јосипа Броза Тита, Хрвата сумњивог порекла, терминатора НКВД из шпанског грађанског рата и српске крвопије,  која (из ината) није хтела да нападне Јасеновац и ослободи безбројно робље српско? По мом мишљењу, одлучило је управо то – блиски крај рата. И друго не мање битно – С’ КИМ СУ РУСИ.
Све до половине 1943. године, осим неколицине Хрвата, Словенаца и осталих примерака „збратимљених народа и народности“ у највишим органима покрета, огромну већину бораца НОВ и ПОЈ сачињавали су Срби „из прека“ – бегунци испод хрватског ножа.
Намерно не кажем „усташког“, јер се „први демократски изабрани председник у Хрвата“ о Независној држави Хрватској изјаснио као о „изразу повијесних тежњи хрватског народа“ , којом приликом је доживео ов(ул)ације на отвореној сцени – дакле, признао ју је за своју мада је и сам био партизански официр. Што ће рећи – након слома југословенске војске ’41. Хрвати су се одлучили за НДХ уместо Краљевине Југославије чији су до 10. априла те године били грађани.
Осим опскурне (и без утицаја на „пучанство“ изван Далмације) „ЈеРеЗе“, није забележен ни један „хрватски“ војни нити политички покрет који би се залагао за очување бивше, једине легалне и легитимне краљевине Југославије. Својим ћутањем и опортунизмом према геноцидној и изразито антисрпској НДХ, „држави“ коју су красили расни закони, „уљудба и ћудоређе“, круговал и муњоспрем, оружништво и србосјеци – Хрвати су се определили против својих сународника православне вере – Срба. Нашавши се између чекића и наковња, суочени са извесним уништењем у режији „тисућљетне Хрватске“ која је у свој својој укрудби као поносни Хитлеров савезник, (између осталих), навијестила рат и Уједињеном краљевству Велике Британије и Ирске, Срби из Хрватске су се одлучили да ипак покушају преживети „између српа и чекића“. Знајући да им је то била једина шанса, само злонамерни покварењаци и плаћеници којекаквих заинтересованих групација данас се усуђују да им ту „комунистичку прошлост“ зарезују у рабош са гресима.
У Србији, ситуација је била нешто другачија. Након априлског слома и одвођења војске у заробљеништво, окупатор је уз помоћ својих симпатизера  под вођством Димитрија Љотићапокушао да успостави своју власт и мир дуж стратешки важне пруге Београд – Солун. Како му је као савезник запао политичар са 1,8% подршке у бирачком телу Србије, немачки „управитељ“ окупираним територијама је прослављеног српског генерала Милана Недића присилио да формира владу националног спаса.
Овде се нећемо бавити Недићем и његовом владом, ма који мотиви да су водили тог (верујем) пристојног човека и родољуба – чињеница је да је Милан Недић сарадник окупатора; из неког разлога, уобичајено је да се свако кога постави, плаћа и наоружава непријатељ назива издајником, па ћемо се и ми придржавати тог обичаја, барем док не буде укинут као политички некоректан.
Поучен искуством претходне окупације, албанске голготе и двогодишњег избеглиштва „где цвета лимун жут“, народ Србије углавном је одлучио да „не чачка мечку“. Нека се обрачунавају они који су рат и започели; швапске газде су због пара одлучиле да зарате са енглеским газдама, а и једнима и другима је зинуло дупе према руским природним богатствима која се налазе у рукама гологузије која не зна шта би с њима почела… Срби треба да гледају своја посла, а бившој „југословенској браћи“ да запамте „братство“ па да им се реванширају првом приликом – онако „по српски“, иза врзине – врљиком преко грбине. Међутим, југословенски комунисти су имали „амандман“ на ту србијанску одлуку.
Напад Трећег рајха на СССР, за југословенске (и све друге) комунисте био је напад на домовину светског социјализма која се мора бранити свим средствима и без обзира на жртве. Будући да руководство југословенских комуниста (сви до једног неСрби и антисрби)  ни у теорији није могло да рачуна на устанак хрватског народа за Стаљинове бабе здравље, Словенци и генетски русофили Црногорци су ипак били аутсајдери, за помоћ домовини светског социјализма преостали су им једино „великосрпски хегемонисти“, међу којима, како год да се окрене – ипак има доста оних који памте како је почивши руски цар „у оном рату“ запретио Французима и спасао српску војску од уништења на албанској обали… Прешавши из Загреба ( у коме је под неразјашњеним околностима провео два месеца) у Београд, Тито је почео са организацијом устанка народа Србије. Не знам колико је битно, али верујем да треба рећи како се будућем југословенском маршалу и троструком народном хероју, почасном доктору војних наука – те ратне ’41.београдско Дедиње толико допало да се од њега није одвајао наредних четрдесетак година. Наиме, одлука о устанку народа Србије под руководством комуниста – авангарде пролетаријата и сиромашних сељака, донета је у вили Владислава Рибникара – у сред елитног Дедиња, под носем Немаца, Гестапо-а и Специјалне полиције чији агенти су комунисте познавали боље него сопствене швалерке.
Остало је историја, седам офанзива крунисаних осмом – у којој је по први пут организовано етничко чишћење Хрватске, о чему се на срамоту србских интелектуалаца и данас громогласно ћути, овога пута (верујем) да се не би конфронтирали „прави“ Срби и србијанци. Отварање Сремског фронта као својеврсна освета народу Србије због мале подршке коју су партизани добили у јесен ’41. и као изузетна прилика за смањење бројног стања писмених и радозналих Срба из Србије, донело је оно што су комунисти и желели: Доказ својим совјетским спонзорима да су „на линији“, и везивање у то време малобројних комуниста из Србије за себе и своју („народну“) власт. То „везивање“ је изведено толико генијално да многи ни дан-данас не успевају да се одвежу од комунистичког наслеђа; схватање слободе, државе, поштовање институција и закона, у Србији и код Срба уопште, толико је релативизовано да се често граничи са апсурдом. Највећи заговорници „српске државотворности“ данас су у прилици да оправдавају свакојаке злоупотребе под условом да их чине „прави Срби“ и за „српску ствар“.
Како било да било, Други светски рат се завршио, али је комунистичка револуција наставила да траје још четрдесетак година, неки тврде да још увек није завршена… Нова „елита“ састављена од недоучених филозофа, несуђених лекара који су „нашли себе“ у чизмама генерала УДБЕ, партијских дупелизаца и евет-ефендија у политички живот широм Илирика а нарочито Србије увела је и нове обичаје.  Неуспела колективизација и „петољетке“ по правилу су се завршавале говорима друга Тита у којима је макијавелистички повлађивао масама, нападајући „остатке поражених снага“ и бајаги  критички се изражавајући о најближим сарадницима који су („ал’ им је скресао…“) после оштрих критика ипак остајали на својим местима – сведочећи о широким погледима и милости „највећег сина наших народа (и народности)“. Лојалност и једномислије са љубичицом белом су били једино мерило правоверности југословенских комуниста са нагласком на српске. Експерименти са „подржављењем“ привреде (еуфемизам за конфискацију имовине предратних капиталиста и „народних непријатеља“)  прерасли су у „подруштвљавање“ исте, када је подржављење створило вишак радника на тржишту. Борба против „кулака“ и стално сумњичење сваког ко је показао било какву амбицију да своје имање увећа до и преко законског максимума од 10 хектара обрадиве земље, довели су до напуштања и одумирања села а ненормалног повећавања градске сиротиње – неопролетаријата у „држави пролетера“.
Насилна индустријализација, градња фабрика по сваку цену, копања рупа у брдима и проглашавање истих за  руднике, само су неки од промашаја који су грађане уверили да комунисти једноставно немају ни знања ни храбрости да ангажују оне који га имају како би нешто саградили… Да су спремни на све да би остали на власти. Скоро на све; једино на шта нису били никако спремни, то је било одрицање од привилегија. У комунистичком уређењу, пут је водио само напред; за мање грешке (под условом да није означен као „непријатељ“)  за грешника је  измишљена безвезна функција за степеницу виша у компликованој хијерархији. „Непријатеље“ је по правилу гутао мрак, или неко од места за преваспитавање попут Голог отока и Митровице. Уз обавезу подразумевајуће сарадње са дојучерашњим преваспитачима који вам под утицајем стокхолмског синдрома са даном договора постају најбољи пријатељи, браћа, исповедници и духовни оци…
У длаку слично са данашњим властодршцима који незапослениост решавају скидањем са евиденције људи који се нису јавили дана када је јављање заказано, или проблем са афлатоксином у млеку решавају административним повећањем дозвољене количине – и њихови преци су проблем са вишком радника решили споразумима Тито – Брант, када је уговорен извоз радне снаге у земљу дојучерашњег окупатора. На стидљиво постављано питање, како то да земља радника и сељака, која је победила у рату и револуцији, наплатила ратну штету и конфисковала огромну имовину протераних, избеглих и побијених бивших грађана –  извози радну снагу у земљу која је целом свету платила ратну штету, прихватила сународнике из скоро свих земаља ратних победница, и што је најчудније – нашим дојучерашњим савезницима а својим дојучерашњим непријатељима, постала најбољи пријатељ и највернији ортак? Одговор је био типично српски: То је политика и ти то не разумеш…
Агонија се наставила двадесетак година од почетка извоза вишка радника, а онда је дошао слом „реалног социјализма“, гласност у СССР-у и пад Берлинског зида. Земља, која је деценијама била исток на западу и запад на истоку, најлибералнија социјалистичка економија и оснивач покрета (блоковски) неангажованих земаља – постала је поред ДНР Кореје, Кубе и НР Кине једини чувар вечне ватре комунизма и привилегија комуниста – авангарде радничке класе. На ситнице као што су све већа незапосленост радничке класе, почеци транге-франге економије и криминала као привредне гране, нико није обраћао пажњу… Један, руководећи део „елите“  посветио се одржању на власти, а други део, онај интелектуални и духовни је имао пречег посла: Тражењу криваца за српски слом. Себи су наметнули мисију са само једном задатом: Кривац мора да буде неко велики, јак и обавезно – странац. Јер, рушење свега досадашњег не може да изведе Србин; комунисти су имали апсолутну власт над свим Србима у свим српским државама… Шаку српског јада у емиграцији УДБА, и СДБ су учинили безопасном икебаном и разлогом свог битисања на буџету. Дакле, то мора да је масло неког много опасног и много намазаног непријатеља светске револуције. Грешка у идеологији, недостатак пар врећа цемента у темељима марксизма, за српске комунисте није била опција вредна пажње. А баш она је довела до пропасти самоуправног социјализма по југословенском моделу.
Као што рекох, „подруштвљавању“ средстава за производњу, тј. преласку државног власништва у новоизмишљено „друштвено“ приступило се након више неуспешних експеримената са колективизацијом. Током експериментисања незнавених стручњака опште праксе, направљене су многе дубиозе, неисплативи и промашени пројекти и инвестиције, укратко – нетрагом су нестале велике паре. За то је неко морао да одговара, а одговорност окоштале олигархије из „комитета, вијећа и савеза“ није била предмет разматрања; неко се мудро сетио да би било добро одговорност пребацити на „ширу друштвену заједницу“. Све што су комунисти радили – радили су у заједничком интересу, ред је да и одговорност буде заједничка.
Као у оном вицу када Мујо једе месо а Хасо купус, а  „у просеку“ – обојица једу сарму.
Наравно, запослене ( а нарочито незапослене) нико није питао шта мисле о новој идеји; службе безбедности су имале податке о сваком евентуалном радозналцу и механизме помоћу којих су превентивно деловале како би се „јавна расправа“ одвијала на „партијској линији“. Тако је легализована вишедеценијска пљачка државних буџета, националних ресурса и готовине из кредита и донација. Оно што ту пљачку разликује од данашње, транзиционе, је то што је у оптицају било много мање новца и што су током деценија док се пљачка одвијала, њени актери ипак понешто и саградили широм заједничке државе.
Након СКЈ (Савеза комуниста Југославије) Србију је у светлу будућност повео СПС (Социјалистичка партија Србије, или „српска партија социјалиста“ зависи да ли се говорник обраћа етнички нехомогеном аудиторијуму или су у публици само Срби) под вођством Слободана Милошевића[1]. О буђењу српског поноса, ината и огромне енергије коју је нација утрошила да би се изједначила са другим југословенским републикама, покушаја одбране интереса Срба настањених ван АВНОЈ-евских граница Србије, оружане побуне у АП Косово и Метохија, међународних санкција и коначно – агресије 19. држава чланица НАТО, завршена је комунистичка епоха на овим просторима. Барем званично; незванично а фактички – државама које су настале на просторима некадашње римске провинције Илирик данас владају у заједнички злочиначки подухват пљачке сопственог народа удружена деца комунистичких сатрапа са децом некадашњих „народних непријатеља“.  Једнима и другима, заједнички је презир према „лузерима“[2]и сиротињи која џабе троши кисеоник.
Они који се данас баве националном политиком (у длаку исто као њихови предратни узори), једноставно немају капацитета да схвате проблеме малих људи, отпуштених мајстора чија знања и вештине су постале непотребне, опљачканих сељака који у пролеће сеју а никада не знају ко ће доћи да жање – банка или држава, студентарије којој се у име „европских вредности“ (а пре бих рекао у циљу анестезије) намеће „студирање по Болоњи“ након кога постају власници бескорисних диплома и лиценци за кување кафе шефовима „док се не докажу…“… Средњошколаца који иду у школе, углавном утуцавајући време „до факса“ након кога тек не знају шта да почну (наравно – осим малобројних који увек знају „кога треба да знају“, добро сте видели – не шта него кога), клинаца из основне који на школским двориштима пре науче све о дроги, него што у учионицама науче све о Доситеју и Вуку…
„Елита“ о којој је реч, увек функционише на нечијим јаслама; небитно је ради ли се о државном буџету или милости појединих „мецена“, о благајнама центара моћи или црним фондовима страних амбасада. Независних нема, или ако се неки и нађе – скрајнут је у ћошак блогосфере, у дубоку анонимност, све што ради – ради бесплатно (па је његов рад стога и безвредан – јер код Срба – то да нешто вреди, већ би то неко платио).  О српској НВО „елити“ у следећем наставку.


[1]“Слободан Милошевић је највећи Србин у историји српског народа… На другом месту нема никог’, а онда иду Свети Сава, па Вук Караџић, па Карађорђе…“ народни посланик Радован – Рака Радовић на седници Народне Скупштине
[2]„Ко данас у Србији не уме да заради милион марака, мора да је мало глуп…“ Марко Милошевић, у предвечерје рата са НАТО ’99. године
Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s