Бранимир Марковић АСКУРЂЕЛИ ТРЕЋЕ СРБИЈЕ

паразитска већина (навикли да им шљива сама пада у крило) још дуго неће бити толико егзистенцијално угрожена да би се понукала да озбиљније реорганизује своју заједницу – нацију, па би с те стране Ђинђићева процена да не треба играти на карту национализма, била тачна.Но, могуће је да ће их сасвим изгледно смањивање дознака из иностранства и потпуна пропаст самосталних занимања у блиској будућности покренути.

Image

Економски најпродуктивније становништво Илирика миленијумима је оно које „не постоји“ у својој средини – печалбари, поморци, трговци, са-обраћај(ци) у најширем смислу, а данас не постоје без наводника ни занатлије/уметници/учењаци лишени елементарних услова за ма какво стваралаштво  у срединама одакле су потекли.  Њихове „дознаке из иностранства“ вековима су једини здрав „кеш“. До (бојим се привременог) осамостаљивања модерних држава Илирика у овој групацији су били и наши војници-најамници империја разних – од Римске, преко Отоманске, Хабзбуршке, који су се након националних ослобађања преобразили у локалне буџетске паразите, будући да наше модерне државе воде само одбрамбене ратове. У новије време, нестанком националних држава, најамници, нпр. црногорски и хрватски војници у Авганистану,  поново постају економски продуктивни „не загађујући“ присуством своју средину.

Печалбари

 
Титина Југославија је најбољи пример колико избивање ван земље највреднијих повећава девизни суфицит (или смањује дефицит, шта већ), а избивање најпркоснијих доприноси стабилности тоталитарног режима. Проблем немогућности „суживота“ жртава и крвника усташлука на истом простору (вековним  огњиштима) решио је расељавањем првих „колонизацијом“  у Панонију, а  других „либерализацијом“ издавања пасоша. А и пример колико су „национални“ идентитети у Илирику растегљиви. Идеолошким инжењерингом је од деце „остатка закланих Срба“ створио најоданије јаничаре, данашње војвоЏанере а од деце усташа и далматинских, херцеговачких, босанских и црногорских четника од чијих очева се гребао за позамашан девизни прилив, „поетском правдом“ и дијалектиком слуге и господара настали су данашњи властодршци свих земаља Илирика (ћетници и „хрваЦко цвијеће“ у Босни и идеолошки сасвим преобраћена на „зелену грану“ деца четника у Црној Гори) сем Србије.
Највећи печалбарски талас десио се у 19. веку кад су удружене империје Хабзбуршка, руска и британска ставиле шапе на Илирик. Прекидом слободне и монополизацијом сваке трговине и са-обраћаја, што је друго име „вечних Спарти“, уз увођење пасоша и царина као најнегативније тековине модерних држава, сво становништво некадашње римске Далмације (цело Јадранско приморје, Херцеговина, Босна, Црна Гора па и западна Србија) доведено је на ивицу глади. Процењује се да је са ових простора у печалбу отишло, углавном без повратка, више од трећине укупног становништва, највише у мелтинг пот кога је Хенри Форд и измислио због нас Медитеранаца, Аргентину, кнежевину Србију, чак и у Ататурков Истанбул. Али њихове „дознаке“ стизале су сиромашним рођацима бар још век, а неке стижу и данас.
Но, привремено исељавање из, а стално слање новца усвоја села било је још израженије раније. Илири су живели у две огромне империје које су тада биле  најразвијеније државе планете (Рим и Отоманска империја), унутар чијих граница су трговина, проток робе и „радне снаге“ и саобраћај били неспутани, док су  Илири приморја били везани за пловидбу, али је тада море било слободно, а Прејасној и Дубровачкој републици дозвољена трговина на простору огромног султаната. На палубама су били наши људи.
Посебно велика потражња за разним занатлијама је била приликом организовања бројних ратних похода султана. Пребогата а централизована држава тада би организовала масовну изградњу бродова, постројења за освајање утврда, израду оружја, одела и опреме и у те сврхе „одрешила кесу“, па би се занатлије, мајстори и радници свих фела са свих страна царства сјатили у Стамбол. Треба напоменути да су „фини“, чисти и најпрофитабилниј занати били резервисани за муслимане, што значи да су ове „прљаве“ послове углавном радили хришћани – тесари, неимари, колари, ковачи, калафати… и за то били поштено плаћени.
Било је посла и за нестручну радну снагу. Наша историографија, у којој историја почиње са Немањићима а завршава Косовским бојем, природно није регистровала да сусви слободни веслачи (они који нису заробљеници – робови, тј. који су плаћени и имају боље услове) на султановим галијама у време стогодишњег рата за Медитеран били здрави, кршни и снажни планинци Срби и Бугари[i].  Њихове „дознаке“ сељанима вероватно у иста села нпр. данашње Републике Српске су значиле не мање него данашње њихових наследника, бројних печалбара, углавном грађевинских радника по којима је овај крај познат. Нашим „аналитичарима“ промиче да је то (здрав, поштено зарађен новац), а не србовање, разлог стабилности Додикове државе.
Хоћу да кажем по ко зна који пут да становништво миленијумима углавном живи на непромењен начин бавећи се у суштини истим делатностима. Да то није само код нас сведочи Ролинг стоунс (српски- јебиветар, а не котрљајуће камење)  Кит Ричардс, још један заговорник „историје дугог трајања“,  у својим „мемоарима“.  Описује градић поред Лондона у којем су одрасли као место које је вековима било познато као стециште друмских разбојника, јер је недалеко од градића био успон, па су кочије морале да успоре, што је било згодно за заседе. Данас је, како поносно наводи Кит, покрај тог места наплатна рампа за ауто пут на којој су запослени потомци истих мештана.  На сличан начин су се вековни пљачкаши беговских оваца и Которских каравана („на Цетињу Спартанци у Котору дивљаци„) преобразили у саобраћајне полицајце на свакој  кривини испред које су бесмислено ниска (ко за магарце) ограничења брзина,   раднике паркинг сервиса са пауцима у туристичким „дестинацијама“ избразданим паркинг местима или скупљаче харача на улазу у плаже, због којих је добровољна посета Црној Гори данас пре свега чин дебилизма.
Самоодржива Горња Мезија, будући због благородне климе, обиља воде и плодне земље још у преантичко доба препозната у очима становника сушних предела Грчке као рај на земљи у сасвим дословном смислу (појам раја на небу је настао касније генезом поимања овог испрва сасвим конкретног просторног одређења територије данашње Србије), није познавала ове привремене миграције карактеристичне за неплодније и сушније пределе целе римске Далмације од Ваљевских планина на запад и југ. Зато је Шумадији – Мезији и даље доминантно обожавање земљорадње и пољопривреде и заблуда да је село темељ развоја државе, на чему својим виспреним мултидисциплинарним анализама, докторира Драган Томић[ii]. Шта се догађа са самоодрживом пољопривредом у судару са тржишним развојем, одлично је описао Драгослав Павков[iii], па не морам ја. Самодрживост би била одлична ствар кад би била могућа а, будући је (само/једино-одржа(ва)ње) логичка супротност појму развој, јасан је одговор на питање шта се дешава са пољопривредном земљом у окружењу „земаља у развоју“. И у овом смислу није случајно што су „база“ неофеудалне поданичке антинационалне (плеоназам!) етноцентричне идеологије Прве Србије потомци земљорадника[iv]. Доказивати очигледно – да нису сви Срби Шумадинци, макар зато што је Шумадија демографски опустела у 18. веку због аустро-турских ратова, показало се одавно као узалудан посао.
Емиграције из Мезије, још од сеобе Дакоромана, потоњих „Влаја“ на староседелачко „фетиво“ приморје (вратили се „на своје“ у 19. веку из Црне Горе и Херцеговине  – Карађорђе, Ненадовићи и екипа, а потом и Јово Капичић) одувек су биле реакција на терор и ратове, јер нико нормалан без велике невоље не напушта рај на земљи. Податак да је „… у Србији, број Срба смањен у односу на 1991. за 400 000 хиљада. А  …  у Србију, из бивших федералних јединица, избегло преко 500 000 Срба, ….па би у Србији, да није било избеглих и прогнаних , број Срба био мањи за целих 900 000.“ [v]зорно показује величину како Слободана Милошевића тако и постпетооктобарских владара и размере наше невоље. Но, још од титоистичког терора имамо негативну селекцију исељавањем најпркоснијих, вековима карактеристичну за Црну Гору и Далмацију уопште, и у Шумадији. Какви остају, показује податак да „80% Срба у САД раде посао високообразованих“ и проста чињеница да сви школујемо децу за занимања која нису ограничена српским језиком и инсистирамо на учењу страних језика.
 
Поморци, трговци, кириџије
 
Осим војника-најамника (serva) ово су најилирскија занимања, о чему зорно сведочи и број породица чија је крсна слава свети Никола. Илири су тукли Римљане у поморским ратовима, били злогласни гусари. Власи су сточари, сезонски полуномади са слободом кретања, па данашња склоност са-обраћајним делатностима (од камиона до делатности преко интернета) није чудна. Појам срблин је у феудалним хрватским повељама највероватније означавао трговачки сталеж, у сваком случају особе са слободом кретања, тако да се „име Серб“ не може тумачити једино појмом најамник (serv).
 
Поморци
 
За Србе најдословније важи изрека ”NAVIGARE NECESSE – VIVERE NON NECCESE (Пловити је нужно – живети није нужно). Периоди наше пропасти се најочитије могу дефинисати као периоди кад нам је забрањена пловидба (као данас нпр.)
Прво, а најтише, што указује на утемељеност заверолошких теорија, „тијеком транзиције“ су нестали поморски гиганти и бродоградилишта. Начин на који је „појела маца“ преко 20 прекоокеанских бродова Которске Југооцеаније и сличан број Барске Прекоморске пловидбе, како је непримећено, уз чудне изненадне смрти директора, нестао гигант са највећим теретним бродовима, Беоплов, како нам пред очима нестају ЈРБ и Београдско багерско, како се затварају велике речне луке за мање морске бродове и бројна чувена бродоградилишта, док сви брину бригу Максија и осталих транге франге марифетлука, итекако указује на веома езотеричан систем преображаја нације (становништва) од самоодрживе и самосталне скупине у апсолутно економски и политички зависну. Жалим што не могу да вам прикажем, јер је и мојих пет полусатних докуметарних емисија о пропасти Југооцеаније такође „појела маца“ (заједно са још 45 на разне сличне „шкакљиве“ теме).
Разлог зашто није било галаме у јавности је што су морнари и лађари иначе „невидљиви“ у својим срединама (јер плове којекуде), сем ако се не затекнете у бокешкој кафани зими кад се врате с брода (па вас затрпају са турама пића). Шта је некада значило за све дућанџије, кафеџије, сељаке, уметнике а поготово порезнике Боке кад се по стотињак морнара сваких месец дана искрца у своје мало мисто (са мање становника од најмањих села у Војводини и Шумадији) са шестомесечном надницом (тада најмање 3000 долара па пута 6 сваки) требало би да схвате и особе, фах идиоти  са „инџињерском логиком“ попут градоначелника нам. Нешто је мање приметна била успешна социјализација лоших ђака присиљених да заврше бродарсксе школе у милионском Београду или Новом Саду. Данас такви момци могу да постану једино криминалци.
Следећа вест[vi] показаће вам како је данас кад немамо наших бродова: „Поморци су на грчком броду од јула и добили су само једну плату, па тренутно дуг по особи износи око 3.500 еура.“ С обзиром да је вест негде с краја године испада да је плата поморца данас само око 1000 евра (!?) “ Ово није први случај да се црногорски поморци нађу у ситуацији да им се не исплате зараде. Недавно је група од петнаест црногорских помораца била заробљена у албанској луци Драч, након што су одбили да иду кућама без исплаћених зарада.“
Хрватска годинама муку мучи да задржи своја изразито конкурентна бродоградилишта у државном власништву, јер је понуда потенцијалних купаца, махом шпекулантских фондова  у време економске кризе слаба, па су цене које је могуће постићи бесмислено ниске. Узалуд, ЕУ је пресудила – морају бити приватизована по сваку цену. Џабе вишемесечне демонстрације и штрајкови „диљем“ Далмације.
Од свих самозаборава српских традиција, најизраженији је самозаборав поморске и лађарске уопште. Да кренемо отпозади:
–        Просперитет СФРЈ се базирао највише на чињеници да је изразито предимензионирана  ратна морнарица сматрана за јужно крило НАТО пакта. Из сличног разлога се данас Милу, најбољем Титином ученику, све гледа кроз прсте. Наиме црногорска морнарица је, на ужас Хрвата, Албанаца па и Италијана, предвиђена као посада великог командног брода за контролу Отрантских врата. Да ли треба посебно да наглашавам да о овом у јавним гласилима Илирика „ни мукајет“, што би реко друг Басара.
–        Сви градови приморја („укључујући„) и (најмедитеранскији по духу –) Београд, имали су бар по једну велику трговачку поморску компанију, а сви градови нашег Панонског приобаља теретну речну флоту и бродоградилишта.
–        СР Црна Гора, она  убога република вечно на сиси фонда за развој неразвијених је, уз Словенију, била једина република са девизним суфицитом због поморских компанија и бродоремонта у Бијелој. Тиват (оно месташце где је био ремонтни завод флоте ЈНА)  је, уз Марибор, био општина са највећим просечним платама.
–        Просперитет краљевина Југославије и Србије се базирао и на сразмерно огромној трговачкој речној флоти, некада такође импресивна бела путничка флота након рата је нестала и никад није обновљена.
–        Војводину су „посрбили“ шајкаши – аустријска речна погранична морнарица у рату, у миру лађари.  
–        Шта рећи за народ који не баштини адмирале, осниваче руске и Црноморске и Балтичке флоте, адмирала шпанске армаде, тада највеће поморске силе, ни два заповедна адмирала арапске флоте у време најезди у 11. веку – Дубровчанина и Которанина… Који појма нема да су Гарибалдијеву флоту укључујући и адмирале чинили искључиво Бокељи, углавном православни, јер су италијански поморци били из племићких породица, па нису били револуционарно орјентисани. Чија деца не уче у школи да су најбржи трговачки бродови на свету пар векова били Бокешки и Дубровачки шамбек. И појма немају о највећој поморској битци свих времена у којој су значајан део Млетачке флоте чинили наши бродови а на другој страни били наши веслачи. Не знају чак ни главни узрок зашто цар Душан није постао ромејски цар како је планирао (није успео да сагради флоту).
 
Трговци
 
Трговце треба разликовати од (Томићевих) некадашњих дућанџија и садашњих корпорацијских велепродаја и мегамаркета. Делатност потоњих не произилази из једнаких шанси за све, приступности трговачких путева и слободи тржишта, већ обрнуто, на малим (једини дућан у селу) и великим монополима и балванима на путевима. Главни трговачки пут – Европа-Индија, затворен је за смртнике већ више од века и морем и копном, због бројних ратова, нестабилности и царинских баријера које некада нису постојале у земљама успут, па о слободној трговини и тржишту могу да говоре једино експерти, опсенари типа Борис Беговић.
Ситносопственичка (што би се модерно рекло-средњекласна) цивилизација левантинског типа, описана у делима Борисава Станковића, експресно је нестала из Врања, Призрена, Ниша, Скопља, Битоле и осталих стецишта правих трговаца након што су колонијалне силе покориле арапске земље и Индију, монополишући светску трговину и пресекавши трговачке путеве. Још увек опстаје једино у арапским земљама и донекле у Грчкој и Турској. Западномедитеранска – јадранска варијанта исте нестала је раније, продором Аустрије у Далмацију и Босну. Последњи издисај била је скорашња економска пропаст Трста, након распада Југославије. Као што се не зна, тај град је напустило више од 60 000 становника, бивших ситних трговаца и занатлија, па данас можете да купите будзашто одличне станове са погледом на море. Поетском правдом, ово „мало мисто“ које су у 19. веку у велеград преобразили управо Срби, бокешки православни трговци и поморци, поново се насељава Србима привученим јефтиним некретнинама из пар  села источне Србије.
Прекид трговачких путева и слободе кретања (не само ратови и погибељи)  проузроковао је пропаст српског народа библијских размера у 20. веку и моралну и идентитетску деградацију и осипање.
Завладао је дућанџијски, ћифтински „крадуцкајући“,  супротан менталитету правих трговаца (оних што се упуте на магарцима, камилама или бродовима у непознато).  Мишковићи су потиснули  капетан Мише.
 
Кириџије
 
Да ли сте приметили да камионџија и власника аутобуса има несразмерно много баш у некада кириџијским крајевима? (Кириџије су особе које су за накнаду превозиле робу преко планинских масива без путева). Санџак и Стари Влах, Романија и сл. Бројност камионџијског и „аутобусџијског“ лобија утицала је да се економски далеко рационалнији жељезнички превоз тотално запусти. Но, и њима је дошао крај. Незапажено, као и пропаст бродара, прошла је и монополизација камионског превоза давањем послова страним великим компанијама (Клацка и сл) чиме су домаћи појединачни превозници уништени.  Све у духу (домаћим камионџијама недоступног) „слободног тржишта“ и неолиберализма. Још један економски одржив слој становништва је уништен.
 
Учењаци, уметници и спортисти и остали servi
 
 
У Србији постоји низ катедри које, парама домаћих пореских обвезника,  школују стручњаке искључиво за потребе страних развијених земаља. Легендарни електротехнички факултет у Београду нпр.  На први поглед то је бацање пара, али у контексту њихових „дознака“ биће пре да је и то још једна генијална варијанта преживљавања већинског паразитског становништва Србије. 
Спортисти, гладијатори су софистицирана верзија некадашњих најамника страних војсци по којима бејасмо чувени још од римског вакта. Уласком у НАТО пакт придружују им се и прави ратници.
Врста најамника у експанзији је и све бројније административно особље меке империје ЕУ. Знатан број београдских породица живи од разних европских институција већ сада. Искуства из СФРЈ и углавном солидна знања језика чине да се наши људи показују као успешнији бирократе и техноменаџери – средњи и нижи управљачки слој од Естонаца, Мађара, Словака или Албанаца. Овоме доприноси и језичка (народносна) солидарност између припадника Илирских нација које су нетом пуцале једни на друге у минулом грађанском рату. Ни ово није ништа ново. У Отоманској империји наши људи су били везири, амбасадори и остало управљачко особље до те мере да Турци кажу у шали да нису Срби били под њима, већ Турци под Србима. ЕУ је, додуше, сличнија Хабзбуршкој империји јер високе управљачке функције ипак нису доступне потчињеним малим народима. Србин/Хрват не може бити велики везир.
 Врхунски уметници, презрени у својим паланкама, најдрастичнији су пример системске производње апартида од најталентованијих у нацији. Какве Марина Абрамовић има копче са данашњим ригидним срБским или дукљанским идентитетом?
 
Ни патриотизам ни национализам
 
Оваква социјална стратификација вишеструко је повољна за неговање паразитског менталитета, друштвеног status quoи негативне селекције.  Најбруталнији пример је данашња међународно призната држава Црна Гора, која је, супротно свим међународним и пре свега етичким нормама, уставно избацила потомке својих печалбара из Устава и права на држављанство изједначивши их статусно са азилантима из Африке. С обзиром да је “ …држава () посјед, ништа више и ништа мање“[vii] реч је о најобичнијој отимачини. Потомци непредузимљивих, ретардираних и неспособних једноставно су отели имовину рођака који су их вековима прехрањивали[viii] „ништа више и ништа мање„.
Држављанство Црне Горе не могу да добију Мила Јововић или Марина Абрамовић, јер привилеговани пријем по пореклу није предвиђен, као што је у свим цивилизованим државама, али лако добијају особе са потерница Шинаватра, Џајић или Насер Кељменди, као заслужни грађани.
Због оваквог односа паразитске и само елементарно одрживе већине према својој „здравој економској бази“, патриотизам и солидарност, због којих се новац усмерава кући,јер других рационалних разлога нема, све више се претвара у мазохизам. Да нема ове „баналности“ Ђинђићев (наравно несхваћен) концепт патриотизма успешних, интегрисаних у глобалне системе, у свету у ком националне државе нестају, био би заиста здрава основа.  Овако, јасан је тренд да ће печалбари, попут Новака Ђоковића, све више преусмеравати своје „дознаке“ у бесцаринске рајеве. 
С друге стране, паразитска већина (навикли да им шљива сама пада у крило) још дуго неће бити толико егзистенцијално угрожена да би се понукала да озбиљније реорганизује своју заједницу – нацију, па би с те стране Ђинђићева процена да не треба играти на карту национализма, била тачна. (Напомињем да је Ђинђић једини који је у данашње време користио термин национализам у изворном значењу попут моје маленкости).Но, могуће је да ће сасвим изгледно смањивање дознака из иностранства и потпуна пропаст самосталних занимања у блиској будућности покренути.

[i] О томе,  између осталог, прочитајте у  Кроули „Поморска царства“
[iv] О чем писах у „Аскурђели прве и друге Србије“ http://branali.blogspot.com/2012/12/blog-post_25.html
 
[viii] О чем писах у “Ничија Земља“  http://branali.blogspot.com/2011/03/2007.html
Advertisements

4 mišljenja na „Бранимир Марковић АСКУРЂЕЛИ ТРЕЋЕ СРБИЈЕ

  1. odlican tekst, vredan komentara… ipak, kako sam na putu, ostace za neki drugi put, uz samo jednu primedbu, koju smatram vaznom za ovaj trenutak, hocu reci za odmah… slobode nema bez ekonomske slobode, to zna svako od nas… mislim, svi smo jednom odlazili od oca i majke, doduse, neki idu tek u cetrdesetim, ali ipak kad tad shvate i osete sta je to prava sloboda… dakle, tako je i sa drzavom… da bi srbila bila slobodna, mora da bude, pre svega, ekonomski nezavisna… e, to djindjic nije bas najbolje shvatao, jer je, bez i senke sumnje, dopustio da postepeno upadamo u duznicko ropstvo, da gasimo sopstveni finansijski sistem i proizvodnju…

    Sviđa mi se

    • није јер је био идеалиста како си сам приметио..па се уздао у патриотизам .. и то чији? Делевићки сличних..и прерано отписао националне државе, али у то време је тако свима изгледало.

      Sviđa mi se

  2. ako je ovo tačno?!:““ Девизне дознаке из дијаспоре у Србији 5,5 милијарди долара годишње.“

    Sviđa mi se

  3. Povratni ping: Драгослав Павков: Пролетери – 3 | P R E V R A T

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s