Драгослав Павков: Пред зидом

Историја из које се не извуку поуке, по правилу се понавља као фарса. Србија и њени лојални грађани данас су по ко зна који пут статисти у фарси…
Недавно сам написао два текста на тему „Војводине“, под називом „Филозофија деструкције“; нико од оних који прате prevrat.com није их пренео, па помислих – биће да су предугачки. Узех да их скратим, да направим „два у један“, скраћену верзију послах „патриотским“ сајтовима са којима сарађујем и – ништа: Ни од ког’ ни абера. Прочитах поново све што сам натруковао, рекох – можда је писаније неписмено, испод нивоа угледних портала – ма јок море, кад им је одговарала тема – објављивали су ми много неписменије, у афекту писане текстове… Дакле, о чему се ради? Као што рекох – тема није довољно атрактивна. Војводина (више) није довољно атрактивна за Српство и Србију.
Тако да слободно можемо рећи – Војводина се данас налази у ниском старту за издвајање из састава Србије; и то не зато што перјанице одбране Српства нису нашли за сходно да објаве нека моја писанија, већ зато јер им до Војводине у саставу Србије није ни стало. Стало им је једино до тога да сутра могу да кажу: Јесам ли вам рекао!
Само пар текстова других аутора довољно је за илустрацију приче о томе како се српска Војводина брани на погрешан начин. Душан Ковачев, аутор који врло добро познаје војвођанске прилике – одговорио је на текст у коме се извештава о томе како је неки чиновник „Владе Војводине“ у Трсту, на скупу о енергији из биомасе рекламирао ту покрајину и њене потенцијале за прихватање страних инвестиција. Што наравно није забрањено, али је штетно јер се у Душановом тексту напада  функционер који (у складу са својим скромним капацитетима) покушава да о делу Србије каже неку лепу реч. Дакле, Бранислав Бугарски се напада по принципу „знам човека“.
У тексту Душана Ковачева није могуће пронаћи чињенице које демантују тврдње Бугарског да је „je Vojvodina najrazvijeniji deo Srbije koji daje 40 procenata bruto društvenog proizvoda, 40 procenata od celokupnog izvoza, a oko 40 odsto ukupnih stranih ulaganja na teritoriji Srbije plasirano je u Vojvodini.Из текста објављеног на сајту Фонда Слободан Јовановић види се једино да Србији нико не брани да Војводини даје и више од седам одсто буџета Србије, колико јој као минималну суму опредељује Устав. 
Сад, неко злонамеран могао би да се упита: Па стварно, зашто Србија својој северној покрајини не даје више? Одговор се вероватно крије у чињеници да покрајина и не конкурише са пројектима на основу којих би јој била одобрена средства већа од обавезних 7%… Али, то очигледно нема ко да напише, нити има коме. 
Српски аналитичари (и „патриотски“ политичари) се такмиче у томе ко ће смислити крупнију реч, ко ће што одвратније окарактерисати људе који врше власт у Војводини (а ни у највећим деспотијама народ не воли када му неко са стране ружи „његову“ власт), уместо да се баве очигледним и доказивим чињеницама које кажу да:
1.       Војвођанери све више уозбиљавају  причу, по моделу примењеном у Словенији и Хрватској пре двадесетак година. И у то време, „српски“ аналитичари, политичари и „интелектуалци“ су тамбурали о бечким коњушарима, пургерима и дудекима који су способни само да кољу нејач и који ће се разбежати чим виде првог брадоњу са камом у зубима. Као што је познато све су испромашивали, коњушари су одавно на европским јаслама, а „војска“ којом су командовали подофицири Легије странаца, аутопревозници и шверцери „Баделовог“ коњака – није победила ЈНА (и њене школоване генерале) али је као и свака друга герила – победила тако што није дозволила да буде уништена. Јесу ли Срби ишта научили из историје којој су живи сведоци? Јок море… И даље причају приче које их амнестирају за нерад, глупост и задртост: Цео свет се уротио против Срба јер они имају косовски мит, светосавље и налазе се на „западу истока и истоку запада“…
2.    Војвођанерска мантра о „седам посто“ служи да бирачима са територије Војводине оправда све злоупотребе, крађе и проневере конкретног новца из буџета Србије, који се некако, финансијским инжењерингом, са рачуна ИВ Војводине преселио на рачуне Развојне банке Војводине, Фонда за развој Војводине и других фантомских организација направљеним да послуже као подршка „новим пројектима“, са којих су се ти сасвим конкретни „новци“ преселили на приватне рачуне моћника – политичара и „предузетника“ који им финансирају кампање.
3.    Државне субвенције у области пољопривреде (не „војвођанске“ већ оне које из буџета издваја Србија) се деле по начелу „… ти си крао и нама си дао…“. Значи, новац које Министарство пољопривреде Владе Србије опредељује за субвенционисање пољопривредне производње дели се између регистрованих пољопривредних произвођача, покрајинске врхушке и мини  тајкуна – паора блиским партократији на власти, којих има у сваком војвођанском селу. Оно што је најзанимљивије, за те људе идеологија никад није била препрека за „сналажење“; тако је сасвим могуће да за истим столом, пензију деде удбаша крцкају баба – ћерка фолксдојчера, отац бивши директор друштвене фирме постављен са листе СПС, син – петооктобарски револуционар и унук – православни талибан који чека својих пет минута, како би Србију повео у славни средњи век. И сви су у праву, јер – од нечега се мора жив(ј)ети.
У остатку Србије о војвођанском аутономаштву и сепаратизму постоји стереотип који каже да су староседеоци Срби, потомци Стеријине Феме и „родољубаца“ ти којима је тесно у српској кожи, који хрле у Европу не питајући за цену. Што је ужасна грешка  која нема много везе с’ мозгом. 
Потомци „дођоша“ из „осме офанзиве“ су ти којима недостаје власт над другим Србима да би били срећни и задовољни. Реч је о људима који су Војводину доживели као ратни плен и компензацију за страхоте које су доживели њихови преци – жртве злочиначке НДХ. То су махом људи који су дубоко несрећни ако немају власт; до сутра бих могао да набрајам примерке који јавно, јасно и гласно поручују да је „Србија земља Цигана која са њима нема никакве везе… Ако Србији њихове услуге (у органима власти) не требају, они су кол’ко сутра спремни да се јаве у било коју амбасаду и затраже исељење; угроженост њихових права (на власт) у Србији се подразумева као кључни разлог за исељење.“ И тако даље. 
Уз неколицину потомака бораца испод Јорган-планине, ратних комесара „петнаест војвођанских (папирнатих) бригада које су своју крв проливале широм некадашње заједничке домовине“, бораца из сремачких винских подрума који су ратне страхоте осетили тек по доласку у Босну ’43. а до тада им је највећи проблем био несташица квасца па су шунку и кулен морали да једу без ‘леба… 
Не сумњам да ће многи рећи како није време за отварање српско-српских фронтова, али за то није време никада… Значи ли то да ћемо се до века лагати и измишљати непријатеље међу људима које објективно за нас није брига, само да бисмо одржали лажно и једнострано братство? Није ли коначно дошло време да се „попу каже – поп, а бобу – боб? Да се Срби суоче са чињеницом да је Србија увек, и преко својих могућности помагала све напоре прекограничних Срба да остану своји на своме, а да је заузврат од истих тих Срба редовно добијала увреде, стереотипе, а однедавно и отворено непријатељство у виду „борбе за аутономну Војводину“.
 Да су се на Великој народној скупштини у Новом Саду новембра 1918. Срби са територије данашње Војводине (и Барање која се тридесетак година касније волшебно нашла у Хрватској, где никада раније није била, а што војвођанерима ни мало не смета) акламацијом присајединили Краљевини Србији, а сви остали Срби, заједно са дојучерашњим прогонитељима – Хрватима и Турцима „држави Срба, Хрвата и Словенаца“… 
Што ће рећи да су преци данашњих  „аутономаша“ и перјаница војвођанске „посебности“, у време када су имали могућност да бирају – изабрали душмане за браћу, вероватно због сличног менталитета и у покушају да им се додворе; што им се убрзо осветило, чим су Хрвати и њихово „цвеће“ добили државу и право да кољу „иновјерне“. 
Сто година касније историја се поновила, иста дружина је починила једини геноцид у хелсиншкој Европи, а српским „европејцима“ – дођошким покондиреним тиквама још није јасно с ким имају посла, и опет се нариче за чињеницом како Хрвати одоше у Европу без њих, остављених међу дивљим србијанцима (од којих су сви побегли) и „сланинарима“.
Из изнетог је очигледно да српска интелектуална елита и политичка менажерија понавља грешке из прошлости, што ће, ако се с тим не прекине довести до већ виђеног резултата. Разлог томе је владавина лажних и наметнутих ауторитета, људи са дипломама купљеним на бувљаку. Још већи проблем су они задрти, који у животу и јесу научили нешто, али који научено не умеју да примене; њима је једино важно да су „увек у праву“, никаква одговорност их не занима… Они би да одговорност за евентуално лоше резултате неке активности преузму други, док би заслуге (ако испадне добро) наравно припале идеолозима, тј. њима. То не може, никада није могло и неће да може ни у будуће. Они који мисле да ипак може, својим упорним инсистирањем само  доказују познату да нема веће будале од школоване будале.
Сви који осећају да су државни интерес у Војводини и територијална  целовитост Србије угрожени морају да победе личне суревњивости и анимозитете и стану у један фронт у коме ће свако да ради оно што најбоље зна. Историчари да на основу проверљивих података објасне генезу неспорне војвођанске посебности у односу на остатак Србије… Економисти да сачине стварну слику војвођанске „развијености“ и супериорности у односу на остатак Србије; уз упоређење цена производа које војвођанска привреда може да понуди са ценама конкуренције… И да објаве тужну истину која каже да Војводина осим земљишта, јефтине радне снаге и инфраструктуре нема ништа што би у ЕУ занимало било кога; да је план сецесиониста продаја ресурса странцима (наравно уз одговарајући знак пажње за овлашћеног продавца), а да бираче лажу причама о уваљивању на европски казан. Уз навођење примера земаља из окружења које су поступиле на идентичан начин, а данас њихови грађани, поносни „еуропљани“ за „црвену“ мешају бетон или раде на пољима у околини Пожаревца – код србијанаца „од којих су сви побегли“…
Политиколози и социолози да објасне узроке српско-српских подела и предложе модел новог националног договора… Оперативци да операционализују договорено и организују наступ према унутра, као и према међународном фактору који се ни у ком случају не сме занемарити као небитан и периферан. А „пешадија“ – на лепљење плаката, обезбеђење скупова, изолацију провокатора, прикупљање прилога, итд.
Ако се ни овог пута не дозовемо памети него наставимо са јаловим прстоблудом по порталима, лоше нам се пише;  или је „Београдски пашалук“ стварно права мера Србије?!

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s