Драгослав Павков: Филозофија деструкције – део други



Из првог дела овог писанија, сваком добронамерном читаоцу јасно је да невиних нема, да свако од нас носи свој део одговорности за стање у коме се земља налази. Ерозија јавног морала и пристанак на наметнути систем вредности где се рецимо, обична порнографија са отвореним нуђењем сексуалних услуга у замену за новац – проглашава за естраду а ова за област културе,  довели су до тога да се суштина сваког национализма – родољубље и брига за национални (државни) интерес  проглашавају за фашизам, анахроно и ретроградно, док се  изопачености и скаредности сваке врсте – од отвореног заступања страних и за Србију штетних интереса до хомосексуализма (и сличних изама) за друштвено пожељно и „европско“ понашање.

Суверенитет кога је режим Слободана Милошевића грчевито чувао као  последњу тачку ослонца (након што је проћердао све остале), постпетооктобарски властодршци су поклонили за „тепсију рибе“, тј. у замену за прескупе и непотребне кредите, који су углавном употребљени – не за покретање производње и отварање нових радних места, већ за отплату „старих“ кредита које је још у Брозово време дизала покојна Федерација.

Посебно је интересантна  прича са дуговима које је направила некадашња САП Косово; пошто је реч о административној јединици у саставу Републике Србије, Србија се и дан-данас уредно задужује да би отплаћивала дугове Трепче, ТЕ Обилић и других великих дужника са тих простора, а власти нове „државе“ се уопште не буне… Али, шта је ту чудно ако се зна за податак да је све до краја  ’93. године, у време када је  „војска“ бившег потпуковника ЈНА Халиловић Сефера, широм Босне и Херцеговине починила најтеже злочине према својим суграђанима – Србима, његова супруга уредно у Пријепољу (Рашка област, Србија…), у филијали Поште  дизала пензију коју му је за минули рад уплаћивало Министарство одбране СРЈ?

Друго на шта су спискане иностране донације и кредити, су отварање државних агенција, државна „подршка“ за оснивање „ташна-машна“ бироа и консалтинг кућа, за сумануто и предимензионирано запошљавање страначких војника и „повезаних лица“ у државним институцијама и јавним предузећима. Зато смо данас у гротексној ситуацији да  већина породица преживљава од дознака запослених „код државе“, од помоћи рођака из иностранства или од рада „на црно“. 
Ситуација се у нијансама разликује  од региона до региона, али основни проблем је свуда исти: Нема пројеката за отварање нових радних места и упошљавање нових пореских обвезника, јер држава нема стратегију развоја. На политичкој сцени се смењују ликови које страначки програми и предизборна обећања не обавезују; они који су се до јуче клели у вечну љубав са сва четири стуба „српске политике“ данас, очију разрогачених у чуду – гледају како им четнички војвода испред носа одводи најбољу „миражџинку“ – бароницу Ештон. 

„Војвођанско питање“ је врло комплексно, а канцер који се шири  севером  већ је отворио дубоке ране у  општинама у којима живи значајан број Мађара; скоро да не прође дан да медији попут Радија 021, аутономија-инфо, Дневник или Мађар-Со  не известе о „етнички мотивисаном насиљу“ или о „непријатностима које свакодневно доживљавају припадници националних мањина“. Када се помене Темерин, прва асоцијација коју човек добије није неко културно „дешавање“, рекорд у производњи неке вредности или спортски успех, него: „Аха, то је оно где Срби туку Мађаре (или обратно)…“
Оно што је (старо)ново у целој причи, то је да се коначно успева у цео каламбур увући и до јуче за препуцавања незаинтересована и Србији лојална словачка мањина; наиме, непозната лица су недавно са фасаде „Словачког културног центра“ у Новом Саду скинули и полупали таблу са натписом. Скоро исто дакле – што је својевремено пред ТВ камерама државне телевизије учинио Ненад Чанак. Различитост се састоји у томе, да је у случају Словачког културног центра починилац непознат свима изузев  моћних свезнадара Дине и Недима (који „знају“ да су таблу разбили „српски клерофашисти и десничари“), па се органи правне државе поломише да ухапсе било кога како би умирили гнев НВО-праведника, док се починилац вандализма према имовини Јавног сервиса европске Србије итекако зна, али се на тај вандализам гледа као на локалпатриЈотску активност, скоро као на „пушку па у Фрушку“. 
Дакле, на делу су двоструки стандарди, а где владају  двоструки стандарди – институције служе као социјалне установе, док је право – топузина у руци (тренутно) јачега. 
Значи, један ниво на коме су давно отпочета непријатељства између већинске, интегралистичке Србије и мањинске „аутономашке“ војвођанске олигархије је – изазивање етничких анимозитета и стално одржавање тензија.  А тензије је лако одржавати у земљи где не владају закони него се заинтересовани центри моћи договарају о томе да ли и како гонити криминалце, насилнике, вандале… 

Други ниво на коме се изазива анимозитет према Србији је социјално-економски ниво. Као што је познато, привреда у Србији практично не постоји. Наравно, ако под привредом подразумевамо субјекте који производе неку материјалну вредност… У таквој ситуацији, ако је још увек живо сећање на предратне године када је САП Војводина  имала бољу упосленост становништва него Хрватска, плате у рангу словеначких, из „ПИК-ова“ и прехрамбене индустрије тутњали возови и шлепери на све четири стране света – сасвим је реално за очекивати да ће се они који су све то изгубили, дакле – грађани питати: Зашто је до тога дошло, је ли баш морало тако и ко је за то крив?
Одговор на та питања имају к’о запета пушка спремни 
-Ненад Чанак – дете комунистичких функционера које од праве школе има једино средњу музичку, док је све остало „посвршавао“ на брк заслужног тате академика и маме професорке универзитета, скандал – мајстор, кафански шибаџија, пијанац  и хедониста, познатији по вожњи моторних санки у поло мајици и паду са мотоцикла након којег је постао инвалид него по политичким подухватима;
-његов бивши таст и гуру који га је својевремено и лансирао у политикантску орбиту – Живан Берисављевић, борац испод Јорган-планине и фрушкогорских винских подрума , који хронично фрустриран  при сусретима са „правим“ партизанима попут личких, босанских и црногорских колега једини смисао живота види у владању. Здружен са метузалемом  
-Петром Матићем – Дулом, он двадесет година после званичне пропасти комунизма на овим просторима, и данас организује комитете, дели директиве и смернице, сазива конвенције;
-Динко Грухоњић и Недим Сејдиновић – „војвођани са дна каце“, први дојучерашњи Бањалучанин, други Тузлак… Узевши у обзир тегобе које поменути двојац према сопственим текстовима преживљава у непријатељском окружењу,сваки нормалан човек би се морао запитати шта то ову двојицу босанских муслимана спречава да се врате у родни крај или одселе у неку земљу која би им била склонија? Зашто истрајавају међу људима које углавном мрзе или барем презиру? Одговор је једноставан: Велике паре и утицај. Обојица „антифашиста“ су на платном списку страних фондација. Динко Грухоњић је без иједног истраживачког текста, репортаже или важног интервјуа постао новинарски гуру, оснивач и председник такозваног „Независног друштва новинара Војводине“. Као такав, добио је лукративно место на новосадском Филозофском факултету и место шефа дописништва агенције Бета које осим територије Војводине покрива и источни део Хрватске. Чуди ли онда било кога што се из тих крајева о Србима чују искључиво лоше вести? Место дописника Радија Дојче Веле служи само као покриће за девизне дознаке; на тој станици имају довољно правих новинара док Грухоњићево „умеће“ користе само повремено, када им закажу озбиљније антисрпске прангије;
-Јања Беч-Нојман – „геноцидолошкиња“ са завршеним технолошким факултетом и два доктората из области које немају никакве везе са њеном струком. Код ове „боркиње“ је занимљиво да је први докторат на тему геноцида одбранила у сред престонице државе која се у последњих седамдесет година потрудила да изврши два злочина библијских размера које многи називају геноцидом над сопственим становништвом, а други на исту тему на славном Кембриџу – на коме докторирају или много паметни, или много богати људи. Ако пођемо од претпоставке да је другарица Беч-Нојман бивши комунистички функционер САП Војводине (па није имала шансе да се обогати), остаје солуција да је реч о веома паметној особи. Која такође живи од дознака из иностранства…
И многи други.

Шта је дакле повезница између ових људи са различитим биографијама, шароликог образовања и порекла?
Одговор је: Власт.

Да је неким чудом опстала Титина СФРЈ и у њој САП Војводина, Ненад Чанак би врло лепо живео на начин како је навикао од раног детињства: Ни бриге ни памети. Путовао би по иностранству, дивљао улицама „свог града“(тата му био градоначелник), комитет би му нашао неку заветрину где би био саветник, представник или нешто слично, мењао би службена кола као спонзоруше, у заслуженој пензији писао би мемоаре.
Жика „Берија“ и „Дуле“ би обилазили партизанске прославе и „евоцирали успомене“, тамо би их гостили и клањали им се, само повремено, кад баш нема другог начина – подигли би телефонску слушалицу да запосле неког „нашег“, код ових који су им дужни до гроба. И чували би тековине револуције у којој су сломили кичму великосрпској хегемонији, Начертанију и Меморандуму.
Дино и Недим би по националном кључу (у Војводини смо увек имали дефицит другова Муслимана) позавршавали факултете за какве у родној Босни нису ни знали да постоје, Жика и Дуле би их углавили у Дневник, РТВ, или неки војвођански институт на коме би бројали шлипере и шине које су аустроугари оставили током бежаније 1918. а Срби их тридесет година касније демонтирали и поклонили – братској Албанији. Или млинове и фабрике које су фашистички Срби такође демонтирали и одвезли у – Босну…
Јања Беч-Нојман би крцкала „заслужену“ функционерску пензију, суботом поподне би ишла на шампите и баклаве, геноцидом би се бавили стручњаци, а Срби не би ни знали да их другарица Јања мрзи…

Али не даде им се, када им се учинило да су све послове позавршавали, да су се сви намирили на рачун Срба и њихове кукавне републике „под старатељством“ – појавио се неки Слоба Милошевић и рекао: Нико не сме да вас бије… Нико не сме да бије народ!
А онда је ђаво дошао по своје… 
Људи попут наведених шовиниста и аутошовиниста, да би функционисали – морају да имају непријатеља. Они су га нашли у српском национализму, идеологији за коју су мислили да је покопана у словеначким  јамама и оклеветаној емиграцији. Братство и јединство какво су им индуковали Стари, Лека, Ђидо и Бевц могло је да функционише само под условом да над њим бдију прекаљени и у биткама са фашизмом проверени кадрови попут њих – чувара револуционарног пламена. Суочавање са чињеницом да су због лоших одлука волунтаристичких руководилаца-демагога, који су планирали и доносили стратегије развоја, петољетке и реформе – оштећени сви (углавном) подједнако, грађанима би указало на кривце за пад квалитета живота, угледа земље, итд… Указало би на људе попут Неше, Жике, Дула; то се морало спречити по сваку цену. Ради тога, постало је неопходно обележити жртвеног јарца и гнев јавности усмерити ка њему. 

Двадесет година од почетка приватизације, војвођанери дрече како их Србија пљачка, како нико неће да инвестира у Војводини јер се све одлуке доносе у Београду.  Притом, када почнемо набрајати све намештене аукције и тендере, све поништене приватизације и тешке мућке попут доношење ад хок закона (за једнократну употребу) – увек некако долазимо до резултата да нема људи са територије  остатка Србије који су омастили брке у Војводини. Што никако не значи да су „србијански“ лопови нешто поштенији од „пречанских“, већ значи да су као и све мафије стриктно поделили интересне сфере; по принципу: Знаш ме – знам те, не дирам те – не дирај ме…

Што на крају доводи до закључка, који гласи: Цела Србија је жртва удружене политичко – тајкунске завере. Приче о инвестицијама што чекају у ниском старту одмах ту код Сегедина које милују аутономашке уши, шупље су и много пута су прежвакане после петог октобра. Ако сви они који су помагали ДОС-у да сруши Милошевића нису нашли за сходно да са својим пријатељима, савезницима и клијентима подигну привреду Србије уназађену санкцијама, него су за услуге које су пружили испоставили списак најатрактивнијих привредних субјеката (дуванска индустрија, цементаре, пиваре…) који им имају бити продати по цени коју сами одреде – зашто било ко од аутономашких политиканата вређа интелигенцију сопствених симпатизера када тврди да ће се неки њихови „пријатељи“ понашати друкчије? Да ће спонзори отцепљења Војводине, према њој применити други модел понашања а не исти онај постпетооктобарски – дали смо вам паре да се изборите за самосталност, сад ћете ви нама дати оно за шта смо ми заинтересовани… Зато, јер (исправно) рачунају на инфантилност и кокошију меморију масе.
Бирачи који гласају на изборима у Србији су углавном инфантилни јер је из досадашњих искустава са изборним процесима јасно да по правилу гласају за онога за кога су сигурни да лаже, али мисле да нико не може да лаже толико безочно, него иза тога мора да стоји нека велика истина или барем светска завера која ће (овог пута) добро испасти за њих. Приче о куповини гласова за десет евра или десну патику (друга се добије када бирач у изборном штабу одређене странке документује да је гласао баш за њу) у свакој држави  свесних грађана изазвале би неверицу и спрдњу… Не и у Србији (са Војводином) где се људи искрено чуде шта вам по питању тога није јасно? Због чега неко не би у џеп смотао „црвену“, када је ионако свеједно ко ће победити, кад се политичари ионако договоре о подели плена? Не у Србији (са Војводином) где је могуће да на изборе изађе странка која као носиоца листе нема да истакне никога другог него свог председника – осумњиченог за посредовање у корупцији, већ и да се иста странка након избора одлучујуће пита о саставу нове Владе… И тако даље.

Не спорим право политичара попут Неше Чанка или Ивице Дачића да на свом имиџу раде  онако како мисле да им највише користи… Оспоравам право грађанима да за такве примерке гласају, а одмах након избора ударају у кукњаву како су „сви исти“, како су склони злоупотребама, корупцији и непотизму! Јер, након двадесетогодишњих искустава у вишестраначју, данас не постоји србијанац који не зна све што би нормалног човека морало да одврати од избора те двојице за ишта битније од функције сеоског добошара. Зашто дакле, за те људе и поред свега редовно гласа неколико стотина хиљада бирача? Зато што су по правилу очајни, неозбиљни и неодговорни према својим животима. Како другачије назвати човека који неколико пута упорно угази у оно чему није место ни на путу ни у у озбиљним текстовима, и који увек и упорно понавља да је он на правом путу, док су сви око њега незналице, издајници и уопште – људи који не би требали да имају право гласа?
Повезаност судбина „обичног“ света са центрима политичке моћи, у Војводини је израженија него у другим деловима Србије; док у јужним деловима земље странке као циљне групе имају исто бирачко тело, у Војводини су сачуване „тековине револуције“ па се тачно зна шта кандидат мора да говори у староседелачком а шта у „дођошком“ селу… Шта у „мађарском“ а шта у „словачком“… Шта у Суботици а шта у Новој Пазови.

Оно што је заједничко свим кандидатима, то је да за своје неуспехе из прошлости не нуде одговорност него кривце; а кривица се, што се више распетљава, све чешће приближава неодговорном и неозбиљном бирачу. И ко зна зашто је то добро; када као друштво дотакнемо дно, када пресуше дознаке из иностранства и онемогући се пуњење буџета, када многи поносни власници „државне службе“ остану без две-три плате – суочавање са сопственим грешкама и заблудама постаће услов без кога се неће моћи даље. Нико неће желети да подржи некога неозбиљног и неодговорног. Мораће да боли, али неће болети више него што човека кога је угризао поскок боли убод инјекције са противотровом.

Војводина и остатак Србије дакле, имају исте проблеме; због тога, нити ће повећање овлашћења новосадске камариле донети неки бољитак, нити ће га донети умањење истих. Проблем је у моделу управљања државом који се у нашем друштву примењује. Праве одлуке није могуће  доносити ни у Београду нити у Новом Саду, јер су обе владе клијенти Брисела, са тачно одређеним преузетим обавезама. Јер – нема бесплатног ручка. 

Оно што грађани могу да учине, то је да се удруже око стратешких питања као што су  неповредивост граница, самоодрживост економије, одабир и образовање кадрова за 21. век. Пошто нам понуда није не знам каква, једино што можемо – то је да захтевамо да се свачији рад и одговорност персонализује. Значи – већински изборни систем и поред свих његових лоших страна. Пошто ни ја, а нити било ко од читалаца не планира да постане политичар, требало би да нам је свеједно ко је персонално на политичкој функцији ако је могуће одати му признање за добар рад или га позвати на одговорност за лоше одлуке. Тек када буде могуће кандидату лично на нос набити све брљотине које је направио на протеклој функцији, постаће реално да људи склони злоупотребама промене професију. 


Војводина је током историје стекла одређени субјективитет који је, свиђало се то нама или не – разликује од остатка Србије. Али, инсистирање на различитости са циљем повећања одијума према органима заједничке државе и увећању личног политичког утицаја мора бити посматрано као кривично дело усмерено против државе. Нико нема право да се за повећање личног утицаја бори тако што ће правити штету општем. Нарочито то право немају људи који су на функције изабрани гласовима грађана Србије, о трошку грађана Србије, који све своје активности усмеравају на слабљење и рушење поменуте Србије, а на корист и задовољство неких суседних држава. 
Са јаким појединцима у слабој заједници имамо лоше искуство старо 600 година; како то функционише, видели смо када су се судариле две војске у којој је командант једне био стожер око кога је била окупљено цело друштво, и  друге чији су се генерали у битку укључивали како се коме наврне или из ње излазили на исти начин. Да подсетим – ту смо битку изгубили, а тај пораз нас је коштао пола миленијума ропства. Што смо, дубоко сам уверен могли избећи – само да 
„великаши проклете им душе, 
на комате (не) издробише (Душаново) царство“.

У овом тренутку, нисам сигуран да смо свесни у каквом смо чабру; људи који непрекидно кукају да их шефови малтретирају, да су им радна места у питању – дижу дугорочне кредите и купују станове… Док се у Словенији свакодневно одржавају протести против власти (која је узгред буди речено – боља и ефикаснија од наше), корумпираних министара и градоначелника (који су ипак мање корумпирани од наших), једини спонтани протести у Србији који ми падају на памет су протест Анонимуса против закона о ограничавању скидања садржаја са нета и онај познатији, против Ђиласа када је забранио опијање по улицама београда. Значи, из тога би се дало закључити како нам је држава стабилна, уређена и богата, једини проблеми су нам забрана облокавања и пиратерија. Мис’им стварно…








Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s