Драган Томић: ДМВ (а не BMW сељачине!)

Дунав-Морава-Вардар је озбиљан пројекат и ДМВ захтева озбиљну земљу коју води озбиљна елита. Он захтева озбиљне грађане и озбиљну дискусију. Изазови који стоје пред овим пројектом су огромни и мулти димензионални. Последице које овај пројекат има, у случају да се оствари, осећаће се вековима. Једноставно, ДМВ је веома веома озбиљна ствар. Па да почнемо.

Слика 

Историја

Идеја о ДМВ-у зачела се пред крај 19. века и први пројекат је настао 1904. године. Потом му се враћало 1961 и касније од 1973 до 1980 године. У сва три случаја, пројекат никада није макао даље од папира. Сада се поново враћа, по четврти пут.

 Изазови:

  • Хидрогеологија.

  • Економија и привреда.

  • Здравствени изазови.

  • Безбедоносни изазови.

  • Политички изазови.

  • Мистични изазови.

Свака нормална логика, наложила би анализу овим редом, али одавно је познато да у Србији ствари су изврнуте, по правилу мета концепта, стога идемо од краја ка почетку.

 

МИСТИЧНИ ИЗАЗОВИ

Срби су копнено-речна култура. Ово значи да значај реке и речних токова јесте дубоко усађен у колективно несвесно. Реке су биле ти путокази, чијим током су се Срби кретали, у долинама које су стварале реке су се насељавали и од река живели. Реке су обезбеђивале храну јер је земља око њих била плодна а воде пуне рибе. На менталном нивоу, пратити ток реке до њеног ушћа, јесте пут прогреса, јер на ушћу је река најшира, ту је земља најплоднија и ту је живот најбољи. Река тако постаје митски пут ка обиљу, ка бољем. Ка месту које обезбеђује живот сигуран од глади или још дубље, ка месту које обезбеђује сам живот. Ушће река тако постаје рајско место у менталној слици света раних Срба. И како је тако препознато, оно је сакрализовано и табуизирано. Како река обезбеђује живот, јавља се поштовање према њој, а из поштовања, јавља се сакрализација реке, то јест њено обожавање. Моћна река, улива тако страхопоштовање, јер колико даје, толико уме и да узме, када вода надође. Она је живот али је и смрт. Управо зато, река представља све, јер затвара циклус живота и смрти. Река тако постаје приказ света и фактор спрам кога се дефинише наше место и однос према том свету.

Гледано шире, сама река, као део физичке реалности пружала је изобиље и добар живот, док је шума такође пружала храну, огрев, материјал за изградњу насеобина али и сигурност.

У ширем контексту заправо, сама природа у таквој перцепцији, је моћна и неразумљива. Рани Србин се налази у њеној милости и он тежи да је разуме, да је предвиди како би преживео. Но ту се дешава обрт који је кључан за ову причу. Пратећи шуме и реке, Срби су заправо стално имали прогрес, јер логично, како река шири свој ток од извора ка ушћу, јер јој снага расте како протиче, самим тим и плодност земље око ње се увећава. Ово значи да када једно место постане тешко за живот, све што треба урадити јесте пратити ток реке и како се благодети које она пружа увећавају даљим током, тако ће живот бити све бољи и бољи.

Ово је основна одредица праксе живота, која би се колоквијално могла назвати потрага за бољим или потрага за рајем. Но у суштини она је, сурфовање по природи, праћење тока и прилагођавање истом. Тако, стално прилагођавајући се природи и убирајући плодове таквог начина живота, развила се одређена “поетика”, која ће временом прерасти у дубоки хедонизам. Хедонистичка природа раног Србина, која проистиче из праћења речних токова и сталног увећања квалитета живота уз минималан напор спојена је са готово еротским доживљајем благодети које природа пружа, ствара културу живљења која се заснива на логици линије мањег отпора. Линијом мањег отпора, рани Србин, једноставно сурфује по природи, користи је како би обезбедио себи максимално добар живот уз минималан сопствени напор и промисао и при томе развија блиску, готово инфантилну еротску везу са природом. Веза између природе и раног Србина је иста као она коју има мајка која размази своје дете до те мере да оно никада не одрасте и увек остаје инфантилно у свом схватању света око себе. На исти начин, рани Србин никада није напустио материцу мајке Природе, он одбија да се “роди” у том смислу, већ едиповски остаје везан за исту. Он никако не жели да се скине са те сисе. Дубоко поштовање које има према природи, коју он сматра за љубав није ништа друго до зависност од исте. Рани Србин има ТОТАЛНУ потребу да буде ОВИСТАН или ЗАВИСТАН од природе то јест ВИШЕ СИЛЕ и да никада не ОДРАСТЕ. Он себе сматра дубоко инфериорним – то јест инфантилним у односу према природи,он је се плаши, поштује и воли. Он не жели никада да поремети било шта у њој, већ жели само да живи у тоталној хармонији и сугласју са природом, јер то је услов да га она подоји, било сочном шљивчугом, слатким медом или пак хрскавом буткицом прасенцета. Однос је тотално ИНФАНТИЛНО ОРАЛАН. Ово се најбоље види у величању хране у Србији, јер се комуникација врши путем ОБЖДЕРАВАЊА, било у кафанама,славама,свадбама,сахранама,рођенданима. Трпеза да се мези увек мора бити у знаку ИЗОБИЉА, јер је ХРАНА језик којим Србин прича и СТОМАК је орган са којим Србин мисли. Дакле, први проблем на мистичном плану ДМВ-а јесте дубоко усађена орално-инфантилна зависност Србина од хедонистичке потребе да само седне испод дрвета и да чека да му зрела шљивчуга гекне у крило, коју ће он стрпати у уста и онда доживети оргазам док је жваће. Другу ће да стрпа у казан и претвори у слатку жестину која му помаже да се трансцендује у материцу мајке природе, путем шљокањца. У материцу где ће бити сигуран, заштићен и вољен. ДМВ тражи да се река прекроји, тражи да се земља око реке промени, ДМВ тражи да се природа контролише. За српску орално-инфантилну беба фазу то је непремостив ментални подухват и што је још горе, то је за њега “греота” и злочин спрам мајке, готово раван смрти. Јер ДМВ раскида зависност од природе, ДМВ захтева БОЛНО ОДРАСТАЊЕ И ПРЕУЗИМАЊЕ ОДГОВОРНОСТИ за своје поступке.

Други проблем лежи у “матери Цркви” и њеној улози у овој причи. Мишљења сам да је процес христијанизације у Србаља толико траљаво одрађен посао, да је много реалније назвати хришћанство у Србији-паганизованим хришћанством. Српска православна црква, никада се није одлучно супротставила паганизму, већ га је утопила у себе. Она је христијанизовала паганштину, али није успоставила обоженог човека на прво место. Уместо да буде верник коме Бог даје снагу да постоји, Србин је поред добре мајке природе добио и нежног тату Бога пуног разумевања за његове проблеме. Тата некад уме да буде строг али углавном разуме и опрашта.

Однос према Богу је тако проширен, уместо да буде замењен. Уместо да се Бог прихвати од њега се опет ЗАВИСИ и однос спрам Бога је опет инфантилан али овај пут дигнут на ниво предшколског узраста и диже га са пантеистичког на панатеистички ниво. За разлику од пантеистичког схватања поретка света који каже да је Бог универзум, тј Бог је природа, панатеизам поставља Бога у посебну димензију која је над скуп, тачније Бог је и природа и универзум али даље, сама бесконачност. Не само да овакво учење не захтева да се сама природа разуме, већ оно директно имплицира да је и сам Бог недокучив за људски ум. Стога стално мора постојати тежња да се њему моли и да се стално буде завистан. За сиротог пантеисту Србина који живи у милости природе ово значи да он сада мора да поред природе умилостиви и Бога. На овај начин, зависност је ДУПЛИРАНА јер Бог није заменио природу. Ово је круциални пропуст који је СПЦ направила, она није одвојила човека од природе, није га извела пред Бога, већ је Бога увела у човека и његово схватање и на тај начин обожила и човека и природу и на трајан начин зацементирала завистан однос. На овај начин она је хармонизовала однос човека спрам природе и човек спрам Бога, и тежња ка хармонизацији, ка складу тих односа, зацементирала је такво стање јер хармонија подразумева да односи морају остати непоремећени, дакле константни и без било какве промене. Стога други проблем ДМВ-а јесте директна конфронтација са СПЦ-ом.

Сумирано, ДМВ на мистичном плану има главну препреку мистично схватање света око себе и свог места у том свету које се базира на дубокој зависности и одбијању сазревања и одрастања. Србија као зрела и озбиљна нација може овај пројекат извести на исправан начин али само по цену да престане да буде “народ наших простора” и “српски живаљ”. Хоће ли успети да превлада свој инфантилни едиповски страх и коначно да стане на своје ноге, остаје да се види.

ПОЛИТИЧКИ ИЗАЗОВИ

Директно из сакрално-световне а у ствари пантеистичко-панатеистичке представе о свету и свом месту у свету, произилази и устројство друштва а са тиме и његова политика, како унутрашња тако и спољашња.

Из дубоке инфантилне потребе да се буде завистан од нечега (природа,новац) или некога (Бог,власт и владар, био он свој или страни), политичка димензија ДМВ-а је изузетно комплексна.

Како се дубоко не верује у сопствене могућности, јер ако би се веровало то би значио прекид односа зависности и одрастање, изградња овог канала ће бити поверена страном извођачу и новац за његово извођење ће бити позајмљен од странаца. Ово не мора да буде тако, Србија може сама да изгради канал, али само под условом да верује у себе, но како не верује, она мора да тражи помоћ, јер дубоко верује да једино тако она нешто може. Стога она тражи инвеститоре и покушава да их стимулише како би се ови отворили за кеш. Ово је доводи у димензију зависности у којој се она осећа тако угодно и која јој је позната.

Хедонистичка потреба за константним уживањем потом доводи до опасности од корупције јер како не постоји представа о општем добру, већ је све лично, свако ће тежити да се добро нафатира и омасти од пара које требају да буду уложене, што можда неће толико поскупети цео пројекат али ће га дебело накречити говнима и умањити моралну вредност коју он има. Тачније, корупција директно унижава људско достојанство и људски напор, јер форсира ексклузивитиет и кластински систем, при чему газде класте у жељи да обезбеде себе и своје, да их сачувају од рада и одрастања кроз сопствени напор и жртвовање, теже да крпељишу и паразитирају на општем добру. Корупција је као крпељ, неће вам попити сву крв, али постоји дебела шанса да вас зарази неком тешком болештином од које дуго и споро умирете. Корупција стога није проблем већ се ради о хроничном стању.

У политичкој арени, сходно пракси Србије, овај велики и значајни пројекат, користи се за ситно сопственичке интересе и политичку борбу чиме се његов значај али и свест драстично умањују. Сматрати да је пројекат који повезује Средње и Северно море бесмислен као идеја, на најбољи начин указује на скучено стање ума, које је директна последица предходног контекста хедонистичког панатеизма и оралне фиксације због кога је друштво у Србији постало друштво “малих потреба”. Друштво малих потреба се константно бави преживљавањем а никад животом. То је друштво у коме се живи за данас, нити се сања о будућности нити се сећа прошлости, већ се на хазардерско-опортунистички начин тежи обезбедити бољитак сада и одмах, без промисли на последице. То је практично и срећно друштво. То јест, то друштво не поседује апстракцију, већ проблеме решава практично, како се који проблем појављује. Оно дубоко верује у “срећу”, то јест у мистичност тога што ради, јер у суштини не верује у себе и своје способности, већ верује у срећу коју му даје виша сила, зато је то срећно друштво. Видите га на улици стално; то су те ауто перионице, брза храна, кладионице, ауто лимари,  док се научни институти и интелигенција   бескрајно баве теоријом, попут паса бране своје титуле и уче своје ученике тако да буду трутови, само зато како ови никада не би толико били успешни да замене своје професоре, и врло ретко покушавају да произведу нешто корисно,  било шта сложеније од кашике и виљушке.

Како су у питању паре, велике паре, то подразумева и буџет а сам буџет је виђен као непресушан извор сигурности и задовољства те се он најгрчевитије и брани. Јер буџет директно спаја ту инфантилну-оралну хедонистички црту са пантеистичким-панатеистичким схватања света у коме се сурфује по околностима и тежи да се извуче максимална корист, одмах и сада, за што мање уложеног. Буџет јесте једноставно персонификација фонтане живота, то јест Раја.

Дакле ДМВ у овој димензији, има проблем са схватањем општег добра и ту се директно качи са ситно сопственичким интересима заснованим на глутеус максимус кодексу људи који су задужени за његово превођење из фазе идеје у фазу реалности. Он је и оружје опозиције и штит позиције којим се они бију у борби за власт. И док се они тако лемају, они га сваким ударцем уништавају и на крају ће га бацити ко раздрндану играчку, тотално несвесни његовог круцијалног значаја и то само из једног разлога. Јер му ментално нису дорасли и он је за њих само играчка са којом се они играју. Стога ДМВ захтева одрастање политичке елите у Србији и раскид са инфантилним сисањем мајке буџета. Ако успеју да се одвоје од сисе и тако голи и боси, промрзли скупе храбрости да преузму одговорност за ДМВ, издрже болни први удах ваздуха, политичари и елита у Србији имају шансу да постану оно што требају да буду одувек-одрасли и озбиљни људиСумирано, ДМВ се у политичкој димезији качи директно са буџетом Републике Србије.

БЕЗБЕДОНОСНИ ИЗАЗОВИ

Као што се лепо види из свих мојих анализа, страствена заљубљеност у митологизовану прошлост није само Српски квалитет. Европа и Ватикан сањају о обнови Франачког Царства који је пак обнова Римске Империје, тај дух је тако добро уткан у Западну цивилизацију да нема земље у Европи која кроз шлиц не мази споловило на саму помисао да је баш она предодређена да обнови нешто тако велелепно и савршено као што је Рим. Са све робовима и борбама гладијатора, кугом и разапињањем на крсту. Наравно баш као што и Србија сања о обнови своје славне прошлости од 26 година, славну прошлост сањају и сви око Србије. Два главна Балканска конкурента ДМВ јесу Бугарска и Природна Албанија, преко које се протежу интереси Немачке и Турске. Јер ДМВ  је директни конкурент Босфору а Дунав јесте пут којим роба стиже до Немачке. И једни и други перферирају да ствари држе под својом контролом и не либе се да то и ураде, што су обе ове земље кроз историју и показале када су долазиле код нас у “госте”. Немачи сан о спајању са Турском је остварен путем Оријент експреса, пруге кроз Србију после које је Србија банкротирала а није имала никакве користи од тога што је иста ишла кроз њену територију. Нестабилност Балкана, за који Немачка окривљује Србију, један је од битних разлога њиховог дубоког презира спрам нас и игра кључну улогу у одлучивању када се ради о Србији. Јер од убиства Фердинанда, преко Оријент Експреса, преко изигравања Хитлера,па онда минирања пруга у склопу савезничких напора, ма колико нелегитимни интереси то били са наше тачке гледишта, ти интереси јесу интереси легитимне елите на власти у Немачкој и јесу, са немачке стране, легитимни Немачки интереси којима се ми супротстављамо. Дакле ради се о историјском искуству на које они и те како обраћају пажњу док ми сходно потреби да хедонистички добро уживамо, гурамо под тепих и заливамо шљивчугом која нам је пала у крилце. Стога, реално је очекивати да ће се преко Бугарске спроводити Немачки а преко Албанаца Турски утицај како би се спречила изградња ДМВ-а. Као што је то било у осталом увек у историји.

Велика Албанија и Албанско уједињење одавно нису “комунистичка” фантазија како присталице левих скретања, попут Мићуна,ДС и ЛДП-а, дакле Стаљиниста представљају, већ поодмакли пројекат националног уједињења и стварања у реалности расно,етнички и верски најчистије државе на свету, чистије од оптужница Хашког трибунала. Стога Албанци су и подржани од стране запада у потпуности и имају одрешене руке да остваре свој пројекат. Апсолутно им не иде на руку стварање православне вертикале, поготово не са тако значајним потенцијалом какав носи ДМВ и сигурно је да ће на терену, учинити све да га спрече. Чак и ако се он којим чудом оствари, тежиће да га ставе под контролу, што је увод у Трећи Балкански рат за који Србија са оваквом војском апсолутно није спремна.

Увођењем Кинеза као заштите и новог фактора о коме смо овисни, чини се као добра идеја, поготово што сама Кина је приказана као пријатељ Србије и непријатељ злог запада и константно се представља како нас Кинези као и Руси “воле”.Наравно, прича о љубави је у складу са свим горе наведеним облицима оралног инфантилизма хедонистичко-пантеистичког типа. Но свако одрастао и нормалан зна да светом владају интереси а не љубав. Кинезима у опште није битно да ли канал контролишу Срби или Албанци и Бугари, битно је да он служи њиховим интересима и што је још лепше, ако ови освоје Србију а Кинези изграде канал, моћиће да лагано бургијају по утицају Европе и Нато све у 16. Наравно Европа ће онда морати да плаћа много солвентније и озбиљније обавезе него Србија, тако да чак ово може да се изроди у сушту супротност од добре замисли. Пут у пакао је поплочан добрим намерама. А да не говоримо што се увођењем Кинеза директно стаје на жуљ Американцима који ем подржавају Европу, ем у њој Немачку и орлиће Дарданије. О Бугарској нећемо ни да причамо, само једна реч-РАКЕТНИ ШТИТ.

Стога поставља се питање, ко ће гарантовати стабилност окружења ДМВ-а? Без сваке сумње Велика Албанија јесте апсолутни центар и главна база операција НАТО снага на југо истоку Европе. Велика Албанија је реалност, Велика Албанија ће се десити по сваку цену јер тако манијак Бжежински у својој 19 вековној фантазији налаже и по њој запад игра. Грчка је у НАТО, питање је колико она може гарантовати безбедност. Македонија-нема шансе. Остаје Србија. Да би Србија гарантовала безбедност ДМВ-а, њена војска пре свега мора да се реформише и трансформише тако да у њој камен на камену не остане. Садашња стратегија одбране изречито инсистира на неутралности. Добро, немам ја никакав проблем са неутралношћу али имам проблем са дефиницијом неутралности.

Не може се бити неутралан тако што ћемо рећи ми нећемо да ратујемо и одричемо се права да водимо ратове,то јест из разлога наше неутралности ми ћемо укинути војску. Само јак човек својевољно може донети олдуку да ли хоће или неће да се бије, слабић има само један избор. А то је мишија рупа. Бити неутралан значи бити НАОРУЖАН ДО ЗУБА али немати жељу за КУРЧЕЊЕМ. Имати жељу за КУРЧЕЊЕМ а немати оружје, своди тог некога на ситуацију гологузог који је ушетао међ пијане Турке. Он моли да буде бијен и пребијен. То јест, слабост призива несрећу.

Да би Србија била неутрална, она мора поседовати капацитете једнаке по свему са својим конкурентима а тек онда својевољно, рећи да не жели да се макља. Ово значи да Србија мора поседовати снаге за стратешко одвраћање и капацитете за стратешко одвраћање, који су такви да директно угрожавају највеће конкуренте ( у слободном преводу неку врсту оружја за масовно уништење и капацитете његове испоруке, било стратешке бомбардере или/ракете). Када би Србија имала стратешку одбрану, када би њени капацитети били у могућности да добаце до Лондона или Берлина и да нанесу озбиљну штету, другачије би се водила политика. Ако би напад на Србију носио веће последице по нападача упркос победи, ствари би биле другачије. Јака војска са стратешким капацитетом одвраћања, која зна за шта се бори и кога брани јесте услов како би Србија гарантовала стабилност ДМВ-а али и стабилност саме Србије. Не видим нешто да Србија и Војска Србије у опште размишља на тај начин.

Стога, проблем безбедности ДМВ може се превазићи једино кроз темељну реорганизацију и промену унутар Војске Србије, чије довођење на ниво потребан за успешно гарантовање стабилности ДМВ-а врло лако може коштати као половина целог пројекта.

Наставак следи у року од одмах…

Advertisements

5 mišljenja na „Драган Томић: ДМВ (а не BMW сељачине!)

  1. невероватно, кренем да пишем на потпуно исту тему (рај на земљи, падање шљиве у крило без мотику, размаженост тј инфантилизам Срба усред савршених услова за живот у рају на земљи …) кад оно исти текст други написо..и ја се не прославих

    Sviđa mi se

  2. „Мишљења сам да је процес христијанизације у Србаља толико траљаво одрађен посао, да је много реалније назвати хришћанство у Србији-паганизованим хришћанством.“
    ово није далеко од истине, отуда сва српска колебања гледе цркве

    што се тиче неутралности коју пропагира наш једини „државник“, а остали се, ко вољно, ко невољно, примају: неутрална може бити само јака држава, економски, политички и војно. зашто? данас су уцене саставни део међународне сцене, а што си слабији, подложнији су уценама. дакле, ако хоћеш неутралност, прво мораш економски да станеш на ноге, па да оствариш политичку тежину, а јака војска ти треба да одвратиш оне који мисле да могу да те притискају. зар су нас мало пута бомбардовали у историји, да ту лекцију још нисмо научили?

    их, текст је много добар, треба да га пошаљемо бачевићу, ваљаће му…

    Sviđa mi se

  3. Povratni ping: Бранимир Марковић Д-м-в-ЕЕЕЕ, бре « P R E V R A T

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s