Драгослав Павков: БАБЕ И жаБци У ЦРНОМ

Истрајавањем на сопственој „истини“, ми се укопавамо у ровове и цеви окрећемо једни према другима док нас опкољавају суседи који мисле да је свака Србија (пре)Велика

Оно што раде ликови попут Соње Бисерко, Динка Грухоњића и сличних није у функцији поправљања животног стандарда грађана, заштите мањина од дискриминације, побољшања услова у затворима, искорењивања сиромаштва, итд, све што раде, у функцији је проналажења теме за пласирање и наплату сопствених “пројеката”.

Њима се не може забранити да примају новац из иностранства, али оно што држава може и мора да уради, то је да им наплати порез и да их обавеже да у импресуму својих листова или сајтова напишу назив финансијера.

Осим пар интелектуалаца који се финансирају из јасала са супротне стране геополитичке штале, сви остали „националисти“ цвиле у немоћном бесу кога за сада успешно каналишу домаће службе и њихови “европски пријатељи”.

Десница какву данас познајемо у Србији, заправо највише одговара режиму. Примитивци који коментаришу са “убићемо, заклаћемо” имају улогу Булајићевих четника – улогу да десницу згаде просечном Србину.

Image

Овде је аутор помало побркао фрогс енд грендмад’рс, када је све националисте стрпао под исту шубару. Ја например, себе сматрам националистом али се ни у каквој комбинацији не видим у друштву са “националистима” попут Вјерице Радете, Сотировића, пуковника Јевтовића или љотићеваца у било ком облику. Сад, подразумева се да ни они не би мене радо видели у свом друштву – зато је задовољство обострано и може да послужи као пример како уз мало добре воље – и Срби могу да се сложе. Међутим, то што се не видим у друштву неандерталаца, не значи да ликове попут Соње Бисерко, Динка Грухоњића и сличних, који за живот зарађују гребући се од страних фондација доживљавам као позитивце; они су лешинари који се отимају око делића ткива које отпада са државе која пропада. Оно што они раде, није у функцији поправљања животног стандарда грађана, заштите мањина од дискриминације, побољшања услова у затворима, искорењивања сиромаштва, итд, све што раде, у функцији је проналажења теме за пласирање и наплату сопствених “пројеката”. Као када би мајстор уместо уља у мотор намерно насуо антифриз, како би могао да ти мазне лову за генерални ремонт.
Што је одијум јавности према тим ликовима већи, они се осећају све јачи и у своју заштиту позивају све веће ауторитете, синоћ у Утиску недеље на пример – Дерета је позвао Уставни суд да га заштити од Ивана Ивановића. Њима се не може забранити да примају новац из иностранства, али оно што држава може и мора да уради, то је да им наплати порез и да их обавеже да у импресуму својих листова или сајтова напишу назив финансијера. Чисто како би онај кога у једном тренутку импресионира храброст Соње Бисерко отварањем њеног сајта из цуга могао да схвати зашто је она толико храбра; свако би био храбар да у Хрватској има осигурану националну пензију, а ако се овај тренд настави – исто јој следује и у Србији…

Са друге стране имамо “националисте” о којима пише Владимир; лично, њихово ангажовање не бих толико дубоко “скрозирао”, по мом мишљењу – ради се углавном о поштеном али беспомоћном свету, који гледају како земља коју су ничим изазвани наследили од предака одлази не у руке њихових потомака, него странаца и домаћих штребера који су дошли по своје. Осим пар интелектуалаца који се финансирају из јасала са супротне стране геополитичке штале, сви остали цвиле у немоћном бесу кога за сада успешно каналишу домаће службе и њихови “европски пријатељи”. Не делим “страх” другосрбијаша од неког устанка десничара, то им дође само као добра тема за неки будући пројекат… Сваку ванинституционалну патриотску активност која има смисла, власт ће спречити на проверен начин, убацивањем провокатора и изазивањем насиља након кога ће похапсити најистакнутије појединце и држати их у притвору колико буде потребно.

Десница какву данас познајемо у Србији, заправо највише одговара режиму. Примитивци који коментаришу са “убићемо, заклаћемо” имају улогу Булајићевих четника – улогу да десницу згаде просечном Србину. Када неко данас чује за “десничарске организације”, у свести одмах визуализује масног и смрдљивог брадоњу са јагњећим запорком у десници руци или ћелавог навијача Рада који уз дигнути middlefinger скандира “Нож, жица…”. Свако одбијање било какве иницијативе у коју није укључено “јуначко” понашање попут туче са сопственом полицијом, паљење имовине сопствене државе, (мој предлог бојкота геј-параде, или Билићев предлог да се поред споменика Шиптарима подигне и споменик Србима које су ови побили – на пример) заправо иде на руку режиму (не само овоме већ сваком досадашњем и будућима). КОја озбиљна држава би допустила групи “десничара” са мацолама да уђе у Прешево и сруши споменик? Да би се то (тешком муком и уз надљудске напоре :) ) спречило – морао се умешати мили нам премијер лично и послати пола батаљона жандарма да га “са пијететом” уклоне. Истрајавањем на сопственој истини, ми се укопавамо у ровове и цеви окрећемо једни према другима док нас опкољавају суседи који мисле да је свака Србија (пре)Велика, подржани од оних који са овим просторима имају много озбиљније планове него што их ми у својим ограниченим умовима можемо препознати. Цео људски век састоји се од непрестаних компромиса… Зашто би држава функционисала друкчије ?

8 mišljenja na „Драгослав Павков: БАБЕ И жаБци У ЦРНОМ

  1. слажем се са описом стања… уосталом, дијагностика нам је јача страна… међутим, мора се отићи корак даље… мислим, потребни су нам предлози који би водили ка решењу овог стања, које погодује власти, али не и србији и њеним интересима… ево, ја себи стално постављам питање – ко изван постојећих структура власти може организовати народ у смислу једног свеопштег захтева за уређењем нво сектора? јер, признаћемо сви, од њега потиче и „пета колона“ и „медијска антисрпска кампања“ и одговор „хистеричног српског национализма екстремне деснице“… тај неко је СПЦ! мислим, имају организацију, структуру, средства, људе и, изван сваке сумње, интерес да се уреди сектор који немилосрдно пљује и по њој, а такође би црква морала имати и интерес да се „екстремна десница“ приволи каквом таквом „богоугодном понашању“… ету, ту ја видим варагића и њему сличне, рецимо да су то дверјани… дакле, уместо саопштења која све више личе на коштуничина, уместо призивања „царства небеског“ и сличних незапажених текстова, такви појединци и организације би могли да покрену мале, обичне, поштене људе, да у својим епархијама траже деловање СПЦ у том правцу… потсећам, СПЦ је моћна организација… зар то не доказује баш сада, прославом миланског едикта у нишу?

    Sviđa mi se

      • у више наврата се показало да „притисак“ пастве делује на органе цркве… најчувенији случај је сигурно „позив“ папи… мислим, онај који му, ипак, није упућен… делим твоју скепсу што се тиче црквених органа, али је на њих лакше извршити „притисак“, него на нашу одрођену власт

        Sviđa mi se

    • Баш то о чему говориш, мене је навело да се својевремено прикључим Дверима, као новој политичкој организацији изниклој из Патријаршије и њеног окружења. Нажалост, испоставило се да је реч о групи ексклузиваца који су у стању да напишу добар политички програм, али ни из далека немају капацитет да га спроведу. Првенствено, јер се осећају инфериорно у односу на „100 интелектуалаца“ на чију су се подршку позивали све док није дошло до избора и стани-пани, а када је тим интелектуалцима требало понудити функције и задужења – „старешине“ су схватиле да ту за њих лично не остаје много…

      Питање зашто је Црква резервисана и (по мом мишљењу) покушава да лови у мутном шурујући са проевропским странкама а немушто подржавајући талибане није за мене, али лично – мислим да је реч о обичном опортунизму по начелу: „Тко јами – јами“ и „Узми све што ти живот пружа“… Значи, на делу је првобитна акумулација капитала и утицаја, тек кад се формира критична маса незадовољника који су спремни на насиље, и Црква ће о свему заузети став и стати на једну од страна. Укратко: „Не липши магарче до зелене траве“, ако њих будемо чекали…

      Sviđa mi se

      • слажем се када су у питању црквени органи, њима није до било каквог таласања, али се на њих може утицати много лакше, до на владу или скупштину

        Sviđa mi se

      • SPC je prvo podržavala Miloševića , šetala kosti žrtava po Iliriku, a zatim osudila istog, kad smo ga mi graDŽani i bez nje uz bratsku pomoć SAD lobanja i kostiju već zbacili … ukratko uvek kasni par decenija… ili vekova.. uzgred turiću jednom kad iskopam u svojoj arhivi istorijski tekst o broju svešetnika (tj. „goLemom i presudnom“ uticaju SPC) i „obrazovnoj strukturi“ istih pred prvi srpski ustanak

        Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s