Душан Достанић о старцу Вацлаву

Национална држава је једини оквир за демократију, без кога расту могућности за политику квазикосмополитиских елита

разумевање либерализма као „либералног тоталитаризма“ доминантно је и у Србији, нарочито у оним круговима који себе доживљавају као доследне бранитеље либералних вредности. Међутим, другачију врсту либерализма заступа један број европских политичара, међу којима је чешки председник Вацлав Клаус веровано најпознатији.

Вацлав Клаус показује да се може бити либерал, а да се не повија глава пред Бриселом, да либерална политика не значи одрицање од националне независности и националне политике, те да чак и једна мала земља не мора жртвовати своје интересе страном диктату.

Image

Међу многима како на Западу, тако и на Истоку пад Берлинског зида схваћен је као дефинитивна победа капитализма и либералне демократије. У победоносном слављу прорицао се чак и крај историје, а они који су имали било какве резерве према либерално-демократском пројекту и капитализму систематски су маргинализовани. У Европи се на победу либерализма надовезао и пројекат Европске уније, чиме је једна интерпретација либералних начела успостављена као званична. Либерали су дакле они који су пријатељи Европске уније и њене федерализације, нерасположени према било ком облику национализма и традиционализма, промотери борбе за људска права увек и на сваком месту, радикални заговорници мултикултурализма, скептични према националној држави, али зато пријатељски настројени према тржишту и евроатланским интеграцијама, заговорници хуманитарних интервенција…

Оваква интерпретација либерализма и њено озваничење у форми “политичке коректности“ навело је један број аутора (Ален де Беноа, Ернст Нолте) да укажу на појаву „либералног тоталитаризма“. Горе изнето разумевање либерализма доминантно је и у Србији, нарочито у оним круговима који себе доживљавају као доследне бранитеље либералних вредности. Међутим, да ли би либерализам требало да буде другачији пројекат? Ову, другачију врсту либерализма заступа један број европских политичара, међу којима је чешки председник Вацлав Клаус веровано најпознатији. Па ипак, српски „либерали“ се готово никад не позивају на овог аутора.

Ко је Вацлав Клаус? Оње професор, економиста, политичар и инострани члан САНУ. За њега се може рећи да је један од ретких политичара са карактером и критички интелектуалац који се не плаши да у доба „демократске досаде“ заузме чврст став у вези са актуелним питањима, чак и онда када га то доводи у конфликт са хорским гласовима већине. Пре две године у Србији је објављена његова књига Европа и ЕУ, која заправо представља избор Клаусових говора и чланка објављених од 1993. до 2009. године, изречених у разним приликама у земљи и иностранству и објављених у чешким и страним часописима у протеклих шеснаест година. Током тог периода Клаус је био председник владе, председник парламента и председник Републике, али и опозициони политичар на челу Грађанско-демократске партије (ОДС). У овом периоду догодиле су се значајне промене у Чешкој, али ова књига такође показује да је могуће бити успешан политичар у бурним и нестабилним временима, а не мењати своје темељне ставове, не трговати националним интересима, нити се повијати пред страним условљавањима. Тако се кроз књигу може пратити Клаусова политика у током протеклих шеснаест година.

Клаусове књиге и чланци представљају обавезно штиво за све српске либералне демократе као и оне који настоје да се прикажу као такви јер Вацлав Клаус показује да се може бити либерал, а да се не повија глава пред Бриселом, да либерална политика не значи одрицање од националне независности и националне политике, те да чак и једна мала земља не мора жртвовати своје интересе страном диктату.

ПРОТИВ ЕВРОКРАТА Тежишна тачка Клаусове политике је на првом месту његов еврореализам. Вацлав Клаус није европскептик иако га многи тако називају. Он подржава европско уједињење и не сумња у европски пут своје земље. Делимо исте европске вредности као и наши западни суседи и заједно са њима верујемо у значење, значај и позитиван утицај процеса европске интеграције“. (1) Међутим, иако прихвата европско уједињење, Клаус то уједињење не посматра као техничко или разумско, већ као политичко питање поводом кога могу постојати различите идеје, визије и предлози о којима треба дискутовати. Зато упозорава да настојање Чешке да постане чланица Европске уније не сме бити претворено у хистеричан политички циљ, коме се мора жртвовати све остало, без обзира на цену.

Клаус нема поверења у бриселску бирократију (еврократе, како их назива) као ни у стварање европске федералистичке супердржаве. Такође упозорава на разлику између Европе и европских институција, као и на разлику између интеграције и унификације. Укидање препрека и баријера међу европским државама је једна ствар, а хомогенизација нешто сасма друго. С тим у вези, он инсистира на томе да Европска унија није једнако Европа, а критички приступ интеграцијама већим доказом европејства него сервилно клањање Бриселу. „Тврђава Европа“ која треба да буде снажнија, већа и интегрисанија само да би могла конкурисати Америци и Азији у борби за доминацију није Клаусов идеал. Сама европска интеграција не би требала да постане циљ по себи или замени друге циљеве. Зато аутор тврди да Чешка, ако треба да постане део Европе, она ће то постати као самосвојна политичка целина. Као за Томаша Масарика, тако је Европа и за Клауса јединство у разликама, и то једниство које не захтева унификацију. Европа тражи хармонију између аутономистичих и централистичких сила.

На тој линији Клаус на више места поставља мање или више непријатна питања везана за институције Европске уније и њену политику. Он захтева институције које повећавају слободу људи који живе у Европи, а не оних које желе да руководе или контролишу и намећу своје визије и вредности односно намећу сопствене партикуларне интересе занемарујући опште.

Интересантно је даје Клаус још 1995. упозоравао да нису испуњени услови за стварање европске монетарне уније, да Европа није оптимална монетарна зона, те да негативне стране стварања монератне уније увелико превазилазе оне позитивне. Пророчки звуче Клаусове речи: Будући да Унија неће бити спремна да дозволи било какве ванредне компликације (радије и не користим реч банкрот) једног од својих чланова, доћи ће до даљег раста солидарног карактера Уније. Захваљујући томе, биће снижена аутономија националне фискалне политике, пуномоћ појединих земаља у одлучивању, а на крају крајева и националне политике уопште.“ (2) Њему је јасно да успешне монетарне уније нема без фискалног федерализма, као и да фискална унија не може функционисати без политичке уније, али и да таква политика угрожава сувереност држава чланица ЕУ. Све то је сасма легитимно, али је потребно то отворено рећи. Не треба дакле да чуди што се Клаус залаже да Чешка за себе издејствује трајни изузетак од прихватања евра, на начин како су то учиниле Велика Британија, Данска и Шведска. Клаусов опрез према евру у време евро кризе делује логично и саморазумљиво. По његовој оцени излазак једног броја земаља из еврозоне (на пример Грчке) не би представљао катастрофу, напротив, то би доказало да је Унија спремна да учини нешто и донесе одлуке.

ПРИНЦИПИ ТРЖИШТА Овакав Клаусов став везан за Европску унију произлази из његовог доследног залагања за класични либерализам. Он сам признаје свој дуг либералној теорији, чикашкој школи те блискост тачеризму и британском конзервативизму. У том смислу Клаус је противник сваког патернализма, централизма и бирократизације, без обзира да ли је реч о комунистичким директивама или о интервенционистичкој политици из Брисела. Он ставља нагласак на целовитост, отвореност и свесветски карактер економских процеса, веру у тржиште, а не у државу. Директивна економија за њега је ирационална, неефикасна и нељудска. По свом ватреном залагању за принципе тржишне економије, Клаус стоји раме уз раме са Фридрихом фон Хајеком и Милтоном Фридманом (и сам је члан дрштва Мон Пелерин). Тако се на мети његове либералне критике налазе бриселске бирократске манипулације, као и снажне лоби групе које наносе штету социјалном добру. Према Клаусовом мишљењу, успех европског пројекта зависи од степена у коме ће се држати класичних либералних начела. У исто време забринут је због дефицита демократије у Унији, евромисионарства и покушаја да се политички пројекти остваре изокола заобилажењем демократске дискусије и самих грађана. Више слободне интеграције, добровољне и спонтане активности, а мање бирократског инжењеринга, конструктивизма и стварања тешње уније „одозго“. У његовој критици ништа боље нису прошле ни крхотине бретонвудског система, ММФ и Светска банка, које по његовом мишљењу треба укинути.

Такође, либерал Клаус не штеди ни левичарске интелектуалце у њиховој потрази за мешовитим системима, „трећим путевима“, новаторским идејама „неполитичке политике“ и тежњама ка превласти „просвећених“ интелектуалаца. Ови ударци често су били намењени његовом чешком конкуренту Вацлаву Хавелу, али и безидејним европским интелектуалцима и њиховим „сурогат програмима“. Комбиновање космополитиског интелектуализма, површног антинационализма, лоше економије и рђавог читања историје уз амбициозни антиамериканизам, Клаус не сматра аутентичним и вредним програмом. Идеологија „краја идеологија“ под маском „људских права“, која затамњују људске слободе доводи до превласти бирократа и политичара над грађанима. Своју детаљну критику модерног екологизма као „нове религије“ Клаус је изложио у књизи Плава планета у зеленим оковима. Полазећи са ових идејних позиција, Клаус има довољно храбрости да примети да у данашњој Европи они који се усуде да полемишу са доминантном идеологијом псеудоморалишуће политичке коректности бивају етикетирани као екстремисти и фундаменталисти. Клаус, као класични либерал, свакако не гаји ни најмање симпатије према екстремистима и фундаменталистима, али је један од ретких политичара који ће екстремисте пронаћи пре у оквиру лево-либералног естаблишмента него на маргинама политике. Позната је његова изјава да му је, наравно, стало до поштовања људских права, али да се боји „хјуманрајтизма“, да сматра да различите културе обогаћују људе, али не и мултикултурализам, те да треба обезбедити права жена, али и критиковати феминизам. Поред дежурних бораца за људска права, Клаус је нерасположен и према зеленим „сејачима панике“. Тако он на пример истиче да су зелене партије и екологизам међу највећим претњама слободи, демократији, националном суверенитету, слободном тржишту и просперитету. За њега је екологизам левичарска идеологија иза које заправо маршира комунизам. Поред тога, Клаус је забринут због пада традиционалних вредности, пораста популизма и демагогије, превелике концентрације моћи у невладиним организацијама и медијима, те све веће улоге судова. На основу тога Клаус се плаши да се Европа после шансе коју је имала након пада Берлинског зида лагано креће ка социјализму, односно ка друштву у коме све више управља држава и у коме је све мање слободе.

ЗА НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ Поред класичног либерализма, Клаус настоји да афирмише вредности националног идентита и борбе за националне интересе. За њега је национални осећај још увек легитимно осећање, а борба за очување националних специфичности, свог сопственог „ја“, један од основних задатака политике. Европски осећај не треба да буде надређен националном осећају. Клауса плаши и концепт мастрихтског „Еинтопфа“ – тог европског лонца за топљење. Иза хистеричне борбе против народног национализма Клаус уочава вештачки бирократски супернационализам, који се у Унији ствара одозго. Ако је тако, поставља се питање због чега би народни национализам требало заменити вештачким и манипулативним супернационализмом Европе? Клаус не поставља само питање него одлази и корак даље указујући на вредност националне државе. За њега је, као и за Тачерову, природна јединица самоопредељења и самоодетерминације управо национална држава. Она је једини могући оквир за демократију, без кога расту могућности за недемократску и неодговорну политику квазикосмополитиских, интелектуалних елита које се понашају као ексклузивни заступници разума и прогреса. Демократије једноставно не може бити у заједници 27 држава. Поврх тога, нема ничег лошег у природној лојалности сопственом народу и осећању националног идентитета. Питање чешког положаја у Европи је питање њиховог државног и националног идентитета. У том смислу задатак свих посткомунистичких држава је да поново пронађу свој идентитет, али и да га одмах не изгубе на путу у Европу. За разлику од оних либерала који на свако истицање националног идентитета гледају испод ока, Клаус не пориче свој национални идентитет нити жели да буде Европљанин.

Зато Клаус жели очување националне државе, а не њену дезинтеграцију кроз унутрашњу регионализацију и европску федерализацију. Он примећује да су они који на унутрашњем плану захтевају регионализацију исти они који се радују кантонизацији Европе. Тај процес оцењује као номиналну интеграцију и реалну дезинтеграцију, а дубоко га потреса пад ауторитета и одговорности нације односно државе. Због тога Клаус подржава идеју вишебрзинске Европе односно Европе концентичних кругова, јер се на тај начин легитимизују различита схватања Европе као и европских интеграција уместо насилног гурања у унификацију.

Како се штите национални интереси, сам Клаус је показао на питању судетских Немаца и њихових захтева према Чешкој. Управо је он успео да издејствује одбацивање захтева баварске ЦСУ и њеног тадашњег вође Едмунда Штојбера за ревизијом одлука Посдамске конференције, којима је немачка мањина исељена из Чехословачке након Другог светског рата, и Бенешових декрета, на основу којих је тој мањини конфискована имовина. На овом конкретном примеру Клаус доказује да либерализам не значи одсуство свести о реалној политици и политичким питањима, односно да се реални интерес нације и државе не може поништавати идеолошким апстракцијама, односно да и једна мала земља, када је довољно одлучна, може одбранити своје интересе.

Вацлав Клаус захтева очување националног интегритета и негодује због ароганције, туторског и понижавајућег односа еврократа према његовој земљи, који сматра недопустивим. Он је познат по својим паралелама између диктата који су у Праг некада стизали из Москве, а данас из Брисела. Клаус не крије да није превише задовољан данашњим светом, који га је разочарао много више него што је веровао у време пада комунизма.

БОМБАРДОВАЊЕ СРБИЈЕ Да не трпи туђу бахатост и да држи како до личног тако и до достојанства државе коју представља Клаус је показао 2011. године приликом посете Аустралији, када је због непримереног понашања обезбеђења аустралијског парламента, напустио зграду већ на улазу, а новинарима који су требали да га интервјуишу поручио да то могу да обаве у хотелу у коме је смештен. Да национално достојанство стоји изнад партијског надметања и стицања лаких поена на овом случају показао је Ладислав Шпачек, који није политички истомишљеник са чешким председником (близак је Вацлаву Хавелу), али који је ипак стао у његову одбрану.

За нас је од посебног интереса Клаусов однос према НАТО агресији на СР Југославију 1999. године. Наиме, он се по овом питању показао као одважан политичар и српски пријатељ иако је његова држава била у то време чланица НАТО пакта. За Клауса се не може рећи да је имао и најмање симпатије према Слободану Милошевићу и његовој политици, али је ипак био чврст противник бомбардовања. Остајући и по овом питању доследан либерал, он стаје на позицију да само упорни преговори могу довести до неког смисленог решења. Њему је такође јасно да бомбардовање не спречава хуманитарну катастрофу, него је увећава. И овом приликом Клаус је подсетио на лицемерство заговорника „левичарског рата“ – како он назива НАТО бомбардовање. Они који напад на Југославију без размишљања бране и који заступнике другачијег гледишта оптужују за нелојалност према НАТО нису само трагично неодговорни према интересима своје земље него себи противрече и ‘идејно’. То су, углавном, управо они који у другим приликама тако гласно заступају схватања ‘мањинских’ чланова својих заједница. Сада то заборављају.“ (3) Такође, интересантна је и Клаусова интерпретација НАТО агресије као „левичарског рата“.

Притом, треба имати у виду да Клаус не доводи у питање постојање НАТО. Напротив, он је заинтересован за његов опстанак, али у бомбародовању види ризик за Алијансу и њен престиж. Поред тога, Клаус је велики противник независности јужне српске покрајне. Он је више пута нагласио да косовски случај отвара Пандорину кутију, те да га цео случај подсећа на Минхенски споразум из 1938. године, када је Чехословачка жртвована Хитлеру. Током своје посете Београду Клаус је нагласио да Чешка неће послати амбасадора у Приштину све док је он на месту председника. Занимљиво је да, док се самозвани српски либерали утркују у својим изјавама признања сецесије јужне српске покрајне, један странац се управо на основу својих класичних либералних назора томе најоштрије противи, чак и онда када би по њега најисплативије било да се по том питању не оглашава. И, док многи Срби и сами имају велике предрасуде према себи и својој земљи, чешки председник тврди да „глупе и детињасте“ предрасуде према Србији долазе из једног дела западне Европе.

ЛИБЕРАЛНА ПРИНЦИПИЈЕЛНОСТ Вацлав Клаус представља једног доследног политичара који неувијено износи своје ставове. Он је такође и доказ да државна политика не мора бити прагматична, еклектичка, сувопарна, банална и препуна општих места – једном речју безидејна. Сасвим је могуће да успешан политичар буде човек од интегритета, изузетан интелектуалац у сивилу осредњих апарачика, и опет довољно храбар да постави и најтежа питања, чак и онда када већ и само постављање питања доводи до напада и етикетирања. У том смислу Клаус саветује аналитичност, опрезност, озбиљност, темељност и еволутивност у политици без помамног саможртвовања зарад неизвесних утопија. Овакви савети могу бити од користи како српској политичкој елити, тако и целокупној јавности. Клаусови увиди још су важнији зато што долазе од човека који, не само да је озбиљан и успешан политичар који долази из једне просперитетне земље него и зато што спада у ред класичних либерала. Он је човек чија се убеђења могу оспоравати, али коме се не може приписивати безпринципијелност. Њему се не може пришити етикета „екстремисте“ или незналице, и против њега се не може наступати позивајући се на либерални аргумент, јер управо је то позиција са које Клаус наступа. За њега се не може рећи да је антизападњак, будући да он прихвата све западне вредности. Он запаво тврди да су се управо Европска унија и они који данас управљају западним земљама удаљили од принципа које наводно прокламују.Тако је могуће да један аутентични либерал буде разочаран Европом којој се диве наследници политичких комесара. Зато Вацлав Клаус представља другачију врсту либерала и другачију врсту политичара од оне на коју смо навикли у Србији. Он је либерал који многим самозваним либералима у Србији може одржати лекцију из принципа класичног либерализма, Европљанин који борцима за Унију поручује да Унија није исто што и Европа, политичар који чува и своје лично и достојанство државе.

________

Упутнице:

(1) Вацлав Клаус, Европа и ЕУ: Поглед политичара и поглед економисте, Службени гласник, Београд, 2010, стр. 35.

(2) Клаус, Европа и ЕУ: Поглед политичара и поглед економисте, стр. 85.

(3) Исто, стр. 229.

http://www.standard.rs/

 

 

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s