др ИВО ПИЛАР БОГУМИЛИ (и Хрвати)

ВЕОМА ПОУЧНО,, ПАЖЉИВО ЧИТАТИ!!!

„богомили уче да се не ваља сувише трудити за земаљске ствари, те су стога празних руку пролазили од куће до куће, да се не треба покорити властели, пак су хулили на богаташе, мрзили на цара, ругали се старјешинама, псовали бољаре, богумрскима сматрали оне, који цару работају и робовима заповиједају, не служити својим господарима“.

Ја мислим, да ће сватко из ових редака чути јаку социјалну ноту богомилства и гласове, који сјећају у практичном погледу на данашње социјалистичке и марксистичке, антикапиталистичке тенденције.

Као стварне посљедице богомилства имају се сматрати негативизам, неспособност и мањкајући смисао за привредну и практичку политику и мањак животне снаге. Надаље, онај бунтовни и опозицијски карактер, који наспрам свакој власти и ауторитету а приори стоји у некој опозицији, све је то углавном богомилскога поријекла.

На католицизам прешло је најмање, и то услијед особито живе мржње између Богомила и католика у оно доба. Тиме су Хрвати изгубили не само један велики дио свога народнога живља него и свога територија, напосеб на југу бившу црвену Хрватску, тј. Црну Гору и бановину Мачву које су прелазом на православље пале у оквир српске државне и народне творбе.

Image

УПУТСТВО ЗА НЕУПУЋЕНЕ (све Србе у данашњем смислу): др ИВО ПИЛАР ЈЕ ОТАЦ (сепаратног) ХРВАТСТВА У ДАНАШЊЕМ ВИДУ (за шта је лажно оптужен др Анте Старчевић, присталица народног јединства Срба, Хрвата и осталих деривата)

Хисторија има чудну тенденцију да се понавља. Год. 1867. објединио је у Задру др. Божидар Петрановић књигу под насловом: „Богомили, црква босанска и крстјани“. Дјело је било награђено с 50 златних дуката по српском ученом друштву у Београду, а имало је тенденцију да докаже да је црква босанска или богомилска била права црква православна, али која је херетички мало заблудила, пак се онда вратила у крило св. матере цркве српско-православне.

Против тога устао је хрватски хисторичар др. Фрањо Рачки својим чувеним дјелом: „Богомили и Патарени“, објелодањеном двије године касније у бр. 7, 8 и 10 Рада југославенске Академије, у коме је, и не упуштајући се у директну полемику, тврдњу др. Петрановића оповргао.

Ова борба мисли учинила је богомилство прије 60 година актуелним. Сада се ова иста приповијест иза неколико деценија понавља.

Године 1924. објелоданио је проф. Васо Глушац, директор гимназије у Тузли у Српској кр. академији студију „средњевјековна босанска црква била је православна“. Та студија је била награђена из задужбине архимандрита Нићифора Дучића, те понавља у цијелом тезу Божидара Петрановића, те куша оборити Рачкијево становиште.

Против проф. Глушца устао је оштро старина проф. Вјекослав Клаић са два овећа чланка у Хрвата, који су исти тако као некад Рачкијева расправа уродили читавим низом даљњих чланака и учинили питање богомилства у наше дане поновно актуелним.

Ја додуше нисам ступио у арену да полемизирам против проф. Глушца, зато тога нисам ни спомињао у првом предавању. Али ако хоћу иоле да дубље прикажем ствар, нисам могао ни то питање сасвим обићи. Зато ћу се тиме кратко позабавити тек у даљњем току овога предавања. Ја сам наступио својим предавањем само зато, јер држим, да је питање врло актуелно, те цијеним да сам се толико бавио тим питањем, да могу и ја нешто о њему да кажем. А сада, да пређемо на саму ствар.

Својим предавањем што сам га одржао на 10. вељаче о.г. са овога мјеста имао сам част приказати Вам богомилство на Балкану као религиозни проблем.

Могли сте из мога предавања разабрати фрапантну чињеницу, да главна и основна догматска идеја тог религиозног покрета, његов дуализам, вуче лозу изравно од великога религиознога покрета иранскога, који је уско везан са личношћу Заратустре или Зороастра, великога перзијскога пророка и реформатора.

Видјели сте надаље, да овај дуализам није к нама дошао у своме првобитном и чистом облику, него у оном, како га је преобликовао Мани или манихеј, перзијско-мезопотамијски реформатор, који је тај дуализам разводнио и зачинио будистичким, гностичким и калдејско-бабилонским елементима. Тиме је ведри дуализам ирански добио црту дубоко песимистичку, добио је нове фантастичке, козмогонијске идеје гностичке и калдејско-бабилонске и од више ведре и активистичке религије природних сила и сунца постао апстрактном и контемплативном религијом свјетла.

Али и у овом облику није изворно к нама дошао овај дуализам, него опет даље синкретизиран и разводњен кршћанством у секти пауликијанској, массалианској и еухитској. У пауликијанству арменскога поријекла била је садржана напосе једна тенденција огорчене опозицијске борбе против пресизању моћне државне цркве бизантијско-грчке, која је хтјела силом да уништи народну цркву арменску, свога такмаца тамо у сјеверним дијеловима предње Азије. И ова је црта антибизантинска била тако јака, да су ти Павликијани, пресађени на бугарско тло били најревнији судионици код свих буна и подвига бугарских против официјелне цркве и политике грчко-бизантијске, и од саме опозиције проти Бизанту на концу постали католици, каковима налазимо још данас негдашње бугарске Павликијане. Из ових врела павликијанско-еухитских црпило је богомилство ону своју главну значајку, значајку опозиције против двају главних великих цркава, бизантијско-православне и римско-католичке. И Павликијани и Массалијани-Еухите су тврдили да су они првобитна, чиста и непокварена тј., права црква Кристова, и не може се порећи да нису водили много строжији живот него чланови ових двију великих официјелних цркава. Из ове карактеристике, коју је у пуној мјери преузело и богомилство, добива оно и изражену значајку једне реформације, једне опозиције, борбе и побијања свјетовности и тежње за посједом свјетских добара и власти, који су се увукли колико у бизантску толико у римску цркву онога часа, кад су оне постале државне цркве и узеле на себе терет и одиум који доносе политичке функције и обзири сваке државне цркве.

Овдје нам је у првом реду истакнути, да је богомилство једна реформација. Ту важну значајку придаје богомилству сам неумрли Фрањо Рачки, који у својој великој прије споменутој студији, која је још и данас Стандард-Wорк о томе питању то изричито потврђује. У свеску 10 стр. 260 он изричито говори о „Реформацији попа Богомила“. Ово свједочанство једнога одличнога свећеника и стручњака у тим питањима за нас је врло важно, јер нам даје потпуну слободу, да и ми о богомилству говоримо као о једној реформацији.

За нас је надаље врло важно да установимо да је богомилство прва реформација у Европи и да нама Хрватима и Бугарима пада у дио част да смо смогли толико идеализма и снаге, те покушали прву реформацију кршћанства у Европи, да смо покушали оно исто, што су касније са више успјеха покушали Енглези у Англиканској цркви.

Али не само то. Ова прва реформација је не само пуки временски предтечај велике позније реформације, која је преобразила Европу, него данас ми откривамо све више нити које се плету од босанских и бугарских Богомила до Петра Челчицкога Ческе браће и Јана Хуса, и од јужнофранцуских Катара и Албигенза, који, како је хисторички недвојбено доказано, вуку своје прве потицаје од бугарских Богомила, до британскога Џона Витклифа.

Према томе смијемо мирно казати да је богомилство не само прва реформација у Европи, него и идејни претеча и иницијатор свих преосталих реформација у Европи.

Нажалост није код нас још дошло у свијест широке наше јавности, како је трагичне посљедице имало за наш повијесни развитак, да је та прва реформација доживјела потпуни слом, и то не само извањски слом, услијед дјеловања извањских непријатељских сила, него и слом нутарњи, услијед нутарње идејне недостатности, немогућности и конфликта са основним законима живота, услијед оне животомрзости и принципијелнога непријатељства наспрам животу и његовим вјечним законима, које је богомилство преко манихејства преузело од будизма.

Није прешло у свијест наших широких слојева, да су Срби данас тако јаки на Балкану само зато, што нису судјеловали у страховитом слому богомилства, који је услиједио у 15. вијеку, него су напротив вођени св. Савом, по грађанском имену Растком Немањићем, изградили ријетком спретношћу своју народну и државну цркву српско-православну, којој захваљују главни дио свога подигнућа кано и чињеницу, да су након слома богомилства могли Бугарима и Хрватима отети знатне дијелове народа и територија, преведавши их у српско-православну цркву, а тиме и у оквир српства. И с тиме имамо огромно политичко знаменовање богомилства у свој његовој величини пред очима.

Да можемо тај заплетени проблем разумјети, морамо си предочити политичку позадину богомилства.

У задњем предавању сам већ истакао, да је богомилство настало у Бугарској. Ту су већ код постанка његовога играли улогу политички моменти. Бизантијска је власт не само из религиозних него и из политичких разлога насељавала Павликијанске секташе уз бугарску границу. Природни је да ови секташи нису били склони нити бизантијској држави нити цркви, јер су са доста добрих разлога у њима гледали узрочнике свога присилнога пресељења из култивиране за онда предње Азије на границе немирних и ратоборних Бугара, гдје звека мачева није никада престајала.

Ово насиље нису прије споменути секташи опростили бизантијској државној и црквеној власти него су јој то вратили на начин, да су се прикључили Бугарима и њиховој борби против Бизанта, коју су морално, материјално и физички својски подупирали. То је пак било тим важније, што су додуше мање Еухите, али тим више Павликијани били врло ратоборни и добри војници, те су тим успјешније могли подупирати Бугаре.

Тако је главна тенденција богомилства била опозиција бизантијској државној и црквеној власти. Ова политичка тенденција је сигурно потпомогла да се је богомилство могло тако раширити на југоисточном Балкану, јер је одговарала главној тенденцији бугарске народне политике. Главна црта те политике од њезиних почетака пак до пропасти бизантијске државе, била је огорчена борба против Бизанта. Према томе је у Бугарској нашло све отворена врата и пријазни пријем, што год је било непријатељско Бизанту.

Тако већ у почецима богомилскога покрета видимо јаке политичке елементе, видимо јасне политичке тенденције, колико црквено-политичке, толико народно и државно-политичке тенденције.

Ми бисмо из темеља погријешили кад не бисмо сличне тенденције тражили и на сјеверо-западној половини Балкана, гдје се је богомилство од 12. вијека даље не само рапидно ширило, него повремено постало паче државном религијом, што му иначе у тој мјери нигдје у свијету није успјело.

Међутим овдје ствар не лежи тако јасно и видљиво као у Бугарској, али сувремена политичка хисторија и ту је напредовала, да можемо ствар разјаснити.

По моме мнијењу ово је питање истини најближе ријешио проф. Милобар у својој студији: „бан Кулин и његово доба“, која је изашла у Гласнику земаљског музеја за Босну и Херцеговину од год. 1903. гдје он истражује политичке разлоге богомилске херезе у Босни.

Др. Милобар установљује да је Босна и Херцеговина, која је у оно доба била дио хрватске државе спадала под надбискупију сплитску. Иза тога доспјела је под јурисдикцију барскога надбискупа, да онда доспије под јурисдикцију дубровачкога и коначно опет под јурисдикцију сплитскога надбискупа, док коначно није пала под јурисдикцију калочкога бискупа. Но све ове јурисдикције биле су више номиналне, јер су латински бискупи услијед непознавања славенскога језика и мањкаве организације били у својој власти ограничени на латинске градове у Приморју, дочим је ефективну црквену власт у Босни вршио нински бискуп, који је био глава народне цркве и поборник хрватскога народног језика у цркви.

Познато је међутим како је првим сплитским сабором 928. године, започет у хрватској држави отворени бој против народног језика, који је додуше у краљу Томиславу нашао фактичкога заштитника. Међутим, латински је клер ту борбу жилаво наставио, те је иначе снажни владар Петар Крешимир романској навали и попустио те хрватски језик у цркви забранио.

Тиме се развија у хрватској у XИ. вијеку борба за народни језик у цркви, за хрватску државну и народну цркву.

Ту је постојала потпуна опрека између Приморја, гдје је романско свећенство и романски елемент имао знатан уплив, и унутрашњости гдје латини нису имали никаква утјецаја. Овај пак у унутрашњости, то је отприлике онај териториј који одговара данашњој Босни и Херцеговини.

Кад су се пропашћу народне државе, народни језик и тенденције за црквену неовисност од Рима изгубиле своју политичку потпору, повукли су се њезини репрезентанти, тј., народни попови глагољаши у унутрашњост земље, тј. у Босну и Херцеговину и ту је ова тенденција отпора Риму и његовим латинским тенденцијама остала латентна и живјела по принципу устрајности, док није нашла израз у богомилству.

Богомилство, долазећи из Бугарске преко Србије, донијело је са собом народни језик, самосталну цркву и опозиционално и отпорно становиште према Бизанту и Риму, дакле све што су тадашње прилике, расположење пучанства у Босни захтијевали.

Ја држим да је овај слијед мисли исправан и да је ово црквено незадовољство скопчано са лошом организацијом и администрацијом, са мањком домаћега и хрватском језику вјештога свећенства и неповољним опћим црквеним приликама био онај подесни милиеу, у којем се је могло укоријенити и развити богомилство у Босни.

Кратко речено хрватски покрет за народни језик и цркву који је изгубио битку против латинског клера, подупираног од папе, Млетака и Мађара, дапаче од властитих хрватских народних владара, прихватио је богомилство као израз свога протеста и опозиције против Рима.

Но, ја држим да овај чисто црквено-политички момент не исцрпљује низ момената који су потпомогли богумилству до великог успјеха у Босни. Полазим са становишта да такав омашан догађај, као што је била пропаст хрватскога краљевства концем XI. вијека, није могао проћи без да политички и социјално узгиба велике валове.

Ту држим да се не смије пустити с вида да су од конца X. стољећа играле велику улогу у хрватској двије странке: народна и клерикална. Клаић у својој повијести хрватској изричито пише о двије странке у Хрватској (стр. 123). Међутим странка клерикално-католичка је имала другачији значај у Приморју, а другачији у посавској Хрватској. У Приморју, камо рачунам и данашњу Далмацију, била је ова странка романофилска и стајала под водством романскога клера далматинскога и приморскога, дочим је у посавској Хрватској била мађарофилска и стајала у вези с црквеном мађарском хијерархијом. Не смијемо заборавити да је загребачка бискупија основана 1093. године по Мађарима.

Огорчену борбу ових двају странака можемо јасно разабрати у хрватској повијести у XI. вијеку. Велики краљ Петар Крешимир је, за вољу своме наслову: Rex Dalmatiae, толико попустио утјецају моћног романског клера, да је овоме за вољу у цркви забранио хрватски народни језик. Али ово је подигло народну странку, те ми видимо да иза његове смрти не долази на пријестол његов синовац и законити насљедник Стјепан, чије клерикално расположење се види по томе што је касније отишао у самостан, него на пријестол долази жупан Савић из племена Свачића. Клерикална га странка не хтједе признати и он нестаде на загонетан начин из државе – заробише и одведоше га Нормани, у оно доба папински клетвеници. Интересантно је да се то збило истодобно с трећим сплитским црквеним сабором. Изгледа да је Савић настрадао по једној сплетци клерикално-романске странке, која га је кришом заробила и из земље извела.

Иза овога мало часнога пораза народне странке долази на хрватски пријестол Дмитар Звонимир, папински човјек. Из почетка је водио опрезну политику и његово се доба зове сретним за хрватску државу. Али кад овај краљ хтједе по папинском налогу водити крижарску војну, убише га на хрватско Косовом пољу код Книна. Ми ћемо једва промашити ако устврдимо да су убојство задњега свехрватског краља извели баш огорчени присташе народне странке.

Смрт краља Звонимира био је очевидан пораз клерикалне странке и након неуспјелог покушаја извођења Крешимировог синовца Стјепана из самостана и посађивања на пријестол, појављује се као задњи претендент на хрватско пријестоље бан Петар Свачић, из истога племена као и несретни краљ Славић, из чега можемо закључити да је он био присташа народне странке.

Ту јасно видимо ову замјеничну измјену уплива ових двају странака на хрватску државну политику, од којих ниједна није властитим силама могла потпуно излучити другу.

Ту су међутим одлучну улогу заиграли угарски краљеви, који су један велики дио Хрвата, уморених од братоубилачке борбе, сјединили у једну мађарофилску странку, склопили 1102. године pacta conventa у Крижевцима и тако присајединили краљевину Хрватску краљевини Угарској.

Међутим присташе народне странке вођени по Петру Свачићу покушаше отпор, али тај би од Мађара и мађарофилских клерикалних Хрвата у Петровом Гвозду код Петриње сломљен, те Петар Свачић паде као задњи краљ хрватске народне крви.

Али ми бисмо сасвим криво просуђивали стање ствари, кад бисмо претпоставили, да је Хрватска народна странка, која је репрезентирала кроз више од стотину година отпор читавога једног народа једноставно нестала.

Шта се је догодило, шта се је могло догодити иза слома народне странке на Петровом Гвозду? Слабији и незнатнији чланови те странке морали су се покорити клерикално-мађарофилској странци; а у Далмацији клерикално-романофилској странци, а јачи истакнутији су побјегли. Камо су побјегли? По политичкој природи ондашње Хрватске само у Босну. Босна, као горовита и у цијелом тешко приступачна земља, била је сигурна од мађарских коњаничких напада, а и приморски Романи ондје нису имали приступа ни утјецаја.

Тамо су дакле могли наћи заштите поражени присташе народне странке. До тога пак закључка морамо доћи кад уважимо чињеницу да је тога цијелога народнога покрета у Хрватској нестало. Ми му у тој форми у даљњем развитку не налазимо трага, него се наједаред 50 или 60 година иза тога слома у Босни разбукти богомилски покрет.

Закон о непропадљивости енергије постоји и у социјалном и политичком животу. По овом закону хрватски народни покрет, који је био протумађарски, протукатолички и протуромански, промијенио је само своју форму, он се је стопио са вјерско-социјалним покретом хрватских попова глагољаша, те је задржао обостране првобитне значајке, јер је и богомилство, како смо већ утврдили, било изразито протукатоличко, а било је и протумађарско и протуроманско. Управо су Богомили били најжешћа опозиција мажарским аспирацијама на Босну, те се мађарски хисторичар Комлоссy огорчено на њих тужи.

Зато ја заступам становиште да је богомилство био један, у својој сржи, хрватски покрет, који је израстао из великих догодовштина хрватске повијести, од X.-XII. вијека, и да је баш зато имао најтеже посљедице баш за Хрвате и њихов народни развитак. То подупире већ истакнуто становиште да богомилство није играло никада веће улоге код Срба, јер су они ставивши се са св. Савом на становиште православља и српске народне и државне цркве, одлучно отклањали богомилство, тако да се у држави Немањића, колијевци данашњега српства, није могло ни уздржати ни раширити.

Против овога мога становишта говорила би само једна чињеница. Богомилство је, како ћемо још даље разабрати, било изразитим носиоцем босанскога сепаратизма, њихова црква се звала „босанска црква“, њихови савршени звали су се „добри Бошњани“, а ја ћу се сам касније још опширније бавити питањем како је баш богомилство управо обликовало посебну босанску државу и тиме ставило темеље босанскога сепаратизма, који још и данас толико живо осјећамо.

Међутим, ово протусловље само је привидно, и ми ћемо видјети, да је то привидно протусловље само посљедица хисторијске логике.

Хрватски католици ишли су са Мађарима. Видимо да су они судјеловали и код битке на Петровој гори, гдје су удружени Мађари и хрватски католици потукли Петра Свачића, задњега краља хрватске крви, који је био вођа тако зване народне странке. То је већ морало оставити жалац у срцима хрватских емиграната у Босни. Поготово се је ствар погоршала, кад су Мађари своја стечена права на хрватску круну употребљавали као титулаш на посједе Босне, а свој утјецај на Босну употребљавали да прогоне Богомиле, да их силом католиче и да воде крижарске војне против њих. Босанска повијест познаје више таквих крижарских војни Мађара и Хрвата на Богомиле. Године 1198. навали хрватски херцег Андрија, брат Арпадовића краља Емериха по налогу папе Иноцента III  на Захумље, да ондје затаре Богомиле.

Године 1234.-1239., дакле кроз пет година вођаше хрватски војвода Коломан опет по налогу папе Гргура IX. војну на Босну и Захумље, да тријеби Богомиле.

Такових је крижарских војни било и више, само их касније нису више водили хрватски херцези, него мађарски бискупи и владари, зато их нећемо спомињати. Хрватство је по овим крижарским војнама постало синоним за католицизам, хрватски легитимизам је значио за Богомиле ратне походе, најтеже прогоне и отимање њихове очевине. Јасно је дакле да Богомили нису могли вољети такво хрватство, па је само то име постало несимпатично, тако да су га одбацили и примили име своје покрајине, која их је својим горама заштићивала, своје босанске цркве и оне босанске државе, коју су Богомили изградили као заштиту мађарско-хрватском католичком с једне, а бизантском и српско-православном надирању у Босну с друге стране.

Овдје бисмо морали установити још једну околност. Ширењу Богомила у Босни придонијело је много и чињеница да је баш у Босни и Херцеговини остало још много остатака славенскога поганства. У неким крајевима, нпр. у тзв. Захумљу, које се је дуго отимало од кршћанства те дапаче задржало име „Паганија“. Ја нећу овдје на широко претресати ово питање, али морам истакнути да је предкршћанска вјера славенскога народа била изразито дуалистичка. Пошто је и богомилство било дуалистичко, то је ова догматска сродност изванредно олакшавала прелаз остатака погана к богомилству. То спомиње за наше крајеве изричито Рачки и Натко Нодило у своме великом дјелу: „Вјера старих Срба и Хрвата“, а за Бугарску потврђује постојање дуализма бугарски стручњак за богомилско питање проф. Јуриј Иванов. Тако је недвојбено, да је тек богомилство потпуно апсорбирало остатке поганства у нашим земљама, и тиме наш народ коначно привело кристијанизацији.

Морам овдје истакнути, да је баш неки дан господин инжењер Мустафа Челић, такођер један стручњак за богомилство, у једном предавању изнио нову теорију, да босанска црква нема везе са бугарским Богомилима, него да је настала самоникло у Босни услијед слијевања глагољашке црквене опозиције и славенско-паганскога дуализма у Босни.

Ову тезу не бих могао примити у цијелости, него само у толико у колико признајем да је богомилство коначно ликвидирало остатке поганства у хрватским крајевима. Али нијекати бугарски уплив било би врло мало оправдано, кад је непобитно доказано да су бугарски богомилско-религиозни упливи досегли чак и у сјеверну Италију и јужну Француску и ондје створили врло сличне херезе, као што је босанско богомилство. Било је тешко претпоставити да су бугарски упливи могли досећи у сјеверну Италију и јужну Француску, а да нису имали удјела и у босанској цркви. Ту тзв. српска баријера апсолутно није била непробојна; напротив су прогони Богомила у Србији продирању богомилства у Босни погодовали, јер су прогањани Богомили морали бјежати или у сусједну Бугарску натраг или у сусједну Босну.

Исто тако морам отклонити тезу проф. Глушца, мени иначе лично познатога и врло цијењенога лица, који понавља тезу Божидара Петрановића, да је богомилство било само један херетички огранак православља. Та теза нема основа у повијести Босне. Истина је само толико, да је највећи дио Богомила прешао касније на православље у Бугарској, а исто тако један велики дио босанских Богомила у Мачви, Раши и Црној Гори, негдашњој Црвеној Хрватској, и источној и јужној Босни.

Глушац се позива на чињеницу, да се домаће босанске исправе не слажу са оним херетичко догматским установама, које Богомилима подмећу венецијански попис „herorum hereticarum“, затим расправа кардинала Ивана ТTorquemade из ватиканске библиотеке. Он отклања Рачкијево становиште, да се је секта тијеком времена у многоме удаљила од строгога тумачења своје првобитне науке. Међутим Рачки има право, а Глушац криво. Господин Глушац није уважио, што утврђује проф. Иванов, да је богомилству фалило свако нутарње догматско јединство и да је пропаст богомилства услиједило на тај начин, да се на истоку расплинуло у православље, на сјеверу и западу у католицизму, а само језгра и поглавито земљопосједници прешли су на ислам. Међутим, са истим правом могло би се казати да су Богомили били католици, када је познато да су богомилски изасланици присуствовали и сабору у Констанцу, гдје је спаљен Јан Хус, те што су босански Богомили слали своје изасланике у Рим и тврдили да су само зато заблудили од праве вјере католичке, што их нема тко у правом католицизму поучити.

Да је проф. Глушац мало дубље продро у догматско-повијесну прошлост богомилске секте, он би знао да су Богомили вазда вршили неки религиозни „мимикри“, како би се сачували од прогона. Они су то својство наслиједили од павликијана, за које је већ религиозна повијест утврдила да се настоје „прогонима уклонити двосмисленим изјавама, којима скривају своје право вјеровање“. тако су и Богомили, кад су их притискали православни, приближавали се католицизму, а када су их притискали католици, приближавали се православљу.

Коначно је тај „мимикри“ код Богомила ишао тако далеко, да су се иза слома босанске државе, уколико нису прешли на ислам, једноставно расплинули међу православнима и католицима.

Становиште г. проф. Глушца може се коначно разумјети, као становита политичка и религиозно политичка тенденција, али са гледишта стручне религиозне повијести оно нема оправдања.

Но да се вратимо на политичко знаменовање богомилства. Не морам вам поновити да је социјално дјеловање богомилства врло велико и дубоко. То политичко знаменовање први је замијетио нитко мањи него гласовити наш Ватрослав Јагић. Чини се да је његов чланак о богомилству, објелодањен у „хисторији књижевности народа хрватскога и српскога“ од 1869. године, био такођер један од повода да се је наш Рачки дао на писање свога дјела о Богомилима и Патаренима. У смислу Јагићева рада написао је проф. Драгутин Прохаска у свом дјелу „Das kroatisch-serbische Schrifttum in B. und H.“ изврсно поглавље о босанским Богомилима и о њиховој литератури, те ми је знатно помогао доћи до спознаје о огромном социјалном, културном и политичком знаменовању богомилства, које је моје проучавање тога питања на лицу мјеста у Босни још продубило и проширило.

Као једна реформација, наступило је богомилство са изразито етичким циљевима, тако карактеристичним за Славене, те је исте још продубило и ојачало.

Прво им је настојање било цркву очистити од политичких елемената и од тежње за свјетским добрима, за влашћу, богатством и тјелесним уживањима. То је лежало већ у опћој оријентацији богомилства, и у његовој догматици, која је одвраћала од живота и свијета. Надаље је с тиме у вези био основ богомилске етике да сватко мора радити и живјети од својих руку, тако да је било забрањено давање милостиње.

Даљњи основ богомилске етике био је строги и аскетски начин прехране. Они су били строги вегетаријанци, који нису смјели јести меса, јаја, ни бијелога смока (млијечних производа), као ни ичега од живе животиње. Изнимку је чинила риба, које је ужитак био дозвољен, јер како су они држали, риба се не множи прилегом. ПосљедицаовоганачинапрехранебилајекултурасухогавоћауБосниизападнојСрбији, коју познамо напосеб по гласовитим босанским сухим шљивама. Али осим шљиве суши се у Босни свака воћка, јабука, крушка, трешња, бресква, оскоруша, итд. Ово је све непрепорно богомилскога подријетла, јер Богомили преко зиме нису имали друге хране, него сухо воће и крух.

Но не само да су Богомили постили цијели живот, него у смјеру одгоја и уздржавања животне снаге дјеловала је и њихова сексуална чистоћа и суздржљивост. Њихови 2свршитељи“ морали су се дапаче кроз цијели живот суздржавати од сваког сполнога опћења. У тој строгој форми је то било свакако неприродно и шкодљиво, али редови обичних вјерника нису били на то везани, него је тај идеал чистоће био знатно ублажен. Вина су такођер пили мало или уопће не, коначно у самој Босни вино и не роди.

Резултат овога строгога и умјеренога живота био је да су Богомили били додуше врло мршави, али здрави, устрајни и дуговјеки, за рад врло способни, те врло отпорни, жилави и енергични. То им изричито признаје проф. Прохаска , који у свом дјелу истиче (стр. 36) да се по дјеловању Богомила и њихових поисламљених потомака, босанских бегова може разабрати, како је енергичан био богомилски живаљ у Босни.

Надаље је код Богомила за свакога вјерника било прописано читање св. еванђеља. И крштење није се код њих обављало водом, него тиме да му се на главу ставило св. Писмо, тзв. баптизам либри. То је симболички значило да свакивјерникмораиматисв. Писмоуглави. Практичке су пак биле посљедице да је сваки Богомил морао научити читати и писати. То је спадало к вјерској наобразби и они су се међусобно учили читању и писању.

Према томе, констатира проф. Прохаска, да су Богомили били неуспоредиво писменији од њихових савременика католика и православних. Из тога видимо, да смо ми у средњем вијеку у Босни у погледу писмености стајали много боље него данас. Богомилска строга етика одбацивала је напосеб сваку лаж. Пошто је сваки био дужан говорити истину, била је забрањена свака присега. Но тасеистинољубивостповременуразвилауинтензивнуаверзијупрематрговини. Богомилисутврдилидатрговинанужнозаводиналаж, преваруикриворотство.

Према томе није у Босни било домаће трговине, него се баш услијед свега тога сва трговина концентрирала у рукама католичких Дубровчана. Напредак и богатство Дубровника почивало је дакле на томе да су грађани тога града сву трговину простране провинције Босне и Херцеговине сакупили у својим рукама. Томе раширењу Дубровчана по Босни захваљујемо да су нам се у дубровачким архивима сачували бројни подаци о Босни и главни домаћи документи о босанским Богомилима. Ово је протутрговачко становиште Богомила било тим судбоносније што су се босанскифрањевциприлагодилиовомсхваћању, тетакођеркаснијеревновалипротивтрговине. Посљедице ових дјеловања, која су трајала стољећима, осјећају се по моме увјерењу још и данас, јер су једна од компонената економске заосталости код Хрвата а и код Срба. Код нас су трговци до недавно били или приморци или странци, а код Срба Цинцари. Но док су Срби најприје црквено а тиме и народно асимилирали своје Цинцаре и тако створили си на темељу те асимилације једну добру трговачку традицију, ми те традиције и привредне амбиције немамо до данас, него је код нас трговина и привреда претежно у туђинским рукама.

Према овоме што смо овдје навели, била би слика социјалног стања у Босни услијед социјалнога дјеловања Богомила слиједећа: Врло марљиви и размјерно наображени и уљуђени широки слојеви, живући услијед своје марљивости и цивилизираности у становитом скромном благостању, али које је било ипак скучено, и није се нигдје могло дићи до правога благостања и богатства, јер је фалила трговина, измјена добара и капитал, који се је концентрирао у рукама – за Босну и Херцеговину политички и вјерски туђих – Дубровчана. Једини начин социјалног дизања био је посјед земље, феудализам, који је заправо значио израбљивање обрађивача земље, тј. кметова.

Тако скупна слика богомилске Босне није била неповољна, културни ниво сигурно није у оно доба био нижи него нпр. у западној Европи, осим можда у економском погледу, а на сваки начин много виши, него што су данашње прилике у Босни.

Но та повољна слика углавном има и своју тамну, врло тамну страну. Богомилство је било у свом бивству животу непријатељско. То је произлазило из богомилске засаде, да је цијели видљиви свијет дјело врага, а само људски дух, да је дјело Божје.

Посљедица тога је било непријатељство не само против људском тијелу, него и браку. Јер у њему се множе људска тјелеса, та дјела вражја, тамнице Божјег духа. Зато се тзв. Савршитељи, perfecti, не само нису смјели женити, него уопће нису смјели сполно опћити нити уопће дјеце имати. а ипак, у редовима Савршених били су најбољи, најспособнији, најпожртвовнији и најидеалистичнији елементи народни. Ови су били осуђени на изумирање, јер нису смјели имати потомства. Из тога је слиједило, да су најбољи елементи народни били осуђени на смрт. Другим ријечима, богомилство је вршило један негативан пробир (негативе Auslese) на штету нутарње етничке вриједности народа, јер се најдрагоцјеније људске способности карактера и ума нису преносиле од оца на сина. То значи, да је богомилство дјеловало у смјеру затирања најбољих дијелова наше расе и вршило један процес, коме домашај можемо разумјети ако нпр. успоредимо наше данашње стање са оним енглескога народа. Сигурно Енглеза није 449. године дошло више на британско оточје него нас 634. године у ове пограничне крајеве Балкана. Ипак, данас су Енглези онај народ од 120 милијуна, а ми смо мали народ од 4 милијуна! Ваља разумјети да је један од главних узрока ове тужне појаве лежао у богомилству и свим његовим посљедицама.

Надаље, ово непријатељство наспрам животу није могло оставити нетакнуто нити државу и њезине интересе. Држава има стварно да се брине у првом реду за овај реални свијет и његове интересе. Какова постаје ситуација државе, ако је по главној засади вјерској цијели тај свијет дјело нечастивога и главног непријатеља људског? Сигурно постаје државна ситуација неповољном и она губи сав свој сјај и свој ауторитет код својих поданика, ако су ови вјерници такове религије.

Онда, ако још уважимо да су Богомили били принципијелни пацифисти, који су одбацивали рат, те им је било забрањено не само ратовање, него и све ратне припреме. Представите си како је то морало дјеловати на судбину једне државе. која се налазила на тако изложеном мјесту, опкољена с двије државе у којима су водиле главну ријеч двије богомилству непомирљиво непријатељске „ecclesiae militantes“, као што су биле Мађарска и Србија?

Ја сам већ истакао, а овдје још посебно потцртавам, да је по моме увјерењу посебна босанска држава имала бити заштитом богомилства настала само као резултат босанскога-религиознога сепаратизма, оличенога у огорченој опозицији Богомила наспрам милитантном католицизму с једне а милитантном православљу с друге стране. Али та босанска држава није своје задаће услијед нутарњих својстава богомилства и његовога принципијелнога догматскога становишта наспрам животу и свијету могла вршити. Бошњаци нису никада водили ратове у већем опсегу. како би то и радили, кад по владајућој догми нису смјели вршити никаквих ратних припрема, пак нису смјели имати оружја, него прије сваког ратовања морали ићи куповати оружје у Млетке. Оружје су наравски добили само онда, ако је то Млецима политички и дипломатски конвенирало.

Тако је услијед своје животомрзости и пацифизма босанска држава постала немоћна и пасивна. Не само да није била никада експанзивна, него није своје богомилство могла неуспјешно да брани од православља, а нити од у оно доба врло агресивног католицизма. Из ове немоћи слиједило је нужно слом, а са својим сломом она је покопала и богомилство. Тврдокорним богомилским опозиционарима, који се нису хтјели приклонити или православљу или католицизму, није преостало друго него прећи на ислам.

Код нас је обичај да се прелаз богомила на Ислам тумачи као један акт претежно материјалистичкога знаменовања. То није исправно и садржи једну неправду за Богомиле и њихове потомке, данашње босанске Муслимане.

Треба уважити да су, колико католицизам, толико и православље стајали на становишту апсолутне непомирљивости наспрам богомилском кривовјерју. Није исто тако било са исламом. Ислам је манихејство стављао у исти ред са кршћанством као тзв. „китабије“ религије, које су уживале становиту толеранцију у исламским државама. Пошто су се наши Богомили вазда сматрали једном манихејском сектом, не само код кршћанских власти, него сигурно и код Муслимана, то је исламско господство значило за богомиле ослобођенеј од несносних прогона кршћанских. И тако је велики дио богомила, у колико није прешао на католицизам или православље листом на ислам и тамо постао чланом господареће класе у држави османској.

Да је ово моје схваћање о изразито протудржавности богомилства исправно, цитират ћу један цитат из дјела бугарскога презбитера Козме, који је написао: „Бесједа на ново појавивши се јерес богомиљу“. Козма презбитер вели: „богомили уче да се не ваља сувише трудити за земаљске ствари, те су стога празних руку пролазили од куће до куће, да се не треба покорити властели, пак су хулили на богаташе, мрзили на цара, ругали се старјешинама, псовали бољаре, богумрскима сматрали оне, који цару работају и робовима заповиједају, не служити својим господарима“.

Ја мислим, да ће сватко из ових редака чути јаку социјалну ноту богомилства и гласове, који сјећају у практичном погледу на данашње социјалистичке и марксистичке, антикапиталистичке тенденције.

Ако и не требамо горње установе дословно употријебити на босанске Богомиле, јер они су у сваком погледу једна посебна и одвојена индивидуалност, ипак бисмо сасвим криво пошли, ако не бисмо сличне тенденције и смјерове претпостављали и код тзв. босанске цркве.

Али тиме смо се од социјалнога знаменовања богомилства вратили опет на политичко поље. Главна би моја теза била, да је резултат мога проучавања богомилскога покрета у Босни био, да је богомилска босанска црква био један покрет, који је у најужој вези са пропасти хрватске државне самосталности, да је дакле био један хрватски покрет.

Најјачи разлог налазим овој теми у тврдњи, што смо управо ми Хрвати од слома тога покрета претрпјели највеће штете. Како би један народ могао претрпјети штете од слома, који није његов и који га се не тиче? То је логични и стварни нонсенс. А баш по томе слому смо ми Хрвати дошли у ону неповољну политичку ситуацију, у којој се налазимо кроз читав XIX. вијек, а и данас, и од једне величине до XII. вијека постали смо данас жалосни остаци једнога некоћ великога народа.

Конкретно речено, богомилски покрет има за Хрвате слиједеће знаменовање:

1. Хрватски народ распукнуо се је у XII. вијеку у двије видљиве половине, у католичку и богомилску, које су међусобно ступиле у борбу и тиме се међусобно све више отуђивале. То отуђивање ишло је дотле, да се је богомилски дио на концу отуђио и народном имену и узео име босанско, те изнио босански сепаратизам.

2. Богомилски дио народа, већи дио народа добрим је дијелом изумро услијед животомрзне природе богомилства. Оно што је остало прешло је дијелом на ислам, дијелом на православље, а дијелом на католицизам. На католицизам прешло је најмање, и то услијед особито живе мржње између Богомила и католика у оно доба. Тиме су Хрвати изгубили не само један велики дио свога народнога живља него и свога територија, напосеб на југу бившу црвену Хрватску, тј. Црну Гору и бановину Мачву које су прелазом на православље пале у оквир српске државне и народне творбе.

Да ме не би тко криво разумио, истичем, да то спомињем без икакве политичке тенденције. Само као једну знанствену и хисторичку констатацију.

3. Мржња међу богомилима и католицима прешла је и на потомке босанских богомила, на Муслимане, те је била поводом , да су се бос. Муслимани крваво освећивали у својим војнама и четовањима од 1493. године до 1698. католичким Хрватима, тако да се може казати, да су се ова два истонародна али иновјерна дијела међусобно искрварила и затрла, те етнички, културно и економски упропастила.

4. Политички је богомилски раскол био од највећег утјецаја на хрватску повијест, јер прво је створио босанску посебну државу и босански сепаратизам, а друго је запречио обнову Хрватске самосталности, коју су Шубићи у XIV. вијеку тако лијепо започели, те је ово запрећење нашло видљива израза, кад су бос. Богомили убили Младена II Шубића.

5. Имао је за посљедицу да Хрвати услијед своје религиозне поцијепаности нису могли дати Османлијама никакви успјешни отпор, као што су то нпр. Срби учинили на своме Косову, него је католички дио Хрвата морао 1527. године тражити заштите код католичких Хабсбурговаца.

6. Имао за посљедицу постанак тзв. троједне краљевине Хрватске, Славоније и Далмације, која репрезентира териториј тзв. католичке Хрватске. Оно навластито изузимање бивших богомилских територија у формули Regnum Dalmatiae, Croatiae et Slavoniaeseu totius Croatiae одговара становишту конфесионално католичком и његовој дубокој аверзији према свему што је у вези са одурном богомилском херезом.

7. Богомилство је битно утјецало на народни карактер, колико Хрвата, толико Срба. Свакако на карактер Хрвата више, зато јер је оно хрватски покрет, а затим и зато јер су Срби умјели произвести једну нутарњу народну реакцију против богомилства и његовим отровима, а Хрвати нису знали створити никакве индивидуалне реакције осим оне католичке. Ту идејну реакцију дао је Србин св. Сава, српски народни светитељ и највећи славенски човјек на Балкану. Као стварне посљедице богомилства имају се сматрати хрватски негативизам, неспособност и мањкајући смисао за привредну и практичку политику и мањак животне снаге, као што је то своједобно констатирао Фран Супило. Надаље, онај бунтовни и опозицијски карактер, који наспрам свакој власти и ауторитету а приори стоји у некој опозицији, све је то углавном богомилскога поријекла. Велим углавном, јер богомилство није томе једини извор. Није једини али по моме мишљењу свакако један од најбитнијих и најглавнијих. То су све моменти, који још данас у нашој средини дјелују и одређују нашу ситуацију у свијету и животу.

Мислим да су сви ови погледи достатни, да баш код Хрвата побуде највећи интерес за питање богомилства. Али не само код Хрвата, него код свих јужних Славена, јер ниједан јужно-славенски народ није прошао без икаквог утјецаја од стране науке попа Богомила. И с тиме мислим, да сам достатно означио знаменовање богомилства као социјалнога и политичкога фактора.

Др. Иво Пилар (10. ожујка 1927. – Предавање у Социолошком друштву у Загребу)

 

 

Advertisements

3 mišljenja na „др ИВО ПИЛАР БОГУМИЛИ (и Хрвати)

  1. „Сигурно Енглеза није 449. године дошло више на британско оточје него нас 634. године у ове пограничне крајеве Балкана. Ипак, данас су Енглези онај народ од 120 милијуна, а ми смо мали народ од 4 милијуна!“ теза из Дуге 80-тих само о Србима

    „опкољена с двије државе у којима су водиле главну ријеч двије богомилству непомирљиво непријатељске “ecclesiae militantes”, као што су биле Мађарска и Србија?“ упоредити са тезом Јована Деретића о српској Солинској архиепископији као једној од три апостолске цркве равноправне Риму и Константинопољу коју су солидарнио уништили и католици и православни (преко ондашње грчке Пећке патријаршије коју је касније обновио Мехмед паша))

    упореди „Имао за посљедицу постанак тзв. троједне краљевине Хрватске, Славоније и Далмације, која репрезентира териториј тзв. католичке Хрватске. Оно навластито изузимање бивших богомилских територија у формули Regnum Dalmatiae, Croatiae et Slavoniaeseu totius Croatiae одговара становишту конфесионално католичком и његовој дубокој аверзији према свему што је у вези са одурном богомилском херезом.“ и оно о сувим шљивама у западној Србији са мапом, наводно лажном, новог разграничења Илирика од пре неки дан и дијалекатском мапом ијекавског говора..
    и још много тога ..ако ти је противник и јак и паметан бар не смеш бити глуп

    Sviđa mi se

  2. занимљиво је да у генезу настанка богумила у Босни није сврстао Аријанску јерес Гота, осталих у Босни, чији смо између осталих народа такође потомци… (број Гота приликом инвазије био је већи од броја Словена пар векова касније)

    Sviđa mi se

  3. упоредите ову опширно елборирану прохрватску идеологију са новим издањем празнословних лапрдања http://www.standard.rs/milo-lompar-srbija-kao-kolonija-krivice.html .. тј. дубинским неразумевањем проблема (с нагласком на хвалоспеве коментатора)… па ће бити јаснији интелектуални ниво прошлих и нашег покољења, као и зашто рвати „побеђују на свим фронтовима“..

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s