Владимир Милутиновић: НАУК О УЗРОЧНОСТИ

Наука је та која модерном свету позајмљује ауторитет помоћу  кога слобода треба да буде елиминисана.

пошто је филозофија  средство које указује да за људе постоји слобода и да нису потпуно узрочно детерминисани, у идеолошком свету она мора бити дисквалификована. А метода те дискавлификације данас се понајвише служи ауторитетом науке.

у то “даље” нас неће одвести знање о наводним узроцима, већ расправа о стварности и алтернативама.

Image

Идеологија има једну особину која је на мање транспарентан  начин повезана са манипулацијом: она воли да у свету људских односа тражи “узроке” и “последице”, да открива како је нешто настало и ко је крив. Овај свет узрока и последица нешто је различито од света повезаности свега са свачим који је тематизован у филму “Атлас облака”. Разлика је у томе што Атлас облака признаје могућност избора у сваком тренутку И, понекад, узрочност схвата као слободно преузимање шема и идеја. Нашем пак свету каузалитета недостаје овај елемент слободе.

Да илуструјемо склоност ка тражењу узрока искористићемо неколико примера из новије политике. Чедомир Јовановић се недавно језгровито изразио на ову тему, објаснивши шта је по њему проблем у Србији: „нисмо успоставили односе између узрока и последице у свакодневном животу“. Јовановић овде није мислио на односе узрока и последице у физичком и биолошком свету, већ у политичком свакодневном животу. То се види из примера које даје: “минско поље, у шта се Србија претворила због оног што су Дачић, Вучић и Николић радили претходних 20 година”. Узрок настанка нових странака Јовановић такође види у деловању “власти“. Лидер ЛДП мисли да настанак нових странака делом “мотивише власт”, а узрок покрета “белих листића” и независне критичке јавности Јовановић види овако: “Многи су својим неодговорним потезима, које су покретали лични пориви, увећали ионако присутну конфузију медју бирачима.” Види се да узрочност и одговорност код Јовановића никада не упућују на ЛДП или евентуално демократе, него увек на политичке ривале. Сличан начин резоновања можемо наћи свуда. На пример, Ласло Вегел уочава пораст радикализма у Војводини, међутим, за њега нису криви сами радикали: “Неразумно понашање београдске политичке елите радикализује Војводину.” У Хрватској су се у оквиру полемике о “сполном одгоју” чули и овакви ставови: “Ако овакав одгој буде уведен, хрватски народ полако ће почети одумирати.” Независно од тога што је и без тог сполног одгоја данас 500.000 грађана Хрватске мање него 1991. године.

Узрок неке негативне појаве увек води баш до политичких противника, што показује да појам о овим везама не настаје на основу неког увида у реалност, већ настаје у имагинацији и жељама говорника. Сасвим супротно од онога што би се очекивало, окретање ка узрочним везама није мишљење учинило реалнијим, него га је потпуно препустило маказама пристрасности неког субјекта. Разлог томе је чињеница да су у реалности људског света узрочне везе увек многоструке, односно, да по правилу њихов обим превазилази могућности нашег тренутног знања. Објаснити узрочно неку појаву из људског света је увек неизвестан, непотпун и варљив подухват.

Да би се тој многострукости ипак приближили прва ствар које треба да се одрекнемо је управо ово арбитрарно проглашавање сингуларног узрока онако како нама одговара. Када се бавимо људским светом, захваљујући мишљењу и могућности избора, понашање актера можемо објаснити и идејама или правилима којих се људи свесно или несвесно држе или би требало да их се држе. Расправа о њима уопште не мора да садржи причу о узроцима, а може да буде кориснија од ње јер прича о узроцима не садржи смернице за деловање (осим посредно, на манипулативан начин). Ову нову врсту расправе подстиче и изучава филозофија. Филозофија је доказ да је у неком друштву узрочни свет у неку руку суспендован и замењен свесним обликовањем стварности.

И пошто је филозофија ово средство које указује да за људе постоји слобода и да нису потпуно узрочно детерминисани, у идеолошком свету она мора бити дисквалификована. А метода те дискавлификације данас се понајвише служи ауторитетом науке. Наука је та која модерном свету позајмљује ауторитет помоћу  кога слобода треба да буде елиминисана.

То не значи да би требало имати било какав негативан став према науци. Наука сама је неизмерно похвалан и користан подухват, на најразличитије начине заслужан за наш данашњи живот. Али права наука зна своје границе И свој обухват. Другим речима, у правој науци има филозофије, она “зна колико не зна”. Од науке средство идеологије чине они који њену методу и њен узрочно-последични свет протежу толико да обухвати и културу, морал и политику, уопште, свет људи.

Да би се то догодило потребно је направити неколико логичких скокова. Најпре је потребно искористити потребу мишљења за објективношћу. Свако мишљење тежи да постигне идеал истинитости, објективности и због тога тражи начине да се утицај субјективности умањи. Пошто наука долази до значајних неспорних истина, чини се да она остварује тај идеал. Због тога су временом чак и филозофи почели да одбацују и саму филозофију јер она, будући нормативна, не остаје у оквирима научне објективности. И филозофија и идеологија одбачене су јер “намећу” неке нормативне ставове, што наука не чини. Тако је постала неважна разлика између идеологије – која промовише неслободу – и филозофије,  која промовише слободу. Важно је само остати у оквирима научног узрочно-последичног света.

Данашње намножене теорије које свет политике, културне историје и морала објашњавају “еволутивним” разлозима, у ствари су део тог начина мишљења. Али, док су солидарност или тржиште објашњавали еволутивном коришћу, сви су заборавили да се крећу у свету у коме нема слободе, а то је експлицитна и незаобилазна карактеристика идеолошког света.

Идеологију интересује да добије свет у коме важи парола “Тхере ис но алтернативе”. Свеједно јој је да ли ће овај недостатак алтернатива бити резултат страха од диктатуре, поверења у истине “науке”, монопола над медијима, религијског ауторитаризма, краја историје –  њој је важно једино да нема слободе.

Ако су ови закључци тачни, онда треба урадити управо супротно од онога што предлаже Чедомир Јовановић на почетку овог текста. Уместо да “успоставимо односе између узрока и последице”, треба да прихватимо најпре слободу која ће нам дати дозволу да осветлимо целокупну стварност, а онда можемо у односу на ту стварност причати о томе куда даље.

Јер, у то “даље” нас неће одвести знање о наводним узроцима, већ расправа о стварности и алтернативама.

 

 http://www.filozofijainfo.com

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s