Драгослав Павков: Реаговање на текст Николе Варагића „Југословенство“

Ми се као мала деца одушевљено бацамо у загрљај сваком странцу који онако, ноншалантно и као узгред покаже слаткиш, а када се испостави да су већина тих странаца настрани педофили који према нама имају сасвим конкретне болесне намере,  уместо да кривимо себе – кривимо њих

Слика

 Моја генерација је о прошлости учила у време Југославије – истока на западу и запада на истоку; Нисмо били толики „запад“ да би професори могли да предају користећи изворе које сами одаберу, нити смо били толико „исток“ да би се за погрешно представљену чињеницу ишло у гулаг. Једноставно, „другови од горе“ су се стално трудили да направе баланс између победничких „истина“ и „истина“ губитника социјалистичке револуције. То је моју генерацију јако нервирало, па смо читали све чега смо се дочепали а да није комунистички мејнстрим.

Хендикеп генерација које су дошле касније, састоји се у томе што нису имале прилику да о прошлости уче на „наш“ начин. Њихови родитељи, људи из моје генерације, љути због преваре познате по називу „социјалистичко самопуправљање“, резигнирани због лошег општег стања у које су доведени, својим потомцима још и данас препоручују да се не замајавају литературом социјалистичких аутора пошто је то све „лаж и превара“, јер једнакост не постоји нигде у природи и неће никад ни постојати. Да запну и докопају се било какве дипломе која ће им помоћи да оду „напоље“ и постану људи. Ако већ нису талентовани за неки спорт, немају манекенски стас или макар нешто слично таленту за певање… На страну то што на тај начин већина мојих исписника у сред’ боја баца копље у трње, предаје се уместо да се бори, то није тема овог писанија; тема су њихова деца која „науке“ којима се баве немају с чим да упореде.

Не сумњам да је Никола Варагић о Српству и Југословенству прочитао доста… Рекао бих да је прочитао толико да је можда и „преучио“; што би могла да остане његова лична ствар, да својим текстовима не покушава да забетонира једну „истину“, истину која то није – ако ни због чега другог, а оно због вриштеће једностраности која избија из сваке конклузије. Пошто као што рекох, вршњаци г. Варагића научено немају с чим да упореде како би га проверили, њему и осталим ауторима „те школе“ предлажем да се организују на „мој“, а заправо на начин како су одлуке доносиле судије у доба античког Рима: „Живи поштено, не повреди другога и сваком дај што му припада“. 

Дакле, шта је спорно у Варагићевом тексту?

Никола Варагић тврди да је Велика Србија  могла да настане као резултат победе Антанте над силама Осовине и чињенице да се Србија у том рату нашла на страни победника. Не бих да смарам геополитиком тог доба, довољно је рећи да сама идеја о Великој Србији није била довољна да би се територија Краљевине проширила до „Шешељеве границе„; о томе су своју реч морале дати и велике силе од којих је свака ту имала сопствени интерес. Да не помињемо како су нас у то време и сами савезници гледали као дружину која убија своје „божјом милошћу и вољом народном“ постављене владаре, о страним престолонаследницима да не говоримо… Оно, јес’ да су Англи, Французи и остали улетели у рат, али то нису учинили из љубави према Србима већ да би се обрачунали са Германима не пропуштајући прилику да искористе чињеницу да се Русија стицајем околности нашла на њиховој страни. А причу о Великој Србији је компликовао и договор са Италијом којој су Савезници обећали источну обалу Јадрана као компензацију за учешће у рату против поменутих Германа… Значи, мада Никола Варагић тврди да су „„ Срби (…) сами могли да створе такву увећану државу – то је било једно од решења за уређење државе/монархије када се заврши рат.његовој тврдњи тежину одузима чињеница да је пропустио да објасни на који начин су то Срби могли да остваре, ако се зна да за такву идеју нису имали ни једног савезника, чак ни царску Русију која се у то време забављала о свом јаду. Имајући то у виду, краљ Петар и престолонаследник су одабрали да преговарају са Југославенским одбором и покушају да под круну Карађорђевића окупе што је могуће више јужних Словена. Одатле израз Југославија, као компромисно решење које би могли да прихвате сви тадашњи етницитети који су већ у то време почели да реже и оштре зубе једни на друге.

Ако мислите да би и један Хрват 1918. без тешке принуде прихватио да се назове Србином, само зато јер га је Српска војска „ослободила“ од К&К монархије – покушајте да се ставите у његов положај па се запитајте по којим околностима би сте ви пристали да се изјасните као Хрват само зато јер су вас партизани (под командом Хрвата Тита) ослободили од немачке окупације 1944. Могући аргумент да ви нисте од њих тражили да вас ослобађају, аутоматски може да се примени и на замишљеног Хрвата, поготово ако се зна да су многи од њих распад Аустро-Угарске доживели као сопствени пораз.

Друго, није спорно да је престолонаследник Александар био масон; спорно је што сте подлегли маниру да чисто да би била гушћа чорба, у исту удробите и Ватикан и Коминтерну. Мада нека мистика и езотерија нису стране масонским ритуалима, нисам спреман да масонерију посматрам искључиво као Антихристову антицрквену ујдурму. Сумњам да је Доситеј постао масон јер му је досадило да се моли Богу па је опасао кецељак и кренуо да маше виском; пре ће бити да одговоре на тешка питања није могао да пронађе у оквирима хришћанске догме, па се размонашио и отиснуо путевима просветитељства. Не мислим ништа добро о удруживању у конспирације било какве врсте, па тако ни у масонске ложе, Опус деи или Трећу интернационалу – али мислим да бисмо ми Срби много боље пролазили када бисмо били мало обазривији приликом отварања фронтова на све стране, где треба и где не треба, где имамо шансе и где их немамо уопште. Стављање у исту конспирацију светске масонерије, римског епископа и врховне команде светске револуције може да делује ефектно у полемици, али није кохерентно. Бабе и жабе се не мешају.

Треће, престолонаследник, касније краљ Александар је био монарх једне уважене али мале балканске државице; шта није разумљиво у његовим тежњама да му држава буде велика, онолико колико то његови државнички капацитети могу да омогуће? И ја верујем да би Срби боље пролазили када би били ограђени високим зидом, преко кога не би могли комшијама да гледају у шерпу и преко кога им не би стизали гласови о прогресу, новим идејама, итд. Али, ја у то верујем јер мислим да смо као народ простодушни, да нас остатак света једноставно не схвата; ми смо попут оних Руса са Јутјуба, који од пусте љубави и у знак пријатељства присиљавају странца да попије литар водке и охрабрују га да слободно пије јер њима није битна количина и цена – битно је да он схвати колико га они воле и уважавају… А ако му случајно од толике ракијештине позли – нису они криви него он, што је свилен и метиљав. Они су своју љубав исказали начин који се ЊИМА учинио најпримеренијим.

Срби једноставно не схватају да „превише љубави – обично удави…“. Ми се као мала деца одушевљено бацамо у загрљај сваком странцу који онако, ноншалантно и као узгред покаже слаткиш, а када се испостави да су већина тих странаца настрани педофили који према нама имају сасвим конкретне болесне намере – кривимо њих уместо да кривимо себе. Тако се десило када смо за рачун Русије ишли да припалимо шамар најјачем фрајеру на игранци, тако се десило када смо за рачун Британаца викали „Боље рат него пакт“, тако се десило када смо кренули за Хрватом Титом јер смо чули да је прави командант у Москви… Тако се дешава и данас, када половина Србаља уместо да тера децу да учи, да се образује и бори за себе, ту децу шаље на којекакве курсеве по европским паланкама са којих доносе китњасте али бескорисне дипломе о инстант знањима која су свугде осим у тим паланкама неприменљива и бескорисна, друга половина своју децу тера у цркву, да се моле Богу и чекају Русију која ће једног дана доћи, потаманити све србске непријатеље и успоставити рај на земљи. И увек су криви други, намазани преваранти који сваки пут на исту клизавицу насанкају наивну сеоску снашу – Србију.

Краљ Александар није веровао својим очима, тачније – веровао је да све није црно као што изгледа и оно што није ишло милом, покушао је да наметне силом, заводећи Шестојануарску диктатуру. Бранимир Марковић мисли да је то било визионарски и оправдано, ја мислим друкчије; када је видео да су супротности у држави толике да ће довести до конфликта у коме ће се његова нација коначно поделити по етничким шавовима, краљ је био дужан да поступи одговорно и државнички и да изврши ампутацију Хрватске – онолике колику одреди српски национални интерес. Он то није учинио и то га је коштало главе. Треба ли му то замерати? Нисам сигуран… Из простог разлога јер мислим да је са својом идејом о југословенству био прилично усамљен, а ипак је што рече брм – успео да Југославију одржи здравијом и јачом него што је била и једна модерна српска држава. Ђаво би га знао…

Други светски рат и последња српско – српска подела

Ипак, када говоримо о Другом светском рату, равногорцима и комунистима, изгледа да држава коју је Хитлер препишао за дванаест дана и није била нешто нарочито. Тачније – била је веома слична данашњој Србији. Половина становништва ју је доживљавала као непријатељску, а оној другој је била потребна од прилике колико и хемороиди. То је била држава пребогатих појединаца и пресиромашне већине. Оно што је стварало утисак солидне државе је то да углавном није било глади, будући да је реч о претежно пољопривредној економији где се већина становништва бавила производњом хране у неком облику па су се уз произвођаче у тешким временима „шлепали“ и рођаци из редова пролетеријата. Чак и кад је најгора година, на селу увек има комад проје од прекјуче – довољно за преживљавање. И то је константа до данашњег дана; пар хиљада Срба у Србији живи – остали преживљавају, од плате до плате, од рате до рате, а рођаци са села су нам некако најдражи (под условом да долазе рано ујутро или у време поподневног одмора, кад поштен свет гледа репризу „Сулејмана“).

Војска те државе је била тигар од папира; на броју је било свега, али у строју – мрка капа. Половина мобилисаних резервиста је једва дочекала капитулацију, а она друга половина није имала старешине, јер се испоставило да је „југословенска идеологија“ испланирала да Хрватским резервистима командују старешине Срби и обрнуто. Па су Хрвати чим су се докопали оружја разоружали или побили старешине које нису довољно брзо бежале, док су се хрватски официри у српским јединицама правили „Тоше“ и бесмисленим покретима јединица стварали конфузију која је довела до деморалисања и онако слабо мотивисаних састава и капитулације. Неке од старешина Југословенске војске су одбили да се предају и оду у заробљеништво, па су се окупили на Равној гори и покушали да организују отпор окупатору. Међутим, одзив добровољаца је био јадан; толико, да су пуковник Михаиловић и његов штаб одлучили да не нападају Немце јер немају апсолутно никакве шансе да им нанесу озбиљније ударе. Одзив у четнике је био лош јер су Срби из три протекла рата имали веома лоше искуство. Резултат сва три рата је војничка победа, а све гори стандард грађана. Радно способно мушко становништво у протеклим ратовима је десетковано, породице погинулих и инвалида су биле препуштене милостињи рођака и локалних заједница… Прослављени генерали и војводе су отерани у пензију, а на њихова места доведени су дојучерашњи непријатељи – све у циљу учвршћења југословенства… Они исти који су се првом приликом ставили на располагање новим окупационим властима. Такође, важан разлог лошег одзива је била и четничка снисходљивост према Немцима, отворена сарадња са Италијанима а крвожедност према Србима – комунистима. Додуше, четници комунисте нису сматрали Србима баш као што данашњи богомољци не сматрају Србима оне који не иду у цркву сваке недеље, али за већину грађана Србије ти људи су ипак били Срби. Са својим породицама, кумовима, школским друговима, девојкама… Не неки нарочити Срби – али Срби. А какви смо да смо – ипак нисмо толико изопачени да поред непријатеља свих фела у сред светског рата ми почињемо српско-српски сукоб на тему: Стара држава која није ваљала, или нова за коју ни сами заговорници не знају каква би требало да буде.

Али, ма колико народ у Србији имао намеру да остане по страни од великих тема, Хрвати су се постарали да се то не деси. Политиком погрома Срба – грађана НДХ та „држава“ је успела да против себе окрене комплетно српско становништво и отера га у партизане – војску која је у окупираној Србији постојала само у траговима. Када је та војска, после три године ломатања „по шумама и горама“ ушла у Србију, са истока подржана совјетским тенковима – Србија више није имала шта да бира. Постало је јасно ко је победник великог рата, а победнику можеш да се уклониш с пута или поклониш. Они који су одлучили да се склоне, завршили су у емиграцији код дојучерашњих непријатеља или у јамама у околини Кочевја. Ови други, који су одлучили да се поклоне – добили су задатак да у што већем броју изгину на новоотвореној кланици званој Сремски фронт – чисто да се не би осећали инфериорни пред јунаштвом „победника“ из седам офанзива.

Кад се ово постави на овај начин, поставља се питање шта би са стварима о којима непрестано прича тзв. „прва Србија“; где је нестала српска слободарска традиција? Шта би са Светосављем? Католички свећеници од попа до бискупа су цело време рата били уз своје стадо, неки су клали „шизматике“ натјечући се у учинковитости са професионалцима попут г. Љубе Милоша, док су други били заузети издавањем крштеница и потврда о преласку у католичку веру несрећним Србима који су покушавали да на тај начин спасу главу. Многи од њих су учествовали у борбама и изгинули од партизанских снага… Где су у то време били наши свештеници и владике? За Владику Николаја и патријарха Гаврила знам – били су у Дахау, а други, који су у то време освештавали четничке ражњеве и добровољачке мањерке – шта је с њима? Јел’ на ту традицију треба да се угледамо и да живимо по њиховим начелима? Па ћемо једног дана сви возити црни ауди серије А

Идемо даље…

Скоро четрдесет година је трајала комунистичка диктатура ЈБ Тита. За то време као што је познато, они који су се школовали у југословенским школама и универзитетима учили су по програму који је одобравала комисија формирана од ЦК СКЈ. Шта су за то време радили емигранти, ратни и послератни тзв. српска дијаспора? Ко је њима бранио да раде на очувању вере православне, очувању традиције и тековина косовског боја, чојства и јунаштва… Уместо тога, прво што им је пало на памет, било је да се препусте кукању о англосаксонској издаји и то гле чуда – у сред среде највеће англосаксонске државе – САД! И то кога су нашли за партнера у кукању? Хрватске усташе који не могу да прежале што Јасеновац није радио у три смене. (На Скрибду постоји преписка Стојадиновић – Павелић, ко нема паметнијег посла – има се шта научити.)

Друго што им је пало на памет, било је да направе своју, „праву“ цркву… Неће њима комуњаре бирати владике и попове… А онда су кренули да притискају краља, несрећног Петра без земље, своју икону и врховног команданта да се опредељује је ли за Германа или за Дионисија… А ако се исправно определи – они ће да му дају мало пара онако, за кирију и цугу. Једино што су први герилци Европе успели да смисле противу Титине диктатуре била је ступидна самоубилачка Кавајина акција (кад Тито дође у ЦК на посао, он ће да се попут АлКаиде „боингом“ закуца у зграду на Ушћу) и демонстрације пар стотина Срба испред њујоршког Валдорфа које Броз није ни регистровао. А цело време су попут Ементалера били избушени од стране југословенских тајних служби.

Онда је у СФРЈ избило вишестраначје па су им у походе почели долазити хохштаплери који се ко санћим боре против комунизма… Опет, сви до једног агенти југословенских Служби. Након пар таквих посета и почетне еуфорије, дијаспора је видевши с ким има посла престала да скупља паре као помоћ новим странкама. Што Србима из дијаспоре истини за вољу и није тешко пало; док су Хрвати на „хрватским вечерима“ широм САД, Канаде и Аустралије у џакове које су носиле младе усташе обучене у народне ношње убацивали свежњеве долара, са руку скидали ролексе а са жена огрлице и минђуше – све за Хрватску, не тражећи ни признаницу ни споменицу – Срби су умели да у целом Торонту за српског писца који је дошао да им представи своју родољубиву књигу сакупе једва 500 канадских долара.

Да закључим, основни српски проблем је несналажење у времену и простору. То што је на нашој страни истина и правда је лепо, али прилично бескорисно. Нама не требају талентовани попови и филозофи у мери у којој нам требају поштени политичари – родољуби. На нама је да одлучимо шта желимо са собом: Желимо ли да се затворимо попут оних Гала у стрипу „Астерикс“, да пијемо шљивовицу и пркосимо целом свету а нарочито Риму, и прихватимо неминовност да ћемо као етнос нестати већ за стотинак година? Да се суочимо са реалношћу да већ многи наши унуци неће бити Срби… Јер и Гали више нису Гали него Французи; утопили су се у француску нацију у којој је Зинедин Зидан Француз таман колико и Жерар Депардје – (познатији као Обеликс) и ником ни на крај памети не пада да каже да Зидан није Француз, него су на ту чињеницу сви поносни.

Или да се пресаберемо (пошто смо се довољно одузимали разним поводима), сагледамо своје потенцијале (нарочито коалиционе), видимо с ким и под којим условима можемо да сарађујемо, према пријатељима будемо поштени и лојални попут златног ретривера, а према непријатељима лукави попут лисице и бескомпромисни попут теријера.

Традицији је место у свести Срба, у уџбеницима и музејима, Светосављу је место у Цркви и домовима православних верника који прихватају његове постулате. Политика и народни послови се не воде са олтара већ из државних институција од демократски изабраних народних представника. То што је неко ишчитао сабрана дела неког духовника не чини га ни нарочито поштеним ни нарочито паметним; чини га искључиво начитаним, а он са својом начитаношћу може да ради све што пожели – осим да се сународницима намеће као ауторитет за давање атеста шта је „српско“ а шта не, ко је колики „Србин“, итд. Он, као и сваки други грађанин са правом гласа има право да се кад год нађе за потребно изјашњава о свим питањима од значаја за функционисање друштва, али да би добио право да учествује у доношењу одлука, мора да се кандидује, убеди бираче да гласају за њега и победи на изборима. Само толико. Све друго је замајавање које већина грађана толерише по начелу „паметнији попушта“ али време је да се свирала коначно задене за појас.

Advertisements

28 mišljenja na „Драгослав Павков: Реаговање на текст Николе Варагића „Југословенство“

  1. Ту сам негде, неће бити примедби, више бих додао пар стварчица.

    У коментару на брмов текст сам споменуо резултате. Александрова Југославија их није имала. Премало времена? Можда, али чињенице да су нас Немци прегазили за пар дана и да пре рата краљевина није имала неке веће економске, политичке, војне и друге успехе, да је краљ владао диктатуром и да је убијен у атентату, а све то и поред одличног геополитичког положаја и савезништва, сврстава Прву Југославију у неуспешне државне пројекте, нарочито када се томе придода геноцид над Србима, посебно у Јасеновцу, као једном од најчудовишнијих злочина у историји човечанства.

    Титина Југославија је била далеко успешнија. Потрајала је дуже, искористила је готово до перфекционизма свој добар геополитички положај и своја савезништва, после смрти диктатора је потрајала још 11 година, а ако ћемо право, још увек се копрцамо у њеним остацима, бар ми, Срби. Економија је била далеко успешнија, војска јача, политички је била успешна држава, да не набрајам сада све „успехе“, оснивачи УН, несврстани… Ипак, и поред свега, иако је многи ни до данас нису прежалили, а опет је већина „жалних“ међ` нама Србима, ни друга Југославија се не може рачунати као успешна држава, јер је нестала у вихору грађанских и специјалних ратова, све до оног завршног(?), који би се могао дефинисати и као део трећег светског рата који је у току(што би, ако прихватимо ту теорију, донекле бар, била и као нека „олакшавна околност“).

    Ја сам целог свог живота ствари посматрао кроз резултате. Дакле, ако је неки наш тенисер на „одличном“ 256. месту ранг листе АТП, он не припада Ђоковићевом миљеу, ма колико нам био драг и симпатичан што је наш. Ако је нека држава по мерилима која постоје сврстана при дну лествице(а), она не може бити проглашена за успешну, што би рек`о дрп, да јебе оца. А ако се та држава распала за кратко време, тек не може. Додуше, Тита је сам покренуо процес одумирања државе и тако постао претеча нсп пројекта, пре Регана и Тачерке, па би то могла бити још једна „олакшавна околност“ за Другу Југославију.

    Шта је највећи неуспех Југославије, прве и друге, уцело? Иако се прича о неком статистичком податку о наводних 5 милиона Југословена, Југославију није имао ко да брани, ни први, ни други пут! Јебеш државу коју њени грађани неће да бране.
    За мене, посебно, највећи неуспех Југославије је геноцид над Србима који се циклично понавља.

    Што се тиче нашег дуга Југославији, њега нема. Југославија нама дугује. Дугује нам своје постојање, кратко али експлозивно. Дугује нам одбрану од ње саме. Дугује нам морално и материјално. Дугује нам историју. Дугује нам прошлост. И будућност.

    Ја не осећам да било шта дугујем Југославији. Дао сам јој много више, него она мени.

    Неуспешно српско отресање од југословенског терета са наших плећа је, по мени, главни узрок српског пропадања. Мислим, ми ову нашу Србију, а некмоли српске земље у околини, не гледамо као своју државу, не осећамо је довољно, не схватамо да Југославије више нема и да се Србија мора бранити и градити.

    А што се тиче Југославије, најбоље би нам било да проучимо како смо то и зашто ми једини прихватили Југославију као своју државу. Јер, нико нас силом држао није, нисмо се ваљали по гулазима, нису нас тукли ни уцењивали, напротив. Веома, веома својевољно смо битисали у Југославији и једини је бранили од растурања.

    За почетак, предлажем да размотримо чињеницу да су сви Срби живели у једној држави и да су се у њој осећали као свој на своме. Уместо пљувачине по комунистима, Тити и злој браћи, коју понекад проширимо и на краља мегаломана, Бају и просветитеље, вредело би да сагледамо предности Југославије, оне предности које су нас држале „заточенима“ у њој, да их упоредимо са несрећама које су нам се десиле и да се коначно историјски одредимо као држава Србија, да престанемо са тим бескрајним освртањем у прошлост и кренемо да бранимо, радимо и градимо нашу Србију. Јер, да парафразирам душманина, Југославија више не станује овде.

    Sviđa mi se

    • „Економија је била далеко успешнија, војска јача, политички је била успешна држава,“ на осову ких показатеља ово тврдиш.. мислим дасам јасне економске противаргументе изнео у свом тескту.. геклде војних – Краљевиана је пала у судару са најсавременијом и најајчиом удруженомм војном силом света а страшна СФРЈ ЈеНеА у судару са Туђмановим сељачинама .. политички је послушно испуњавала диктате САД и била далеко несамосталнија него краљевина..чим је престала Брана из п0есме Душка РаДОВИЋА ЈЕ ПРЕЦРТАО СТАРШНОГ ЛАВА..

      Sviđa mi se

      • „да се коначно историјски одредимо као држава Србија,“ ИДЕЈА И НАЦИОНАНОЛНИ ЦИЉ стварања овакве СРБИЈЕ НИКАД НИЈЕ ПОСТОЈАО.. држава у овим границаам неодржива је у сваком погледу.. кифла војна граница Хрвастка такође је неодржива без Босне.. ЦГ је неодржива сама.. Босна није ни држава, без мора нема никакве перспективе, као ни СРбија.. ако Србија изгувби другу обалу Дунава, што реко Нимбус она више не постоји.. саберимо све ово и саберимо се – само су две теоретске могућности – нови рат једни против других за туђе рачуне и бабба здравље или солидарност признатих држава и сарадња и интеграције.. можете се вадити на Јасеновац, а они на Блајбург колико хоћете, то се мора превазићи

        Sviđa mi se

      • Краљевина се није ни борила против „најсавременије и најјаче војне силе тадашњег света…“ него су Немци просто уклањали јединице краљевске војске у расулу који су им се нашли на путу. Дакле, никакве разлике између „оне“ војске и ЈНА нема, нарочито је нема у корист прве. Војска Југославије насупрот краљевској војсци , је пружила много озбиљнији и ефикаснији отпор једној још већој сили него што је то била Хитлерова Немачка. Друга је ствар што су тада околности биле друкчије, што су Немци у то време били мотивисанији да гину по Балкану него што је то случај данас; што је цивилизација толико еволуирала у позитивном смислу, да је данас практично немогуће бомбардовати градове на начин како је ’41. бомбардован Београд. Са друге стране, да би ЈНА скршила побуну хрватских сељачина и словеначких „ловских дружб“ – било је неопходно да државно руководство донесе одлуку о томе. Познавајући те, ти би био први који би вриснуо: „ПУЧ!“ да је војска узела ствар у своје руке. Што подржавам, јер се залажем за поштовање закона без изузетка и у сваком случају, али треба бити поштен па рећи да ЈНА никада није била одметнут центар моћи, већ је увек поступала по наредбама Врховне команде. Што су те наредбе биле смушене, чести и злонамерне, није питање за ЈНА него за политичаре – како ондашње тако и данашње.

        Sviđa mi se

      • Драго ми је што се позиваш на Нимбуса, знао сам да ће те његов коментар инспирисати 🙂 Али шта да радимо с тим што се вас двојица у принципу слажете ? Да ли је могуће замислити да вас двојица (да сте којим случајем довољно утицајни) седнете за сто, договорите да ћете сарађивати у стварима у којима се слажете а да за тренутак занемарите ствари о којима имате супротне ставове? Е, то бих волео да видим, али јавља ми се да ћу на то попричекати 🙂

        Sviđa mi se

    • „У коментару на брмов текст сам споменуо резултате. Александрова Југославија их није имала. “
      Слажем се, али нисам склон да престрого судим. Краљ Александар једноставно није имао шансе са стварањем националне државе по узору на Француску (где је примљен у масонерију), државу која му је била узор у свему. Од краја рата до 1929. протраћио је време покушавајући да измири непомирљиве егоцентричне барабе – Пашића, Радиће, Прибићевића, комунисте… Нико осим њега у тој држави није имао свест о државном (националном) интересу. Као када би брм своје ставове покушао да објасни Дверима или СРС, да будем конкретан. Дакле, ти им говориш најгласније што можеш – а они у уши трпају вату, восак, ма гурају главу под воду само да вас не чују, јер ћете им нажуљати мозгове.

      „…ако је неки наш тенисер на “одличном” 256. месту ранг листе АТП, он не припада Ђоковићевом миљеу, ма колико нам био драг и симпатичан што је наш. Ако је нека држава по мерилима која постоје сврстана при дну лествице(а), она не може бити проглашена за успешну,“
      Тачно. Проблем са твојим виђењем ствари је управо у томе јер се подразумева као једино исправан; и зато се нико не спори с тобом, али те нико не слуша већ гусла оно што му се допада. Зато уосталом више људи у Србији слуша Стоју и БМ Книнџу него Београдски синдикат и Балашевића. Значи, присуствујемо вашару таштине, а свако ко на то указује – суштаствено је издајник и ко зна чији плаћеник.

      „Јебеш државу коју њени грађани неће да бране.“
      Нажалост, опет је реч о нашем мајмунисању и избегавању да чињеницама погледамо у очи; ако прихватимо натегнуту тврдњу да је Југославија антисрбска творевина па је није ни требало бранити, опет остаје питање – јесмо ли спремни да бранимо Србију, која је једина држава у васељени коју Срби могу да назову својом. Лично, мислим да би већина Србаља исмејала неколицину нас који бисмо се одазвали позиву. И то исти они који су нас са надвожњака засипали цвећем кад смо ишли на Вуковар, уз очигледно олакшање што смо у камионима ми а не они. Овог пута ни цвећа неће бити, Срби више немају излаза. Или ће се борити – или ће нестати.

      „…предлажем да размотримо чињеницу да су сви Срби живели у једној држави и да су се у њој осећали као свој на своме.
      Уместо пљувачине по комунистима, Тити и злој браћи, коју понекад проширимо и на краља мегаломана, Бају и просветитеље, вредело би да сагледамо предности Југославије, оне предности које су нас држале “заточенима” у њој, да их упоредимо са несрећама које су нам се десиле и да се коначно историјски одредимо као држава Србија, да престанемо са тим бескрајним освртањем у прошлост и кренемо да бранимо, радимо и градимо нашу Србију.“
      Прихваћено, то и радимо – барем ми овдашњи. Други су на потезу, например они који су негде око Васкрса прошле године потписали један документ у коме се тражи национално окупљање, а јуче ни један није прокоментарисао позив сличан твоме на НСПМ.

      Sviđa mi se

      • укратко било које преостало парченце Србије имало би на унутрашњема плану (и има) сев исте проблеме које је имала и велика Југославија.. Замени Хрвате са Динарцима и Нишлије са Пашићевцима и ето ти..а Срби стало оптужују Радоја Домановића што кукуриче а славе вође који их воде у понор..

        Sviđa mi se

  2. Povratni ping: Драгослав Павков: Реаговање на текст Николе Варагића “Југословенство” « KOSMET VIA KOSMOS

  3. Povratni ping: ОДГОВОР ДРАГОСЛАВУ ПАВКОВУ – Југословенство II део « KOSMET VIA KOSMOS

  4. Лепо смо се издиванили, али се и даље мање разумемо са брмом, него он са Нимбусом. Шалу на страну, ово је озбиљно. Друга Југославија је економски била неупоредиво јача држава од краљевине, па ту се не можемо уопште спорити, довољно је само поређати имена великих фирми, индустријских и агро гиганата, мерено светским аршинима. Проблем брма и свих осталих што као папагају+и вичу и пљују по комунистима и Тити је управо тај, што све очигледне економске и друге успехе подводе под „он се улизивао Америма, добијао кредите, шверцовао се на несврстанима, пливао између два блока, итд.“, а када им неко разуман каже, добро, нека је и тако, зар ви не би волели да је ваш краљ био такав или да су данашњи наши председници тако способни, па да лепо живимо, не знају шта да кажу. нису људи у социјализму јели глогиње и пасли траву или ишли пешке на море, него су живели од свог рада, јели прави хлеб и пили праву воду и пиво, а имали су богами и шта да сипају у своје аутомобиле и тракторе, да се спусте лети до мора и плаже, правим друмовима.
    Да је ЈНА била тако слаба, мало морген би постојала РС! Ту је НАТО заустављен, а не хитлер, дакле највећа војна армада свих времена. Да не причам о одбрани Косова и беспрекорном повлачењу војне технике за коју су натовци тврдили да су је уништили. Упоређивати краљевску војску (мој отац је био краљев официр, заробљен и рат провео у логору у Немачкој, јер је изабрао да се преда пре Немцима, него усташама, у Сарајеву) са ЈНА је лицемерје последње врсте, то су бабе и жабе, вербална еквилибристика, као уосталом и поређење економија две Југославије, од којих је друга извозила више него све ове банана државице заједно и 15 пута више од бивше краљевине.
    Слажем се са брмом да је лакше опстати удружен, али је питање превазилажења почињених злочина остало да виси, упркос хашком суду, који је, изгледа, и формиран управо да би повећао и задржао омразу међу бившом браћом. Тренутно, нити у једној од тих наших државица постоји расположење за било какво удруживање, осим у ЕУ.

    Sviđa mi se

  5. После толико времена, налетех на овај текст. Ја осведочени дркаџија, не успевам, да нађем било какву замерку. У две три речи, БРАВО за аутора!

    Liked by 1 person

  6. Hm,hmm…najjaca ,Sila na svetu,nije Imala velikih problema,jer,nemojmo se praviti ludi, kralj end company,je utovario do 400.000 vojnika,podoficira I oficira u stocne bag one na “ preobuku“ u njemecku „za Borbu sprocu staljina“

    Sviđa mi se

  7. Кључни узроци стварања и распада Југославије леже у геополитичким интерсима споља, у инстерсима и политици великих сила 19 и 20 века и њиховим, веома сложеним односима. Хистору-ченел, колико повремено и све ређе укључим ТВ редовно даје пропагандну историјску перспективу британске перспективе и тиме је и одбаир тема и пропаганда овог канала одређена. Ништа се не разликују ни остали, само се мање чују или не чују уопште, тако да не постоји сазнање о њиховим перспективама и гледањима на историјске процесе. Југославија, шире Балкан је у том склопу политичких односа и њиховог развоја била место изношења интереса и манипуалција све време, делимично је у време Броза, али опет из услова хладнога рата, створен утицај о могућности независне политике – улузија, која је циљно и систематски разбијена, опет из неких много сложенијих псоледица узрока и начина вођења хладноратовске доктрине. Без анализе ових сложених односа није могуће разумети шта се и како догађало у историји 20 века и тиме функционалне употребе кроз стварање и разарање југословенског пројекта. Без ове позадине је и ограничење на унутрашње односе ускраћено за потпунију и објективнију анализу. Таквих анализа из два разлога на жалост нема, једном се ради о снисходљивом политикантском историјском удварању интересима и тиме реинтерпретацијама употребне вредности декимичних искиданих истина као са хистори чанела, други пут се ради о губитку сваке објективности у критичком односу према истој ток политици у последњој фази разбијања Југославије и преласка на черечење српског националног и државног интереса, које је ускраћено давањем предности новоствореним, како од НАТо- западног савеза ослобођеним угњетеним народима од старне Србије односно великосрпске Југославије.

    Ма колико све ове различите перспективе имале објективна и реална упоришта, још си далеко од реалније и свеобухватније анализе ослобођене било какве пристрасности и парцијалних интереса и стајалишта различитих аутора. Исто важи, шта више да се читати у много јачим и искривљеним контурама код „ослобођених народа“ од угњетавачке српске политике, најновији пример је шизорфено манипулсиање режима у Подгорици, да не говоримо о албанско-косовској хистерији идеологије настале из голог тероризма и криминала прикривених стартегија унутар доктрине хладнога рата на Косову у приштинској албанској ратно-профитерској криминалној номенклатуру, и све, не сме се заборавити под патронатом и дугом дирегентском палицом управо из доктринарних интереса сложеног система НАТОа.

    Сасвим конкретно – противтеза, не ради полемике, већ озбиљније налаизе:

    Драгослав Павков пише:

    „Шта је највећи неуспех Југославије, прве и друге, уцело? Иако се прича о неком статистичком податку о наводних 5 милиона Југословена, Југославију није имао ко да брани, ни први, ни други пут! Јебеш државу коју њени грађани неће да бране….“…

    Тачно, али делимично, јер је напад на Југославију дошао из правца који нико од оних који су хтели да је бране, односно бар успоставе односе за миран процес одлучивања о њеној будућности није оечкивао. Иницијална ударна песница и процес распадања Југославије је дошао из политичког иу своју метафизику виско-академског и пратијско – политичког Београда 80их, а ударна песница тог система разбијача Југославије је постала државна безбедност некада заједничке земље, као продужене песнице новонастлих режима, прво у Словенији систематски од 60их година, тихо и неприметно, а онда друге половине 80их сасвим отворено уиз Београда … опет ове нове политике, које су реално одбациле и негирале сваку опцију заједничких вредности и очувања југословенске идеје у демократским условима промена, креирала је и усмеравала сложена машинерија и институционални системи халдноратовске стратегије и у њој посебног односа према Југославији деценијама од завршетка 2 св. рата, тај део односа и начини и методи узимања утицаја и управљања процесима у погледу функционалне употребе СФРЈ током хладнога рата је остао без икакве анализе и присуства у свеобухватнијој анализи узрока познате судбине земље и народа текуће нове историје.

    Лично сам доживео то време кроз реални прогон режима, брзо је постало јасно да нити Милошевић и његова тајна служба са Јовицом Станишићем и новокомпонаваном ударном песницом између мрежа криминала и полтронских медија из оног затвореног круга самопроглашене новонационалне елите не жели и неће Југославију, а последица је била домино ефекат и у само две три године формирања истих пандана противтежа у осталим срединама. Свако ко је на било који начин устао против оваквог развоја доживаљавао је или осећао неку врсту прогона, са хаосем се до перфекције управљало у смеру конфликата и распада уз абсолутну помоћ и подршку из управо безбедонсног система некада или тада још увек заједничке државе…

    Са мање више подршке до 50% су ове нове политичке националне елите уз обилату подршку споља довеле до абсурда сваку другу опцију и изнудама, прогонима, организованим терором угушили ништа мање бројну вољу обичног народа за једним другим путем разрешења криз, која је опет сложена и једним делом, најзначајнијим унутрашња недоговорнсот и кривица елита, са друге имплементирани систем изнуда који је кроз распад зеље и рат требао да доврши планове хладноратовске доктрине у идеолошком рату. Сви који су били за другчије решење су са свих страна маргинализовани…

    Настао је изнудом један рекло би се природни политички процес формирања нових анционалних иделогија у новоствореним државама, па је по том следу Југославија постала историјско реално ђубриште истресања терета прошчости и једини кривац за неизмерне губитке које је донео рат и начин њнеог разарања …

    Огромна већина која је осетила и желела неко друго решење је не само маргинализована, већ угушена управо од стране оних који су требали бити основа безбедности и заштите грађана, народа некадашње државе у целини.

    Тада почетком 90их и отварањем оружаних сукоба, које су узгред припремали системи некадашње заједничке државне и политичке безбедности, нашли су се на усијаним линијама сукоба они, који су у већини били и остали пуки објекти хистерије и малоумности, историсјке кратковидости новокомпонованих националних елита и њиховог рата из удобних фотеља и привилегија које је рат и подрка ратним режимима доносила, и даље све до днас затворени у свом свету који је исписао и створио нове реалности дубоких подела и потенцијала сукоба за сутра.

    Чињеница да је Југославија ситемски и организовано разбијена, не мења сва остала питања у погледу евентуалног тражења основа за формирање односа, који би реалне грешке и псоледице прошлости одстраниле, без обзира на то да ли је потребна неки облик институционалне сарадње, да ли као абсолутно независних држава или унутар неке уније… Указујем на онај део веома битних узрока споља, који остају без икакве анализе и објективног узимања утицаја кроз псоледице које трају применом ораганизованиг система и метода иззнуда на штету свих као продуката независних патроната некадашње заједничке државе.

    Sviđa mi se

    • Кључни разлози за пропаст српске државе су недостатак патриотизма и фасцинираност заверама. Ми смо ситна риба, све је (већ) одлучено и ми ту не можемо ништа… Тачно је да тајне службе утичу на геополитику, али врло ретко проактивно (одлуче да неку државу створе или униште) већ углавном реактивно – тако што у процесу учествују тек након што он отпочне. Изузетак су афричке и јужноамеричке банана-републике тј. бивше колоније и територије Монроовом доктрином означене као зона утицаја САД. Тачно је да је Србија данас празилук-република, али за то су најодговорнији њени „грађани“. Стране силе и њихове службе су се у поступак дебилизације и дезинтеграције укључиле тек након што смо ми „затражили помоћ“ типа Бејкерова посета у јулу ’91. Венсов план, Дејтон, Верификациона мисија… Дакле до нас је првенствено; тек када ми за себе и своју земљу урадимо све што је наша дужност, имамо право да се концентришемо на страни фактор. Јер они свој посао раде, ми свој не.

      Sviđa mi se

      • Постоје два комоклекса питања, један су унутрашњи процеси и односи за време обе Југославије, други је онај, који није теорија завере, већ евидентирани начин узимања утицаја, шта више конструкције мрежа и стварање максималног максималног поља узимања утицаја на управљање процесима у земљи. Скренуо сам пажњу на овај други компклекс утицаја спољне укупне политике према Југославији, ради се о трајној оперативној примени метода у оквиру доктрине хладнога рата и инструменталиазције друге Југославије унутар циљева и метода за време трајања идеолошког рата, али и наставка исте доктрине у погледу развој од пада берлинксох зида и посебно односа према Русији до данас.

        Указујући на постојање неистраженог утицаја у дугом периоду од више деценија, ради се о конструкцији поља напона унутар земље, узимања максималног могућег утицаја, укључујући и могућност сукоба из услова промене идеолошког поретка, што и јесте био соновни мотив целе хладноратовске доктрине. Тиме су и пенетрација кроз јачање геоплитичких интереса одређени и теку све време даље према истоку односно сада су дошли на границе Русије. То су евидентни неспорни процеси, који 60их и 70их нису били у већини размишљања,укључујући и домаће и старне елите и управљачке структуре присутни. Када се погледају отворени архиви ЦИА прмера ради, други су затворени укључујући и део отворених архива ЦИА, прати се иста основна доктринарна линија, основни методи којима је овај процес текао у склопу њега неспорно ширење утицаја и веза са СФРЈ кроз различите облике сарадње или пресецања односа и преко њих узимања утицаја унутар укупне доктрине. (Материјални докази расположиви)

        „Југославију није имао ко да барни“.

        Драгослав је у праву, само сам упутио на другу чињеницу, да грађани нису могли ни слутити да је држава са свим својим полугама реалне моћи била већ у фази распада и да је одавно почела иницирана борба око наслеђа, они који су покушали да бране не Југославију, него уопште један мирни процес реформи, којим би се избегли безпотребни и за све штетни сукоби до оружаних су једноставно били изоловани од саме државе и укупног преовлађујућег таласа кроз кључне медије, ако власти у распадању комунистичке структуре, тако и оне новонастале из истих структура уз прихватање национално-конзервативних струјања, као антитеза претходном идеолошком систему вредности. И тај процес није био случајан и без обилате посредне и непсоредне помоћи и утицаја споља кроз сасвим уређене системе прикривеног вођења хладнога рата.

        Упутиосам на тај сегмент узимања утцаја, не одређујући му величину .- битност утицаја на укупни порцес, псоебно онај несумњиво најупитнији и најодговорнији, унутрашњи развој односа који је довео до распада ратом и кроз рат чињење историјске непроцсњиве нове штете односима међу различитим националним, верским, осталим групама на Балакну. Са напоменом, слични процеси уз све разлике трају и шире се далеко преко граница Балкана и захватају на сличан начин, кроз сличне механизме и евроспко – ЕУ окружење.

        Као један од доказа, као круна свих активнсоти и планова унутар доктрине халднога рата у вези 90их и односа споља један линк, интервју Тони Лејка саветника председника Клинтона за Балкан и међународне односе, посебно ЕУ земаља и односа према Балкану. Без икакве дилеме, јасно се говори о циљевима, рат против срба, у којем су се кршиле све одредбе међународног права наоружавањем, логистичком, војном, обавештајном, финансијском, медијском итд. помоћи свима другима, торредирање мировних инцијатива из разлога остваривања важног заједничког циља – ваздушних удара као подршка одабраним пријатљима на ратном терну против српског непријатеља. Шта више значајни део интервјуа говори управо о убеђивању европских партнера прихватања идеје ваздуђних удара – реално вођења рата супротно међународном праву и супротно тада важећој уговорној основи НАТО-савеза. Иначе, без доказа, све предпоставке прихватам са великом сумњом и задршком, али ме је овај интервју недвосмислено уверио не само о делу укупног развоја 90их, већ је и доказ намера и планова који су текли све време од завршетка 2 св. рата. Ваздушним ударима споља под капом НАТО-савеза је суспендован основачки акт НАТО-а као искључиво одбрамбеног савеза и отворен пут за интервенције из виших моралних циљева заштите Р2П, који је касније примењен не само на Косову, а са циљем подршке одцепљења супротно одредбама члана 2 повеље УНО, значи радило се о много сложенијим и далекосежнијим циљевима све време, кроз реалну политику моћи, у којој је Југославија споља била инструментализовани објект за једнократну употребу, на штету свих, како ће време показати, далеко ван граница некадашње заједничке земље и ван било каквог идеолошког или неког другог романтизма, укључујући и југоносталгичност, о томе се уопште не ради при озбиљнијим и свеобухватнијим анализама.

        Инревју Тони Лејк:

        https://www.pbs.org/wgbh/pages/frontline/shows/clinton/interviews/lake.html

        Sviđa mi se

  8. Ускоро прослављамо петогодишњицу објављивања овог текста и ја га поново прочитах. Показало се, да је аутор, усуђујем се да напишем, ПОТПУНО у праву.
    Viktor Koss, који се јавио, пише, као да нема за собом пет година искуствене провере онога што је Драгослав онда написао. Неко лично искуство на које се позива, тешко да се може претворити у правило. А за пет година, и аутор текста „Југословенство“ је у том периоду само постао још искључивији, што је Драгослав и тада видео. Има у коментарима још тачних РЕЧЕНИЦА, али је то само излив и доказ описаног српског лутања.

    Sviđa mi se

    • Не спорим са текстом и о развоју пет година, само их стављам у шири контекст континуитета који траје деценијама кроз све промене, примећујући наставак истог утицаја споља који је сада већ очигледно отворено >специјално васпитање< намењно Србији уз наставак потискивања српског питања, ако ништа друго, оно као значајних и етаблираних битних мањина као у БиХ или најновији пример Црне Горе. Постоји намера као саморазумљиви план, који траје много дуже и који иде уз ву потребу објективне критичке нализе циљно потив основних државних и националних интереса.

      Ако је све ово потребно као мере идеолошког и неког другог преваспитавања, а имајући у вбиду објективна искуства само друге половине 19 и 20 век, када је и настала међународно призната државност, из које је подсећања настала и Југославија као колеквка осталих стварања националних идеологија и држава народа Балкана, негде се сада очиглено жестоко претрује у том самоницираном предагошко политичко – историјско – идеолошком преваспитавању, све васупрот узгред напоменути објективним питанјима и проблемима осталих битних процеса који доводе до криза и унутар само северно-атлантског савеза у корист сопствене штете.

      Sviđa mi se

      • @Viktor Koss
        Морам да признам, да неуспевам да разумем о чему пишете и шта желите да саопштите.

        Sviđa mi se

  9. @Viktor Koss
    Да допуним. Схватио сам, да се ослањате на Хистори канал и то је све што сам разумео.

    Sviđa mi se

    • Не чуди ме, јер тема не постоји као озбиљнија анализа. Ради се о битном делу историјског процеса, који долази споља у континуитету све време од завршетка 2 св. рата. Конкретно се ради о примени и спровођењу доктрине хладнога рата, тзв. Труманове доктрине према СФРЈ до данас, на истим основним утврђеним циљевима, са конкретним плановима – агендама, методама, конструкцијом и управљањем подсистем и мрежама створених из услова операционализације доктрине хладнога рата. Југославија је разбијена, разбијена је из услова стварања, одржавања и управљања дезинтегриционим механизмима из основних конструисаних и имплементираних циљева хладнога рата – идеолошке конфронтације са комунистичким блоком.

      Кроз сукобе и рат обезбедити промену идеолошког поретка (основни циљ Труманове доктрине), кроз рат и сукобе обезбедити што опсежније наметање својих геополитичких и геостратешких интереса. Са „демократијом, слободом, правном државом, кључним потребним реформама“ све ово осим фразеологије има јако мало или баш никакве везе. Једна од негативних последица у трајању.

      Како је текао овај процес, како се њиме управљало и још увек управља, какве последице има на развој односа све време у земљи, како су стварани и управљани различите системи узимања утицаја до пенетрације у сам врх власти и система безбедности је отворено – недотакнуто – необрађено питање.

      Из услова начина вођења идеолошког хладнога рата, Србија плаћа огромну цену из политичких и осталих стајалишта конструктора и оперативног провођења доктрине хладнога рата прем СФРЈ и касније посебно према Србији. Прочитајте цео текст интервјуа Тони Лејка, и наћи ћете анализом низ објашњења или објективних основа за даљњу анализу креирања догађаја, унутар одређених процеса и планова 90их, а који се налазе све време као основни циљеви од почетка рада на доктрини хладнога рата крајем 40их, њеној операционализацији и примени на СФРЈ до данас.

      Пример из интервјуа Тони Лејка

      Тони Лејк масакар у Сребреници вреднује као „добродошао“, како би се европски партнери НАТО-а убедили и најзад прихватили стратегију >lift and strike< – ваздушне ударе против српских снага.

      Поставља се више питања, шта су били стварни циљеви Клинтонове администрације 90их?

      Окончање рата и постизање свеобухватног мира или услова за даљњи мирни процес или обезбеђивање политичке воље невољних европских савезника за употребу ваздушних и осталих офанзивних средстава у име савеза, а из циљева и разлога који су супротни до тада важећем међународном праву. Мислим да је ово друго био најбитнији циљ, што се каснијим развојем догађаја потврдило.

      Ако је Сребреница "добродошла" за остваривање овог циља, превођење политичке воље европљана у одобравање употребе НАТОа као офанзивног савеза супротно оснивачком акту НАТОа и супротно међународном праву, да ли су тачне информације да су босански муслимани и Алија Изетбеговић пристали да се нешто догоди у Сребреници из "виших интереса" и уз помоћ савезника, јер НАТО и САД су по речима Лејка све у борби против срба ставили у положај савезника, које треба подржати против срба. Ако је опет све ово тачно (тачно то говори и детаљно описује Лејк у горњем интервјуу), односно има основа, онда је јасно зашто су све време минирани сви мировни преговари, а за све је по правилу уз употребу пропаганде и ради прикривања сопствених намера оптужена Србија-Срби. Да ли је ово била само политика 90их Клинтонове админстрације или су основне агенде и планови све време ишли управо у овом правцу из услова укупне доктрине хладнога рата и посебног односа према СФРЈ, како се зна од 90их, посебног односа према Србији?

      Како се све време размишљало и радило, планирало и улазило у простор одлучивања и контроле из услова конкретне примене доктрине хладнога рата.

      Није јасно, Југославија је своју судбину у трагедије доживела, како је доживела из конкретних намера, планова операција, примене метода деценијама из конкретне примене Доктрине Трумана од краја 40их година.

      Да ли је овим објашњен цео процес, развоја односа изнутра и везе – наизменични утицаји споља кроз различите облике сарадње, није наравно, али указујем на овај део узрока историјског реалног процеса, јер он има више својих последица не само према Балкану, бившој СФРЈ и новонасталим независним републикама, већ представља динамички и нове изазове за укупну стабилност и развој односа у Европи, на један штетан начин, који се из политичких реалних услова моћи налази ван битних конкретних анализа и покушаја решавања у интересу стабилности, како на Балкану, тако и шире на европском континенту.

      Један не тако мали допринос стварању узрока и сулова за ратно разрешење југословенског питања, са веома дугим и сложеним начином узимања утицаја је дошао из конкретне примене Труманове доктрине према СФРЈ.

      Sviđa mi se

    • Хистори ченел сам споменуо као пример пропаганде и кроз делимични приказ делова процеса, одвлачење пажње од много слоеженијих узрока и споелдица тоталитета историјских процеса. Разумљиво јер се ради о представљању британске истине и интереса намњене одређеној публици. Други наравно уз све разлике чине исто, али су на жалост потпуно одсутни од пажње и тог дела публике коју ове теме инетресују.

      Sviđa mi se

      • @Viktor Koss
        Ваше размишљање и до сада написано заслужује, да све претворите у јединствен и посебан материјал. Овако наслоњено на потпуно јасан основни материјал, делује неразумљиво, бар мени.По мом мишљењу, коментари значе, ако указују на неке недостатке текста, уочене нетачности и то на јасан начин. Коментар има смисла и када у потпуности оспорава основну тему, или тезе у тексту о коме је реч. Цитирати конкретну реченицу, па отићи у једнострану тезу неког аналитичара из белог света и ослонити се потпуно на њега уз спомињање Хистори не користи у разумевању коментара. У основи у свом одговору Павков је сагласан са тим спољашњим утицајума. Нажалост, Ви то не примећујете и ширите тему. У томе је ваљда требало да остане НЕПРИМЕЋЕНО, да сву кривицу сваљујете на Београд!!?? Ваше реченице: „Иницијална ударна песница и процес распадања Југославије је дошао из политичког иу своју метафизику виско-академског и пратијско – политичког Београда 80их, а ударна песница тог система разбијача Југославије је постала државна безбедност некада заједничке земље, као продужене песнице новонастлих режима, прво у Словенији систематски од 60их година, тихо и неприметно, а онда друге половине 80их сасвим отворено уиз Београда … „. И то зато што сте, лично доживели прогон. Зар Ваш прогон доказује, све претходно написано о Београду као „центру“ свакаквог зла?

        Sviđa mi se

  10. Не полемишем са текстом, јер се ради о веома дугом периоду у којем Драгослав указује из своје анализе на грешке српске политике у заступању и одбрани националних интереса, обзиром на развој и последице од почетка распада заједничке земље, наводећи узроке у дужен историјском претходном периоду 20ог века.

    Указао сам на чињеницу да Југославију нико није бранио, јер је удар на Југославију долазио системски и плански изнутра и споља из врха политичке моћи, оних делова система који су у земљи требали да бране Југославију. Они су постајали кључно средство деценијама управо песнице разбијања земље, без обзира на своја лична или нека групна опредељења.

    У склопу овог питања сам указао на спољњи утицај све време од краја 2 св. рата и почетак идеолошког хладнога рата. Овај утицај, кроз операционализацију практичне примене доктрине хладнога рата, конкретни планови, циљеви, методи, прмењене методе, манипуалције системима, конструкције на дугим конкретним дезинтеграционим плановима, конструкција и управљање терором споља, конструкција мрежа различитих врста криминала, од калсичног рекетирања и крађа у иностранству, преко економско-финансијског и привредног криминала кроз тајне псолове без икакве контроле (црни фондови), привилегије из ових система, стварање веза различитих врста преко ових мрежа, имплементирање идеолошких основа будућих новокомпонованих националних идеологија као супротност принципима заједништва на којима су почивале обе Југославије, је укупно један део узрока оваквог тока догађаја и основног начина одлучивања који као строго системски план тече све време споља.

    Наравно да је ово потребно доказати, докази стоје на располагању, шта више отворени су, али не постоји интересантно ниједна системска студија, камоли присуство тема, које би се бавиле и овим делом битног утицаја на укупне процесе, у том смислу поглавља како је НАТО систематски са свим капацитетима разбијао 2. Југославију деценијама, по основним идејама које су биле у пракси опробане против 1. Југославије пре и нарочито током 2 св. рата – Нојбахеров план примера ради.

    Лично сам један део завршио, припремио, али из разлога вођења једног наизглед бизарног правног спора у иностранству и земљи од 2009 године, који је „под строгом тајности“ све време од 50их у иностранству и земљи, оставио сам да објавим тек након окончања спора. Уједно ме је лично искуство, које је било све друго до уобичајеног деценијама, потакло да нађем смисао у оквиру конкретне конструкције, која је свако логичко објашњење чинило немогућим, бесмисленим, све док нисам повезао питања метода и циљева прикривеног вођења хладнога рата и на основу пар чињеница поставио тезу, коју је требало испитати, ако је то тако, онда од краја 50их на конкретном случају, мом случају, ради се о целокупној основној егзистенцији, постоји сарадња између делова тајних служби споља и у земљи која је ван сваке предпоставке и смисла. Показало се да сарадња стварно постоји, али да су и службе и остали институционални органи, носиоци одлука били манипулисани, што је био један од примене основних метода, не само у овом мом конкретном случају, већ и низу осталих које сам анализирао на основу сигурних расположивих доказа – информација, познатих чињеница, који су се догодили у истом дугом периоду, неки су опште познати и код свих постоје спреге сличне врсте и манипулације кроз саму конструкцију тих случајева, чак манипулације читавим процесима у дугом временском периоду. Примера ради терора споља и антитерористичке мере државне сигурности, један сложени процес, који се од друге половине 60их интензивира и који има виши ниво реалне координације са основним циљевима стварања сукоба, повећања и ширења поља напона, као резервни систем узрока за евентуалне унутрашње сукобе још од 60их и 70их.

    Да Вас не мучим још више, показаће се и доказати да се све време примењују посебне законске форме чувања тајности на мој конкретни случај у иностранству и земљи деценијама, да у ситом периоду трају непрекидно примена посебних мера и метода и да се такав третман заснива управо на откривеном случају конструкције вишеструког сарадника-провокатора више делова служби споља и у земљи под посебном законском основом, односно механизмима реалне највише институционалне заштите у реалном вршењу баналних на први поглед кривичних радњи.

    Постојање и анализа примене посебне законске основе чувања садржаја под тајности, за које постоји абсолутна забрана сваког доказног поступка и истражних радњи, све до судова, са реалном сврхом заштите вршења на први поглед баналних кривичнихдела преваре, пљачке, и конкурсних деликата кроз реалну утају пореза у иностранству све време, са покривањем истих радњи у земљи СФРЈ до данас све време, поставило је низ питања, а она су водила директно ка системима „мрежа ћутања – ГЛАДИО систему НАТО-а, али и домаћим местима високог институционалног одлучивања и заштите исте конструкције. Са којом сврхом, каквим циљевима, каквим смислом, ако управо недостатак сваког смисла и чињење штете недужним кроз реалнои укидање њихових права није основна идеја и смисао, не само ове конструкције како ће се показати.. Једно компклексно лично искуство преко деценија, уз слична искуства осталих оштећених преко деценија је недвосмислено указало да ГЛАДИО-систем, на „мреже ћутања НАТО-а“ у прикривеним операција, поред осталих у низу конструкција и психолошким операцијама овакве врсте у различитим мрежама, као средствима пресецања рада и одлучивања – планирања деценијама у прошлости.

    Од 2004, на основу претходног искуства се ствара основна слика и преглед начина размишљања, циљева, примењеним методама манипулација из перспективе конкретних конструктора, конкретне операције и многих других, а које су указале на много сложенији систем узимања утицаја и управљања процесима током хладнога рата и повратне манипуалције унутар земље на истим конструкцијама бар од друге половине 60их, операционализованих у читаве системе стварања дугих предпоставки за познати и трагични историјски ток…. иначе све ово се може прочитати као општа методолгија организације и устројства примењеног вођења доктрине, агенди, операција итд хладнога рата из декласификованих докумената ЦИА НСЦ директиве од 1948 године.

    …све ово се почело конецнтрисати око питања које је Драгослав исправно напоменуо и које свако за себе тражи потребне што објективније одговоре тиме непристрасне анализе, а једна од њих је чињеница –

    „Југославију нико више није бранио….“…

    Независно од питања неминовности промена и стварања нових држава на простору Југославије, поставило се друго питање, да ли је уопште било шанси да се овај процес изведе без трагичних сукоба. Веома тешко, јер су деценијама кроз конкретно спровођење планова и утицаја и развоја у земљи, створени реални предуслови, који су водили и ратно разрешење и кроз ратно разрешење наметња одређених циљева као делови плана и начина организације операционализације хладнога рата, а који су већ били имплементирани у основне агенде и конкретне методе од 60их изнутра , кроз преузимање делова садржаја споља из основа доктринарног вођења хладнога рата…..

    Не кривим за ништа Београд паушално, већ у смислу конкретних питања иницијалног почетка завршног трагичног чина, констатујем да је, са условно „Милошевићем“, почела последња фаза ових дугих припрема. Домино ефекат наизменичног дејства доводи до истих процеса уз све разлике у другим срединама – републикама, што конкретно значи да сви они дижу или су објективно дигли руке од покушаја очувања Југославије или решавања кризе искључиво политичким средствима без оружаних сукоба.

    Да није био Милошевић иБеоград условно речено, био би неко други, ако не у Београду, онда би се догодило исто по домино ефекту и пренело ка Београду, шта више реално се тако и догодило још пре доласка Милођевића на власт. Шта више јасно сам указао да је кључна промена настала у Словенији око Кардеља и сукоба почетком 60их и његовог одласка за Лондон, нека врста дисиденства из сукоба на врху, зна се данас са Ранковићем наводно око питања самоуправљање (либерална опција) Кадрелј против централизма и планске привреде Ранковића (измишњени сукоб, радило се о нелем другом фундаменталном за будућност земље, тако да је позадина овог инсеценираног сукоба много сложенија, као и уклањање Ранковића, догађаја који је почетак конкретне оперативне примене мера и метода у земљи, са основним агендама и подршаком споља.

    У међувремену су и пресеци рада и манипуалције мрежама тајних служби споља и изнутра доказане и део су управо начина операционализације доктрине Трумана, кроз начин употребе и управљања системима ГЛАДИО – „мрежа ћутања“ за посебне прикривене операције, то су оне операције и планови, где постоји абсолутна забрана свих доказних поступака и истражних радњи до судова, без обзира на кривичне садржаје и доказе из дела и недела овог система, реално повратно исто важи и за злоупотребе домаћих тајних служби и правосуђа. У сваком случају, то што је кренуло из Београда са симболичним ликом Милошевића, је могло да крене из Љубљане, Загреба итд .. .заправо и кренуло је из Словеније 80их отворено и систематски – плански пре појаве Милошевића и фамозног меморандума САНУ … у сваком случају сви су они (политички врх носиоца одлука) Југославију одписали или почели одписивати и радило се о борби за наслеђе и низ питања у вези положаја и колективних права народа који треба да постану мањина „са саморазумљивим негативним предзнаком кривице без кривице, шта више жртве историјског целокупног процеса, у новим републикама, један од узрока рата и то веома објективан и реалан. Уједно и имплементирани део плана из доктрине хладнога рата и прикривених конкретних примењених психолошких стратегија вођења специјалног рата, кроз стварање поља напона и сукобе извршити „контрареволуцију“ – промену идеолошког поретка, што је и била основна идеја носиља, превасходни циљ целокупне доктрине хладнога рата.

    Србија – срби у овом процесу нису имали шансе, шта год да су учинили укупни ток и одређени циљеви би били на крају наметнути, управо како се намећу, мада објективно и са стране неутрално посматрано, сви су жртве оваквог процеса. Код свих постоји и даље незадовољство и једно латентно повишено стање несигурности, такав развој деценијама, такво стање односа у динамичком развоју, је једним делом, по мени веома битним, али не и пресудним, одређено укупном политиком и применом доктрине хладнога рата НАТО савеза деценијама, плански систематски у много сложенијем обиму и планирању но што се уопште предпоставља.

    Sviđa mi se

  11. @Viktor Koss
    И тако схватих, ко се крије иза псеудонима. Пријатељу мој, изгледа да си ми име заборавио, иако се често срећемо, а и директно дописујемо. Нећу се више мешати у твоје коментаре по овом основном материјалу.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s