CETERUM, CENSEO… СВИ СУ ИСТИ

Пише: Драгослав Павков
Недавно,  од како су према Влади Србије појачани притисци из Брисела, група мала али одабрана, названа „Група од 23 српска интелектуалца“ – одлучила је да конкретизује своје противљење приступању земље ЕУ и успостављању граница унутар Србије. Прва акција те неформалне организације била је манифестација под називом „Никад граница“, а убрзо су уследиле и друге попут ауторских текстова у алтернативним медијима (углавном на интернету) и скуп у Сава центру од 13. децембра

Али, нисмо дуго чекали, по старом српском обичају севнуле су прве варнице; на Новом Стандарду (сајт који је према речима власника поднео већину трошкова досадашњих активности, ако нисам добро схватио – извињавам се свима евентуално повређенима) прекјуче је освануо текст Бошка Обрадовића – једног од старешина Двери, у коме одговара на упозорењеБранка Павловића – једног из „Групе 23“, који тврди да позиви за укидање аутономије Војводине који стижу из неких националних кругова, у овом тренутку, када је сам (макар и фиктивни)  опстанак Косова и Метохије у оквирима Србије угрожен – више штете него што користе националној ствари.  Као запета пушка, идеолог Двери је написао утук у коме је Бранка Павловића оптужио за рђаве намере према Дверима које јел’те, имају патент на одбрану свега што је потребно бранити. 
У најбољој традиције комсомолских и СКОЈ-евских агитатора, Павловић је проглашен за некохерентну наивчину која лута од СКЈ до Кораћеве комби-странке, од Пешчаника до Новог Стандарда (ово нису речи Обрадовића него коментатора који га подржавају), од интернационализма до национализма, итд. Наравно – као такав, он нема шта да тражи десно од Творца, тј. ко је уопште он и одакле му идеја да може да се појави ниоткуда и мути националну свету водицу?!
Бачену рукавицу прихватио је Павловић, али будући да се ради о искусном адвокату свесном да изговорено не може да се повуче, баш као што ни одапета стрела више не може да се врати у лук – покушао је да бира речи и „спушта лопту“… У свом одговору  Обрадовићу, Павловић опонента опомиње на гордост као смртни грех, покушавајући успут да аргументује своје тврдње зашто мисли да је у овом тренутку штетно отварање још једног фронта, тамо где су барем јавно непријатељске активности замрле. 
Међутим, „то кад ухвати – не пушта…“;  у свом одговору на одговор Бошко Обрадовић коначно „разоткрива“ све заблуде Бранка Павловића, добронамерно га позвавши да га посети у просторијама Двери и лично се увери у то ко је прави и аутентични српски родољуб. Пошто се Павловић у свом другом тексту одрекао права на реплику – очекујем да остане доследан и ћутањем заврши овај у доброј мери одвратан спор. Кога заправо и нема, једино – неком битном је очигледно стало да одржава тензије међу истомишљеницима у начелу.

Као неко ко је нахватао одређеног искуства са људским природама, знам да се у високој политици ништа не дешава случајно. Двери су покрет коме сам и сам својевремено пришао, привучен тезама из њиховог програма названог Нови народни договор… Међутим, ускоро се испоставило да се нисмо најбоље разумели па смо се пријатељски разишли – пре него што између мене (овако пргавог) и старешина (онако свезнајућих) дође до тешких речи које не би користиле ничему. У том духу, до сада сам избегавао да коментаришем разне чудне ствари повезане са Дверима које су се десиле од почетка предизборне кампање 2012. до данашњег дана. Ипак, полемика Павловић-Обрадовић која тече на патриотским порталима прети да прерасте у копање нових ровова међу националистима, што не би требало дозволити… Не јер имам нешто против размене мишљења, већ јер је до сада све речено и крајње је време да се ради.

Према мом схватању, Бранко Павловић је својим кратким текстом  само покушао да укаже на потребу да се сви концентришемо на најновије потезе режима везане за статус Косова и Метохије. Само то. Са друге стране, Бошко Обрадовић је Павловићев текст искористио као повод за напад на националисте који на проблем гледају нешто друкчије од њега и његове организације. Јер, чему иначе дисквалификације по основу комунистичке и социјалдемократске прошлости опонента? 
Да подсетим, Бранко Павловић је једно време био и директор Агенције за приватизацију… Зар Двери немају нешто из тог периода да му набију на нос, ако им је он толики трн у оку? А ако немају, шта то говори о Павловићу а шта о Обрадовићу? Само то да је Обрадовић у недостатку правих аргумената на које би се позвао, спреман да потегне „гује из потаје“ у виду чињеница о политичким лутањима Павловића – која јес’ да нису противзаконита, али добро дођу као блато за мазање очију. 

Двери и Бошко Обрадовић имају сва права света да се за своје циљеве боре на начин који сматрају најбољим и најефикаснијим. Бранко Павловић такође. Он је о захтеву за укидање аутономије северне србијанске покрајине рекао своје мишљење – Дверјани су преко Бошка Обрадовића рекли своје… Полемика овде треба да се заврши како би симпатизери обе стране сагледали изложене аргументе и заузели СВОЈ став. Неко ће остати при досадашњем, неко ће променити мишљење, а неко ће дићи руке од једних и од других сматрајући их неозбиљним шарлатанима који се брину једино о личним интересима – чим не могу да обуздају личне анимозитете и суревњивости и посвете се налажењу најмањег заједничког садржаоца. Свако од поменута три решења је легитимно, нико нема право да своје трипове индукује било коме.

У овом писанију на кратко сам се ставио на страну Бранка Павловића, просто јер мислим да је написао један добронамеран апел усмерен ка уједињавању патриотских организација и појединаца и концентрацији на проблем који је у овом моменту ургентан – статус Космета.
Ако су Двери преко г. Обрадовића исхитрено реаговале и одговориле на непостојећи напад (нарочито након Павловићевог објашњења да је његово писаније реакција на иступ др Срђе Трифковића) – мислим да је време да се г. Павловићу упути једно искрено извињење и позив на дијалог – али прави. Тако би се Двери ослободиле имиџа зилотске секте искључивих и непогрешивих свезналица, каквим их доживљава све више људи – без обзира на позамашан број Срба који их подржава. 
Покрет, иницијатива или шта је већ под називом  „Никад граница“ – за непуних месец дана окупила је велик број других организација и појединаца са маргина патриотске сцене. Већина је приступила и одазвала се активностима покрета желећи да допринесе одбрани земље, без обзира на то има ли неко склоности ка социјализму или фашизму, републици или монархији, демократији или тиранији… Држава је нападнута и мора да се брани од туђина којима помаже многобројна пета колона. Ма колико ово делује комунистички, ипак је реалније од свих заверолошких комбинација; хајде да се ујединимо око онога што је очигледно, а то је ОТИМАЧИНА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ОД МАТИЦЕ, РАДИ ПЉАЧКЕ СТРАТЕШКИХ РЕСУРСА и  командно-штабна ратна игра НАТО као припрема за исто то са Сибиром. Онај ко на овој теми покушава да профитира је ситни шићарџија и политикант који не заслужује ништа осим презира. 

Када смо ономад кренули за Книн да бранимо Београд, „продуховљени“ интелектуалци су нас сажаљиво посматрали као незналице које заправо иду да бране Милошевића и комунизам, а многи „прави“ националисти су имали пречег посла у реону Равне горе…  Док су нас неколико година касније, са небеса, перјанице „слободе, братства и једнакости“ засипале бомбама и топовским зрнима са радиоактивним пуњењем – исти људи су поново имали паметнијег посла; једни су нас убеђивали да боље нисмо ни заслужили јер су неки Срби гњавили неке Албанце, док су други, љути на Милошевића „знали“ како ће Србија процветати чим се њега решимо, како нам НАТО заправо помаже, а познато је како нема кајгане док се не полупају нека (али ни случајно њихова) јаја… Данас, неки нови људи тврде су само и ексклузивно они у поседу знања потребних за деинсталисање компрадорске и издајничке елите, а када се то деси – Србија ће се вратити 700-800 година назад, у златно доба Немањићке државе, у којој су Богу посвећени владари владали богобојажљивим народом, који је горко патио ако би владари пропустили да га позову сваке године на „радну акцију“ за изградњу владарских задужбина.
Наравно да од тога нема ништа. Србија мора да живи данас и сутра, да се пружа у складу са дужином сопствене поњаве, да располаже оним што јој је на располагању. Не морамо да се волимо, али ако Србин поред оволико декларисаних непријатеља мора да мрзи никог другог него баш другог Србина – то је брука и срамота епских размера…

Због тога – прекинимо већ једном са надмудривањем и посветимо се битном; уосталом, мислим да Владу треба срушити. Оно  из наслова је само ради скретања пажње и припремe пљувачких жлезда; никако нису сви исти… И од лоших увек има горих.


Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s