Драгослав Павков: Напредно пресечено

Када сам недавно писао текст о инциденту са председничком колоном није да нисам очекивао репризу. Ипак, до ње је дошло пре него што сам се надао…

Слика

Недавно на Новом Београду, Шкода Фабија без регистарских таблица покушала је да се убаци у колону председника државе. Наравно да су се етром, трафикама и сајберспејсом одмах распрдели новинари, аналитичари, твитераши, блогери и политичари, али по старом добром обичају – нико не поставља права питања. Једне забавља штрецање Томе – Дипломе, други се згражавају над немоћи правне државе да заштити „првог грађанина“, трећи су „сигурни“ да је реч о невештом маркетингу СНС-а, четврти мисле да је у питању добар штос, нешто слично „фантому“ из седамдесетих који је увесељавао доконе Београђане, али нико, баш нико да се запита ко су људи који су тако сигурни да им се иако брутално крше закон – неће ништа лоше десити у сусрету са обезбеђењем председника или са надлежним органима „правне државе“ Србије.

Први, онај ко је заправо „патентирао“ пресецање ескорта политичара је г.Багзи, по професији заштићени сведок и један од бисера Специјалног тужилаштва за организовани криминал, један од оних које тужилац увек може да скине са чивилука и употреби кад му се ћефне. И тада је „пресецање“ пропраћено спрдњом, чак и од саме мете; епилог је познат – председник Владе Србије др Зоран Ђинђић, недуго после епизоде са г. Багзијем стрељан је на радном месту. Мада је веза г.Багзија са атентаторима неспорна – органи „правне државе Србије“, неспособни за прикупљање доказа на било који други начин осим ангажовањем цинкароша којима  се промоцијом у заштићене сведоке од стране исте те државе даје атест за поштење и патриотизам, плус новчана надокнада и државна заштита, учинили су управо оно што је сан сваког криминалца: Легализовали су њега и његове послове. У замену за услугу; да терети свакога кога тужилац означи. Као што је познато, неколико људи, извршилаца атентата, пресудом коју је госпођа Ната Месаровић према сопственим речима од некога добила – осуђено је на максималне казне. Суд је прихватио ступидну конструкцију да су мале Ђокице, наркобосови из Земуна Душан Спасојевић и Миле Луковић уз помоћ пензионисаног пуковника ДБ господина Легије покушали да преузму власт у земљи.

Други који се повео за примером г.Багзија (шта је овај нека већа фаца?) је возач команданта саобраћајне полиције, генерала МУП-а Србије. На нишком аутопуту, око један сат после поноћи, извесни Саша Пејовић (29) службеним Мицубишијем покушао је да пресече колону председника републике која се кретала од Београда према његовом родном селу . Како су јуче известили медији Прво основно тужилаштво против Пејовића је поднело захтев за спровођење истраге.

Трећи (и надам се последњи) који се забавља играјући се главом је радник Србијашума, неки Александар Стојановић. О Аранђеловдану, Стојановић је попут двојице претходника покушао да се убаци у колону председника државе… Занимљиво је  „објашњење“ које је дао полицији: Човек је журио на славу па је возио нешто брже него иначе. Није знао да је испред њега колона председника Николића, да је знао ди би он то… А опште је познато какав хаос влада у саобраћају Новог Београда, све због новог моста преко Аде. Стварно, што су Београђани правили мост којим се нико не вози?

Какогод, првом двојицом „пресретача“ баве се државни органи; полицијски генерал ни лук јео ни лук мирисао, шта он има с тим какве навике има његов возач и како се управља његовим џипом?! Није он неки сељак из Мачве коме пре пар година одузеше кућу на име штете коју је возилом које му је украдено из дворишта направио пијани малолетник… Генерал је то бре, шта генерал – то је бог и батина за друмове и коридоре. Кад његов џип изађе на аутопут – паметни паркирају своје кршеве. Укључујући председника; уосталом – куд’ се председник шврћка у невреме?

Али, овај трећи примерак је некако најинтересантнији; реч је о раднику Србијашума… Оно јес’ да не може свако да се запосли у јавном предузећу, да ретки срећници – радило се то о шумару, поштару или шалтеруши у комуналном, за себе мисле да су људи посебног кова. Али, није ваљда да неко озбиљан мисли како је тај Стојановић СТВАРНО умислио да су он и председник републике равноправни учесници у саобраћају, да пошто су обојица државни службеници – може да се надмудрује са обезбеђењем председника?

Идемо редом:  Ескорт председника се састоји од три велика црна аутомобила од којих први у колони вози са упаљеним службеним светлима и сиреном, помоћу којих „крчи“ пут за возило које прати. У њему се налазе најмање возач и сувозач, који осим светлосно-звучном сигнализацијом и „стоп“ таблицама, популарним „лизалицама“ усмеравају друге учеснике у саобраћају. Иза њих креће се возило у коме се налази председник, а као последње у колони је возило командира обезбеђења, и то возило заправо директно штити председника. Углавном, тако што спречава друга возила да се приближе возилу које прате. Скоро по правилу у колони или непосредно иза ње креће се необележено возило велике кубикаже са потпуно опремљеним пратиоцима који имају задатак да зауставе возило које покушава да претекне колону. Изгледа да се у прошлу среду ескорт кретао без овог возила-„џокера“, чим је господин Стојановић успео да неометано оде на славу… Да појасним – пратња која се вози у прва два возила има задатак да искључиво и свим средствима штити председника; они не могу да се заустављају на путу, хапсе грађане и распетљавају ситна цревца. Њихов задатак је једино да личност коју штите спроведу на одредиште, тј. на сигурно.

Оно што је занимљиво у целој причи а чиме се нико не бави је недостатак страха од казне. Ако се зна да је ограничење брзине кроз насељено место у Србији 50км/час, ако се такође зна да се ескорти политичара ретко крећу брзином мањом од 80-90км/час (сетимо се екс министра Веселинова), којом је то брзином узорни грађанин Стојановић „журио на славу“? Ако је реч о брзини од око 100км/час кроз насељено место, што повлачи новчану казну, затвор, казнене поене и одузимање возачке дозволе –  ко је тај или шта је то што је уверило узорног грађанина Стојановића да прилично безбрижно може да дивља престоничким булеварима? Чак и ако прихватимо да није реч ни о каквој провокацији са политичком позадином, да је реч о „обичној“ бахатости … Да за тренутак замемаримо председника и теорије завере, је ли могуће да никоме није запало за око превише прекршилаца саобраћајних прописа? Оних обичних, који нису на вези никакве БИА, ЦИА, који нису носиоци посланичких легитимација и дипломатских пасоша… Чак и ако поверујемо да ова последња епизода са Николићем није класично „мерење патке“ већ чиста обест – како ће господин Стојановић објаснити чињеницу да се на славу упутио без регистарских таблица? Чему уопште служе регистарске таблице, ако због страха од крађе могу да се носе и у гепеку уместо на прописаном месту? На својој турнеји престоницом г. Стојановић је сигурно прошао поред много полицајаца, зашто га ни један није зауставио и упитао  где су му таблице?

Одговор је једноставан – људи избегавају да себи стварају проблеме. Недавно сам присуствовао догађају када је саобраћајац зауставио нас неколицину возача и од возача Аудија испред мене затражио документа… Овај га је упитао зашто га је зауставио, на шта је полицајац одговорио да је реч о рутинској контроли. Возач га је на то назвао мајмунчином и опсовао му мртву матер, и њему и његовој рутини, уз упозорење да се склони и да му више никад не падне на памет да га заустави без везе. Потом је зашкрипао гумама и одјездио у облаку прашине… Забезекнут пандур је упитао колегу који је стајао поред патролних кола – чу ли он шта му овај рече, а овај одговори са: Пусти будалу, знам га ја,  мислим да ради у суботичком СУП-у… Схвативши да смо нас неколицина сведоци – Старини Новаку није преостало ништа друго него да и нас остале пусти да наставимо пут.

Други пример немоћи полицајаца који би да раде свој посао, огледа се у ситницама попут „сређивања казни“; у мом граду пре две године отворена је пешачка зона, повађени су стари „бођоши“ који су дизали асфалт, посађен млад дрворед, улица поплочана „бехатон“ коцкама, саграђена чесма, крст и фонтана – баш лепо место за шетњу са унучићима… Да није бициклиста. Који су или млади са слушалицама у ушима који осим музике не чују ништа (нити их  ишта друго и занима) или стари са рефлексима покојног Бруса Лија – који бицикла возе јер их ходање замара. Сад, замислимо колико је безбедно двогодишњаке пустити да се играју на таквим местима… Заправо, чему уопште служи пешачка зона ако децу и даље морамо водити за ручице, као и пре, док смо имали право да шетамо искључиво тротоаром?

Једном приликом, седећи испред кафића гледао сам и слушао шта се дешава у случајевима кад полицајац  зауставља бициклисте и покушава да их казни. Већина од заустављених није имала личну карту, иако је ношење личне карте обавезно за сва пунолетна лица, а у случају да грађанин не може да се легитимише – приводи се у полицијску станицу и задржава док му се не утврди идентитет. Чему служи лична карта ако може али и не мора да се носи? И како написати казну грађанину у чији идентитет нисте сигурни? Позвати патролу да га приведе, а они одбију јер имају паметнијег посла и испасти смешан „на отвореној сцени“ пред очима суграђана? Сви прекршиоци саобраћајних прописа који нису имали личну карту су пуштени уз опомену да други пут личну карту обавезно понесу… Ваљда да би им се могла написати казна.

Други, старији људи углавном – правили су се блесави, како први пут чују да се „Главњаком“ не сме возити бицикл, и ево, дају часну реч да им се (сада када знају) такво кршење закона никад више неће поновити. И они су пуштени сви до једног.

Треће полицајац није ни покушавао да заустави, верујем да их познаје као рођаке колега, комшије или пензионисане полицајце, све у свему као људе на које се не примењује закон о прекршајима. На крају, док сам попио пиво,  човеку је досадило чување реда и поретка и полако, с ноге на ногу је отишао „са лица места“, утуцавши још један „радни“ дан, за 24. сата се приближивши смислу свог јадног живота – пензији.

И како смо од напада на председника државе у само једном тексту стигли до сомборских бициклиста? Лако; недостатак поштовања према институцијама чини да  све може „да бидне“ релативно. У нашим судовима није ништа необично да се бранилац окривљеног спрда са судијом, тражећи да се његовој странци укине притвор јер му је код куће остала незбринута супрасна крмача … Други сасвим озбиљно у својој одбрани од оптужбе да је угрозио безбедност председника државе изјави како је „журио на славу“… А председник који се декларише као „домаћин човек“ би то ваљда морао да цени… Да ли би се неко пред руским, америчким, француским судом усудио да се брани на такав начин? Не би? А зашто је овакво понашање у Србији уобичајено? Па зато јер сама држава обесмишљава постојање сопствених институција: Министар финансија наплаћује порез на екстрапрофит – али само једном олигарху, њему несимпатичном, а потпредседник владе (коме је тај лик симпатичан) враћа паре… Председник државе своју вољу ставља изнад судског поступка и актом о аболицији од кривичне одговорности ослобађа човека који му је (ваљда) симпатичан. А потпредседник владе се уби хапсећи бивше министре и позивајући на јачање институција…

Па шта је онда чудно да већина грађана целу заврзламу са пресецањима колоне посматра као неко режирано мајмунисање? Нажалост, у нашем друштву све је персонализовано осим одговорности. Институције у озбиљној држави управо имају улогу да провођење закона деперсонализују (да је свеједно ко је министар, начелник или командир станице полиције), а да персонализују одговорност (није одговорно министарство већ министар и његова екипа). Ако то убрзо не схватимо – лоше нам се пише. Нико осим поверилаца са нама неће хтети да има посла. А кад не будемо у стању да сервисирамо дугове – одредиће нам стечајног управника што нам се слутим – неће допасти. А нећемо моћи да се супротставимо јер управо режемо грану на којој седимо. И то „моторком“…

Advertisements

6 mišljenja na „Драгослав Павков: Напредно пресечено

  1. Е, дрпе, то нам је још од друга Старог остануло. Мислим, то да држава одумире, са све институцијама. Када се зрело размисли, другачије и не може. Јер, како екипа на власти да систематски руши државу, а да грађане не пусти да вршљају и раде шта хоће? Овако, све некако лакше иде, чак и „најскупља српска реч“ одлази непримећено. То ти је тзв.привид слободе. Слободан да крадеш, да псујеш, да будеш бахат, да се тртиш како ти ни полиција ништа не може, а овамо те сви гузе, ко стигне, од шефа на послу, до владе и председника, померају ти памет и праве будалу од тебе. И што је најгоре, све је то осмишљено у неким лабораторијама, а ми к`о покусни кунићи, послушно радимо све што се од нас очекује.

    О председнику и упадању непозваних у његову колону возила имам два мишљења, једно рационално и друго српско.
    Рационално, председник државе је институција! Самим тим, већ после првог упадања се предузимају мере да се то више никада, али никада, не деси. Поновило се још два пута, сваки пут са све већим леваком у улози „упадача“. А мере које нису предузете су једноставне. Џокер кога спомињеш, и моторизована полиција, која просто не дозвољава нити да неко помисли да упадне.
    Моје српско мишљење је специфично, јер сваки Србин има своје, то је бар познато. Елем, ја мислим да је све то са упадачима припрема за Путинов долазак, када ни његову колону, а камоли његову оклопљену лимизуну, нећемо видети. Невиђене мере обезбеђења, оне које, као и приликом прошле посете, треба да спрече Србе да поздраве Путина, ће бити објашњене последњим инцидентима са упадањем у Томину колону!

    Sviđa mi se

  2. Мислите да „наша власт“ третира Путина као неку опасну болест и да га треба оградити санитарним кордоном ? Чиме би могао да нас зарази ? Или коме би сметало да се види да народ ужива поздрављајући ту опасну болест ? Барем један део народа.
    Дуже време препознајем постојање државе само кроз казне. Јадна је то држава.

    Sviđa mi se

    • На основу прошле Путинове посете, када је на улицама било више полиције него за време педербала и Борисовог бега у Румунију, заједно и када се могло закључити једино то да је толико полиције потребно само из једног разлога – треба спречити народ да дочека руску колону, а што се и догодило (замислите дочек сличан ономе на Маракани), може се са прилично сигурности извести аналогија са предстојећом Путиновом посетом.
      Иначе, држава чак ни не постоји, она храбро одумире са нама заједно, док се „елита“ глумата…

      Sviđa mi se

  3. Povratni ping: Бранимир Марковић: UDRUGE BORACA « P R E V R A T

  4. Од пре пар сати, убеђен сам да је држава непријатељски настројена према свом народу, а и према себи. Пријатељ ми је једва прошао преко линије, каже да врви од жандара и грађевинске оперативе. Нису расположени за причу… Рекло би се да још увек живи… одумрла држава.
    Некако имам осећај да ова моја мала писања још мање и вреде. Као да је време се навршило и да ће опет неки дезертирати, поучени својим знањем, а други…као и пре.
    А до времена Путиновог доласка, може бити да неће имати где ни да дође.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s