ПОБЕДНИЧКИ И ГУБИТНИЧКИ НАРАТИВИ



Импутирајући Претресном већу мишљење  да заједнички злочиначки подухват не би постојао без противправног гранатирања Книна и других српских градова, Жалбено веће је одбацило све друге доказе : транскрипте састанака хрватског руководства на Брионима, доказе о бројним појединачним злочинима против српског становништва на терену, Туђманов отворени говор мржње, те увођење дискриминаторних мера ради спречавања повратка српског становништва у Хрватску.

  Ни у Хрватској ни у Србији оптужени генерали нису заправо били важни као појединци. И једном и другом друштву је заправо било најважније како ће Трибунал окарактерисати системску природу злочина (или не), и ту су последице жалбене одлуке најдраматичније

 хрватски, победнички национализам још је отровнији и теже излечив од губитничке српске верзије. Србима ти ратови на концу нису донели ништа друго до пораза и беде. Хрватима, с друге стране, Домовински рат и његови разни прирепци представљају камен темељац стварања њихове модерне државе, до те мере да му се стално морају клањати и они на либералној страни политичког спектра,

 Учвршћивање ових наратива значи да посебно у Хрватској, али и у Србији, неће бити апетита за било које даље кораке ка суштинском помирењу и утврђивању колико-толико заједничке, и по могућству објективне, истине

пише Марко Милановић

Шта је у пресуди Хашког трибунала толико погрешно ако то није сам резултат? Проблематичан је пре свега резон већине судија Жалбеног већа, њихово неуважавање једногласне оцене чињеничног стања од стране Претресног већа, утиска који је тиме створен, те коначно ширих друштвених последица таквог поступања.
Судије Ађиус и Покар су у својим издвојеним мишљењима јасно указали на основну грешку већине Жалбеног већанеобазирање на границе жалбеног преиспитивања првостепене одлуке. Да би схватили шта то заправо значи, морамо посветити пар тренутака разликама у двема европским правним традицијама у погледу концепције кривичног поступка. С једне стране, у континенталним европским правним системима, какви су и хрватски и српски, жалбени поступак је по својој суштини исти као и првостепенидругостепене судије гледају цео предмет, и вагају сва правна и чињенична питања о којима је претходно одлучивао првостепени суд. Суђење се пред жалбеним судом практично понавља, барем у погледу оних питања која су међу странама у поступку и даље спорна. С друге стране, у англосаксонским правним системима, попут нпр. Велике Британије или САД, у првом степену чињенице утврђује лаичка порота. Сврха жалбеног поступка, који се одиграва пред професионалним судијама, није у поновном суђењу, а посебно не у потпуном преиспитивању утврђеног чињеничног стања. Задатак другостепеног суда је пре свега да испита да ли је првостепени суд правилно применио право, док одлуку пороте о чињеницама другостепени суд не може олако дирати.
Трибунал је у свом Статуту и пракси усвојио англосаксонску концепцију жалбеног поступка, мада чињенице у првом степену не утврђује лаичка порота већ професионалне судије. Жалбено веће се пре свега фокусира на спорна правна питања у првостепеној одлуци, док одлуке Претресног већа о чињеничном стању мора третирати са дужним уважавањем, и може их одбацити тек ако на основу свих изведених доказа у предмету до неког конкретног чињеничног налаза није могло доћи ниједно разумно судско веће. Другим речима, Жалбено веће не треба да чињеничне налазе Претресног већа замењује својим разумевањем чињеница, осим ако за тим не постоји прека потреба због неразумног поступања Претресног већа. Оваквим устројством жалбеног поступка осигурава се процесна економија и то да сваки део суда ради они што најбоље знаПретресно веће утврђује чињенице током доказног поступка који може да траје годинама (у случају Готовине и Маркача око три године), док Жалбено веће обезбеђује конзистентну примену међународног кривичног права у свим поступцима пред Трибуналом, у поступку који траје много краће, с другостепеном пресудом која је такође обично много краћа од првостепене (у случају Готовине и Маркача неких педесетак страна, наспрам више од 1.300 страна првостепене пресуде која се махом бавила утврђивањем чињеничног стања).
Укратко, основни проблем са жалбеном пресудом Готовини и Маркачу је то што је овај институционални механизам поделе рада између Жалбеног и Претресног већа заказао тиме што је Жалбено веће без адекватног оправдања одбацило скоро све битне чињеничне налазе Претресног већа. Цео случај се на крају свео на једно чињенично питање: налаз Претресног већа да је артиљеријско гранатирање Книна и три друга српска града од стране хрватске војске током Олује било неселективно, тј. да није било усмерено искључиво на војне циљеве, како међународно право налаже. Претресно веће је своју оцену засновало на анализи места удара појединих граната, при чему се руководило претпоставком да се гранате које су пале даље од 200 метара од неког легитимног војног циља могу сматрати доказом неселективног напада.
Судије Жалбеног већа биле су једногласне у оцени да за овај ригидни стандард од 200 метара није било довољно доказа у предмету, те да тај стандард Претресно веће није адекватно образложило. Али од тог једногласног налаза приступи већине и мањине у Жалбеном већу се дијаметрално раздвајају. Већина не објашњава да ли се грешка Претресног већа састоји у погрешној примени права или у погрешном утврђивању чињеница. У првом случају, Жалбено веће би морало да само артикулише и примени адекватни правни стандард на утврђене чињенице, и утврди да ли је напад на Книн био неселективан или не. У другом случају, Жалбено веће би морало да третира чињеничне налазе Претресног већа у њиховој целини са дужним уважавањем, и да их одбаци једино ако до налаза да је гранатирање Книна било неселективно није могло доћи ниједно разумно Претресно веће.
Већина Жалбеног већа није урадила ни једно ни друго. Она је заправо третирала грешку Претресног већа у погледу стандарда од 200 метара као фатални ударац који је разорио целу првостепену пресуду. Уместо да са чињеничним налазима Претресног већа поступа са дужним уважавањем, већина Жалбеног већа је приступила предмету као да у њему суди изнова, гледајући сваки поједини доказ или чињенични налаз у клиничкој изолацији. Већина је тако утврдила да скоро сви други докази о гранатирању Книна у својој суштини зависе од примене стандарда од 200 метара, мада само Претресно веће том стандарду није дало такав кључни значај, и сходно томе одбацила све главне налазе Претресног већа (види у том погледу посебно пара. 64-67 пресуде).
Тако је, по мишљењу већине Жалбеног већа, грешка Претресног већа у погледу стандарда од 200 метара учинила немогућим да се ван сваке разумне сумње утврди да ли је гранатирање Книна и других српских градова било неселективно или не. Другим речима, већина је сматрала да не постоји ниједан други стандард којим би заменила погрешни стандард од 200 метара, то јест да је свака поједина граната једнако могла бити усмерена на војне или на цивилне циљеве. Последица овог агностицизма била је одлука да ниједно разумно веће не би могло да поуздано утврди да је Книн био неселективно гранатиран, упркос томе што је, како је судија Ађиус приметио у свој издвојеном мишљењу, било неспорно да је на Книн током једног и по дана пало више од 900 пројектила док из самог града није било знакова отпора.
Већина је потом стандарду од 200 метара придала кључни значај и у својој оцени постојања заједничког злочиначког подухвата хрватског руководства да етнички очисти Србе из Хрватске. По њеном мишљењу, Претресно веће је сматрало противправно гранатирање кључним елементом заједничког злочиначког подухвата. Пошто сада више није било могуће поуздано утврдити да ли је гранатирање заиста било противправно, такође више није било могуће утврдити да је заједнички злочиначки подухват заправо постојао. Импутирајући Претресном већу мишљење које оно ни у једном тренутку није било усвојило у својој пресуди, тј. да заједнички злочиначки подухват не би постојао без противправног гранатирања Книна и других српских градова, Жалбено веће је тако поново одбацило све друге доказе које је Претресно веће навело у погледу постојања самог подухвата, ценећи сваки од њих у изолацији а не у целини: транскрипте састанака хрватског руководства на Брионима, доказе о бројним појединачним злочинима против српског становништва на терену, Туђманов отворени говор мржње, те увођење дискриминаторних мера ради спречавања повратка српског становништва у Хрватску.
Са нестанком заједничког злочиначког подухвата, осуде оптужених су морале бити поништене. У једном дубоко ироничном тренутку, већина Жалбеног већа је потом одбила да оптужене осуди по алтернативним облицима кривичне одговорности, попут саучесништва, с озбиром да ти облици одговорности нису били предмет првостепеног поступка, нашавши да би тиме Жалбено веће оптуженима заправо поново судило и прекорачило границе жалбеног преиспитивања првостепене пресудемада је у остатку своје одлуке Жалбено веће управо то и учинило.
Укратко, већина Жалбеног већа је једноставно заменила чињенично стање које је претходно утврдило Претресно веће својом сопственом оценом доказа. То није проблематично само по себимада је увек крајње проблематично када суд доказе гледа изоловано једне од других, уместо у њиховој укупности. Да се Готовини и Маркачу судило у Хрватској или у Србији, жалбени суд би управо гледао све доказе и судио им изнова. Проблем је у томе што је Жалбено веће чињенице утврђивало изнова, али са потпуно пасивног становишта да није у стању да отклони било које наводне дефекте у доказном поступку пред Претресним већем. Кад би, на пример, у поступку пред неким хрватским или српским судом жалбени суд стварно нашао да је на основу првостепеног поступка немогуће утврдити да ли је гранатирање Книна било неселективно или не, он би могао поново отворити доказни поступак те позвати додатне сведоке или вештаке релевантне струке. Овде, с друге стране, већина Жалбеног већа је не само прекорачила границе преиспитивања првостепене одлуке утврђене судском праксом Трибунала, одбацивши чињеничне налазе Претресног већа који су у складу са целокупним доказним материјалом били сасвим разумни (попут неселективности гранатирања Книна или постојања заједничког злочиначког подухвата), већ је и на томе једноставно стала.
Толико о праву. Оно што ствари чини горим је недостатак практичне мудрости у резону већине Жалбеног већа. Она је не само одбацила чињеничне налазе Претресног већа олако, изразивши своју оцену чињеница у пар параграфа о питањима о којима се првостепена пресуда бави на стотинама страна, већ је то учинила без обазирања на последице. Можда стварно није било појединачне кривице Готовине и Маркача, који су можда били невини људи. Можда је њих требало ослободити кривице, било због тога што у заједничком злочиначком подухвату нису учествовали или зато што му нису битно допринели, или их је можда требало осудити по неком алтернативном облику одговорности са мањом казном. Ко није седео у судници током више година трајања доказног поступка о овим питањима не може имати утемељено мишљењеа ко га ипак има је жртва сопствених предубеђења. Али чак и да су Готовина и Маркач били невини, зар је заиста било неопходно да Жалбено веће одбаци образложене чињеничне налазе Претресног већа по толико кључних питања, а посебно у погледу постојања заједничког злочиначког подухвата?
По том питању је резон већине не само посебно проблематичан, већ има и најтеже последице. Ни у Хрватској ни у Србији оптужени генерали нису заправо били важни као појединци. И једном и другом друштву је заправо било најважније како ће Трибунал окарактерисати системску природу злочина (или не), и ту су последице жалбене одлуке најдраматичније. Од једногласне одлуке Претресног већа да су највиши припадници хрватског руководства, укључујући Фрању Туђмана, склопили заједнички злочиначки подухват ради етничког чишћења Срба из Хрватске, дошли смо до подељене одлуке Жалбеног већа, донете са три гласа према два, да по доказима у предмету ниједан разумни суд није могао утврдити да је такав подухват постојао. Не само да је овакав исход тешко објаснити, већ ће он само очврснути сукобљене националистичке наративе у Хрватској и Србији.
У Хрватској, жалбена пресуда представља коначни доказ да је њихов рат са Србима био не само одбрамбени и праведан, већ и чист и неукаљан. Да, било је злочина против Срба, али њих су чинили неки лоши појединци, донекле разумљиво мотивисани осветом, а не хрватско руководство и државни апарат. Срби нису етнички очишћени, већ су из Хрватске отишли добровољно, на наговор сопствених вођа који су тиме желели да Хрвати изгледају лоше у очима света. У Србији, пресуда потврђује наратив вечне жртве, да је Трибунал политички суд те да он и међународна заједница никад нису марили за злочине против Срба. Кредибилитет Трибунала је не у рушевинама, већ на самој нули. Како сам био приметио у свом претходном чланку, ако је смислено поређење уопште могуће, хрватски, победнички национализам још је отровнији и теже излечив од губитничке српске верзије. Србима, чији су лидери објективно било највећи злочинци ратова деведесетих, ти ратови на концу нису донели ништа друго до пораза и беде. Хрватима, с друге стране, Домовински рат и његови разни прирепци представљају камен темељац стварања њихове модерне државе, до те мере да му се стално морају клањати и они на либералној страни политичког спектра, попут председника Јосиповића, који је своје клањање по ослобађању генерала већ обавио.
Учвршћивање ових наратива значи да посебно у Хрватској, али и у Србији, неће бити апетита за било које даље кораке ка суштинском помирењу и утврђивању колико-толико заједничке, и по могућству објективне, истине. Свака страна ће наставити да живи у свом мехуру, својој сопственој, малој, алтернативној стварности. Иницијативе грађанског друштва ка стварању регионалне комисије за истину и помирење (РЕКОМ), чији је успех увек био неизвестан, сада ће највероватније посустати без обзира на њихову суштинску вредност. Гласови који се издвајају из два званична наратива ће и даље бити маргинализовани, и то све више.
Коначно, у исто време је и фасцинантно и дубоко узнемиравајуће приметити како су улоге ликујућих Хрвата и уплаканих Срба могле тако лако бити замењене, да је само један судија Жалбеног већа био променио своје мишљење. Мада ће хрватски националисти увек рећи како је већина већина и да је то крај приче, Срби ће једнако моћи да кажу како је пет од осам међународних судија (укључујући троје судија Претресног већа и двоје Жалбеног већа) гледало исти предмет и гласало за осуду. Целој ствари требати додати незапамћену жестину неслагања судија Жалбеног већа. Ја лично не могу да се сетим другог случаја у пракси Трибунала у коме су судије у мањини тако грубо и отворено тврдиле да су судије у већини погрешно тумачиле, игнорисале и одбацивале налазе Претресног већа (судија Ађиус), називале резоновање већине „гротескним“ (судија Покар), инсинуирале да је за такво резоновање већина имала ванправне мотиве (издвојено мишљење судије Покара, пара. 30), или пресуду описивале као „супротну сваком схватању правде“ (Покар, пара. 39). Дозволити да се коначна одлука у овако осетљивом предмету донесе са три гласа према два и то на овакав начин представља колективни неуспех Трибунала као институције и професионални неуспех свих оних који су у то били укључени, независно од њихових добрих намера.

Аутор је професор међународног права на Универзитету у Нотингему.

Пешчаник.нет,

Advertisements

2 mišljenja na „ПОБЕДНИЧКИ И ГУБИТНИЧКИ НАРАТИВИ

  1. "Дозволити да се коначна одлука у овако осетљивом предмету донесе са три гласа према два и то на овакав начин представља колективни неуспех Трибунала као институције и професионални неуспех свих оних који су у то били укључени, независно од њихових добрих намера."типичан закључак за пешчане србе… мислим, цео текст просто врви од грубог кршења, не само међународног, већ сваког досада познатог права у историји људске цивилизације, из чисте политике, осионо силеџијски, без икакве камуфлаже, до гађења и овакав закључак… и то експерта

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s