Правда на врху "брице"

 тужилац је прихватио квалификацију „кривично дело тешко убиство у покушају“ за коју се обавезно одређује притвор и предмет предао истражном судији Вишег суда Татјани Ђурашковић – која је малолетном К.В. к’о из топа одредила притвор од 30 дана, како би спречила његов утицај на сведоке.  

Мада је малолетник у претходном поступку оштећене означио као лица која су му изнуђивала новац, они нису лишени слободе, леже у болници, могу да примају посете и да утичу на кога год желе. 
 Због чега је „правној држави“ Србији тако мало стало до правде, и због чега јој је битан само број осуђујућих пресуда?

 Изем ти живот тужилачки… А и тај клинац. Што им није платио к’о човек и – мир божји?!“

Пише: Драгослав Павков
По свему судећи, у просторијама Машинске школе у Новом Саду недавно се догодило „рекетирање у покушају“, нужна одбрана и почетак још једне судске фарсе на наш начин. Незванично. Званично ће бити кад органи правне државе, прикупе  доказе који су им неопходни да малолетника осуде. 
Јер, самом квалификацијом дела за које се терети малолетни К.В. (15) – њему је унапред пресуђено – остало је само да се целој причи да привид правичности, заврши жалбени поступак, дечак упути на издржавање казне, „оштећени“ наплате одштету – и сви ће поново бити срећни… 
Али, већ на самом почетку, неко се потрудио да правну државу омете на њеном тешком и незахвалном послу у борби против насиља сваке врсте; школски другови осумњиченог за тешко убиство у покушају организовали су потписивање петиције за хитно укидање притвора малолетнику, коју масовно потписују и њихови родитељи, пријатељи, непознати људи револтирани поступањем правосуђа које нема много везе са правдом.

Према доступним, незваничним информацијама, малолетни К.В. (15), већ извесно време је  изложен изнуђивању новца од стране двојице клипана, мафијаша – приправника који ето, десило се – још нису  имали прилике да буду „процесуирани“; а да уопште нису наивни, видљиво је из чињенице да је приликом поступања после туче – полиција код њих нашла 60 000 динара – три просечне плате које иначе могу да зараде лица без занимања попут њих. Одакле има паре? Понављам – одакле им паре?!
„Срећна“ околност је да отац осумњиченог ради у Швајцарској, па им се учинило да би жртва могла да има новца… Шта да су се наврзли на неког сиромашног, ко им се учинио погодним за иживљавање? Какви су уопште критеријуми по којима насилници бирају жртве?
Као што рекох, малолетник је оштећенима већ давао новац, једино – знајући да изнуђивању неће бити  краја,овога пута се пре доласка у школу припремио да покаже зубе: На неком бувљаку купио је нож и „боксер„. Наводно, очекујући долазак насилника, позвао је и свог 28-годишњег ујака да га подржи… 
Међутим, двојица „жртава тешког убиства у покушају“ су по „свој“ новац дошла раније, тако да су пре ујаковог доласка успели да малолетнику отму руксак у коме су се налазиле патике за физичко и баце га у неки шахт … У том је испред школе стигао дечаков ујак С.Б. који се укључио у сукоб тако што је физички покушао да одбрани нећака. Претпоставка је да су насилници, као мајстори свог заната били надмоћнији у односу на петнаестогодишњака и његовог ујака, да су их јурили све до школске зграде где на улазу, К.В. вади нож и убада нападача који га је сустигао. 
И наставља да се повлачи у зграду… 
Где га у ходнику сустиже други нападач – обузет гневом праведника, јер му је колега повређен на радном месту; оставши без могућности да избегне напад – В.К. му задаје шест убода ножем.

Према изјави директора школе, свему су присуствовали његов помоћник и радник обезбеђења, који и поред најбоље воље – нису били у стању да разоружају жртву малтретирања. Па су позвали полицију да то учини, и у школу, место које је саграђено да би они имали где да раде – врати ред и мир. 
Са полицијом је стигла и хитна помоћ, повређени су одвезени у Ургентни КЦ Војводине, а малолетник у полицијску станицу. Након проведеног претходног поступка, полиција је сачинила кривичну пријаву Вишем тужилаштву у Новом Саду, тужилац је прихватио квалификацију „кривично дело тешко убиство у покушају“ за коју се обавезно одређује притвор и предмет предао истражном судији Вишег суда Татјани Ђурашковић – која је малолетном К.В. к’о из топа одредила притвор од 30 дана, како би спречила његов утицај на сведоке.  
Мада је малолетник у претходном поступку оштећене означио као лица која су му изнуђивала новац, они нису лишени слободе, леже у болници, могу да примају посете и да утичу на кога год желе.


Сад, неко ће се запитати чему ово писаније, шта је ту необично што овај случај издваја од других који се догађају свакодневно…
 Разлог за писање је баш то  што ништа није необично – свакодневно смо сведоци накарадне примене закона и прописаних судских процедура. Због тога је сасвим могуће да у нашем друштву неко буде осуђен без и једног материјалног доказа који га терети, на основу изјаве другог оптуженог који у замену за блажу казну терети сваког кога тужилац „обележи“, на основу процене полиције, на основу личног познанства са тужиоцем, чланом/члановима судског већа („знам човека“)… 
Разлог за писање овог текста је између осталог и то, што тужилаштво олако и „офрље“ прихвата квалификације из кривичне пријаве коју пише полиција, која опет, из својих разлога, због вођења статистика за потребе МУП-а тежи да „реши“ што више тешких кривичних дела – што тешко убиство (или покушај истог) јесте док нужна одбрана то није, што опет за собом повлачи последицу да је за тако квалификовано дело притвор обавезан. 
Разлог за писање овог текста је и чињеница да поступајући истражни судија – аутоматски поступа по жељама тужиоца (боље да окривљени и без потребе лежи у притвору, него да она објашњава зашто је на „страни убице“ а не на страни онога ко је ‘лебом ‘рани – државе)… 
Што се истрага води да би се аргументовала и поткрепила оптужба, уместо да се испитују околности под којима је дошло до кршења закона, да се догађају да’ права квалификација, резултати врате Тужилаштву које на основу њих доноси одлуку има ли основа за подизање оптужнице. 
И тако даље; има разлога још, али – ако будем инсистирао на свим, текст ће бити толики да ће свако нормалан чим га види изгубити вољу да чита.

Због чега је „правној држави“ Србији тако мало стало до правде, и због чега јој је битан само број осуђујућих пресуда?
Због тога што је у нашем друштву превише финог, заштићеног света; један је син угледног лекара, другом је кум начелник СУП-а, трећи је бивши спортиста, носилац медаље са Универзијаде, Сланинијаде, какогод, четвртог тужилац лично зна из удружења риболоваца – где би он то… 
Све је могуће релативизовати, казнити опоменом, друштвено-корисним радом или затвором условно, само, ако је икако могуће да у опису кривичног дела нема елемената насиља! Ако само дигнеш руку на некога, ма ако дижући руке у гард, у очигледниј самоодбрани – само уплашиш нападача, он посрне уназад, падне, повреди се  – не опра те Дунав ни Сава! Само дебеле везе, и велико мито.
Јер није свеједно ко је окривљени, за шта је окривљен, ко га тужи и ко му суди.

Идемо редом, од краја:
Неспорно је да већину судијског кадра у основним и Вишим судовима чине особе женског пола. За то постоје многи разлози, оно што је овде битно – то је да ни један од разлога није полно дискриминаторан, тј. нико не тврди да су жене склоније правичном поступању него мушкарци, па их је ето – због тога више на местима судија које суде у првом и другом степену судског поступка. Реч је о већој склоности нашег образовног система према ученицима/студентима који читаве књиге уче напамет, који не „искачу“ из система тражећи да се мења приступ објашњавању материје, који не ометају наставу… 
У нашим школама/факултетима – такви се препознају као пожељни, марљиви и одговорни послушници, и они се управо као такви припремају да заузму лукративна, добро плаћена места у систему. Да се не лажемо – то су углавном особе женског пола. 
И оне чешће и са бољим просеком завршавају факултете на којима се „буба“, због тога лакше добијају посао у просвети, судству, здравству… Такође, надам се да ћемо се сложити да су жене по својој природи склоније да трпе тортуру некомпетентних шефова, да оговарају – али се не буне због ниских зарада, да су углавном „одговорније“ према породици – па су због тога („због деце…“) спремније од мушкараца да подлегну и разним притисцима моћника … Персонал какав нека некомпетентна, покварена и похлепна бараба – постављена „на власт“ вољом политичке странке, само пожелети може.

Када се судији са описаним карактеристикама, као саучесник у кривичном поступку за КД са елементима насиља дода помоћник  тужиоца који заступа оптужбу – свршени правник који је најчешће државни стипендиста, са без проблема положеним правосудним испитом јер је био одличан студент или блиски сродник претходног тужиоца (који је у пензији), кадар „битне“ политичке групације и што је основно и најважније – лишен било какве одговорности за злоупотребу права због личне користи, неспособности или бахатости – добијемо кривични поступак који се завршава на код нас уобичајен начин – дискутабилном пресудом.
Јер, тужилаштво најчешће лако и беневолентно прихвата квалификацију кривичног дела коју је у кривичној пријави навело овлашћено службено лице органа унутрашњих послова. Из разлога поменутих раније: 
Нико (па ни полиција) не воли да јури ситну рибу која се бави крађом кокошака, нарушавањем јавног реда и мира, закидањем на пијачној ваги… 
Али, тешка провална крађа, тешко убиство у покушају или гоњење привредних преступнка, е – то је већ нешто. А и у МУП-у јако воле кад им статистике покажу колико се од доласка новог министра смањила стопа криминалитета. 
Тужиоцу се наравно може да квалификације дели одокативно и према жељама полицијских стручњака јер он заправо не сноси никакве последице ако суд на Главној расправи квалификацију дела измени. 

Пример – тужилац захтева истрагу за тешко увиство, због такве квалификације истрага се води дуго и детаљно, потроше се хиљаде радних сати тимова стручњака, истражни судија има „задату“ по којој се труди да на било који начин докаже да кривично дело које истражује ЈЕСТЕ тешко убиство и поткрепи тврдње колеге – државног службеника, а онда, судско веће на Главном претресу – кривично дело преформулише у „прекорачење нужне одбране“. И ником ништа. 

Зар се тужилац не би морао водити принципом правичности, тј. начелом да свако треба да одговара за оно за шта ЈЕСТЕ  крив? Међутим (не само код нас) кривични поступак се води као надгорњавање заступника оптужбе и одбране, најчешће неравноправно – јер тужилац и судије имају истог газду – Министарство правде, тј. државу,  док уз оптуженог стоји само његов бранилац – онакав каквог оптужени себи може да приушти.

Да би се исправила ова очигледна неправда и штета (по буџет, јер у чему је сврха судског поступка ако тужилац квалификује дело, предлаже казну и пресуђује о кривици?) једини начин који ми пада на памет је директан ад персонем избор тужилаца основних и виших тужилаштава. 
Да се бирају на изборима попут рецимо – градоначелника. 
Држава пропише услове које кандидат мора да испуњава (правни факултет, правосудни испит, искуство…), кандидат који мисли да услове испуњава кандидује се за четворогодишњи мандат, а уписани бирачи за њега или његове противкандидате гласају на изборима. Тако би се постигло да лице изабрано на положај тужиоца итекако мора да води рачун о томе који је интерес заједнице која га је изабрала. 
Конкретно, прилично сам уверен да вишем тужиоцу у Новом Саду грађани за наредне изборе не би заборавили да је потпуно разумљиво и легитимно убадање ножем у циљу самоодбране квалификао као „тешко убиство у покушају“ и тако петнаестогодишњака без криминалне прошлости по слову закона (за то кривично дело притвор је обавезан) стрпао у исту ћелију са нарко-дилерима, провалницима, насилницима, девијантним особама. Који, да би у том друштву опстао, никако не сме да покаже да је различит од „цимера“; напротив – да би опстао, он мора постати (и остати) исти или гори од њих. Иначе…

Ипак, у духу правичности за коју се залажем, треба рећи да сва кривица није на тужиоцима; закон о кривичном поступку забрањује судији/већу „прекорачење оптужнице“. Дакле, ако је тужилац у оптужници навео да је по његовој процени окривљени крив за „крађу“, суд нема право да квалификацију промени у „тешка провална крађа“, већ мора да одбије оптужницу чиме се поступак враћа на почетак. Због тога, тужилаштво по правилу прибегава тежем квалификовању кривичних дела, што од целог поступка ствара својеврсну пијацу на којој се тргује по принципу: „Тужићу за „тешко убиство“ да бих добио пресуду за убиство из нехата, јер ако тужим за „нехат“ – судија би могао да преквалификује на „прекорачење нужне одбране“ па ће се мали извући са условном казном – што ће рећи – да га нисам требао ни гонити… А ако га не гоним – увек ће се наћи неко ко ће да пита чему служи и за шта прима плату тужилац. Изем ти живот тужилачки… А и тај клинац. Што им није платио к’о човек и – мир божји?!“

По мом мишљењу, законодавац би због тога морао да промени ЗКП, и  судији повери овлашћење да дело квалификује по свом нахођењу, али истовремено, да се за судију за кога се докаже да је примио мито како би изменио квалификацију кривичног дела у поступку у коме суди – казна предвиђена за остале грађане множи са десет пута. Што ће рећи – ако лекар прими 100 евра да „поведе рачун“ о неком пацијенту, то му докажу па га осуде на годину дана, судија би за истих 100 евра морао да „попасе“ десет година. По закону. Па ко воли – нек’ изволи.

Такође, без обзира на тзв. политичку коректност, родну равноправност и слична чуда модерног доба, размислити о томе како у сличним кривичним делима пресуђују мушкарци а како жене. 
Ово би требало да буде тема за министра правде првенствено; нисам стручњак и немам увид у статистике, не знам чак да ли их је икад ико и правио, али из малог броја предмета који су ми релативно познати стекао сам један утисак – за који не тврдим да је коректан, али ако јесте – сигурно да заслужује пажњу и истраживање. Као што сам негде горе навео жене-судије убедљиво доминирају у основним судовима, релативно (од суда до суда) у вишим и апелационим док је у Врховном суду до 2010. године било више мушкараца. Реформом судске мреже и реизбором судија, ситуација се у Врховном касационом суду изменила на штету мушкараца . Због тога, ово што пише у наставку односи се на време до почетка реформе судства, тј. до 2009. године: 
Ако се ограничимо на кривична дела са елементима насиља, конкретније на КД „насилничко понашање, учешће у тучи, напад на службено лице…“ очигледно је да су извршиоци по правилу драстично кажњени у првом степену (доминирају жене – судије), казне су им ублажене или је поступак због грешака у утврђивању чињеничног стања враћен на поновно одлучивање (релативна доминација жена – судија) у апелацији, док се на врховном суду по правилу казне извршиоцима смањују као неадекватне тежини извршеног дела (доминираЛИ мушкарци). Данас је као што рекох, ситуација са родном равноправношћу судија Врховног касационог суда драстично погоршана на штету „јачег пола“, али ипак – и даље је велики број смањених казни за поменута кривична дела. Ово сам склон да припишем већој стручности судија ВКС у односу на судије нижих судова. 
Притом не желим да тврдим да су мушкарци по правилу стручнији од жена – напротив, већ хоћу да делегирам тезу да мушкарци и жене не гледају на исти начин на исто кривично дело. 
Наиме, због поменуте „женске природе“ жене-судије су склоне да блаже кажњавају којекакве бизнисмене који пљачкају државу, под условом да су познати као брижни родитељи и нежни „партнери“ својим „партнеркама/партнерима“; једноставно – мора се од нечега живети, боље да човек да би послао дете на Кембриџ мало штрпне из државног буџета него да опљачка пошту како би се проводио по некој ривијери … 
Са друге стране – за тучу нема оправдања; све се може решити лепим, убеђивањем, стрпљењем и толеранцијом. Ако не може да избегне насиље, то само говори о окривљеном као слабој личности која своје ставове није успела да наметне примитивној особи попут оштећеног. 
Дакле, оштећени је примитивац, вероватно из разорене породице кога су родитељи већ довољно хендикепирали јер му нису посвећивали довољно пажње у детињству, сад се нашао и окривљени да га додатно угрожава својим отпором!? 
Уосталом, па шта ако су му отели патике? и мени су на факсу украли пакет од куће и појели га они дивљаци из обезбеђења Студењака, па шта? Јесам ли требала да се тучем с њима? Е, али ја сам схватила како модерно друштво функционише, дипломирала, запослила се, сад сам судија – а они су оно што су одувек били: Примитивци који се испред киоска наливају Зозовачом.

Мушкарац опет, размишља на други начин: Онај ко се обогатио у транзицији није неко коме се треба дивити, иако- руку на срце, треба да му се ода признање на петљи и сналажљивости. 
Међутим – када је кренуо у свој бизнис, тај лик је био свестан шта ће му се десити ако „падне“; зато, ако га којом срећом председник додели мени – крви ћу му се напити: И за течу Милојка коме нису уплаћивали доприносе па му сваког месеца ја морам дотирати пензију, и за сина који не може да се запосли јер су барабе попут овог окривљеног упропастиле државу, и за ћерку која са својом дипломом може да се убрише у Србији, али јој је у Јужној Африци диплома сасвим ОК. Брате – у јебеној Јужној Африци!? Али, на његову жалост, такве предмете председник углавном додељује колегиницама. Боље су оцене имале на факсу.
А овај мали што је избо ону двојицу у Новом Саду? 
Па добро, можда је могао и друкчије… Само – како друкчије? Да се обрати полицији? Па није он Бранкица Станковић да му полиција да обезбеђење… Уосталом, исто је испред сваке школе у Србији, наркодилери продају „ексере“ као што су у моје време неки продавали семенке; не функционише систем… 
Да се обратио родитељима?  Шта би они могли да учине, исто што и он, или да плате неког да учини исто – свеједно, и тај би стигао на суд, само са њим бих знао шта ћу – плаћене силеџије морају у затвор… 
А шта са малим? Па и ја бих урадио исто да сам био на његовом месту. 
Са друге стране, не можеш ићи улицом и махати ножем; овај је пролуфтирао праве, шта ако неко погреши па избоде правог-здравог, само зато што му се нешто причинило?

 Дакле, мали мора да одговара – али не за „тешко убиство у покушају“ као што је она будала од тужиоца написала. Ако добијем тај предмет, на првом рочишту то ће бити промењено у прекорачење нужне одбране. А малог одмах пустити из притвора; да га не покваре ако већ нису…
Само, колике су шансе да предмет добијем ја а не нека колегиница? Једноставно – мЛого их је брате… Такав је живот. 

Тако, рекао бих, размишља женски и мушки судија о свом „слободном судијском уверењу“… Да се ово писаније не би претворило у мизогино агитовање за отпуштање жена а запошљавање мушкараца-судија, да закључимо: 
Овом друштву је неопходна реформа судства али стварна. И она мора бити направљена на основу националног консензуса а не као до сада у оквирима једне интересне групе правника. Па кад се промени режим – друга интересна група долази у позицију да актуелно стање ресетује и прави реформу по својим потребама. У дебату морају бити укључени сви слојеви становништва, на начин да и ја као неправник предложим неку измену, а правник или правници да се потруде да објасне зашто то може или не може. Овако, како се радило до сада води у пропаст. 
Судство, уместо да буде тврђава части, поштења и етичности – доспело је на врх ранг листе најпрезренијих сегмената друштва. 
Када неко каже реч „суд“, просечан србијанац у својој глави визуализује Нату Месаревић која улази у салу и признаје „… добили смо пресуду…“ Мислите о томе – чему (и коме) служи судија којој неко даје пресуду, али бајдвеј – то јој уопште не смета да прима четири плате. Пошто јел’да – то није против закона… Али, то је за неку другу причу.


Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s