Прст на челу


„…шта је Тома – Диплома у три сата ујутро тражио на аутопуту?

Поново нас праве будалама, све је то маркетинг попут онога са Багзијем… Сад ће и овоме морати да купе ‘блинду’…“

До сада су нас прислушкивали, пратили, игнорисали плаћеници једног тајкуна, недавно је на власт дошла екипа коју подржава други тајкун – па ће сада да нас прислушкују, прате и игноришу његов и плаћеници!? Јесу ли то институције како их виде Мале Ђокице са патриотске стране?

да се најпознатији српски олигарх уведе у систем – да престане да се „договара“ са носиоцима власти, него да плати обавезе према заједници на исти начин као што то чине милиони других грађана.




Пише: Драгослав Павков
Контраобавештајна, и заштита живота председника државе  сувише су озбиљна питања да би била препуштена таблоидима и Радио – Милеви
Да не буде забуне – тема овог текста су недавно објављене информације о прислушкивању телефонског саобраћаја председника Србије, министра одбране и ко зна кога све још, као и инцидент на нишком аутопуту кад је возило команданта саобраћајне полиције вишекратно покушало да се убаци у ескорт првог човека државе.
Оно што боде очи је чињеница да они који би по природи посла којим се баве требали први да реагују – контраобавештајни сектор БИА, ВБА, МУП, новинари, јавност – углавном нешто мрмљају кроз зубе и себи у браду. Сви нешто калкулишу, плашећи се да не погреше у процени, да се не замере неком „битном“ и не дођу на неку црну листу. Ако смо већ навикли на ћутање оних који су плаћени да се брину о безбедности грађана, како објаснити ћутање јавности? 
Додуше, пре пар дана огласили су се полицијски синдикати који позивају на законито поступање свих учесника у инциденту/има, истовремено изражавајући забринутост да се све не заврши вешањем неког „Педра“ – ситне рибе у систему електронског надзора, која је само извршила наређење неког недодирљивог. Проблем са њиховим саопштењем је тај, да њих изгледа боли уво што се неко дрзнуо да за ко зна чији рачун у функцију стави ресурсе које је од народа добио да их користи у његову корист; не неког неименованог тајкуна или страног шпијуна – него у корист грађана Србије.
             На сличан начин, као што оног потпуковника ни мало не би тангирало што је командант  у сред НАТО-агресије украо војни компјутер, ни што је онај генерал „бесправно управљајући“ службеним возилом изазвао саобраћајку па заглавио на боловање – све би то било прихватљиво да се и њему некако заломило унапређење… Пошто није – он узе па написа ситну књигу у којој је раскринкао све непријатеље народа и државе које је имао несрећу да упозна. Али, то је из једне друге приче…

Противзаконито праћење највиших државних функционера и безобзирно пркошење органима правне државе од стране починилаца и наредбодаваца није ништа друго него класично „мерење (упоређивање)  патке„; сутрадан по објављивању информације о прислушкивању Вучића и Николића,(до сада) неименовани возач полицијског генерала (који надам се није „бесправно  управљао“ џипом) вишекратно је покушао да пресече колону председника републике, доводећи тако у смртну опасност председника, чланове његовог ескорта и себе лично. Као да га је неко упутио да тој сељачини из Бајчетине покаже где јој је место…
Нису познати детаљи о томе на који начин је обезбеђење председника отклонило опасност од личности коју штити, али су се брзином светлости широм српског web-а појавили коментари типа: „А шта је Тома – Диплома у три сата ујутро тражио на аутопуту?
Поново нас праве будалама, све је то маркетинг попут онога са Багзијем… Сад ће и овоме морати да купе ‘блинду’…“ 

Што неодољиво подсећа на сцену из Радована Трећег када препричава свој сукоб са Другом Игрутином – председником библиотеке. У тој сцени, Радован члановима породице препричава случај када су га искључили из библиотеке јер је нешто брљао; међутим, да би им замазао очи и избегао да се изјасни о чињеници да га је неки Игрутин ишутирао из библиотеке као пса, он измишља причу о томе како му је „све скресао у брк“, а да би „појачао доживљај“ – у причу убацује и детаљ о дванаест метара дугом писаћем столу кога је он у гневу праведника дигао на барабу… Кћи Катица, не желећи да увреди оца и директно га упозори да не лаже, а да би му ипак ставила до знања да му не верује, упита га: „Тата, а како он пише на толиком столу?“ Радован, изненађен у небраном грожђу, покуша да се „извади“ и рече: „Не пише него куца по машини, има човека који му заноси машину по столу…“

Дакле, овде нама неко заноси машину. Овде се не инсистира на питању ко се и како усудио да прислушкује председника државе и министра одбране, него се спинује у правцу да је на делу прекомпоновање моћи – што је малте-не нормално и уобичајено. До сада су нас прислушкивали, пратили, игнорисали плаћеници једног тајкуна, недавно је на власт дошла екипа коју подржава други тајкун – па ће сада да нас прислушкују, прате и игноришу његови плаћеници!? Јесу ли то институције како их виде Мале Ђокице са „патриотске“ стране? До сада су нас јахали, сад ћемо четири године да јашемо ми? Добро, није да нећемо покушати да освојимо још један јахачки мандат, али четири године – мало ли је?!

Притом, какогод окренемо – морам одати признање Александру Вучићу и његовој храбрости да загризе крупан залогај попут Мирослава Мишковића и његове империје. Надам се да има екипу која је способна да целу причу доведе до краја, тј. да се најпознатији српски олигарх уведе у систем – да престане да се „договара“ са носиоцима власти, него да плати обавезе према заједници на исти начин као што то чине милиони других грађана. 
Да онај ко је највише профитирао на „препороду Србије“, „неоправданим, неправедним и ничим изазваним санкцијама…“, „европском путу Србије и транзицији“ – највећи део прикупљеног новца врати у систем – одакле га је због несавршености система тако лако и узео. 
Нико не тврди како Мирослав Мишковић или неки други олигарх треба да буде опљачкан, али браћо Срби – коме требају милијарде евра које поменути и људи повезани с њим поседују?! То је богатство које се на поштен начин не може стећи у једној генерацији ако нисте Бил Гејтс или неко сличан. А у Српству не постоји нико попут Гејтса; био је додуше један – Никола Тесла, али тај је био изразити антиталенат за бизнис.
Значи, ако пођемо од претпоставке да су наши олигарси до новца дошли на непоштен начин – дужност државних институција је да тај новац врате власницима. Наравно, олигарси су се  (пре него што су се упустили у послове са државним новцем) потрудили да своје комбинације  покрију одговарајућим законима. 
Које су им изгласали посланици доведени са њиховог платног списка. Без обзира ради ли се о „другосрбијашима“ или „патријотама“; сви до једног  у Скупштину су ушли после предизборних кампања које су финансирали олигарси.  О министрима из Владе да не говоримо: Они су директна веза и спона између олигарха и посланичких клубова… И кад све то знамо, шта да радимо с тим?

За почетак – да престанемо да заносимо машину и  почнемо да подржавамо свакога ко се труди да новац који је у погрешним рукама врати власнику – нацији. Притом, зашто не рећи – нека Вучић гони олигархе који му нису склони… Ако успе – нација ће опет већински гласати за његову опцију, па ће добити прилику да још један мандат у државну касу убацује новац одузет од сналажљиваца; ако не – на власт ће доћи они који ће хтети да му се „реванширају“ па ће они радити исто што и он – само овога пута, они ће то радити својим противницима. А Србији лепо… 
Оно што је за нас, мале људе – коментаторе догађаја важно, то је да никада не смемо испустити из вида да нико не полаже право на нешто што није његово, само зато јер он зна под којом шифром је новац депонован, јер има плаћеника министра који му штимује тендер, јер има плаћен посланички клуб  који изгласава законе са његовом сликом на корицама…

И није важно свиђа ли се нама  стајлинг политичара који води кампању за повратак државног новца у државну касу; нисмо га ни бирали јер је леп већ јер је рекао да је храбар. Помозимо му да докаже своју храброст и добре намере тако што ћемо га заштитити од атентатора и непрестано га подсећати на обећања која је дао када нас је позивао да гласамо за њега и његову странку. А онда, када дође време да се своде рачуни – хладно, на исти начин на који он и његови спин-доктори третирају нас када смишљају предизборне слогане – саберимо његове добре и лоше резултате и одлучимо хоћемо ли му поново дати поверење.

Када су већинском вољом Србијанаца Томислав Николић, Ивица Дачић и Александар Вучић доведени на позицију да одлучују о нашим судбинама – престали су да буду лица са билборда испеглана у фотошопу. 
Они су данас вољом већине грађана изабрани народни службеници овлашћени да штите национални интерес. Данас сви пристојни грађани морају да дигну глас против угрожавања живота личности на челу државе, да нам се не би поновио национални консензус који смо имали прилике да видимо када је цео Београд, симпатизери и противници Зорана Ђинђића изашао да га испрати у последњу шетњу, на тај начин стављајући до знања атентаторима и налогодавцима да их Србија не подржава. Немамо вишка Срба. 
Аутомобил којим се неко може згазити на пешачком прелазу може да се купи за 200-300 евра… Метак за снајпер за један евро… Свака будала може да убије човека. Желимо ли ми да живимо у друштву које зависи од добре воље неке будале? Или неког криминалца? 

Ако не желимо – једини начин је да јасно и гласно подржимо институције. Другог нам нема, алтернатива је пропаст државе и асимилација у нека друштва која до себе више држе него што је случај са нашим. Ставимо већ једном прст на чело.

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s