Драгослав Павков: Србијанчење Србије

борба Срба да буду своји на своме, изузетно је оцењена као „великосрпски хегемонизам“, опасност по мир у свету, и све је учињено да би се Србима „стуцали рогови“.
 Да би нова држава била јача, неки болесник је исхалуцинирао да је неопходно што више ослабити њен темељ – Србију
 највећи непријатељи Србије, данас су – ма шта говорио мејнстрим – управо Срби.
„Срби нису српови, па не могу да говоре и пишу СРПСКИ већ су Срби – СрБи – па према томе пишу и говоре срБски…
Ух, ово ће бити дуго и широко…
Првенствено јер се ради о полемици коју је својим текстом отпочела уважена и награђена публицисткиња, прихватио уважени професор језикословља и ћириличар а на њу се натоврзао његов изненадно откривени рођак – по занимању и афинитетима СрБин. Због тога, ово не може кратко и јасно. 
А тема је Срп(Б)ство и (или) Србијанство.
Елем, Весна Веизовић је написала и на ФБРепортеру објавила тексту у коме се залаже да се ми, Срби договоримо о називу своје нације који би се у будућности увео у јавну и службену употребу. Весна (како сам ЈА разумео) предлаже да се донесе закон (или уставни амандман) по коме ће се држављани Републике Србије од сада називати општим именом СРБИЈАНЦИ. Без обзира на етничку, расну и верску припадност. што је сасвим на трагу онога за шта се и сам залажем. 
Да би се ово разумело, потребно је објаснити разлику између етничке припадности и националности: Поједностављено – Србин, Мађар, Албанац… су етничке одреднице, а Србијанац, Мађар и Албанац су националност – држављанство. Овде постоји небулоза која је „случајно-намерна“ у примерима под: Мађар и Албанац (за оне који ће рећи „Аха, а што се они не називају ‘Мађаријанац’ или ‘Албанијанац’)„. То је зато браћо Срби (и сестре Српкиње), јер су се те нације кроз своје досадашње постојање и деловање показале као хегемонистичке са аспирацијама на туђе етничке просторе. 
Увек, кроз целу историју, одкад су Мађари дојахали на својим чупавим коњићима, гузицом оплемењујући оно што је касније постало татарски бифтек, одкад су Италијани и Аустријанци измислили „Албанце“ – ти народи су смисао свог постојања тражили и налазили у пљачки и отимању туђег. Функционишући у свом трибалном микрокосмосу појединачно, а групно, „национално“ – по принципу хорде, ови на-роди никад нису успели да се конституишу као модерне нације. И дан-данас, Мађари губе грдне ресурсе у покушајима хунгаризације својих суграђана не-Мађара, док Албанци и дан-данас ма колико се трудили да се друкчије представе својим западним спонзорима – свој социјални хабитус не могу да замисле ван племена, тзв. фис-а. Што је наравно њихова ствар; свако има право да одлучи како ће провести живот; Србија поред импресивног броја антисрба на важним положајима у друштву, практично – гуја у недрима, данас има проблем и са Србендама које у мађарско-шиптарским примерима налазе надахнуће за свој трип на тему како би требало организовати Србију. Наравно инспиративан им је и хрватски пример, али ипак не би да признају да бивша браћа имају нешто на шта би се требало угледати. Ово ће бити дуг и широк текст између осталог и јер стално морам да прекидам нит објашњавајући своје поимање српске историје.
 Наиме,
Доласком на просторе тадашњег Илирика, као једно од хунских племена, Мађари су зону своје нове „државе“ омеђили балканским планинама, Карпатима и Алпима. То јест – за основу свог новог пребивалишта одредили су панонску равницу, док су у својим освајањима покушавали да се прошире и на околна брда. По принципу: Равница је (природно) мађарска, али шуме су нам неопходне ради огрева, дивљачи, рудника, итд. Дакле, у њиховој свести – Панонска низија је „природно“ мађарска (јер су они, божемој – коњаници, а коњима треба много широког, равног и празног простора за игру), а од комшија шта мазну – мазну.
Што се тиче Албанаца, као нација се помињу 1912. године када су вољом великих сила а у циљу што ефикасније борбе против руског (православног) утицаја и изласка Русије на тзв. „топла мора“ добили своју државу. До тада, тај народ, који воли да тврди да је пореклом илирски (па је према томе и природни хегемон на западној обали Илирика), а који је заправо као турски башибозук доведен са Кавказа, називан Арбанасима, Арнаутима, Шиптарима… Тек са постанком Албаније 1912. године први пут се (исправно) помиње албанска нација. Те два народа, од којих један има матичну државу Мађарску а други Албанију, нису довршиле своје национално уједињење и у свести сваког припадника та два народа, дубоко је записано да су им диктатом јачих „неправедно“ одузете територије који им иначе по „природном“ праву припадају. На исти начин функционишу и наши рођаци Хрвати; они „хрватско државно право“ изводе из „права“ на земље (увек се све сведе на ‘земље’) којима су владали тзв. „хрватски народни краљеви“ (знате онај Томислав, Трпимир...) Све у свему, њихов национални програм се своди на кукање за „неправедно истргнутим територијама“ и чекање на погодну прилику за ширење на рачун суседа. Као што се уосталом десило неколико пута у последњих сто година…

За разлику од њих, Срби су на просторима данашње Србије и широм данашњег Балкана аутохтони најмање од античког доба. Српске границе су одређивале повољне или неповољне историјске околности, али Србија је еволуирала од поседа властелинчића до царства. Оно што је важно, то је чињеница да је база и камен темељац Српства увек био на територији данашње Републике Србије (ја, политички некоректно додуше, Републику Црну Гору и даље сматрам српском државом). Да ли се та држава у једном историјском тренутку називала Дукља, Рашка, Краљевина или Република Србија – мање је важно; оно што је битно, то је да је простор у географским координатама 41° 52’—46° 11’ СГШ, 18° 06’—23° 01’ ИГД
одувек био место
 где су Срби, сви и одасвуд, могли да дођу и нађу уточиште пред агресивним комшијама и њиховим тренутним савезницима.
Зашто „српске“ а не „србијанске“ границе (ако се већ залажем за „србијанство“)?
Због тога, јер све до Берлинског конгреса државе онакве какве познајемо нису ни постојале. 
На пример, владара и државну управу уопште није занимало како се који од поданика осећа, етнички или национално. Али, не сме се сметнути с ума ни да су верски прваци као највиши ауторитет после владара, имали огроман утицај на државна питања, а они су имали итекакав интерес да им „стадо“ буде што веће. Свако је имао сва права да буде Турчин или „раја“ – једино што је раја плаћала „мало“ већи порез… Да би се уштедело, многи наши сународници су променили веру „за вечеру“ (што су исламски богослови максимално поједноставили, наиме – да би се постало муслиманом довољно је изговорити како „нема Бога осим Аллаха а Мухамед је његов пророк…“ и пуф: Постали  сте поносни муслиман… Уместо Илија – Алија, уместо Аврам – Ибрахим, уместо Јосиф – Јусуф…). 
Сличан случај је био и на просторима где су Срби живели под управом владара хришћанске вере „другог (римског) закона“; да не ширим причу – погледати приповетку „Пилипенда“ Симе Матавуља (има на Скрибд-у).
После Берлинског конгреса и  конституисања држава какве данас познајемо (на основу међународног договора и компромиса) српска држава је добила своје границе и право да изабере како ће се звати. Међутим, конгрес је пропустио да одреди како ће се звати држављани те нове/старе државе… Нико није имао воље да се бакће лексичким заврзламама и граматиком, једноставно – никоме није ни на крај памети пало да би у истом народу могло да дође до спора који ће се јавити 150 година касније – због текста који ће написати жена која се не уклапа у стереотипе.
Шта заправо хоће Весна Веизовић? 
Мислим (скоро) исто што и ја, стога ћу даље писати о ономе шта ЈА мислим о задатој теми, Весна је (ваљда) написала шта је хтела.
Чињеница је да у Републици Србији осим грађана српског порекла живи и много грађана који који етнички нису Срби. Такође, чињеница је да многи од тих грађана Србију не доживљавају као своју отаџбину / домовину, већ као место где су стицајем околности принуђени да обитавају, а радије би били на неком другом месту, тачније – још радије би да Србија постане нешто друго уместо онога што је (ипак) данас. Са друге стране, те људе у већини случајева са овом земљом вежу дубоке и нераскидиве нити; оно што је проблематично, то је да те нити које се њима свиђају сежу до времена када је ова земља била под управом њихових предака, данас припадника других нација – турске, мађарске, аустријске… У то време, они су се осећали као своји на своме; други пар опанака је то што је такав њихов осећај (углавном оправдано) изазивао анимозитет и зебњу већинског народа. 
Као што су војвођански Мађари могли да очекују потпуно разумевање за чињеницу да су се у последњем великом рату листом определили за фашистичку опцију Хорти Миклоша (осећај да су у Тријанону обогаљени разбијањем велике Угарске), тако су и Срби помислили да ће добити разумевање за борбу против доминације етничких мањина у својој земљи – јединој коју стварно имају. Међутим, борба Срба да буду своји на своме, изузетно је оцењена као „великосрпски хегемонизам“, опасност по мир у свету, и све је учињено да би се Србима „стуцали рогови“. 
Када су нове, комунистичке власти „процениле“ да је довољно Хрвата стрељано у Блајбургу да би се Србима „компензовао“ Јасеновац, довољно Срба стрељано широм Словеније и емиграције да би се муслиманима компензовала Фоча, довољно Мађара стрељано широм Бачке да би се „војвођанима“ компензовала „Рација“, „Фолксдојчера“ да би се компензовала немачка непочинства, итд – одлучили су да будућу, социјалистичку државу уреде на начин да сви њени грађани буду подмирени на рачун јединих који су у ту заједницу унели нешто конкретно – Срба. 
Да би нова држава била јача, неки болесник је исхалуцинирао да је неопходно што више ослабити њен темељ – Србију. Због тога су Србији наметнуте две аутономне покрајине, наводно – као освету за Недићеву колаборацију са окупатором. Зашто исти принцип није примењен за Хрватску која не да је колаборисала, већ је у злочину према сопственим грађанима вишеструко надмашила своје менторе – нико није смео да пита. Храбри борци за светску револуцију, Срби пореклом, који су наводно – до јуче голим грудима јуришали на немачке бункере никад нису стисли петљу да ово приупитају Тита и Бевца
Какогод, после свега што нам се у даљој и блиској прошлости дешавало, данас имамо Србију каква је – да је… 
Србија је матична држава свих Срба.
Међутим, највећи непријатељи Србије, данас су – ма шта говорио мејнстрим – управо Срби. О овој потреби за аутодеструкцијом већ више пута сам молио социологе и стручњаке сличног профила да се изјасне, једини ко се (колико знам) усудио на неки трзај је др Јован Марић написавши књигу „Какви смо ми Срби„; осим „аксиома“ из кафанског миљеа: „Ми Срби смо заправо говна…“
Доказа за моју тврдњу има безброј, лично – доводим их у везу са „познатом“ да смо ми Срби „генетски слободарски и слободољубив народ“; на шта бих додао – све док не налетимо на јачег и дисциплованијег, тада му носимо со, хлеб и ракију уз речи: „Пиће за ослободиоце“. Знате, код нас Срба буквално све може да се релативизује; ми смо се јуначки борили против Турака, али су многи наши сународници истовремено постали Турци, много „жешћи“ него што је то случај са анадолцима… 
Ма борили смо се и против Немаца, а данас хрлимо у немачку ЕУ… 
Залажемо се за масовно описмењавање – а против смо Вукове реформе која је омогућила да свака будала може да научи тридесет слова ћирилице и описмени се… Боримо се за јединство Српства / Србства – а најгорим могућим увредама обрушавамо се на сваког Србина / Срп(Б)кињу који/која размишља друкчије од нас…
Што се тиче последњег – мислим на извесног Николу Збиљића, који је благоизволео да на најсрамнији могући начин, личним увредама и етикетама попиша текст Весне Веизовић. 
Весна се у складу са својим могућностима и интелектуалним капацитетима труди да себи и својим читаоцима објасни ствари које је окупирају, а везане су за Српство/Србство. 
Не мора да значи да је увек у праву, лично – имам ситније замерке на стил, а као илустрација – највише ми смета њено повлађивање онима који кажу да „Срби нису српови, па не могу да говоре и пишу СРПСКИ већ су Срби СрБи – па према томе пишу и говоре срБски…“ 
Устав и Уставни закон Републике Србије  по овом питању су децидни: У чл. 10 Устава пише да „… је (парафраза)  у Србији у службеној употреби срПски језик и ћирилично писмо…“. Онај ко није способан да прихвати тако јасну одредбу из темеља сопствене државе, већ се труди да испадне паметњаковић – сам себе дисквалификује из сваке расправе. Он је једноставно – штеточина. Ако се наведено, јасно написано и прописано, од стране СРБА може доводити у питање, којим правом очекујемо да Устав поштују припадници других етничких заједница који су пуноправни држављани Србије?
 Није ли болесно за себе узурпирати право да службени језик називамо како нам се накриви, док од других, који као отаџбину виде неку од суседних држава – захтевамо да се држе Устава к’о пијан плота? 
У чему је кохерентност става да „припадници мањина једноставно треба да се асимилују и постану Срби…“, док са друге стране, други аутор тврди да не може бити Србин онај коме нису сви преци Срби – закључно са куребалом? 
Шта ми заправо хоћемо, хоћемо ли да себи привлачимо друге (асимилујемо) или да од себе отерамо све неСрбе, али и оне који (по нечијим болесним стандардима) нису довољно СрБи?
Иначе, приметио сам да се параметри за атестирање СрБства мењају, зависно од трендова; на пример, када сам био млађи, често сам морао да се позивам на породично стабло и доказујем саговорницима да јесам Србин… Њихов аргумент за контратврдњу је био: Презиме ти се не завршава на „вић“ – значи  ти си Бугарин, Македонац или Рус… Ма, Бугарин вероватно, ‘де би се Рус гурао да буде Србин (као сад – Бугари се поломише да их примимо у СрБство :)…  Онда су дошли ратови ’90-тих и сународници са презименима попут: Дерикрава, Убипарип, Кршикапа, Чубрило… Како сад тим „доказаним“ Србима (ваљда усташе знају ко су им комшије) оспорити српство? Тако, преко оне ствари и мене прихватише у Србље…
Али, онда се појавише нови даваоци атеста који су (некад бележили ко је ушао у цркву док данас воде евиденцију одсутних) живот посветили мотрењу колико се ко пута прекрсти током литургије, да ли предметни „Србин“ стварно пости или уме да забушава једући ћевапе (спремају се на роштиљу без масти), итд…
Све у свему – кад се све сабере и одузме – ми Срби имамо превише оних који раде на разједињавању уместо на уједињавању, на расрбљивању уместо на посрбљивању. У данашње време интернета, политичке коректности и „људских права“ није (никад више неће бити) могуће изгласати закон по коме један правни ентитет (држава) може да присили било кога на било шта што задире у право приватности и личних слобода. Да не помињем чињеницу како скоро половина народних представника има изразито анационалне, да не кажем антисрпске погледе… Значи, ако је претпоставка да је заједнички интерес да Србија има што већи број лојалних грађана, грађана који је доживљавају као своју отаџбину – неопходно је тим грађанима прићи са идејама које су им блиске. 
Прилазак са идејом типа:
„Признај да ти је деда био (комунистички, фашистички, нацистички) злочинац, јавно га се одреци,  нађи кума да те крсти, плати парохијал и упиши се у неку патриЈотску оргаизацију, па ћемо размислити да ли ћемо те примити у Српство/Србство…“ – не функционише и никада неће функционисати. Оваквим приступом, његови заговорници постижу да и несумњиви Срби избегавају да се изјашњавају о националним питањима, плашећи се да ће их неко довести у везу са њима… 
Тако долазимо до питања – коме користи а коме штети талибанизовање Србије?
Сигуран сам да користи онима који Србима и Србији не мисле ништа добро. 
Овакви, разједињени и сукобљени лак смо плен за предаторе које иначе боли патка за нас ма како да се називамо, које занима једино оно опипљиво: Милијарде тона угља на Космету, виа милитарис, коридори и ограничавање утицаја руске империје. 
Докле ћемо ми овакви помагати њима таквима?
Па све дотле док се у овом друштву не уведе ред, али не у смислу да држава пропише нека правила (српски уместо србски, србијанац уместо држављанин Србије, србијанска војска уместо Војска Србије…) – већ да сваки нормалан патриота осети потребу и реагује на небулозе незналица које нуде решења попут „протеривања у Албанију, повратка вери прађедова, итд“. Да би те незналице схватиле колико су њихова „решења“ небулозна и неизводива – било би довољно да за тренутак укључе мозак; међутим, то је (за сада) у домену пустих снова. 
Ми Срби, много волимо да се поредимо са браћом Русима (мада су нам Хрвати много ближи по сродству а Турци по менталитету, али ‘ајд) … Питање за Србенде који мисле да је некакво „протеривање“ несрба – решење српског националног питања: Надам се да није спорно да је Русија глобална сила, много јача и утицајнија него што ће то Србија икад бити; због чега Русија није негде протерала „своје“ Чечене? А пре тога „своје“ Грузине, Јермене, Азере, итд… 
Није их протерала јер није могла да их протера! 
Званично – ко би протеривао своје сопствене грађане, али стварно – ни велесила попут Русије данас не може да протера никога. Одакле онда идеја да јадна и бедна, дужна и тужна  Србија на тај начин може да решава своје проблеме са мањинама? По мом дубоком уверењу – сви који се залажу за такву врсту „решења“ су непријатељи Српства и Србије. 
Јер то је борба у којој се не може победити. А супротно од победе је пораз.
Ко друкчије каже – ко пас лаже! 
Зар нам као народу (не нацији) није доста пораза? Имамо ли памети да губитнички менталитет преокренемо у победнички? 
Инспирисање припадника мањина да се утопе у србијанску нацију је први корак који ће уједно бити камен међаш на тему јесмо ли спремни да размишљамо стратешки (србијански/ратарски) или од данас до сутра (динарско/чобански). Некад давно чуо сам савет: Ако видиш швајцарца да скаче кроз прозор – скачи за њим и не питај зашто је то добро… Добро је сигурно!
Докле ћемо ми, Срби, гледати у узоре који су успешни једино у погибији и пропасти?

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s