Веруј својим очима

немам разлог да се извињавам било коме осим својој деци – коју сам осудио да одрастају у друштву где су „вредности“ особе попут Карлеуше, сплавова, фудбалера са крестама уместо са мишићима, војних аналитичара који су војни рок служили „цивилно“, дебелих жена које производе препарате за мршављење, лекара који се против пушења нације боре курдачећи три пакла дневно, земље где једино незапослени раде нешто конкретно… Њих сам створио и одгајао у овој земљи, њима се због тога извињавам и клањам до земље. Јер не могу да постигнем ништа како би се „то“ променило…

 прави Срби, они на које би ми волели да личимо, ако је веровати званичној историји и званичној митологијји – изгинули су као војни обвезници у војсци кнеза Лазара 28. јуна 1389. Ми данашњи, потомци смо дезертера и ратних профитера

Ништа није како изгледа…


Пише: Драгослав Павков

Један од омиљених метода којим моји опоненти доказују „исправност“ својих ставова је цитирање других опонената. Пошто је очигледно да је расправа са Ђорђем Ивковићем постала бесмислен разговор покварених телефона који смара недужне читаоце (Р)еволуције, покушаћу да оспорим ставове друге двојице мени непознатих читалаца НСПМ и текста „Куда Србија жели да иде“, које је поменути благоизволео да искористи за појачање својих „аргумената“. Дакле:

недеља, 16 септембар 2012 12:13
Miloš
Neokomunizam odeven u pseudoneutralno izlaganje. Svi su krivi ali su ipak naši u pravu je logika koja provejava a koja veze sa mozgom nema. Takođe tekst sadrži niz faktografskih grešaka, krupnih omaški koje ga čine smešnim svakome ko se ozbiljni bavio istorijom Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, doduše ne onako studiozno kao ovaj autor da pita ljude koji se bolje sećaju 1941. godine nego šta su jutros doručkovali. Ovom temom treba da se neko pozabavi sa stručnih polazišta, nepristrasnim uvidom u dostupne činjenice. Neokomunistička ostrašćenost umotana u oblande neutralnosti svakako da nije taj put.

Cicin unuk
– Evo pristajem sutra DA SE IZMIRIMO I SVE ZABORAVIMO POD NEKOLIKO USLOVA:

1. Da vi i vasi potamci izadjete iz nasih kuca i postelja. Nasih njiva i livada. Nasih prodavnica…T.j. da vratite oteto i opljackano u kojem i dan fdanas zivite.
2. Da se izvinete sto ste ikada digli ruku na brata zbog Sovjeta, komunista i J.B.Tita.
3. Da se JBT iseli sa dedinja u grobælje gde god kohcete po vasoj zelji ali u groblje.
4.Da se Srbskom narodu ivinite sto ste kao clanovi KPJ-ota potpomagali stvaranje autonomije/drzave Kosovo na etriotoriji Srbije. Da priznate da ste vi komunisti i vas vodja JBT udarili temelje drzave
„Kosovo“
5. Da se odreknete partizanskih penzija i privilegija…

PS: Ubedjen sam pristace na 2.3.4 ali 1 i 5 e to nikada nece!!!

Unuk klasnog neprijatelja i protivnika komunista, nosioca albanske spomenice…

 Први коментатор је луцидно закључио да аутор текста – тј. ја, симпатише комунисте, што  како би он рекао „везе с мозгом нема“. Дакле – узимање у обзир Другог светског рата као историјског факта, његових резултата, послератне обнове и изградње државе на пољанчету које је остало од Краљевине  после оргијања неколико окупационих и квислиншких солдатески, скоро педесет година владавине једне странке, итд, када се пише текст који би – ако не баш да понуди одговоре, а оно барем да отвори права питања – је без везе с’мозгом?!
Значи – пут којим Србија треба да крене у будуће савезе, треба да обележе они који (попут  Циге из вица) толико мрзе комунисте да не могу „с’ очи да и’ гледају“? Није ли то детињасто и неозбиљно, нарочито ако се зна да су поменути комунисти радили управо то и погрешили; зар смо заборавили на који начин су они агитовали у годинама непосредно после „оног“ рата:
„Краљевина је била трула и њом је владао ненародни режим… Нисмо имали ништа, а онда су нас напали фашисти и домаћи издајници – и одузели нам све!“
Комунистичка Југославија се распала као кула од карата, између осталог и због ове лажи; чак и они који то не умеју да напишу, знају да много лажи не творе истину – већ велику лаж. Друштво које излаз из кризе тражи занемарујући једно горко и (требало би бити) поучно искуство – заправо тражи проблеме.
Ако Срби памте попут бројлера, одакле им право да и од оних чији је интерес обрнуто пропорционалан српском очекују исто понашање? Шта је то с’ овим народом?  

Лично, годинама сам се ишчуђавао разним „стручњацима“, Србима, све „образованим“ људима, када ми на проста питања дају имбецилне одговоре. Не глупе, пошто нечија глупа „извала“ у одређеним околностима може да буде и симпатична. Међутим, када неко на питање због чега неки странац може да трчи 90. минута а наш фудбалер јок, добијемо одговор: „Пусти ти њега, он је Шваба, црнац (узети према тренутној потреби), знаш ли ти колико он тренира…“ – није глуп него имбецилан, или идиотски. Јер, и наши фудбалери су плаћени да играју деведесет минута; не да се играју, већ да играју фудбал и попут свих других професионалаца постижу одређене резултате. 
Зашто би побогу неко уопште плаћао другом човеку да се игра!?

На крају свог коментара, господин Милош  поентира тезом да овом темом ( превазилажење измишљених и стварних српско-српских подела) треба да се баве стручњаци а не аутор текста тј. ја – „острашћени неокомуниста“. Што је баш симпатично с његове стране:
Као неокомунисту означио ме је потпуно непознат човек, само на основу неутралног текста у коме се не тврди ништа друго осим да невиних нема и да овако даље не иде. По принципу: Ко није Љотићевац/Равногорац – мора да је комуниста 🙂 Или усташа, свеједно – једино неутралан не мож’ да бидне „по дифолту“.
Наравно да немам намеру да се браним. Моје Уставом загарантовано право је и да скренем с ума па се учланим у КПС Јошке Броза; коментатори могу само да ми пљуну под прозор…
Али, фасцинантна је лакоћа појединаца да у сопственој глупости, лењости и недостатку самокритичке свести – за све чиме су лично незадовољни, нађу кривца у другом.

О томе говори унук неке Цице у свом коментару, где другим Србљима пружа средњи прст помирења али прво да испуне његових пет услова (јбт, овај је захтевнији од ЕУ).
Па да видимо редом; пошто читалац (ваљда) коментарише мој текст, одговори нису начелни него лични, а он ће се већ постарати да широм Српства пронађе Србина који ће му услове испунити. Ја нажалост не могу јер:
1. Da vi i vasi potamci izadjete iz nasih kuca i postelja. Nasih njiva i livada. Nasih prodavnica…T.j. da vratite oteto i opljackano u kojem i dan fdanas zivite.

Живим у својој кући коју сам саградио лично уз садејство супруге и готовинских кредита, а спавам (углавном) у својој постељи коју сам набавио на исти начин као кућу. Њиве и ливаде немам јер их нисам наследио, а надам се да ћу неке ускоро купити. Наравно – ако добијем повољан кредит. Ако их ови нови буржуји ( старе су потаманили комунисти) све не купе користећи благодети демократизације и антикомунизма.
Дакле, не поседујем ништа што је било коме отето, тј. – „Цицин унук – у ништа“, што би рекли тамо код оног „алкара“.
Што се тиче потомака, они би се радо иселили из моје куће, али недостају им комунисти да их запосле.
Наиме, у моје време, за време комуниста некакав посао је имао скоро свако ко је хтео да ради; ако је човек био без амбиције и несигуран у своје способности животарио је са неком фирмом, примао неку платицу, обрађивао баштицу и некако се уклапао до пензије. Која није била нека, али мало пензионера је умрло од глади…
Ко је желео више – имао је барем три опције: Да више учи и оспособи се да потисне конкуренцију у струци,
да се учлани у Партију па ће му она елиминисати конкуренцију или да
оде у иностранство где ће његово знање и рад боље вредновати него у Србији.
Које опције имају моји потомци:
– Да се запосле код „буржуја“ скоројевића и раде за плату којом једва покривају трошкове гардеробе и четири изласка месечно,
– да се одселе у Београд и раде „нешто“ за плату којом би могао да (поред наведеног) плати и „Инфостан“,
– се одсели у иностранство где би могао (поред наведеног) да заради и за храну.
Што у принципу већ има код мене – скоро бесплатно;
за пар сати свог драгоценог дневног слободног времена  утрошеног на „мој“ бизнис (башта, аутомеханика, свиње, живина…Ништа фармерски, само колико је неопходно за самоодрживост) – мој потомак заради новац потребан за све осим за одећу, обућу, спаљивање и просипање у канализацију (цигарете и пиће). Пензију (ако се овакав тренд настави) неће зарадити, то је реликт социјализма и непотребна је у демократском друштву које гради убожнице и „народне кухиње“ за старе који  више  нису занимљиви „послодавацима“. Алал вам плајваз.

 2. Da se izvinete sto ste ikada digli ruku na brata zbog Sovjeta, komunista i J.B.Tita.

У младости сам често дизао руке на брата, а богами и он на мене… И на неку „браћу“ такође. Али никада због Совјета, комуниста и ЈБ.Тита, више онако јер ми је нешто украо, слагао па су због тога други на мене „дизали руку“, итд.
Пошто нам они други из приче о братству/јединству више нису браћа – они се не рачунају.
А је л’ су браћа Коле, Чеда, Динча, сир Оливер, Тади, Мрка, Мишко,итд? Мислим – јесу ли вама браћа, пошто мени очигледно нису…
Где би моја браћа дозволила да им троје синоваца ради на црно за ‘леб и јогурт, без пензије у перспективи? Ви вероватно радите или примате пензију… По вашем и резону вашег претходника – биће да су поменути ипак ближи вама него мени.

3. Da se JBT iseli sa dedinja u grobælje gde god kohcete po vasoj zelji ali u groblje.

Што се мене тиче, никада није ни требао да буде сахрањен било где осим на гробљу. Али он мени не смета ни тамо где данас борави – далеко му лепа кућа, важно да није у мојој авлији. Вама очигледно смета, можда бисте да ископате базен – а Тита се разбашкарио ко паша… Па што не рекосте човече да га не са’рањују на Дедињу!? Није се смело тада? А сад се сме… Е, јебига… „Ко од страха мре –
на даћи му прде…“
Судбина брате, никако да ти се посрећи да испаднеш борац или барем дисидент. Али, биће боље у следећем рату.

4.Da se Srbskom narodu ivinite sto ste kao clanovi KPJ-ota potpomagali stvaranje autonomije/drzave Kosovo na etriotoriji Srbije. Da priznate da ste vi komunisti i vas vodja JBT udarili temelje drzave
„Kosovo“

Ја, нити било ко од моје ближе родбине никада није био члан Партије; најближи рођак „по бабиној линији“ је био неки Ђока кога су у селу звали „Ђока с голог отока“ али он се не рачуна.
С’ њим нико од фамилије није хтео да има посла, једни јер је то било лоше за (народно, ондаК је све било „народно“)здравље, а други јер им је пуц’о прслук шта су једни комунисти „тамо“ радили другим комунистима, који би опет вероватно својим друговима радили и горе ствари – само да су били у прилици.

А о темељима „државе Косово“ се не слажем; биће да им је темеље ударио неко много пре „ЈБТ“, тачније – онај ко је после победоносних Балканских ратова у те крајеве уместо најбољих чиновника, који су требали да раде на отклањању последица петовековног турско-арнаутског ропства, тамо слао најгоре, оне које је хтео да казни  премештајем у провинцију.
Па су ти и такви, оном народу тамо – Србима, Арнаутима, Македонцима, Бугарима… нову државу толико огадили да су следећих сто година потрошили на размишљање како да је се реше. Да, и тамошњим Србима; јер, Шиптари, Бугараши и Чокалије имају испред себе црвену крпу на којој је написано „Србија“, против које се боре и траже самосталност или прикључење неком другом.
Шта пред очима имају косметски и македонски Срби које је победоносна војска Краља Петра Првог ослободила од Турака?
Коме нормалном може бити циљ прикључење једној лоповској држави у којој се споримо је ли у реду радити за човека који се хвали избегавањем уплате пореза и доприноса или је таквог потребно закатанчити а његове компаније превести у државно власништво па их као акционарска друштва вратити бившим газдама – запосленима… Јесу ли у пре 70. година завршеном рату победили четници или партизани…
Зове ли нам се језик „српски“ – како пише у Уставу  или „срБски“ како тврде они који мисле да Устав Србије обавезује само српске (или „срБске“?!) непријатеље… Знате оно, кад се наши уставобранитељи запенушају чим Чеда каже како је „косово“ фактички независно; онда су им пуна уста Устава, закона… А када се ради о једначењу сугласника по звучности – онда се „не треба држати Устава к’о пијан плота“.
Дакле, немам разлог да се извињавам било коме осим својој деци – коју сам осудио да одрастају у друштву где су „вредности“ особе попут Карлеуше, сплавова, фудбалера са крестама уместо са мишићима, војних аналитичара који су војни рок служили „цивилно“, дебелих жена које производе препарате за мршављење, лекара који се против пушења нације боре курдачећи три пакла дневно, земље где једино незапослени раде нешто конкретно… Њих сам створио и одгајао у овој земљи, њима се због тога извињавам и клањам до земље. Јер не могу да постигнем ништа како би се „то“ променило… Између осталог – и због постојања људи попут вас, потомка носиоца Албанске споменице. Кад смо већ код ње – чиме се то ви, господине поносите?
Споменицом на време када је неспособна власт (коју није превеслао само ко није хтео, од Аустро-Угарске која ју је увукла у рат до „савезника“ који су јој продали војну и сваку другу помоћ… Па вожњу од албанске обале до Крфа наплатили су нам као крстарење Азурном обалом, а ми им дигли споменик!Уместо руском цару који их је на таксирање присилио претњом да ће иступити из Антанте и са Немцима потписати сепаратни мир…) организовала бежанију у којој је настрадала половина војске, војске која је без (познате) речи протеста напустила отаџбину остављајући њу и своје најмилије „старање“ окупатору.
Слажем се да је та споменица важна за вашег прадеду, чисто као сведочанство страдања којем је био изложен… Као и за нас, потомке страдалника – да упамтимо и не дозволимо нови егзодус… Али, пошто смо очигледно кратке памети – могу ли и ја да добијем неку споменицу јер ме је хрватска војска уз помоћ својих савезника најурила из Крајине?

5. Da se odreknete partizanskih penzija i privilegija…
Немам пензију, нарочито не партизанску. Погледајте у својој околини, сигурно ћете наћи довољно „бораца“ и носилаца борачких пензија за лустрирање; препознају се по томе што говоре „срБски“, упадљиво се крсте и кад конобару испадне тацна – мислећи да звони са цркве, позивају на „србску слогу“ унапред знајући да ње никад није било и да је неће бити… Јер, прави Срби, они на које би ми волели да личимо ако је веровати званичној историји и званичној митологијји – изгинули су као војни обвезници у војсци кнеза Лазара 28. јуна 1389. Ми данашњи, потомци смо дезертера и ратних профитера. Али, то је за неку другу прилику.

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s