Serbs Purplle

 јавља ми се да је близу дан када ће се појавити људи који ће трагове које муве остављају по зидовима прогласити за филозофију и борбу за слободу. 
Шајзе махт старк
.
 Наше свиње су имале углед. Део заслуга за то припада и људима  који су водили рачун о хигијени.
 што пре све постане приватно – пре ће нам бити боље. 
Додуше, ти што су тако диванили нису каз’ли да ће само њима бити боље, а они други нису питали да им се то мало изелаборира… Да не испадну глупи.
 ко је студиозно исчитавао дело оног комарца који је својевремено маларијом заразио пола света, а ко је у целу причу ушао само да би коначно ушао у мираз за који су га закинули бивши управитељи свињца?
 …они су глупи Европљани, код њих кад нешто пише у закону, то се тумачи баш тако како пише… А пише: Сто за једнога!
Пише: Драгослав Павков
Заправо, хтео сам да одговорим једном … познанику на неко његово писаније, али ме омела  мува… Ето, мене стокилаша, „пурпурног Србина“, лика који је увек (до сада) волео да се пува својом хладнокрвношћу и цинизмом – једна обична мува(calliphora erythrocephala),  чак не ни она зунзара (Calliphora vomitariaкоју иначе зовемо „говнара“ – ђаво ће га знати зашто) него ова наша обична салашарска мува – спречила је у намери да напишем неки нови „Мајн камф“ или нешто још епохалније.
Барем да је реч о оној нашој сремачкој, племенитој винској мушици па ни по јада, лако бих јој опростио… Или о оној муви што је зову „Це-це“, оној што те успава па ништа око себе не „константујеш“, јок море; ово је најобичнија досадна мува, једна од оних што се цео божији дан сунчају на комарнику и врзају прилику кад неко улази у кућу – да му иза леђа шмугну унутра. А ондаК, онда ти зује око главе, слећу на храну, упадају у жуту супу или бело пресечено после ручка, буде те када дремаш поподне, серу по зидовима  као они клинци што жврљају по фасадама – чисто да се зна да су и они једном обитавали у божијем обору. Већ сада, неки људи сличним мом басисти брм-у њихово жврљање виде као уметност; јавља ми се да је близу дан када ће се појавити људи који ће трагове које муве остављају по зидовима прогласити за филозофију и борбу за слободу. Шајзе махт старк.
А мува је стварно чудна живуљка…
Размножава се без разлога и повода. Једноставно, огреје сунце и ево њих… Не једна или две, о ројевима је реч. Још ако у близини осване нека цркотина, нека служба цркла, пардон – цркла нечија кера, или је згазио камион, или једноставно – газда решио да очисти свињац онако баш детаљно, али муве ‘оће очи да истерају… ОндаК слабији газда (зато и јесте слаб, губи битку са мувама) баци виле и лопату па оде у бирцуз; и чека да му неко од укућана нешто скриви па да га натера да уради оно што је он започео. Што је врло лукаво с његове стране, али је и већ виђено. Више пута, и није нам се допало… Зато што је кратког даха; нико наш свињац не може да очисти као ми сами. 
Када смо га чистили задњи пут, био је релативно комфоран и  чист скоро педесет година…  Оно, јес’ да смо ударнички грувајући алатљикама, из зида избили и пар цигала (па нам се после свињац срушио), али да не грешимо душу – док је дурао, није био лош. Није било накупца који није волео да види наш пасош. Наше свиње, из нашег свињца, ишле су за бекон, за шуњку и кулен… Не к’о ове комшијске, за чваргле и крвавице или још горе за паризер и подригуше. Наше свиње су имале углед. Део заслуга за то припада и људима  који су водили рачун о хигијени.
А онда, неки од хигијеничара су издвојени из целине, заврбовани, и у главу им је пуштен црв (јбт, јутрос сам сав у животињском царству) који је бушио, бушио и буши…
Зашто рећемо, да неко целог живота буде хигијеничар? 
Је л’ не би било правично да мало заменимо улоге, па да хигијеничар постане директор, директор пензионер, а на пример ветеринар – да постане хигијеничар? 
Неко се сетио да упита: Па добро, а кад си ти ишао у школу за директоре? На шта је добио одговор од оних који су одлучили да демократски подрже хигијеничара: 
А што си ти ономад уз тарабу притискао Кату, док те жива, здрава и права Сока чекала код куће са вечером? 
 Што је наравно овоме о’ма зачепило лабрњу. Јебо свињац – чувај брак; какогод да окренеш, нико к’о Сока неуме да направи резанце „насуво“.
И изабраше новог директора фарме.
Старом дадоше златан Дарвил, отпремнину и направише му опроштајну вечеру… Пит’о он њих: „Људи, па нисам предао дужност, има ту неких уговора и рокова, треба да упознам новог директора са пословним партнерима, немој да се деси да оду на вечеру, а он Фики из Кладуше наручи Карађорђеву шницлу…“ Рекоше:
“Путуј игумане и не брини за манастир…“ И чаробне речи: „Има ко о томе води рачун!“
Чувши чаробне речи, „диша“ узе свој Дарвил, смота коленицу у салвету па у џеп и оде у пензију… Јер, зна се ко о свему води рачун.
За то време, у свињцу су приметили да се нешто дешава; оброци су постали све мањи, често се дешавало да неко страда од промаје (што је раније било незамисливо). Рекоше им да су оброци мањи јер у њима има више протеина. Није то к’о некад да се ту испред паркирају камиони, да десетине амалина истовара џакове… Ово је Европа брале; овде ти газда донесе храну у гепеку, само додаш воду… Уосталом – фирма му је за то и купила „ауди А-8“. Неће ваљда толику храну возити у „смарту“?! 
Када је један од дојучерашњих амалина питао због чега онда свиње цркавају, речено му је да се ради о природној селекцији: Само најјачи и најквалитетнији преживљавају. На питање шта ће бити с њим, пошто више нема џакова за истовар, речено му је да је то тржиште: У модерном друштву нема сигурних радних места; нема оно: „Радио не радио – свира ти радио“, или „Никад ми не могу мало платити колико ја могу мало радити…“. Нема више Закона о удруженом раду где ленштина није могла да добије отказ, пошто ју је суд редовно враћао на посао а ООУР морао да јој плаћа „одштету“; нова метла боље чисти, што пре све постане приватно – пре ће нам бити боље. 
Додуше, ти што су тако диванили нису каз’ли да ће само њима бити боље, а они други нису питали да им се то мало изелаборира… Да не испадну глупи.
Шта зна амалин шта је транзиција. 
Додуше, и неке муве су се обрадовале транзицији. Искусне, старије зунзаре су им говориле да не буду тако егзалтиране новим трендовима, у тој Европи постоје ефикасни инсектициди према којима су Пипс и Бум-спреј нешто попут свете водице. Они тамо се против доминације мува боре старим, добрим али модификованим препаратима званим „Јавност“, „Институције“, и „Суд“.
 Муве им рекоше да не муте воду, да је дошло „њихових пет минута“, какви инсектициди, какви бакрачи; можда у тој Европи и имају ефикасна средства против штеточина, али опште је познато да се они тамо држе „упутства за употребу“ к’о пијан плота. 
Јеботе, шта некоме треба да студира дванаест, петнаест година да би знао да чита и примењује Упутство за употребу?! За то је довољна основна школа, чему студије? Биће да се на студијама (не знам, нисам студирао али…) не учи како се Упутство примењује, него како да се представи да се примењује – а заправо се ради све супротно!? Мора да је то прави циљ студирања… Не каже се џаба: Тај је паметан, зна да се снађе… Код  наивних Европљана  сналазе се они који су имали паметнијег посла од дерања чакшира по школским скамијама; на нашој фарми, сви смо оштроумни и „намазани“, код нас се сналазе сви. 
Од директора који је власник неба и земље, master of disaster&ayatola’ rock’n roll-a, до последње муве са зида свињца која вреба прилику да прва слети на свињче угинуло од глади.
А онда су неке муве приметиле да транзиција не тече како је предвиђено…  Неке зунзаре искусне и префригане каквим их је бог дао, заузеле су место на штоку од врата, како би прве виделе када нека изгладнела свиња угине, па да прве или барем међу првима слете на њу и заузму што боље место за пензију и полагање јаја. Међутим, оне нису рачунале на младе, дрчне и неваспитане calliphora erythrocephala.Додуше, баш те старе зунзаре су их и „неваспитале“, једино што су рачунале да ће ове штету правити другоме; неће, пошто нису лепо васпитане – највећу штету направиће управо својим учитељима. Просто речено, док су старе зунзаре зујале около све трудећи се да ником не наруше нирвану, надајући се да ће их се онај знасеко сетити за Дан безбедности – младе, неваспитане, досадне, обичне кућне муве су положиле јаја. Тамо где треба. Џаба данас зујање и питања: Где је мој минули рад!? Џаба залагања за то да се зна ко је ко и шта је шта, ко је идеолог и аутор смрада, а ко је само испоручилац; ко је студиозно исчитавао дело оног комарца који је својевремено маларијом заразио пола света, а ко је у целу причу ушао само да би коначно ушао у мираз за који су га закинули бивши управитељи свињца… 
  Овде се више не зна ко коси а ко воду носи. 
Неке младе мушице, плаћене и инструисане од ко зна кога ( можда чак и од црвених жаба – највећих природних непријатеља мува),  зује около, гледају да мазну штo нико не чува и не размишљају о будућности. У се, на се и пода се – њихова је животна филозофија… Ни мало респекта за старе зунзаре које су по партијском задатку својевремено окупирале радио Темерин и из њега главом без обзира разјуриле реликте прошлости, сараднике служби и антисрбе. 
А у тој епској битци је било и жртава… Једна од најгласнијих зунзара добила је мувомлатом по тамбури толико да јој још увек звони у глави, толико да и дан-данас, дванаест година касније сања УДБ-у, КОС, а када јој се неко нормалан обрати – гледа га са подозрењем питајући се: Је л’ и овај ‘оће да ме окреше?
А то младе муве уопште не вреднују на прави начин. Неко у чијој фугНи (муве знате, живе у фугНама)  је својевремено угошћен Велики Говнар, који је том приликом свој благослов спустио на све укућане и њихове нерођене потомке – сигурно заслужује бољи третман од  другова. Али од тога нема ништа, чак и ако ти другови једног дана преузму власт на нашем салашу. 
Наиме, они су толико лоше васпитани да им ни на крај памети не пада да воде бригу о туђим зунзарама; они се ‘оће потрудити да СВОЈИМ зунзарама једног дана плате младе, плаве, сисате  бединерке – чисто да би изазвали завист „окружења“ (на нашем салашу, завист је један од најјачих мотива за покретање било какве активности). ‘Оће они својим зунзарама и маузолеј подићи једног дана… Али ту за зунзаре – идеологе нема да има ‘леб; за Павлушка са леве стране, ни за Батуиз десног јендека.
Било једном велико невреме…
У наш свињац се осим свиња, мува и мишева склонила и група цврчака. Тутњи и прашти једно кратко време, ондаК затишје, а онда – појавише се Бубашвабе… 
Фини неки свет, много смећа су правили, одмах су се допали мувама. Свиње к’о свиње; научиле да руше и разваљују, не свиђа им се напој – оне га проспу и разбију канту… Бубашвабе покушају да их уразуме али јок: Крену на њих и Дуроци и Ландраси, црвени и бели, навалили к’о мутави. Неће њима у њиховом свињцу командовати бубашвабе; ако треба д’изгину – ће да изгину, али неће по (буба)шваБском.  Крену бубашвабе да траже савезника међу домороцима али јок… 
Спала књига на муве; они воле бубашвабе, диве им се, све им је јасно и све им се допада што бубашвабе говоре, али ми смо море марва: За нас је само синџир и камџија… Нису нас Турци џаба петсто година требили, коров смо ми…
Једаред, неке бубашвабе се нађоше на путу Ландрасима и Дуроцима… Сад’ дал’ је било више црвених или белих ђаво ће га знати (а није ни важно) – углавном спапулаше они бубашвабе к’о Панта питу.
 Ауууу, узбунише се инсекти широм фарме, једни трче да бубашвабама дају саучешће, други нуде и сасвим конкретну помоћ… Није шала, ови наши смрдљивци ударили на најјачу силу света; то неће проћи тек тако… Треба на време изабрати страну. 
Почеше хапшења, кад муве које су се наџеџиле на оклопима бубашваба међу приведенима видеше и неке од оних који су им својевремено били од користи; једни су правили много ђубрета па су их муве генерацијама у стопу пратиле, други су им желећи да се покажу као „светски људи“ широм отварали врата, са трећима су имали дужничко – поверилачке односе који би отишли адакта ако би се овима нешто лоше десило… Па су муве решиле да код бубашваба мало „лобирају“ за њих.
Против чега …швабе нису имале ништа против, али они су глупи Европљани, код њих кад нешто пише у закону, то се тумачи баш тако како пише… А пише: Сто за једнога!
 Онда муве скочише да зује: Па немојте тако, није могуће да ништа не може да се среди, овај ми је кум, онај шурак, итд, јок…
 Бубашвабе задрибалде – само гледају оно што пише; покушале су муве и да им објасне да то тако само пише, да се заправо мисли друкчије, ма как’и – ни да чују… Онда се главна зунзара, неки Прдисав сети: А јел може да уместо ових наших кумова, шурака итд. – да вам доведемо исто толико цврчака? 
Они су бескорисни и нама и вашем Хиљадугодишњем Царству… Само стварају буку, а осим тога – ко је икад чуо да цврчак свира ишта осим кафанских песама? Ма и кафане и песме ћемо укинути, само нам оставите донаторе!
Бубашвабац зашкрипи антенама и преломи: Може!
Боже мили кад се муве разлетеше… 
Где год су нашли каквог цврчка, малог, великог, младог, старог, мушког, женског – ухапсили су га, ко те пита – само да се испуни квота… Што је наравно за некога било веома корисно; првенствено за оне који су због те мувље активности остали живи, затим – појединим мувама које су своју „хуманост“ валоризовале кроз материјалне и оне друге бенефите… Али, та епизода је нешто што треба запамтити да нам се никад више не понови. Они који оправдавају Прдисава и Великог Говнара, који кажу да су ови то што су чинили – чинили у нашем интересу – лажу!
 
Могу да разумем и оне који су у то време имали паметнијег посла него што је  борба против бубашваба… Али, не могу да схватим одакле им идеја да за свој кукавичлук или погрешне процене траже похвале!? 
Није спорно да су победници из тог времена починили неке злочине, неки су одговарали, а неки тек треба да одговарају… Тачније – сви који су чинили било шта лоше треба да поднесу одговорност.  Али, куда ми то данас идемо?
Ко је тај геније који мисли да ће ИКАД доћи до тога да ће једни признати да су злочинци и сецикесе, у корист других – наследника жртава? 
Може ли уопште да функционише заједница у којој пола становништва мисли да му је друга половина нешто дужна?Ко је икад и игде помињао неко апстрактно помирење, кога брига што је неко остао без друге куће или стана који је служио за изнајмљивање? Мислим – то је проблем власника и државних органа, зашто било ко очекује да ће се „технолошки вишак“ који је до јуче био цењени мајстор или техничар исцрпљивати око тога хоће ли држава неком непознатом „вратити“ кућу коју је требала да наследи његова супруга (да су „његови“ победили)? Мислим, држава је донела одговарајуће законе, сви релевантни фактори у друштву су подржали повратак национализоване имовине – шта је у питању, у чему је проблем да заједничку државу тужите „до Стразбура“? Стајаћемо у месту док сви потомци кожарских трговаца, књижара и предратних лекара не добију обештећење за ускраћено наследство? Шта је вама људи, јесте ли ви крштени?
Нема стајања у месту; panta rei, ко стоји – не стоји него стагнира! 
Ми се морамо помирити не као представници једне, друге или треће политичке опције; морамо да нађемо оно што нам свима смета у Србији оваквој каква је данас – криминализованој, јадној држави којом се влада као у време оца Сулејмана Законодавца. А ондаК да видимо како ћемо постићи да се поштују закони… Сви (и онај о реституцији) и да их поштују сви.
Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s