Ко је крив, и кога брига?!

Аутор „Данаса“ за излазак Србије из кризе предлаже да грађани прихвате „да живе у дуготрајном сиромаштву“(што је наравно невероватна јерес – прим.дрп)





Опрема и малициозни коментари (плавом бојом): Драгослав Павков
Пошто је у дневном листу „Данас“, у викенд додатку од 21. септембра објављен напис под насловом „Србији прети дужничко ропство, велико сиромаштво и социјални немири“ аутора др Ивана Ахела, уредник „Балканмагазина“ Славољуб Качаревић послао је овом листу реаговање које до данас поменути дневник није објавио. У наставку преносимо оба текста у целини.

ДР ИВАН АХЕЛ; СРБИЈИ ПРЕТИ ДУЖНИЧКО РОПСТВО, ВЕЛИКО СИРОМАШТВО И СОЦИЈАЛНИ НЕМИРИ

Менаџмент у управљању државом подразумева вештину вођења државних послова уз помоћ знања. Кризни менаџмент представља покушај осмишљеног тражења најбољег пута за санацију друштвене кризе уз помоћ системског начина мишљења. Карактеристике свих кризних ситуација, па и настале кризе у Србији су: неочекивано нагомилавање великих економских и финансијских тешкоћа, 
неспремност и недовољна способност српских власти да им се супротстави и неразвијеност друштвених параметра Србије.

Бројна условљавања из окружења допунски отежавају регулацију кризне ситуације, а њих формирају политичари, потенцијални инвеститори и кредитори. Сви они захтевају структурне промене и промене у понашању власти како би се држава стабилизирала и ризици инвестирања свели на минимум. (срам их било). Временски притисак налаже да се нагомилани проблеми хитно реше јер криза не трпи одлагање.

Дијагноза

Бројни фактори, који су изазвали кризе у државама окружења, преносили су се и на Србију, а што је убрзало развој српске кризе. Данас Србија на тржишту капитала не може да дође до новца са ниским каматама, а скупа задуживања су опасна. Извоз српских производа је смањен, а увоз се не може обуставити јер је привреда увозно зависна. 
Данас Србији недостају око три милијарде евра за санирање дугова и попуњавање дефеката у буџету. Извоз размењивих производа учествује у БДП-у са мање од 18 одсто, док у Хрватској износи око 40 одсто, а у Словенији око 60 %.  Телекомуникације, финансијски сектор и малопродаја формирају највећи део БДП-а, а што је структурно неодрживо. Дуг Србије ће се у овој години повећати на 60 % БДП-а, а то ће онемогућити њен развој. Кредити из ММФ-а и макрофинансијска помоћ ЕУ биће везани за смањење јавне потрошње и политичка условљавања посебно у вези са Косовом.

Највећи број предузећа је у ликвидационој кризи, а јефтиног новца за њихову санацију нема; реструктурација предузећа у оперативној кризи је потпуно обустављена, а предузећа у стратешкој кризи, која су се дуго година вештачки одржавала уз помоћ државног новца, коначно ће морати да буду ликвидирана. Инвестициона градња нових привредних објеката битно је смањена, а све то умањује привредну и општу ефективност Србије. 
Овакве структурне карактеристике привредних и непривредних субјеката не дозвољавају опоравак привреде; она није у стању да финансира енормно велику администрацију и санира државна дуговања. Данас Србији прети дужничко ропство, колапс државних финансија, пораст незапослених и до 30%, велико сиромаштво и социјални немири. 
Већ дуго година Србија није у стању да живи од текућих прихода, она опстаје преко донаторских прихода и кредита, а то је неодрживо. Настала ситуација захтева да се предузму радикалне мере јер се кризна ситуација не може санирати само уз помоћ унутрашњих привредних и економских потенцијала Србије. 
Оваква ситуација донеће многима губитак посла, запослени ће радити за мање плате, смањиће се реална вредност пензија, инфлација ће бити већа; цене свих производа ће порасти и сиромаштво грађана ће се повећати; овако усмерење погодиће пензионере и најсиромашније грађане.

Маневарско поље

У оваквим условима, српски управљачи имају уско маневарско поље јер су унутрашњи привредни и финансијски потенцијали јако мали. 
Власти ће бити принуђене да примене најнепопуларнија решења и да цео терет изласка из кризе пренесу на леђа грађана (јок, него ће га пребацити на своја леђа). Да би избегла колапс, држава ће морати да потражи решења кроз нова задуживања у условима енормно високих камата. То је велика цена коју ће платити садашње и будуће генерације за испољени неразум свих српских власти које је народ свесрдно подржавао (и подржава, као што ћемо видети у „одговору “ патриЈотског магазина) . Остаје питање: докле је у Србији могуће трошити више новца него што га ствара њена привреда и шта грађане чека ако држава настави са оваким политиком? Ако власти не изврше неопходне промене, разрешење кризе одвијаће се се кроз нову катастрофу, а њене последице могу трајати деценијама. Ако српске власти испоље разум и изврше неопходне промене, а грађани прихвате да живе у дуготрајном сиромаштву, процес позитивног разрешења кризе може Србију преусмерити ка прогресу. Србија не може у кратком року да оствари скоковити напредак, јер нигде на свету не постоје политичари мађионичари који могу да остваре овај циљ.

Да би се, у актуелној кризној ситуацији, осигурао пут Србије ка прогресу, неопходно је да српске власти организује институцију кризног менаџмента. Она ће им пружити потребна управљачка знања за савлађивање кризе, с тим да се велике и болне егзистенцијалне тешкоће народа никако не могу избећи. Стручњаци институције кризног менаџмента морају да формирају модел привредног система Србије којим ће бити дефинисани објекти система који битно одређују привредни живот Србије. Моделом треба утврдити особености објеката система, међусобне односе и условљености. Модел треба да покаже у којој мери могу различите интервенције државе, кроз законску регулативу, фискалну и монетарну политику, преко различитих кредитних политика и аранжмана, кроз различите програме, остварити неку повољнију друштвена ефективност од садашње. Битно је преко модела сазнати како ће се планиране промене одразити на живот грађана. Све моделске анализе треба везати за параметарске особености Србије и за услове које диктира окружење.

Модел треба да покаже шта ће у кризној ситуацији тржишна утакмица донети привредним субјектима и грађанима Србије и да ли реално мали тржишни потенцијали српске привреде захтевају већи степен заштите.
 Власти морају да пронађу решења да се обузда нереална потрошња код изузетно малих финансијских потенцијала државе
Важно је сазнати какви се све нежељени ефекти могу јавити при различитим интервенцијама државе и окружења. 
Модели треба да дефинишу области у којима држава Србија може да напредује и области у којима ће наставити да пропада и катастрофално страда. Преко ових сазнања биће јасно под којим условима и на ком нивоу друштвене ефективности може да се санира криза. На основу ових сазнања потребно је израдити стратегију управљања кризом, с тим да власти поступају по њеним налозима. Како не постоји обавеза власти да користи управљачка знања, неизвестан је пут разрешења кризе.

Радикалне промене

У државама које имају разумне власти могу се очекивати промене њиховог понашања када им у кризи запрети долазећа катастрофа. Тада власти организују стручњаке да им пруже помоћ како би што безболније савладали кризу. Неизвесно је да ли овакво понашање важи за политичаре Србије. Живот показује да разумно управљачко понашање никада није било њихово својство. Примена знања у процесима управљања угрозила би њихове интересе и политичке положаје. 
Услов за примену кризног менаџмента је да коначно страх натера српске власти да испоље разум и спремност на сарадњу са науком. Због дугогодишњег управљања без коришћења знања настале су тешке девастације параметара Србије, уз катастрофално страдање српског народа. Важно је да данас нове власти постану свесни ових чињеница, да прихвате нужност радикалних промена, а народ да прихвати дуго трпљење сиромаштва. Ако власти и даље уверавају народ како је могуће усмеравати државу по Његошевој идеји: „Нека буде што бити не може“, тада Србију чека ново пропадање и могућа катастофа. Важно је одговорити на питање: да ли су српске власти спремне да мењају своје мишљење, своју политику и своје понашање и да у вођењу политичких процеса користе знање?

Од посебне је важности да српски политичари ментално схвате разлику између управљачких процеса (активности политичара на власти), од параметара државе којима се описује сам државни систем Србије. Између процеса и параметра постоји тесна повезаност јер је реализација жељених процеса ограничена параметарским особеностима Србије. Параметре Србије карактеришу: 
-њена маловредна природна богатства, 
-ниска образованост грађана и политичара, 
-неизграђена инфраструктура, 
-разорена привреда и неефективна пољопривреда,
– велика дуговања државе, привреде и грађана, 
-пад вредности динара,
-висока незапосленост, 
-велико сиромаштво грађана, 
-мала економска и финансијска моћ државе, 
-велика социјална раслојеност грађана, 
-нефункционисање правне државе, 
-јако развијени криминал и корупција итд.

Важно је да српски политичари схвате значај окружења Србије кога чини скуп утицајних, а моћних државних система. Они имају своје интересе, своје циљеве и своје вредности, а интереси и циљеви Србије само су део овог скупа. Они се не могу независно посматрати јер су сви међусобно повезани и условљени. То су играчки процеси у којима је Србија само један играч који због своје мале моћи мора непрекидно да испољава способност адаптације, а што подразумева прилагођавање својих интереса и циљева интересима и циљевима окружења. 
Основни утицајни играчи околине система Србије су: САД, државе ЕУ, државе бивше СФРЈ (укључујући и Косово), ММФ, Светска банка, НАТО, а делимично Русија и Кина. Они ће бранити своје интересе свим политичким, економским и војним средствима и ту истину српске власти морају да уважавају без позивања на своју историју, на своја „суверена права“ и своју част јер ти аргументи нису део игре. Успешност разрешења интересних сукоба унутар Србије и интересних сукоба са окружењем одредиће будућност Србије. Када се формирају неопходна сазнања потребно је изабрати оне процесе који ће Србију најбрже и најбезболније извести из кризе. 
На властима је избор пута Србије и оне ће одредити њену будућност.

Данас, 21. септембар 2012.

СЛАВОЉУБ КАЧАРЕВИЋ: О РАЗУМУ ВЛАСТИ И НАРОДА


Када би сви политички управљачи свих земаља у свету захваћених кризом прихватили вештине кризног менаџмента – криза би у свим тим државама била решена. (Што наравно – није тачно, када сте у кризи, да би се криза савладала, неопходно је сести, плакати и тражити помоћ од оних за које је ваше уништење/поробљавање – смисао постојања…) 
Тако би се могао разумети став др Ивана Ахела у тексту Србији прети дужничко ропство, велико сиромаштво и социјални немири, објављеном у листу Данас од 21. септембра ове године.

Кључно питање за решавање кризе је, по овом аутору, да ли политичари користе управљачка знања која долазе из примене кризног менаџмента: ако користе – онда су разумни а ако не – онда је власт неразумна. Када је о Србији реч, др Ахел сматра да разумно управљачко понашање никада није било својство политичара Србије (што је веома увредљиво, будући да је општепознато како у нашој власти седи све Јакока до Јакоке, тј. све мој до мојега).

Све до овде можда би се могло сложити са аутором али за доказивање својих ставова он поставља Дијагнозу – која то није, него само описује стање у нашој земљи, у црним бојама, какво је највећем броју грађана већ одавно познато (дијагноза – мишљење, закључак о неком друштвеном проблему и његовим узроцима – Велики речник страних речи и израза, Клајн – Шипка). По томе је др Ахел сличан највећем броју савремених описивача српске кризе који избегавају да говоре о узроцима оволиког пропадања народа, привреде и државе.

Очекивана или неочекивана пропаст

Читајући образложења и предлоге др Ахела остаје нејасно како је дошло до тога да Србији прети дужничко ропство, велико сиромаштво и социјални немири (писац одговора до овде не објашњава како ће истицање одговорности Билдерберга, Коминтерне и Ватикана за пропаст србијанске економије исту довести на зелене гране. Осим тога, ако писцу нешто није јасно – то не значи да није објашњено, већ значи да ОН нешто није схватио. Нарочито ако у тексту који је тема полемике пише: „Због дугогодишњег управљања без коришћења знања настале су тешке девастације параметара Србије, уз катастрофално страдање српског народа. Важно је да данас нове власти постану свесни ових чињеница, да прихвате нужност радикалних промена, а народ да прихвати дуго трпљење сиромаштва. као и „… значај окружења Србије кога чини скуп утицајних, а моћних државних системаОни имају своје интересе, своје циљеве и своје вредности, а интереси и циљеви Србије само су део овог скупа. Они се не могу независно посматрати јер су сви међусобно повезани и условљени.“) Сада када пропаст (скоро) сви видимо, а на то упозорава и сама власт, требало би да се запитамо о узроцима таквог стања док др Ахел пише да је прва особина кризе неочекивано нагомилавање великих економских и финансијских тешкоћа. Не може се, међутим, прихватити да су ове тешкоће неочекиване зато што се бар десет година уназад јавно упозоравало да главни правци владајуће политике у Србији воде у пропаст о чему постоје бројни научни радови и безброј написа у штампи.
 (Добро, чак и да се сложимо како је за кризу криво последњих десет година (слутим да је прави кривац бивши ДОС, док су они пре њега били економски мађионичари који су упркос неправедним и ничим изазваним санкцијама земљу водили у светлу будућност и по свим правилима модерне економске науке), остаје питање: Где је ту светска економска криза, има ли њеног утицаја на погрешност одлука политичара који су водили земљу последњих десет година, итд. Мислим – ако су узроци толико важни… Лично, рекао бих да је за српску кризу пресудна поквареност која се са политичара може пресликати на велики део бирачког тела и медија; ко су они који упаљену кућу гасе из ракијске чашице – иако им  је хидрант на дохват руке? Једино што је вода прескупа… Или још директније: 
Колика је свест просечног Србијанца када четири године од почетка Светске економске кризе, обасут катастрофичним вестима и прогнозама из целог света – бесомучно пегла картице,  летује на кредит јер „једном се живи“ и купује аутомобил на лизинг јер „шта је комшија бољи од њега!?“ ? 
Колико читалаца Балканмагазина, барем оних који немају неку академску каријеру је спремно да се отисне/врати на село где је живот драстично јефтинији? И тако даље…)

Пре би се могло рећи да пропадање Србије није изазвано само разумом или неразумом овог или оног политичара већ неким дубљим узроцима.
(аха, ту смо.) 
Ако сада занемаримо узроке из прошлог века – намерно разарање Југославије, економске санкције и физичко уништавање Србије бомбардовањем – подсетимо се да је од почетка овог века на снази у нашој земљи политика неолиберализма
(Е јебига, знао сам да има виша сила…)
Ова политика установљена је превратом 5. октобра 2000. и од тада је проглашена недодирљивом. Величање слободног тржишта, (што је стварно срамно, нарочито када и НР Кина полако све више економских токова препушта тржишту. Наравно, државним интервенцијама је неопходно штитити националну економију на стратегијском нивоу, али за повратак на оно што смо имали у време Милке Планинц и Бранка Микулића може се залагати само незналица кратког памћења.)
Демонтажа социјалне државе, распродаја привредних и природних ресурса,(која колико се сећам, није нарочито сметала онима чије радно место није било у питању. Када сам ја постао технолошки вишак, нисам приметио демонстрације у Немањиној,  јер забога – то је тржиште, а зна се шта је тржиште) 
дерегулација, приватизација, клечање пред страним инвеститорима и амбасадорима,
(не, него ће људи у кожњацима „парабелом“ на слепоочници натерати странце да улажу у Србију – рупу без дна, а амбасадоре који заступају интересе својих влада и својих грађана ћемо наравно – протерати)
 растурање здравства, судства и образовног система (у којима узгред и данас „ради“ превише људи, толико да у њима нема места за моју старију пасторку – васпитачицу деце предшколског узраста, нити за млађу – вишу медицинску сестру) – постали су аксиоми понашања за сваку власт у Србији.  И сада, када смо очигледно дошли до ивице пропасти, не постављају се питања зашто је било тако, какве је резултате дала та политика (неолиберализма), како отклонити узроке пропадања. (Није питање „зашто је…“, на њега је дат одговор много пута у последњих двадесет година; питање је „КАКО ДАЉЕ?„, а на њега је итекако одговорио др Ахел.  Друга је ствар што се нама одговор не допада; међутим, из искуства знам да анализа не треба да буде политички коректна и милозвучна било чијим ушима. Анализа мора да буде тачна, што детаљнија и да садржи предлог за решење проблема… Иначе – то није анализа већ памфлет. А памфлета, од комунистичких преко монархистичких до ових неолибералних ми је (а надам се и читаоцима) пун ку…фер.)

Мирење са бедом и покоравањем

Када би баш морали да само количином разума меримо узроке проблема, онда би се пре могло речи да је читава јавност изгубила разум ако не поставља питања о узроцима катастрофе већ прихвата (и даље) расправе о томе како се гаси пожар. Није, наравно, само о разуму реч већ и о томе ко намеће теме за јавне расправе. Медији, на пример, и даље робују политичким узорима и идеологијама које су доказале да су неуспешне. Политичке странке толико су спутане интересима новца, власти и страним утицајима да су беспомоћне да саставе било какав програм који не одобравају ММФ или НАТО. Мрежа невладиних организација, створена новцем и идејама неолибералних мисионара, контролише скоро сав остатак друштвене елите (изван странака и власти) тако да критичко мишљење о узроцима кризе у Србији као да не постоји и готово се не чује у јавности.

Др Ахел препоручује да народ прихвати дуго трпљење сиромаштва и тиме даје нови допринос постојећој политици пошто до сада (јавно) није било оваквих 
предлога. 
(Напротив, др Ахел препоручује да се „народ“ пресабере, стегне кајиш и добро размисли хоће ли на следећим изборима гласати за оне који нуде лака и безболна решења, или за оне који су свесни проблема и који имају идеју како да се проблем реши. 
Највећи хендикеп Србије су политичари-опсенари који таштом бирачком телу говоре оно што бирачко тело воли да чује. Као кад дебелој жени са брадавицом на врх носа говорите како се дивите њеној „линији“ и прћастом носићу – само да бисте је заскочили (пошто „му је свуд боље него у гаћама“ – типично Илирска будалаштина али ‘ајд’). И политичари то раде да би нас заскочили; четири године на власти отварају нормалном човеку неслућене могућности… За тако шта, ниједна лаж није превише болесна, ни једна подвала није неприхватљива… Њихов морал би се могао поредити са моралом „врхунског“ специјалисте који вам након што сте одбили хемиотерапију, понуди (и наплати) лечење камилицом која нема непријатне нуспојаве.)
Поред тога препоручује и да српске власти морају да уважавају ту истину да је Србија само један играч који због своје мале моћи мора непрекидно да испољава способност адаптације, а што подразумева прилагођавање својих интереса и циљева интересима и циљевима окружења. Основни утицајни играчи околине система Србије су: САД, државе ЕУ, државе бивше СФРЈ (укључујући и Косово), ММФ, Светска банка, НАТО, а делимично Русија и Кина. Они ће бранити своје интересе свим политичким, економским и војним средствима. Другим речима, прихватити наметање туђих интереса и уверити народ да мора да трпи беду.
(јбг, ја то нисам тако схватио?! Изгледа да нисмо читали исти текст; по мом др Ахел мисли да се против беде треба борити тако што ће се Србија поставши свесна страног утицаја, у оквирима својих капацитета трудити да за себе извуче највише могуће, не лихварских кредита, већ инвестиција и ортаклук на што равноправнијим основама.)

Што се мене тиче, саветовао бих супротно: заступање интереса сопствене државе и подстицање народа да захтева укидање беде, па иако то некоме изгледа неразумно.
(Не изгледа неразумно, али недостаје адреса места где би то подстакнут народ требало да тражи укидање беде. И како то извести? Преко оних које смо недавно изабрали за своје представнике, а они данас тргују нашом вољом? Преко оних који данас укидају фискалне касе, а сами су их као обавезу наметнули власницима прчварница пре десетак година и увалили их у дугове, а данас „мртви-‘ладни“ тврде да је то непотребно оптерећење за предузетнике и глупост? Оних који јавно признају да су лагали у корист садашњег политичког противника – а неки од нас ипак гласају за њих јер им је „прорадила савест“ па су смогли снаге да признају и покају се?
Да се спакујемо и укрцамо на бродове, па пред зградом УН истакнемо „захтев за укидање беде“? Не може, немамо визе (имају их само они од које би САД могле да имају неку корист), уосталом, немамо ни бродове, а ни море… У памет се дакле – браћо Срби. Нико осим нас самих неће бринути нашу бригу. Све борбене и патриотске песме смо отпевали. Ако дигнемо куку и мотику, не кажем – можемо отерати Курту… Али, шта добијамо устоличавањем Мурте? Ми сами морамо да постанемо свесни ситуације у којој се налазимо; ако овако наставимо, смешка нам се отворено колонијални однос са својим повериоцима. Јер неки људи се ЈЕСУ  У НАШЕ ИМЕ ЗАДУЖИЛИ код лихвара и сецикеса. Неки од нас су им дали мандат за то. ОНИ морају да одговарају за штету коју су тим својим активностима нанели држави и народу, а ми сами морамо да одговарамо јер смо индолентно прелазили преко њихових лажи, обмана и опсена и дали им мандат да се богате у наше име. Сваљивање кривице на друге, нама недоступне факторе лепо изгледа у новинским текстовима (ал’ им је рек’о свака му је ка’ Његошева) али осим што није коректно, не може ни променити „стање нације“. Да ми (за промену) покушамо да урадимо оно што је до нас?)

Балканмагазин
извор:http://www.standard.rs/jedan-zli-pogled-na-krizu-u-srbiji-i-odgovor-s.-kacarevica-koji-danas-nije-objavio.html

Advertisements

7 mišljenja na „Ко је крив, и кога брига?!

  1. iskreno, ne svidjaju mi se "ponude", ni drugosrbijanaca, ni patriJota… kod ahela mi smeta sto mu red velicina nije u redu… naime, u pravu je za ove "sitne" milijarde, ali gde su mu muda da, makar, spomene odstetu koju srbiji treba da isplate "zapadne demokratije", za bombardovanje i trajno unistavanje nekih dobara i ljudi, za pocinjene genocide uz njihovu svestranu pomoc, za nasilno rusenje i razbijanje srbije… patrijotski odgovor necu ni da komentarisem, nema smisla… da predupredim, cemu spominjanje ratne odstete? tuzis, trazis odstetu i objavis bankrot, ne vracas dugove i poverioce upucujes na sud… mislim, odjednom imas podrsku sa raznih strana i pritisak na sud da se resi tvoj problem… hm, izgleda da ovo iz mene progovara moja patrijotska polovina podeljene licnosti…

    Liked by 1 person

  2. 'gde su mu muda da, makar, spomene odstetu koju srbiji treba da isplate "zapadne demokratije", za bombardovanje i trajno unistavanje nekih dobara i ljudi"Pa valjda je red da i nama ostavi nesto da smislimo, bilo bi preterano ocekivati da se sad on posipa pepelom zbog podrske koju je njegova zemlja dala NATO agresiji na Srbiju, a mi medju nama imamo otvorene i dobro placene ljude koji sa najvisih politickih i akademskih funkcija pravdaju i agresiju i agresore. U tome je moj osnovni nesporazum sa patriotskom stranom Srbije: Patriote jednostavno ne vide svoju odgovornost, ni u tragovima… Ni kilavi DSS, ni lazljivi SPS, ni nebulozni bacaci kletvi i ostalih cini iz SRS, ni prepotentna pseudoelita Dveri (ako sam nekog zaboravio – izvinjavam se). Mozda bi dobar pocetak bio da se oko jedne stvari postigne konsenzus: Da ovakvi kakvi smo, onim velikim arhidusmanima ne mozemo bas nista, ne mozemo im skinuti ni farbu sa aviona jer lete mnogo visoko = ako kapiras metaforu. Zato, hajde da vidimo sta mozemo da uradimo sa neprijateljom koji nam je dostupan, koji je dozlogrdio i dojucerasnjim sponzorima, toliko da nam danas vec zavrcu usi sto ih vise ne hapsimo i ne mazemo katranom i perjem. Koja to mracna sila sprecava gradjane Srbije da se beskompromisno bore za apsolutnu vladavinu prava – cak i kada je to na prvi pogled protivno njihovim interesima? Na primer, ja sam sagradio kucu bespravno i van gradjevinske yone; naravno da mi je interes da ne placam nikakve dazbine koje ce mi do sledecih izbora nametnuti lokalna samouprava… Ali, s kojim pravom bih ja ovde vama pametovao i pricao o principima, ako bih se borio za to da oni vaze za sve osim za mene? Taj naopaki nacin razmisljanja (ja cu malo krsiti zakone u opstem interesu, ali onaj ko dodje posle mene ce imati sve skockano pa mu nece biti ni potrebno ni dozvoljeno da ih i on krsi) je neke od nasih politicara – harizmaticnih vodja (Djindjic) kostao glave, a neke malo pickastije (Tadic) vlasti. I on nema buducnosti. Dakle – svaki svoga ubijmo subasu: Mi svoga a braca Rusi svoga.

    Sviđa mi se

  3. Веља или Маријан Ристичевић су моја опција за следеће изборе; мислим да ћу ових дана мало шире изелаборирати зашто од ових школованих и наводно паметних нема вајде ни за кога осим за њих саме.

    Sviđa mi se

  4. Одлично Драгославе… тако ћеш затворити круг свих твојих опција које су биле изгледне и за крај ћеш оставити Марјана који се годинама кандидовао на председничким изборим, добијао средства од државе за изборе, трошио 1-3% средстава на изборе, а од оног што му је остало куповао земљу по моравском региону, са основном амбицијом да је подели народу, јер њему није до личне вајде… а онда је стигао на ''Фарму''

    Sviđa mi se

    • „… тако ћеш затворити круг свих твојих опција које су биле изгледне“, за разлику од тебе који си одувек био напредњак, само си временом научио да се тиме не хвалиш 🙂

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s