KO JE VOĐE OPOZICIJA

Činjenica da je Ustavni sud ocenio da to nije kršenje Ustava, u kojem izričito piše da „Predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funciju“ ( član 115), samo potvrđuje da je i sudska vlast pod njegovom kontrolom, jer šta je predsednik najveće stranke ako ne javna funkcija.


Zbog toga smo uostalom i mi srušili Miloševića, da bismo uspostavili sistem u kojem neće sve zavisiti od volje i sposobnosti jednog čoveka. Nažalost, izazovi vlasti bili su jači od ideala, pa se od toga odmah počelo i odstupati što je i stvorilo uslove da se na čelu tog istog pokreta nađe Boris Tadić i prigrabi svu vlast za sebe.


Od glasanja u drugom krugu predsedničkih izbora, dakle, zavisi da li će proces povratka izvornim principima petoktobarske revolucije započeti odmah demokratskim sredstvima ili će nam se uskoro dogoditi nova revolicija, za koju se ne zna kakva bi mogla biti.  


najveće zlo, odnosno opasnost po državu i društvo je upravo Boris Tadić, i to ne sam po sebi kao ličnost, već kao predsednik svega i svačega.


Čeda i Dinkić mogli značajno da utiču da se počne obnavljati sistem. I ne treba da urade ništa više od onoga što su govorili u kampanji, dakle treba samo da ostanu sebi dosledni i da Borisu Tadiću kažu dosta


vladajuću partiju i njenog predsednika, kao predsednika države, podržava tek jedna četvrtina birača,Sa tim brojem glasova ( 22 odnosno 25 procenata) oni su očigledno izgubili poverenje građana

piše Mile Isakov 





Osnovni princip demokratskih promena dvehiljadite bila je stroga podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku ( što je i zapisano u članu 4 Ustava Srbije), a baš to je sasvim dezavuisao Boris Tadić time što je kao predsednik države, istovremeno bio i predsednik partije preko koje je upravljao i parlamentom i vladom, a preko njih i pravosuđem. Činjenica da je Ustavni sud ocenio da to nije kršenje Ustava, u kojem izričito piše da „Predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funciju“ ( član 115), samo potvrđuje da je i sudska vlast pod njegovom kontrolom, jer šta je predsednik najveće stranke ako ne javna funkcija.

Ako ostane predsednik još pet godina, u trećem mandatu, što takođe nije u skladu sa Ustavom, bez obzira na moguća tumačenja – principi podele, odgovornosti i smenljivosti vlasti biće potpuno obesmišljeni tako da se više neće moći govoriti o Srbiji kao demokratskoj zemlji. Nema demokratije u zemlji u kojoj je sva vlast koncentrisana u jednom kabinetu, u kojoj političari ne odgovaraju za pogrešne poteze i loše rezultate i ne bivaju uredno smenjivani kada ne ispunjavaju očekivanja i data obećanja. Da ne govorimo o korupciji, kršenju Ustava i zakona, kupovini i krađi glasova, jer za to se ide u zatvor. Već sam način na koji je formirana dosadašnja koaliciona vlast, a na koji će biti formirana i nova, oblik je korupcije, po principu ja tebi, ti meni, pri čemu se trguje državnim funkcijama i javnim dobrima.
I sami izbori su jedan vid korupcije, jer se partijski aktivisti koji prikupljaju glasove za to podmićuju određenim položajima u državnim službama, unosnim poslovima ili na neki drugi način. A bilo je i direktnog plaćanja glasačima u kešu ili robi, kao i krađe glasova. Sve je to moguće zato što ne funkcionišu institucije sistema, a institucije ne mogu da funkcionišu tamo gde sistem ne funkcioniše, a sistema nema bez dosledne podele vlasti.
Zakonodavna, sudska i izvršna vlast, moraju da funkcionišu potpuno odvojeno i samostalno, tako što se, u okvirima Ustava i zakona, međusobno dopunjuju i kontrolišu. Tek kada uspostavimo istinsku podelu vlasti i na osnovu nje se razviju institucije države i javnosti, moći ćemo da očekujemo poštenije izbore, odgovorniju i efikasniju vlast, bez korupcije i pljačke opštenarodne imovine. A tek to će doneti perspektivu, a onda i bolji i dostojanstveniji život građanima. Prvi korak u tom pravcu mora biti primena principa odgovornosti i smenjljivosti vlasti u drugom krugu predsedničkih izbora. Kad bude srušen vođa režima, pašće i ceo taj sistem bez sistema. Boris Tadić, kao najodgovorniji za neispunjena obećanja i loše stanje u zemlji, treba da bude zamenjen i tu nema mesta nikakvim špekulacijama o izboru manjeg zla, zbog navodne opasnosti od Tome Nikolića.
Ma kakav bio, ni Toma Nikolić, ni bilo koji drugi predsednik države, sveden na njegova ustavna ovlašćenja, ne može ništa veliko da našteti, ako nezavisno od njega svoj posao korektno budu radili parlament, vlada i pravosuđe. Naprotiv, može lako i brzo biti smenjen, ako samo nešto pokuša. U tome je suština demokratije, da svaki državni funkcioner, počev od predsednika, zna da mu funkcija nije nikakva nagrada ni statusna titula, nego poveren posao za koji ima odgovornost i sa kojeg može uvek biti smenjen ako se ne pridržava pravila ili ga ne obavlja dovoljno dobro i u skladu sa onim što je obećao. I tu nema nikakvih izgovora i opravdanja u stilu: „kriza je svetska, a ne samo naša“ ili „prošli smo manje loše od nekih drugih“. Zbog svetske krize, popadale su mnogo ozbiljnije vlade i lideri u državama koje su se mnogo manje sa njome napatile, pa u njima život normalno teče dalje jer funkcioniše sistem. Zbog toga smo uostalom i mi srušili Miloševića, da bismo uspostavili sistem u kojem neće sve zavisiti od volje i sposonosti jednog čoveka. Nažalost, izazovi vlasti bili su jači od ideala, pa se od toga odmah počelo i odstupati. Malo po malo, udaljavali smo se od izvornih principa i ciljeva, a zbog toga i međusobno, što je i stvorilo uslove da se na čelu tog istog pokreta nađe Boris Tadić i prigrabi svu vlast za sebe.
Pošto je tako razbio sistem, koji je bio tek u začetku, sada nas ubeđuje da će ako on ne bude dobio i treći mandat sve propasti, da nam je budućnost ugrožena. Na stranu sad mudrovanja o tome da li ovde uopšte postoji još šta da propadne i da li njegov program ima budućnost, sasvim je sigurno da društvo koje zavisi od jednog čoveka nema budućnost i mora propasti. A da je to tako potvrđuju i reči svih demokrata koji sada, na skupovima u nastavku predsedničke kampanje, govore kako sve do sada urađeno na opštim izborima, neće ništa vredeti ako Boris Tadić ne bude ponovo izabran. I u pravu su.  
Ocenjujući rezultate izbora i sve moguće posledice, političari i javne ličnosti saopštavaju da je Dačić manje zlo od Tome Nikolića, da su najveće zlo Dačić i Jeremić, da je najkrivlji za sve nepostojeći premijer Cvetković, a previđaju da su svi oni Tadićev izbor i da ne bi bili to što jesu i tako važni da on to nije želeo. Prema tome, najveće zlo, odnosno opasnost po državu i društvo je upravo Boris Tadić, i to ne sam po sebi kao ličnost, već kao predsednik svega i svačega. Kako lepo reče Čeda Jovanović: „Bio je sve u ovoj zemlji, i predsednik, i premijer, i vrhovni sudija, i Đoković! Dosta, bre, Tadiću, osam godina, dosta je bilo!“, uzvikivao je Čeda u žaru izborne groznice, ali mu to nije smetalo da odmah posle objavljenih razultata bezuslovno podrži tog istog vunderkinda srpske politike. Odmah za njim, to isto je učinio i stari politički parazit Mlađan Dinkić. I Palma, koji je izračunao da mu je bolje da u muzeju voštanih figura kad god poželi ima živog predsednika, nego još jednu figuru koja ne liči na sebe. 
Svima je jasno da sada mnogo toga zavisi od SPS i Ivice Dačića, ali ne baš sve, jer ni sa njima DS ne može da formira vladu, bez LDP ili URS, pa bi i Čeda i Dinkić mogli značajno da utiču da se počne obnavljati sistem. I ne treba da urade ništa više od onoga što su govorili u kampanji, dakle treba samo da ostanu sebi dosledni i da Borisu Tadiću kažu dosta. Mogli bi bar da zahtevaju od njega da podnese ostavku u stranci pre konačnih izbora, ali oni su već požurili da mu daju javnu podršku bez ikakvih uslova i da mu se tako preporuče. Time su pokazali da je sve rečeno u kampanji bilo samo zamazivanje očiju biračima, i da im je ipak više stalo da nađu svoje mesto u ovom i ovakvom sistemu, nego da on bude promenjen.

Objektivno, nije se ni moglo drugačije očekivati, jer i oni su proizvod i deo tog sistema i samo u njemu mogu da traže svoju šansu. A sistem je nalik Miloševićevom, samo malo lepše upakovan u demokratske oblande. Zato se u njemu najbolje snalaze socijalisti i zato će imati sve više uticaja, što je još jedan dokaz da se ubrzano udaljavamo od ideala demokratskih promena za koje se borila ogromna većina građana. Stoga apsolutno ne stoje objašnjenja koja se pozivaju na navodnu volju birača. Za promene je tada bilo više od 70% građana, a sada  vladajuću partiju i njenog predsednika, kao predsednika države, podržava tek jedna četvrtina birača, a i ta je podrška na prevaru i na silu nategnuta. Sa tim brojem glasova ( 22 odnosno 25 procenata) oni su očigledno izgubili poverenje građana i da su do sada razvijane prave demokratske vrednosti u ovom društvu, sami bi se povukli.
Pošto za njih demokratska načela i principi očigledno ništa ne znače, moraju biti posmenjivani. Počev od autoritarnog vođe. Od glasanja u drugom krugu predsedničkih izbora, dakle, zavisi da li će proces povratka izvornim principima petoktobarske revolucije započeti odmah demokratskim sredstvima ili će nam se uskoro dogoditi nova revolicija, za koju se ne zna kakva bi mogla biti.    

3 mišljenja na „KO JE VOĐE OPOZICIJA

  1. Баш сам се питао одакле наводно здраворазумски текстови у е-новинама (којима је Чедовиште сунце и месец и звезде), кад ево: Чеда и Динкић, узданице ЕУропске Жутије.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s