Да буде гушћа чорба (кад се већ рехабилитујемо)

на кога вас данас подсећа кукање „националиста“ заговорника антикомуниста из Другог светског рата: „Ми једини водимо рачун о србском националном интересу али савезници нам не дају довољно новца и ови су брате – много јаки…“

у циљу коначног српско-српског помирења неопходно је организовати поновно суђење  (Михајловићу) „у одсуству“ на коме би оптужба имала прилику да докаже своје тврдње о Михајловићу као злочинцу или да ућути заувек.



Крајње је време да се Срби коначно определе шта желе да ураде са собом: Да буду фашисти попут Љотића који се дивио Хитлеру и „великом немачком народу“ који су своју државу дигли из пепела у који је претворена споразумом из Версаја, 
комунисти који су показали завидне способности да искористе све савезнике до којих су могли да дођу па да се у другом светском рату нађу на победничкој страни и владају Србијом ево већ седамдесет година,
четници који су како год да се окрене борбу против окупатора свели на чучање у шуми и интензивну мржњу према непријатељу или
модерна нација која је грађански рат завршила пре седамдесет година и која је посвећена будућности и просперитету – појединца и државе, уместо измишљању непријатеља и тражења разлога за сукобљавање. Уосталом, какве то нерашчишћене рачуне имају унуци „шумаца“ и „ђикана“ (како су у мом крају једни друге поспрдно именовали)?
И шта је очекивани резултат полемике која се непрекидно води ево, од увођења вишестраначја у Србији? Да једни или други признају грешку, тј. да је онај други у праву!? 
Ма хај’те молим вас, уозбиљите се, са Србима имате посла…

Свака од три „опције“ има своје недостатке, а сви су везани за српску пословичну недоследност, превртљивост и недостатак лојалности према савезницима. Љотићевци су се  Немцима дивили до имбецилности али сами су се понашали као ове наше, чисто-српске јајаре; 
комунисти су имали аверзију према свему националном, што се на неки начин да разумети јер сама њихова идеологија истиче класно испред националног (које је штавише у Коминтерни било смртоносно), али наградно питање на кога нико не одговара је : Због чега су онда ти и такви комунисти имали толико успеха у регрутовању Срба у своје партизанске јединице, касније у чланство КПЈ/СКЈ, добровољни омладински рад, студије марксизма, итд? Можда је нерад и неактивност других узрок? 
Узгред, на кога вас данас подсећа кукање „националиста“ заговорника антикомуниста из Другог светског рата: „Ми једини водимо рачун о србском националном интересу али савезници нам не дају довољно новца и ови су брате – много јаки…“
И четници, који су одбили да се предају окупатору и оду у заробљеништво – што високо ценим, али нажалост не могу да нађем ништа нарочито патриотско и ратничко у том гесту. Тачно је да су самом својом појавом на неком терену одвратили усташе и сличне од предузимања напада на Србе али то је плафон њиховог ангажовања на антифашистичком плану. 

Дакле, вероватно нису били толики зликовци коликим их комунисти (и неокомунисти) представљају, али брате – нису били ни ослободиоци. 
Постоје живи сведоци активности „црних тројки“, а молио бих опоненте да не покушавају са: „… а комунци их нису имали?“ јер то није аргумент. 

У породици имам сведоке који су у годинама када се боље сећају ’41 него шта су јуче доручковали, па нема смисла да се проваљујете, на ту тему је прича доле. 

Рехабилитацију Драже Михајловића не подржавам јер мада постоје основане сумње у правичност суђења пред Војним судом на коме је осуђен и погубљен,  постоји исто тако основана сумња да је (чињењем или нечињењем) извршио одређена кривична дела која му се стављају на терет. 
Због тога, а у циљу коначног српско-српског помирења неопходно је организовати поновно суђење „у одсуству“ на коме би оптужба имала прилику да докаже своје тврдње о Михајловићу као злочинцу или да ућути заувек. Не сумњам да после седамдесет година има много података и докумената који се на суђењу Михајловићу из познатих разлога нису могла представити; одбрана састављена од правника и историчара њему склоних не би требала да има много тешкоћа да обори оптужницу – наравно, ако је стварно идеолошка и неаргументована као што се тврди.

Овако, данас ће неки суд донети одлуку о рехабилитацији коју ћу ја без проблема прихватити јер ми је тема „четници-партизани“ исконструисана да би се Србљи имали чиме замајавати док их пељеше, али за пет година председник државе ће постати Александар Вулин (коме јесте битно да су комунисти анђели а равногорци ђаволи) па ће тражити ревизију поступка рехабилитације и ето нас на почетку, Јово-наново.

„Кљуна“ из нашег сокака

Место догађаја: Метлић, Поцерина, општина Шабац, 1941 почетак зиме.

У авлију је ушла група четника на челу са „Вођом“ – високим човеком са држањем официра, обучен у „рајтхозне“ чакшире, тамноплави гуњ, високе коњичке чизме  и комитску шубару са „кићанком“. На рамену је носио немачки шмајсер а на опасачу коњичку сабљу и футролу са пиштољем. Није се представио а укућани се нису усудили да траже легитимацију… Људи са којима је дошао звали су га „Вођа“. 
(Иако је (због његових каснијих активности) било очигледно да се ради о важном четнику, до данас нисам успео да утврдим о коме је реч. Неки људи су ми сугерисали да је можда реч о капетану Рачићу, команданту тзв. Церског четничког корпуса, али неки детаљи се не уклапају па за сада нека остане „Вођа“.)

Довео их је Живорад „Кљуна“, човек у селу познат по сарадњи са предратним жандарима, шумарима, а од „оног“ рата за њим се вуче реп ка је на неки нечастан начин избегао мобилизацију и Албанију. Будући да су им жене, сестре и мајке три године биле „на надлежности“ код „Кљуне“ сељаци се баш и нису претрзали да причају о том времену… Њихове приче су се сводиле на ломатање по албанским беспућима и јуришање на Кајмакчалан; о „Кљуни“ и томе шта је он радио у то време – једноставно, није било пристојно причати, а многим пијанцима су врљикама пребројана ребра када су уз ракијски казан покретали ту тему.
Елем, тај лик је довео четнике у кућу моје мајке, тада тринаестогодишње девојчице…

Позвао је домаћина, затворили су се у „кућу“ (просторија у коју се улази из дворишта, уместо таванице има голе греде изнад којих се обично сушило месо, на диму који се на таван пењао са отвореног огњишта), где му је „Вођа“ саопштио шта се од њега и укућана очекује. 
Као прво, одмах ће се иселити из куће где ће у „соби“ (просторија са два кревета, столом, шифоњером, ормаром са фиокама и пећи „бубњаром“) бити штаб, док ће у „кући“ боравити обезбеђење… 
Приштапска јединица (одељење под командом неког наредника, нешто слично војној полицији) биће смештено у „пивницу“ (подрум полуукопаног типа где су се држала бурад са вином и ракијом, качице са туршијом, купусом, зимница…) и „качару“ (анекс пивнице у коме су стајале каце за воће од кога се пече ракија)…
У штали да се направи места за три коња, Вођиног и два која су вукла фијакер…
На дедино питање где ће бити смештени укућани, одговорено му је са: „Е јебем ти Србина, док се Швабе кочопере по Србији, краљ и влада у изгнанству – он ‘оће да му ЈА чувам жену и децу!? Марш море, док те нисам стрељ’о марво сељачка…“
„Марва сељачка“ се са женом и двоје деце сместила под шупу у којој се налазила 
“ ‘лебна вуруна“. У један ћошак су прострли хрпу сламе и на њој раширили шареницу, док су за покривање одредили џакове од конопље у које се некад сипало жито, пошто се „марва“ није усудила да пита смеју ли из куће да узму покриваче, „дуње“ и јоргане, јер – ко зна, можда краљ тамо где је побегао нема с чим да се покрије, па ко зна како може да се схвати… 
Двоје деце, мајка и њен две године млађи брат смештени су испод „вуруне“ где су се у срећна времена насађивале квочке, што и није било тако лоше јер није било промаје. Једино, мало је било незгодно спавати дијагонално, „из ћошка у ћошак“ али то није никаква жртва када се зна како се краљ и министри злопате негде тамо, далеко од отаџбине… 

И почеше да стижу курири, неки млади момци на коњима, неки од њих су „чудно“ говорили, деда је рекао да су то Босанци, Ере а било их је и који су говорили слично Бугарима… Једног јутра приметили су да под „колницом“ нема фијакера; негде пред вече зачула се хармоника и у авлију је ушао фијакер којим је управљао Кљуна, поред њега је седео момак од својих 17-18 година и свирао хармонику а назад, на „сицу“ седео је огроман брадоња са шубаром на глави, обучен у прслук и кошуљу заврнутих рукава. Од оружја је имао пиштољ и каму која му је ландарала окачена о опасач.
Сишао је са фијакера, за ревер сакоа ухватио хармоникаша и свукао га доле… Хармоника је завршила у блату, а Бакић (касније су сазнали да се главни џелат тако презива), Кљуна и хармоникаш су ушли у кућу, у „штаб“. 
Пала је ноћ, укућани су испод шупе гледали  светлост петролејке која је кроз прозор „штаба“ обасјавала део авлије. Мало-мало могле су се видети сенке које замахују, и чути тупи пригушени ударци. Нико није могао тре’нути, нико осим четника у пивници… Они никад нису имали проблема са несаницом…

Коначно деца су позаспала, а домаћин је пушећи задњи фишек дувана пробдео до јутра; пред зору га је позвао Кљуна и затражио будак и лопату. Деда је отишао под своју шупу, узео алатке и оставио их испред „штаба“. Убрзо су из куће изашли Кљуна и Бакић за остатке капутића вукући „хармоникаша“; наредише му да узме на раме алат и поведоше га према Гуњику оближњој шуми. Никад га нико више није видео. Деда је онако на „пола ува“, од четника из пивнице начуо да је хармоникаш био – једни кажу ‘Евреј, други комуниста, а трећи ‘еврејски комуниста… На питање једног „младог и лудог“ четника куда га је Бакић одвео, један од четника је одговорио: “ У Бању Иловачу“.

Још неколико пута се десило да су доводили људе и одводили их у Бању Иловачу; један од њих је био брат команданта Мачванског партизанског одреда; о томе како је партизан осветио брата – другом приликом…

У дединој кући четници су се задржали до половине 1943 године. Биће да им је ту одговарало јер је непуних сто метара испод куће поток и шума која је повезана са планином Цер, удаљеном неких 15-так километара. 
Даље, са узвишења изнад куће пружа се поглед километрима далеко, тако да практично није могуће доживети изненађење, под условом да у шуми постоји стража… Два пута у село су дошли Немци; подофицир, војник мотоциклиста и преводилац. Четници су се под узбуном склонили у оближњу шуму, а укућани су (срећом у себи) почели да славе. Немци су питали где је кметова кућа, затражили да купе јаја, шпек и шнапс, па кад им је баба донела јаја и ракију (сланине им понестало) навалили да плате, и просто нису могли да се начуде зашто баба неће да узме Недићеве динаре. Баба опет није могла да се поверује да војска стварно хоће да плати!? Годину дана раније у суседном селу пострељали људе, учитељицу обесили о крушку пред школом, а њој нуде паре за јаја и ракију!? 
Ма ‘ајте џаба вам било и далеко вам лепа кућа…

Радост укућана да су четници отишли кратко је трајала; још се ни прашина за Циндапом није слегла а они су изашли из шуме, љути к’о зоље, све се нешто издирући на укућане и једни на друге. 
Убрзо стигоше Кљуна и Бакић са кметом упишаним од страха…
Одведоше га у штаб и после пет минута извукоше на авлију. За њима изађе Вођа опремљен к’о за параду. 
Четници се на брзину постројише, па заједно са укућанима саслушаше говор о томе да док они „спавају под буквом“, неки овде сарађују са Немцима… Додатно, кмет који је био задужен да по селу сакупи новац за куповину одеће и обуће за четнике изгледа да се „уградио“, па је себи и брату купио по гуњ и чизме – што су ови (чудо) сазнали непосредно пре… 
Пошто такво понашање ни мало није родољубиво и србско – кмет мора бити кажњен, а пресудиће му Вођа – најстарији по чину и звању на тој територији. 
Пресуда је два’ес пет по туру, а има се извршити одмах, ту на дрвљанику, од стране ађутанта Бакића и Живодара Кљуне. Уплашеног кмета (који се узгред драо као јарац кога штроје) двојица четника су зграбили за руке и пребацили преко једне храстове кладе коју је деда довукао да би изрезао фосне за нову магазу (амбар). Бакић приђе кмету и упита га:
„Јово брате, ти си наш не бој се… Како ‘оћеш: Брзо или „са одмором“?“
„Са одмором, полако – ако може брате?“
„А може брате, како не би могло“ – па га распали по туру неком јасеновом батином, тако да је овај рикнуо, овог пута к’о јунац кога … штроје.
Кљуна удари другу порцију и рече:
„Два…“
Бакић удари трећу, Кљуна четврту, па седоше да запале по цигарету…
То мрцварење је настављено још једних пола сата, пред постројеним четницима, укућанима и комшијском децом окаченом о плот.
За то време, кмет је лежао преко оне кладе и плакао као дете…
„Два’ес два“ – удари и рече Кљуна.
„Чекај мало, ја сам ударио два’ес два! – рече Бакић „Матер ти јебем неписмену, јел’ ‘оћеш да џаба бијемо човека? Ако је осуђен на два’ес пет – два’ес пет ће и добити, поштено…“
„Ама два’ес два је Бакићу, него је теби ракија побркала памет па не знаш бројати… И коме ти јебеш матер!?“

У то се на штабу отвори прозор и зачу се Вођин глас:
„Шта се дерете вас двојица не могу да радим од ваше ларме?“
„Брате Вођо – Кљуна предухитри Бакића – ударили смо два’ес једну батину овој лопужи а Бакић ‘оће да му једну ушпара па каже „два’ес два“. Ти си њега осудио на два’ес пет а не на два’ес чет’ри. Није поштено да зато што је он д’извинеш пијан овај прође олако…“
„Ајде одма’ да сте престали да се свађате; удрите поново и боље бројте. Ако поново погрешите – следеће батине ћете добити вас двојица!“

Кмет се у том тренутку онесвестио, што џелате није спречило да изврше пресуду – овог пута пажљивије бројећи. Полумртвог кмета на кркаче је натоварила и однела супруга јер нико од присутних није смео да га погледа а камо ли да јој помогне.
Месецима му је на гузицу превијала црни лук и гавез, чича је преживео и поживео скоро деведесет година. Борачку пензију није смео да тражи, да је затражио ко зна… Али, толико храбар (или безобразан) ипак није био.

Четници су отишли у једно праскозорје лета ’43.
Убрзо су почели да се привлаче партизани, све ноћу гребући на прозор и тражећи хлеба. О томе како су се понашали кад су „победили“ и постали „власт“ – другом приликом.
Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s