УСТА ПУНА УСТАША 1) – „НЕМАЧКО“ ПИТАЊЕ И „ЈЕВРЕЈСКИ“ ОДГОВОР

преживели Јевреји су сузбијали порив да за геноцид прогласе кривим све Немце, ма колико мржња и освета биле очекиване и разумљиве. 
 
Због тога што бројне знатно минорније личности од Хајдегера из Хрватске немају паузе у радном стажу у разним институцијама културе и образовања након пада НДХ-а  Немци су 1945. коначно постали модерна нација, док Хрвати то нису постали до дана 
данашњег!

хрватска још увек неформирана нација има толико скромне асимилаторске капацитете да имају проблем да баштине чак  и  највећег Хрваћанина у целој историји – Николу Теслу

Док је Лике, неће бити Републике”!
Песма контрареволуционара бана Јелачића 1848.
‘Ајде, бре Јово, шта се секираш. Сад смо прошли кроз Славонију, ако нисмо нашли Јуру, убили смо Перу!’
Лекар Шесте личке (у студентским данима био Љотићевац) објашњава њихову „методологију денацификације“
пише Бранимир Марковић

            Јеврејски филозофи, свесни и одговорни према дубини фрустрације изазване холокаустом, да би бар донекле залечили последице (пре свега по свој народ), са идејом и циљем ДА СЕ ВИШЕ НИКАДА НЕ ПОНОВИ, увели су тему „свет после Аушвица“ као предмет филозофских промишљања. Промислили су и развили читав систем персонализације и „степеновања“ кривица, схвативши рано да би поимање кривице у терминима „генетских предодређености“ неких народа, пре свих Немаца, значило прихватање погледа на свет својих крвника, дакле управо њихов (Јевреја) идеолошки пораз. Такође су беспоштедно (само)анализирали узроке сопствених понашања и заблуда. Истовремено гаје дубоко и достојанствено поштовање и персонализовано (име, презиме, фотографије, лични предмети…) сећање на своје претке – жртве прогона.

            СрБски мислиоци у удобности својих фотеља и институција као да раде све супротно јеврејским „колегама“. Прецизније мало тога уопште раде. Институције на грбачи пореских обвезника још увек нису утврдиле ни приближан број чак ни обележиле сва стратишта а камоли  утврдиле имена жртава. Мало ко поставља питање КАКО СУ ЗАРАДИЛИ ПЕНЗИЈЕ ТИ СИЛНИ АКАДЕМИЦИ И ИСТОРИЧАРИ ПО ИНСТИТУТИМА РАЗНИМ. Зато јавним простором царују подле дилетантске (често из уста доктора наука) лицитације броја жртава попут безочних процена јасеновачких од неколико до бесмислено претераних на „другу страну“ од 700 хиљада и естрадни квази поетски сасвим ненаучни описи ужаса који на идеолошком плану могу да изазивају само мржњу, никако да иницирају неко помирење, дакле тачно супротно „јеврејској“ намери ДА СЕ ВИШЕ НИКАДА НЕ ДОГОДИ.
            Поставља се питање да ли Јевреји „више воле/мање мрзе“ Немце и Хрвате него Срби, кад све чине супротно или пак  („све“, како би ликујући рекли нацисти) раде превасходно из сопствених интереса.
            Иако мучени, шокирани и понижени не мање од Срба, преживели Јевреји су сузбијали порив да за геноцид прогласе кривим све Немце, ма колико мржња и освета биле очекиване и разумљиве. Уместо тога директно одговорним приређена су правична и темељно правно припремљена суђења, битно различита од суђења надбискупу Степинцу и преких судова Блајбурга који су практично амнестирали неке сараднике  окупатора и од многих квислинга за наредна покољења начинили жртве, чак борце за народну слободу.  
            Да ови „правни  пропусти“ партизанске власти нису били плод аматеризма већ пре намера, сведочи епизода из Михизове књиге „Аутобиографија о другима“ у којој описује правно бриљантно припремљене и реализоване судске процесе официрима Вермахта, које је водио судија, извесни дубровачки госпар „старог кова“ и образовања, насупрот правом линчу пучине на суђењима Недићу и Михајловићу, које су водили директни „крвни“ преци неких данашњих јавних особа на сличним одговорним дужностима у истом суду у Београду. Подла фарса на супротан начин али са истим циљем релативизације историјске истине било је, много касније, суђење Андрији Артуковићу у Загребу.
Немачки мислиоци и јавне личности су такође учинили завидан напор и постигли извесне резултате у денацификацији сопственог (личног, унутарњег и спољашњег) менталног простора, претходно присиљени од власти окупационих зона да предузму сасвим „баналне“ и конкретне кораке. Данашњим Србима који нису у стању да лустрирају ни особе интелектуалног калибра Мијата Шуковића и „армије“ предавача и полазника политичке школе у Кумровцу готово је непојмљиво колико је за немачку националну културу био болан рез из јавности искључити рецимо највећег живог филозофа (Мартина Хајдегера) или политичког мислиоца (Карла Шмита). Или у Норвешкој највећег писца (по скромном мишљењу моје маленкости и целе Европе) Кнута Хамсуна. Ондашњим Србима пак, сведоцима маргинализације једног Милутина  Миланковић (највећег живућег научника егзактне, дакле сасвим не-идеолошке науке, само зато што му је ускостручна књига изашла 1941. у Аустрији на немачком)) или Драгише Брашована (највећег архитекте) било је итекако јасно. Зато разни Мијати по Илирику и даље чак и уставе пишу, а Слободани Јовановићи су и даље заборављени.
Наиме, из свих установа Немачке из којих би могли да утичу на креирање јавног мњења и васпитавање и образовање уклоњени су симпатизери нациста. Такви интелектуалци нису кривично гоњени, а поготово нису стрељани без суђења попут неких београдских глумаца или понижавани одузимањем грађанских права попут Жанке Стокић ни криве ни дужне. Тај процес – денацификација, био је битно друкчији и од насумичног стрељања свих заробљених у збегу па и загребачких секретарица и кафе куварица државних уреда НДХ-а у Блајбургу али и од склањања неких сарадника усташа попут Савича Марковића Штедимлије од очију јавности, поверавањем баш „радних задатака“ којима ће дугорочно утицати на формирање идентитета и идеологије наредних покољења у канцеларијама Крлежиног Југославенског лексикоградфског завода.
Због тога што бројне знатно минорније личности од Хајдегера немају паузе у радном стажу у разним институцијама културе и образовања након пада НДХ-а у Хрватској није била могућа побуна попут оне 68. у Немачкој, која је била, да подсетим, револт омладине због НЕЗАВРШЕНЕ И НЕДОСЛЕДНО СПРОВЕДЕНЕ ДЕНАЦИФИКАЦИЈЕ. Млади НЕМЦИ И НЕМИЦЕ нису желели да  о њиховим животима одлучују бивши нацисти И СЛИЧНИ ТОТАЛИТАРИСТИЧКИ МОЗГОВИ упослени у органима државе, пре свих репресивним. Напротив, неки од лидера нешто каснијег „хрватског пролећа“  били су задојени баш усташком идеологијом. А данас су у државним органима Хрватске, поглавито оним репресивних овлашћења. И утичу на животе – Хрвата, кога другог. Што би наш народ рекао „како сејеш тако и жњеш“.
            Као резултат овако опречних деловања – опречни су и резултати: данашњи Јевреји немају проблем да живе у Немачкој са Немцима ако зажеле, а ни ови с њима, док данашњи Срби и Хрвати итекако имају проблеме чак и са елементарним међусобним трпљењем, што има последице и на сасвим баналним нивоима који иначе чине животе смртника: Јевреји су нпр. материјално обештећени док Срби у Хрватској нису.
Немци су 1945. коначно постали модерна нација, док Хрвати то нису постали до дана данашњег! У чему је разлика? Ни један Немац више нема проблем да Јевреја, црнца или бившег „етничког“ Турчина сматра подједнако Немцем (а ако га има мора га имати „у себи“ да не би подлегао под удар националих закона). Заузврат један Озил или Бобић  бране боје немачке репрезентације са истим ентузијазмом као Швајнштајгер, као што су Хана Шигула и Аница Добра постале репрезенти немачке културе. Са наслеђем нацизма ово би било немогуће, баш као што је са неодбаченим (али тренутно, за разлику од ХДЗ власти, макар гурнутим под тепих) наслеђем усташтва и даље немогуће у Хрватској. Џеси Овенс је са лакоћом претрчавао „етнички чисте“ немачке „аријевце“ на Олимпијади у Берлину.
Србин може да изабере да живи било где на планети и постане држављанин (припадник нације) било које земље а да не буде изложен личним преиспитивањима и прекором земљака, осим Хрватске,  чак и ако је рођен или потекао са тла данашње Хрватске. Наиме, нормалној особи је немогуће да прихвати да буде део овако неденацификовано идентитетски конципиране хрватске (псеудо)нације без тешких личних фрустрација, готово расцепа личности и разумљивих (у контексту Јасеновца) осуда околине. Сјајној генерацији Шукера и Бобана је можда фалио баш „сусјед“ Синиша Михајловић (који се определио друкчије од Влаховића и Дада Прша касније) на путу до светског трона ког замало нису освојили.
То, све је очигледније, није добра ситуација пре свега за Хрвате (а да није за Србе одавно је јасно) јер хрватска још увек неформирана нација има толико скромне асимилаторске капацитете да имају проблем да баштине чак  и  највећег Хрваћанина у целој историји – Николу Теслу (морају да смишљају будалаштине о „влашком а несрпском“ пореклу), док Немци таквих проблема са Аницом Добром немају. Штетност по националну културу је очигледна.
Што се Срба (у данас уобичајеном, „ужем“ смислу) тиче, резултат оваквог емотивног и правног статуса је препуштање такође наше земље, баштине и културе практично непријатељима. Да банализујем до краја – ТРИЈУМФ УСТАША и усташлука!!! Постигли су тачно оно што су желели – изменили традиционални идентитет и избацили или истребили „реметилачки фактор“ из државе. Ту сласт тријумфа Јевреји  нису допустили нацистима у Немачкој иако су били темељитије проређени (опет се извињавам због можда циничног призвука) него Срби у Хрватској. Има ли право данашње покољења Срба пре свега у односу на саме жртве усташког терора да „прихвати реалност“ сасвим начелног избацивања са тла на ком су миленијумима? (начелно исто питање може да се постави и тамо где усташа није било – данас на примеру особа пореклом из Црне Горе).
Овом тријумфу парадоксално доприносе и особе на које се првенствено односи наслов овог текста (које су се поново „намножиле“ по србијанском јавном простору), иако (или поготово што) су персонално готово без изузетка потомци жртава усташких бестијалности.  У њихове добре намере не желим да сумњам, али морам да констатујем да су све очигледније последице њихових беседа и писанија баш по „српску ствар“. О томе у следећем наставку „ХРВАТСКО“ ПИТАЊЕ И „срБски ОДГОВОР

5 mišljenja na „УСТА ПУНА УСТАША 1) – „НЕМАЧКО“ ПИТАЊЕ И „ЈЕВРЕЈСКИ“ ОДГОВОР

  1. толико смо исти, да би текст могао да носи наслов "срБско питање и хрватски одговор"… а ствар је релативно једноставна, чиста математика… колико је хрвата било на правој страни? а колико је подржавало усташки режим? ту је лежао и одговор о потреби денацификације хрвата… тито им је омогућио да препливају на победничку страну и то је била чиста идеологија… али, остаје питање нас срба, зашто сми ми тако олако прешли преко сопствених жртава? толико олако, да смо доживели нови геноцид, срећом са мало жртава, базиран на протеривању… проблем јесте у нама, јер ми своје жртве не поштујемо… не поштујемо изгинуле у ослободилачким ратовима, не поштујемо ни изгинуле у два велика рата, а не поштујемо ни жртве ових последњих ратова… да ли су у питању само наши мислиоци, рецимо "историјска секција" академије или је то, ипак, дубљи корен?ИЗВАНРЕДАН ТЕКСТ, БРМ! једва чекам наставак…

    Sviđa mi se

  2. ПРОБЛЕМ СВИХ ПРОБЛЕМА ЈЕ ШТО СМО И ПРИХВАТИЛИ ЊИХОВУ ИДЕОЛОГИЈУ… за разлику од Јевреја који су своју наметнули Немцима од њих направили нацију уместо ратничког освајачког пљачакшког савеза какви су били миленијумима..а бојим се да су опет….

    Sviđa mi se

  3. @pegepetNikada nismo bili sa njima isti, razlike medju nama su velike.Oni su katolici, mi pravoslavci…nepremostiva razlika.Nasa drzavnost je stara oni je nikada nisu imali.Mi imamo istoriju, gde je njihova ?Mi nikada nismo ni jedan narod ubijali u konc logoru, oni su se time ponosili i jos uvek se ponose.Svi Srbi nisu cetnici ali su svi Hrvati ustase.

    Sviđa mi se

  4. "Nasa drzavnost je stara oni je nikada nisu imali." они су одувек живели у нашим државама као део нас.. према томе наша државност је и њихова државнмост..е сад што су дошли Немци па нас (и једне и друге) убедили у супротно… па они презиру Бизант, светог Саву и Немаљиће, владаре коима су се Старчевић и Витезовић поносили, а ми светог Јеронима, бискупа Рудгера, Фауста Вранчића, Андрију Качића и остале родоначелнике и опретече српске националне мисли

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s