"Зима, зима е па шта је…" или Шута Бугарин

Министар одбране Драган Шутановац у изјави за РТС, покушао је да прибави још који поен за своју политичку опцију; па им је баш скресао…





      Пише: Драгослав Павков

 Негде у Црној Гори, пре много година одржавао се састанак виђених људи који су требали да одлуче о неком заједничком проблему. Један од учесника био је и Марко Миљанов… После своје „дискусије“ један од говорника тражећи подршку за своје ставове, а знајући да су им размишљања слична – обрати му се, прозвавши га да и сам прозбори коју…
Све је како велиш, но НИЈЕ ТВОЈЕ ДА ТО ТИ РЕЧЕШ…“ – био је одговор.
Није познато због чега је Марко Миљанов мислио да је главар који је очекивао његову подршку био „недостојан“ да покреће важна питања, али прича је остала као пример да сама истина најчешће није довољна; потребан је и маркетинг, тачније – потребно је да истину изговори неко „релевантан“ како би је прихватили они којима је саопштена.

Код министра Шутановца и његове странке (ДС) нема непознаница; за њих не постоји лош маркетинг, као ни лоша прилика за прикупљање политичких поена. Снег који је блокирао Србију а нарочито њен југ,  дар је с неба и шанса да се оплете по политичким противницима.
Наравно – свега тога не би било, тј. препуцавања локалних самоуправа са члановима Владе не би била толико штетна да су у земљи на власти људи који су од грађана изабрани по имену и презимену, биографијама и референцама, уместо партијских дупелизаца и дупедаваца.
Грађани гласају за носитеља листе, а на власти у општини им осване неспособни понављач за кога ти грађани ни у сну нису гласали – будући да је неспособан и да је понављач…
Мислим – поновљено неспособан.

О чему је реч у конкретном случају?
Босилеград је општина на граници са Бугарском већински насељена  Србијанцима бугарског порекла. Важно је напоменути да је реч о лојалним грађанима Републике Србије који себе углавном називају „Шопи“. Наравно, да и у тој средини постоје испоставе страних центара моћи, али су (засада) на маргини без обзира на то што не пропуштају лопте набачене из  Београда.
На изборима 2008. грађани су већински, тачније двотрећински, схватили и прихватили „враћање мандата народу“ па су мандат за вршење власти на локалном нивоу поверили Владимиру Захаријеву, члану Демократске странке Србије и бившем народном посланику. Без обзира на  харизму и популарност коју председник у својој средини ужива, он годинама води битку која је унапред изгубљена… И то не у Босилеграду већ у Београду.

На последњем попису утврђено је да је грађана Босилеграда за петину мање него на претходном.
Када се упореди број пописаних стамбених јединица са бројем пописаних житеља општине – испада да просечно у сваком стану живи 1,5 грађанин/ка…
У ову средину није се улагало последњих 90 година (од припајања Босилеграда Србији) као ни пре тога…
За Србију, тај крај је био девета рупа на свирали кога се власти сете једино када се некакви фашисти из комшилука најаве као незвани гости или кад падне снег, а за Бугарску – Босилеград и слична места су добар пример за доказивање „вековне угрожености Бугарске мањине ван граница матичне државе“ и потребу да се више учини како би ти људи „остварили своја права“…
Када се ствари поставе на овакав начин, логично је поставити питање: Шта чинити са делом Србије за кога Србија очигледно није заинтересована, јер ако јесте – онда то показује на веома чудан начин?
Бугарску не занимају Бугари који живе у Србији; Бугарску занимају квадратни километри Србије. Али, та држава своје интересе заступа на начин који јој се чини најефикаснији, без обзира шта ми о томе мислили. Не може се претендовати на део територије суседне државе и очекивати благонаклона реакција од комшија… Не може у нормалним друштвима и у нормалним државама где је национални интерес општепознат и где се зна минимум испод кога се не иде.
Због тога, верујем да је Софија вишекратно пријатно изненађена реакцијама Београда на „пробне балоне“ које је бугарска администрација пустила и пушта.

Млади и нејаки председник општине чији суграђани су у проценту од 90% већ узели  држављанство и суседне државе (због „европских“ пасоша), без прихода (пошто привреде у Босилеграду нема), члан странке која је лузер на националном нивоу, позната по бежању из борбе и препуштању ровова непријатељу – од државе Србије остављен је да се бори против екстремиста из матичне државе који га сматрају издајником и Србином, снегом и немаштином – јуче је нападнут и од министра одбране своје државе који га је „прозвао“ да је малте-не затражио  улазак бугарских трупа у Босилеград.
Јер је господин Захаријев наводно изјавио како „(…) Војска Србије није добродошла да чисти снег (…) па је позвао војску и полицију Бугарске (…) што говори о намери Захаријева да прикаже како Влада Србије није способна да на исти начин реагује на читавој територији земље (…)“.
А јесте?

Значи – житељи Босилеграда, Сурдулице, Црне Траве, Трговишта, заправо халуцинирају да су скоро месец дана завејани? Па уместо да се препусте чарима санкања и скијања кукају и призивају стране трупе!?
Уместо да буду срећни и задовољни што им је држава омогућила да своје покојнике једноставно оставе на дворишту преко ноћи да их снег сам прекрије (па не морају да се зезају око сахрањивања у смрзнуту земљу) – они стално нешто закерају…
Уместо да су поносни на чист ваздух без фабричких димњака и природу неокрзнуту асфалтом, тишину без буке камиона и туристичких аутобуса препуних градске неваспитане дечурлије која галаме и бацају смеће на све стране, могућност да једу неограничене количине сира, боровница, јагањаца храњених само травом – они немају другог посла него траже тржне центре и мегамаркете!? И тако даље…

Сама чињеница да је вест о испаду министра Шутановца прошла скоро незапажено или је објављена у медијима који жељни сензација траже непријатеље тамо где их нема (барем не у значајном броју), говори да је србијанска јавност уведена у једну националну утрнулост, могло би се рећи у анестезију сличну епидуралној… Гледаш како те касапе а ништа не осећаш, не реагујеш…

Овај примерак политичке поене прикупља нападајући очајника који у кућу улази кроз димњак… То ли ти је предизборни маркетинг Шутановче?
Је л’ ти Захаријев крив што му је лакше да по хлеб и млеко оде у Ћустендил (Велбужд, док је Србија била Србија а не НАТО колонија) него у неки град у Србији до кога води пут? Или је то одговорност онога што путеве завршава „пре рока“, твог и кумовог коалиционог партнера, тастовог партијског друга? Због тога је тачно све што си река’ АЛИ НИЈЕ ТВОЈЕ ДА ТО ТИ РЕЧЕШ!

Иначе истини за вољу, Владимир Захаријев је помоћ Бугарске тражио након прозивке министра Шутановца који је рекао да нико из тог краја није ни тражио помоћ Војске.
Министар Шутановац нас чак прозива да нисмо поднели захтев за помоћ. Па нисмо ми нападнути па да тражимо помоћ од министра војног. Захтев смо упутили Министарству за инфраструктуру још пре десетак дана, али нема никаквог одговора, никог ко жели са нама да разговара када их позовемо телефоном“
Играле се делије


Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s