О пушењу…

Стари  коментар на текст бивше пријатељице о закону о забрани пушења на јавним местима. 
 Случајно сам га ископао претурајући по „архиви“, па реко’ да га поставим на блог – не иште ‘леба. Ништа друго…


Пише: Драгослав Павков
Мада ће ми неки замерити, писаћу о ономе кога најбоље познајем – о себи.
Пропушио сам са 14 година у седмом. 
Нисам имао неку жељу за удисањем дима „филтер57“, али паклица тих цигара је била улазница у друштво дечака који су у школи важили за „фаце“ и девојчица које су се око њих окупљале. Додуше било је ту и оних који нису пушили, али у то време нисам баш схватао шта ће они ту међу нама надимљеним фрајерима и рибама; много година касније сетио сам се да су то били одлични ђаци, деца угледних родитеља, као и то да сви ми, какви смо да смо – волимо да будемо у друштву паметнијих од себе.
Навике које сам тада стекао наставио сам да упражњавам следећих 20 година; први пут сам осетио потребу да прекинем са пушењем када сам поднео захтев за прекоманду у падобранску јединицу, а нисам успео да надувам спирометар на лекарском прегледу онолико колико је требало… Није требао лекар да ми каже да је то последица пушења, и сам сам био свестан да дишем „на шкрге“.
Престао сам да пушим, и то је трајало од ВМЦ-а до кантине у касарни – цела два и по сата. Тада сам приметио да ми је цигарета неопходна отприлике као што је рониоцу потребна боца за кисеоник.
Следећих година, из разних разлога покушавао сам да оставим дуван – безуспешно. Увек је био неки разлог да наставим; на пример другови пушачи. Како чују да сам престао пушити, сви се залећу са отвореним кутијама пљуге, хоће очи да ми истерају нудећи ме уз коментаре да се не фолирам, свеједно ћу поново пропушити… Знају из личног искуства.

Почињу ратови ’90-тих…
Прве године рата војска је делила цигарете из ратних резерви које нисмо хтели да гледамо… ООУР-и су се такмичили ко ће више дувана послати војсци на фронту… А онда је дошла ’92, Језда и Дафина, инфлација и санкције, онда сам прешао на резани дуван и „ризлу“…
Имао сам борца који је био „сналажљив“ скоро као ови данашњи контраверзни бизнисмени; у замену за слободан дан преко својих „веза“ нама двојици је набавио врећу дувана у листу… Нема бриге, његов деда зна поступак – ако се дуван припреми и изреже, има да буде, па ако не баш „Марлборо“, али ту негде…
Да не гушим, наше следовање дувана за зиму ’92-’93 – ћу рафинирали су тако да је попримило мирис попут запаљених усраних гаћа и поквареног купуса. Пушили смо и тај смрад, јер до бољег нисмо могли доћи – осим да се укључимо у неку „комбинацију“ што за мене није била опција, али о томе не бих овом приликом. Није тема.
Коначно, дошла је ’95-та година. У команди где сам радио давао сам дужност помоћника оперативног дежурног; то иде овако: 
У 7,30 преузима се дужност.  До краја радног времена дежурни ради свој посао,а када командант и остали оду кући, наставља да дежура до пола осам следећег дана. Помоћник (подофицир) цело време мора да буде ту, јер „шефови“ немају навику да ажурирају ТКТ документа, да се јављају на телефоне (осим ако баш њих траже), коначно ради се о вишим официрима који ваљда имају и право да свој посао пребаце на млађе. Дежурни,обично мајор – потпуковник би требао да дежура до поноћи а помоћник од поноћи… То никад не иде тако, јер шеф увек мора некуд да скочи, или има посла у својој канцеларији (спавање на пољском кревету), па помоћник дежура и кад му „није време“… А од поноћи преузима „своју смену“…
Све у свему, после дежурства наставио сам да радим свој посао до краја радног времена, и таман кад сам позвао возача да ме одбаци кући – зазвони ми телефон, друг из Книна долази у пратњи неке цистерне, па да се видимо ако није проблем… Наравно да није, укратко – с њим сам остао до поноћи.
 Ујутро кад сам се пробудио, на нахткасни су ме чекале кафа и две цигарете које су ми остале од синоћ. Пушећи у кревету, схватио сам да сам за протеклих 38 сати неспавања спалио 78 комада „дрине“ ћилимаре…
Попивши кафу одох да се бријем и спремам за посао; цигарета на рубу лавабоа приликом бријања се подразумева… Као и јутарњи кашаљ, „отчепљивање дизни“. 
У једном тренутку,толико сам се закашљао да сам имао утисак да ми се нешто одвалило од плућа и да ми сад стоји у грлу, да не може ни напред ни назад… Гушење је потрајало пар секунди, и данас се сећам свог лика из огледала, исколачених очију и панике због изненадног губитка довода ваздуха.
Када сам искашљао то у шта нисам смео да погледам, разјарено сам зграбио упаљену цигарету са ивице лавабоа, згужвао је у шаци и бацио у ВЦ шољу…
То је било пре петнаест година, од тада нисам запалио, али сам три године сањао цигарете различитих марки, величина и ароме… Из неког разлога сан је почињао са „филтер седам ин педесет“…
Зашто сам се овако расписао:
Волим Анине текстове. Али у овоме нешто фали… Слажем се са њеним мишљењем из цитата са почетка текста, али да би доживљај био комплетан, било би лепо да се осврнула на неке чињенице,на пример:
– Пушење је навика које се тешко одрећи. За многе претешко, чак и кад им је живот у опасности;
– Пушити се почиње кад смо млади, кад нам „свако одијело добро стоји“, кад није проблем новац за ужину потрошити на пљуге;
– А кад добијеш породицу, децу, видиш да за цигаре мораш имати, док ћеш се за друго „снаћи“;
– Ухватиш самог себе у размишљању: Боже,какав сам ја то човек када је моја потреба да спаљујем новац (а пушење то јесте) важнија од потребе да жени купим цвеће или платим фризуру, или да детету купим мајицу (али баш ону коју оно хоће а не неку од које ће ми остати довољно за цигарете)?
– Да су налазећи лажна оправдања („кад пушим нисам нервозан…“) пушачи заправо робови лоше навике који то остају иако би у једном тренутку прекинули – али не могу…
– Да онда, пошто већ не могу да оставе дуван, постају заговорници пушења као да је то нешто корисно – а није.
Моје мишљење је да свако има право да у СЕБЕ уноси шта год хоће, јер то је његова лична ствар и право да суверено располаже својим телом.
Само својим.
Исто тако, сасвим је у реду избегавати друштво пушача ако нам њихова навика смета. У чему је проблем жени која ти се допада рећи: Знаш,јако ми се свиђаш, али брате смрдиш на дуван…
Не може и јаре и паре,а онај ко је у дилеми – ипак ће сам морати да одлучи шта му је важније: Осећаји према неком или лични комфор. 
Живот је такав, непрекидно се суочавамо са потребом да се опредељујемо…
Али, пушачи имају своја права која су овим законом угрожена… Затварања пушача у гета се не разликује од нацистичког затварања Јевреја на слична  места. И они су „иберменшима“ загађивали „лебенсмител“. 

Кафана без дима?  Па имам (јефтинијег) пића и код куће, шта ћу у кафани без дима?
Смрад дуванског дима? Искрено,мени дувански дим мирише, под условом да неко други пуши…  
Али ми дизел смрди. Због чега не забранимо аутобусе?  Увредљив је покушај да нам се индукује информација како пушачи више загађују ваздух него возила ГСП…
Због чега се аутори закона, ако су већ толико еколошки освешћени на посао не возе бициклима као њихове холандске или шведске колеге?
То бих волео да видим: Нада Колунџија и Зоран Остојић на штангли возе Гордану Чомић и Ненада Чанка… Па нек сутра рикнем,од дима или срчке,свеједно…


Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s