Поглед у бездан или: Где сам ту ја?


Сваки појединац је слободан – да прихватајући обавезе на које га држава присиљава – од државе захтева права која му припадају и заштиту својих интереса. 
Као и одговорност оних које је платио и преплатио да му те интересе штите, да их награди ако су у томе успели или да их казни ако нису. Онај ко одлучи да се бави политиком, осим што може да очекује привилегије и зараду мора бити спреман и да поднесе одговорност због лоших процена, лоше обавештености, лошег избора сарадника, личне похлепе и бахатости…
Пише: Драгослав Павков
Годинама, а нарочито последњих месеци, широм света а посредством свемогуће и свеприсутне Мреже воде се углавном аргументоване и потребне расправе о Србији, српском народу и његовој будућности…

Да не идемо предалеко у историју, поменућу само да смо у последњих 100. година апсолвирали малте-не читаву еволуцију за коју су нацијама за које волимо да кажемо да су „озбиљне“ били потребни векови. 
Само од почетка ХХ века до данас овде су се мењали феудализам какав је у Европи срушила француска револуција, нагла индустријализација и првобитна акумулација капитала у годинама до и непосредно после Првог светског рата, експеримент са заједничком државом Јужних Словена на челу са Србијом као својеврсним Пијемонтом, комунистичка револуција са „одумирањем државе“ (које на срећу још траје, дакле још није потпуно одумрла) и „диктатуром пролетаријата“ претвореном у супротност од онога што су имали на уму писци комунистичког манифеста када су смислили ту синтагму…

Последњих, ево скоро 70. година имамо ретку „срећу“ да нас разноразне незналице и професионални произвођачи издувних гасова излажу експериментима створеним у ко зна каквим лабораторијама; од принудног откупа пољопривредних производа крајем ’40-тих, утеривања сељака у тзв. Сељачке радне задруге када су многи честити домаћини под утицајем надобудних потомака остали без очевина и постали предмет спрдње, до индустријализације по сваку цену и уништавања онога што је традиционално највиталније у српском друштву – пољопривреде, јер без радника нема радничке класе, без које опет нема револуције, а без револуције нема ордења, директива и одлука Комитета – дакле, нема привилегија и ухљебљења за ленштине и полтроне који су нажалост исправно схватили да у нашем друштву није важно шта знаш, него кога знаш.

На нашу жалост – револуција тече иако је појела много своје деце… 
После кратког периода од неких 12 – 13 година када је Србијом владала група људи за коју нам се чинило да су им  народ и држава предмет највеће пажње, иако су своју дужност прилично трапаво, неспретно и несрећно вршили уводећи нас у ратове, санкције и изолацију –  5. октобра 2000. године на власт смо довели децу комунизма
Заправо, оне, који су док се обичан свет Србије и српских земаља борио за биолошки опстанак, по разним иностраним метрополама завршавали школе, склапали познанства и послове, оне за које смо волели да мислимо како су другачији од оних које смо отерали у историју. 
Како су, ако су ови дотадашњи примитивни ксенофоби који су нас ни криве ни дужне посвађали са „светом“ – ови други просвећени Европљани који ће учинити да нас богати, хумани и културни Запад пригрли на своје груди и банкарска конта… Нису и неће.
У школама које су они похађали прво што се научи је да „нема бесплатног ручка“. ЕУ и САД ништа не дају из хуманих побуда – они овде инвестирају. За сада успешно инвестирају само у издајнике интереса сопственог народа. Од тог инвестирања корист имају само  њихове економије и пар хиљада грађана Србије,  запослених код западних центара моћи – тзв. „компрадора“. 
У свој штеточински рад сјединили су умећа која су деценијама раније овде увели и у праксу преточили њихови претходници: Комунисти – Титовци.

Комунисти су масама владали помоћу догме о еволуцији и револуцији која треба да је убрза… 
Када свако буде имао колико му треба, нико неће морати да краде, отима, шпекулише, напросто – вишак новца му неће требати, па ће му се временом и рефлекс за сакупљањем изгубити. 
Да би се тај процес убрзао, ту су снаге револуције које ће помоћи тако што ће разне несвесне и недоказне појединце издвојити из масе и упутити на преваспитавање…  Али ипак, један од најефикаснијих механизама помоћу кога се владало масама је било успостављање тзв.  уравниловке – једнакости у сиромаштву. 

Наследници југословенских комуниста Србијом владају помоћу догме о „Европи“ у коју морамо да уђемо што пре јер не умемо да произведемо ништа квалитетно што би било ко имао потребу да купи, јер нам је продуктивност пољопривреде на ниском нивоу и уосталом – јер у ту „Европу“ иду све наше комшије, па нисмо ваљда ми најпаметнији…
 А кад нас припусте у ту „европску породицу народа“, постајемо држављани земље Дембелије где  у уређеним парковима на дрвећу расту новчанице, а са неба уместо кише и снега падају печени фазани и шеве…

После вишедеценијског једнопартијског монопола, када се код људи са слабијим образовањем већ „примила“ и учврстила теорија о вишестраначју као злу које је срушило Краљевину (странке се свађале па нас Хитлер лако разбуцао), грађани су на једвите јаде прихватили неминовност увођења вишестраначја и парламентарне демократије.
Једноставно, видели смо директан пренос пада Чаушескуа, рушење берлинског зида, најаве распада СССР-а, углавном – пропаст комунизма, победу Запада, па смо као гуске у магли пожурили да се увалимо међу победнике… 
Деца партизана, стипендисти Титовог фонда – почела су да се ките кокардама и шубарама, похрлила у цркве из којих су као недовољно ревносне протеране бакице које одједном не знају „правилно“ оченаш… Сви смо акламативно подржали повратак Карађорђевића, а онда смо од „ЊКВ“ направили спрдачину и предмет зајебанција на „вукајлија.ком“…

Коначно, дошли смо у ситуацију да је Српство дубоко подељено по разним основама, друштво какво су само могли сањати римски тирани који су смислили „завади па владај“.
Приближно половина бирачког тела поткупљена је државном службом, пензијама, застрашена губитком било чега од набројаног – беспоговорно слуша онога ко јој је „привилегије“ обезбедио, све плашећи се да ће неки нови када дођу – поделити отказе и запослити неке своје, укинути пензије и социјална давања…
Пазите – у Србији је радно место „привилегија“ и на ту чињеницу се одавно нико и не штреца!?
Може ли се ниже пасти?
Зар право на рад није основно људско право?
Шта смо то ми ако смо тиранима захвални на томе што нам дозвољавају да радимо, па и за мизерне дневнице?
Јесмо ли већ на дну?

Насупрот издајницима националног интереса оличеним у странкама које чине владајућу коалицију „За европску Србију“,  ЛДП и војвођанске сепаратисте – стоји шаролика тзв. патриотска опозиција; врећа рогова од којих сваки више воли да боцне „свога“ у врећи, него да врећу пробуши и натакне некога из режима.

У Србији ће парламентарни избори бити одржани најдаље за пола године… У односу снага какав је данас највеће шансе за победу дају се странкама које чине владајућу коалицију уз Српску напредну странку Томислава Николића. Тачније, Николићева странка ће бити та која ће одлучивати о влади. Мада се лидери те странке учестало заклињу да никаква коалиција са ДС-ом не долази у обзир, морамо се сетити колико вреди реч србијанског политичара. Најпознатији пример је обмана сопствених бирача коју је направио Ивица Дачић… Толико о држању речи.
Друга могућност за стварање анти режимског фронта је коалиција националних странака. Али ми се некако чини да ни то неће ићи без СНС-а… Једноставно – много је супротстављених интереса, суревњивости, неповерења и анимозитета.
Дакле, све у свему – и о следећој србијанској влади одлучиће се у амбасадама и на канабету неког тајкуна. 
И шта ће се у том случају променити за Србију?

Лично, мислим да неће ништа. Све странке и политичке организације које су ми познате пате од самонаметнутог и индукованог аутизма. Једне су спутане страначким програмом, друге обавезама према спонзорима, трећи једноставно нису способни да препознају праве теме које треба кандидовати у предизборној кампањи.
Због тога мислим да ми, обични, мали „људи из компјутера“ своју судбину треба да  узмемо у своје руке.
Да направимо организацију о каквој су већ писали неки од нас, која неће изискивати нека нарочита средства а која ће допрети до људи који су данас занемарени и маргинализовани.  Организацију унутар које би окупљали људе са идејама и предлозима, који би били спремни да се лично ангажују на пољу разбијања медијске блокаде којој је изложена национална ствар.
Та организација не би имала сврху да се бори за власт, већ да од странака из власти и опозиције захтева одговоре на кључна питања из области политике, економије, одбране, културе, образовања… 
Потребно је грађане учинити одговорним првенствено према себи, својој породици и заједничкој будућности. Финансирање покрета (удружења, штагод…) било би јавно – искључиво од прилога симпатизера засновано на прилозима датим у доброј вери да та средства неће бити употребљена на погрешан начин.  
Да би се задобило поверење грађана, организатори би морали да се договоре о најмањем заједничком садржаоцу програма организације. 
Мој предлог је:
политички систем: Парламентарна демократија, већински изборни систем, непосредно бирање кандидата за Скупштину.
децентрализација власти са поделом земље на административне јединице без обележја аутономије, са обавезом да примењују Устав и законе. Укидање аутономије Војводине и њена регионализација.
одбрана: Професионална Српска војска са обавезним служењем војног рока који би трајао колико и основна пешадијска обука. Након одслужења војног рока в/о се упућује у резервни састав где се у редовним увежбавањима његова обученост прилагођава потребама РЈ.
економија: Задржавање успостављених пословних веза са привредом ЕУ, али прекид претприступних активности због потребе да се Србија окрене себи. У том циљу тражити нове партнере у Русији, арапском свету и земљама БРИК. Испитати услове под којима су склопљени аранжмани са страним банкама које послују на територији Србије. У случају да се утврде незаконитости – додатно их опорезовати или им одузети дозволе за рад. У случају да незаконитости нема, формирати тим за оснивање државне банке која би привредне субјекте и грађане кредитирала под повољнијим условима, и тако присилила стране банке да снизе камате.
привреда: Све снаге усмерити на запошљавање тзв. „жртава транзиције“, и то у акционарским друштвима која би основала држава а касније их препустила на управљање скупштини акционара (углавном запослених). Новац употребљен за оснивање и покретање производње држава треба да обезбеди из буџетских средстава или задуживањем у иностранству. Својим лошим функционисањем држава  је унесрећила стотине хиљада својих грађана, ред је да им нешто врати макар кроз поновно запослење… У привредним субјектима обавезно формирати кадровске комисије које би расписивале конкурсе за запослење. Директорима оставити овлашћења да само изузетно и образложено могу да приме кандидата у радни однос без конкурса. Наравно – ово се односи на јавна предузећа и акционарска друштва чији оснивач је држава. Буџет се веома лако може напунити одузимањем и продајом незаконито приватизоване државне имовине и неселективном наплатом пореза… Само касарне које зврје празне могу да се продају и обезбеде радна места за многе незапослене. Да ово све не би деловало као демагогија, потребно је усвојити принцип да се ангажују економски стручњаци из земље и иностранства који би ствари са главе поставили на ноге, а који би били плаћени према учинку. Да би се ово постигло, потребна је политичка воља, консензус и јаке институције.
пољопривреда: Форсирати самоодрживе породичне заједнице; до сада је држава помагала велике произвођаче не водећи рачун о већини пољопривредника који живе од мало земље и сваштарења. Многи радници који су проглашени за технолошки вишак и остали без посла поседују неку наслеђену или купљену земљу у површини од пар хектара… Неразумно је помагати богатима  да те људе учине још сиромашнијима купујући од њих очевину. Много је корисније, одговорније и хуманије помоћи тим људима који су не својом кривицом доспели у стање социјалне потребе да на својој земљи покрену неку производњу, било да се ради о поврћу, јагодама, рибњачарству или узгоју оваца и коза… За те производе постоји стална тражња на тржишту, кредите са разумном каматом корисници би лако враћали… Државне подстицаје делити по принципу да се подстиче производња култура које су дефицитарне уместо култура које је најлакше произвести. Практично, у Војводини где су велике равне парцеле треба подстицати производњу ратарских култура, док у брдовитим крајевима и пренасељеним долинама река где су мале обрадиве површине подстицати воћарство, виноградарство, повртарство, сточарску производњу…
финансирање и буџет: Строго поштовање закона и пореских прописа; прекинути праксу договарања и погађања привредника и политичара. Порезници у свом раду баратају са цифрама, а математика је егзактна наука… Сваки привредник на почетку фискалне године мора да зна под каквим условима ће пословати наредне године и у складу с тим да планира своје активности. Политичке манипулације, лажна предизборна обећања, грешке као последице незнања и нерада политичара не сме да плаћа грађанство наметањем нових обавеза. Али порез који је држава разрезала сваком појединцу и привредном субјекту мора да се плати.
Укинути претерану регулативу, неразумљиво књиговодство и обавезу поседовања фискалних каса за мале предузетнике; форсирати приватну иницијативу, али и наплатити све што је предузетник дужан.
Косово и Метохија: Прекинути све преговоре који се тичу статуса тзв. „Косова“. Наставити једино контакте везане за побољшање квалитета живота лојалних грађана Србије који живе тамо… И чекати да се створе услови за повратак Србије на тај део своје територије. Према лојалним грађанима Србије бити максимално поштен и саопштити да им због познатих околности Србија не може пружити никакве гаранције, него их упутити на међународне факторе инсталиране на КиМ. Али, преузети обавезу пружања помоћи око издавања докумената државе Србије (наравно бесплатно), откупа пољопривредних производа, лечења, исплате пензија, итд

Да би се све набројано могло спровести, осим најширег консензуса, потребно је учинити још пар ситница: Распустити све канцеларије за везу у србијанским безбедносним службама и похапсити све стране обавештајце који немају дипломатски имунитет. После проведеног поступка протерати их из земље. 
Да би се то постигло, нова власт ће морати да се суочи са центрима моћи у БИА и ВБА који данас јако лепо живе сарађујући са белосветским агентурама, само зато што је режим ту сарадњу прогласио за национални интерес.Итд…

Ово су неке од тема о којима позивам заинтересоване да се изјасне…
У виду коментара на медијима где ће текст бити објављен, или на приватни џи-мејл. Постоје многи начини да се идеја о организацији која се не бори за власт него жели да постигне да нас више нико не слаже, прошири. 
Фејсбук је друштвена мрежа преко које се у реалном времену у затвореним групама или на ФБ страницама могу водити разговори потпуно бесплатно. О Скајпу да не говоримо… Скоро свако од нас има штампач на коме у црно-белој техници може да одштампа неки текст и подели га пријатељима. 
Има нас у скоро сваком граду Србије и расејања, свако од нас може да организује трибине, округле столове и сл. тако што би он организовао просторију за окупљање (сале месних заједница на пример које су бесплатне) а други учесници би дошли о свом трошку или би пут финансирали из прилога симпатизера…

Значи, основни циљ је плурализам мишљења из кога треба да се искристалишу најбоље идеје које би даље ширили сви чланови организације. Не треба се заваравати да можемо да остваримо пресудан утицај на резултате избора, али мислим да је сваки допринос бољитку Србије нешто што остављамо свом потомству.

Наравно, увек ће бити људи који ће бити против промена; једни су уверени да „тако мора“ јер су у питању светски трендови где мали морају да се прилагођавају интересима великих, други мисле да „то“ без политичара и њихових странака неће ићи будући да је систем тако конструисан да су они једини који могу да мењају ствари на законит начин, трећи овог аутора и његове истомишљенике сматрају наивчинама, идеалистима или чак непријатељским агентима који муте воду на патриотској блогосфери…
Наравно да ништа од поменутог није тачно: Не мора „тако“.

Сваки појединац је слободан – да прихватајући обавезе на које га држава присиљава – од државе захтева права која му припадају и заштиту својих интереса. Као и одговорност оних које је платио и преплатио да му те интересе штите, да их награди ако су у томе успели или да их казни ако нису. Онај ко одлучи да се бави политиком, осим што може да очекује привилегије и зараду мора бити спреман и да поднесе одговорност због лоших процена, лоше обавештености, лошег избора сарадника, личне похлепе и бахатости…

Како год да је систем управљања државом постављен, политичари јесу сменљиви –  у институцијама и ван њих. 
Већ данас постоје неформалне групе људи које српским „веб“-ом шире истину о размерама светске економске кризе, закулисним радњама политичара, итд.
Потребно је започети активности око проналажења „најмањег заједничког садржаоца“ између њих; 
на пример, негде горе у тексту, ја сам се изјаснио против аутономије Војводине и потребу њене регионализације (Срем, Бачка, Банат)… 
Неко други се осећа као „војвођанин“, мисли да је Војводина стечено право његових истомишљеника и за тај ентитет захтева још више аутономије у односу на Београд… 
Ту нам се дакле мишљења разликују. 
Али нам се (мишљења) савршено подударају око потребе да се пропише минимална зарада од 300 евра за запослене у приватном сектору. 
Па ко не може да се уклопи нека затвори своју прчварницу уместо што безобразно користи околност да у Србији има много сиротиње која је срећна да има било какав посао. Политичке разлике везане за аутономију Војводине, нас двојицу не би требале да спречавају да од државе заједно захтевамо повећање минималца.

И треће – нико овде није  неозбиљан нити наивни идеалиста; једноставно, ја не умем да смислим ништа паметније… 
Овде смо читали разне предлоге: Од призивања новог петог октобра до потребе да се „уозбиљимо“ и прихватимо реалност да нам други кроји капу, да су наши политичари – режимски и опозициони – још и добри када се узме у обзир ко их све притиска и са каквим материјалом (тј. народом) морају да се бакћу. 

Проблем је само што нас има доста који се противе таквом гледању на ствари. Ми осим што морамо да живимо – једног дана морамо и отићи са овог света… Је ли ово Србија коју желимо да оставимо својим потомцима?


Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s