Гледање у грах(овца)


„Где сте у историји видели један једини пример да је једна империја сама себи скраћивала уши, у корист друге империје?“

пегепет

Пише: Драгослав Павков
Управо Русија (СССР) је пример скраћивања сопствених ушију у корист непријатеља. Одмах да се оградим, ово је само моје лично мишљење, изведено на основу доступних информација.

Да ли икоме „седа у памет“ (СМ у Хагу 😉 да једна озбиљна служба попут КГБ, служба која је успешно водила хладни рат више од тридесет година, једног дана из чиста мира  дигне руке од себе, од државе коју штити – и препусти иницијативу непријатељу?
Тај КГБ и ГРУ на вези су држале  хиљаде сарадника и „пријатеља“ по целом свету укључујући и људе из врха ФБИ и ЦИА. Да подсетим, бивши шеф аналитике ФБИ још увек робија у Левенворту због кривичног дела велеиздаје у корист СССР-а. Хероја Совјетског савеза пуковника Кима Филбија да не помињем…
Дакле, има ли логике да тако моћна машинерија (која је у време Андропова а пре њега Брежњева да не идемо даље у историју – била једна сасвим солидна држава у држави, која је давала атест политичарима када се кандидују за функције) одједном допусти да на чело КПСССР-а дође човек попут Горбачова? И све остало што је уследило…
Моје мишљење је да у питању мора да буде велики новац; нико без велике муке не мења своја уверења (комунистичка која су утемељена у једној озбиљној грани философије нарочито не). Да би се десило нешто слично – онај ко је предмет „спина“ морао би да има јак разлог за то: Уцена или огроман туђ новац.
Није ми реално да је било који од шефова КГБ могао бити уцењен нечим што они који су га довели на чело Службе већ нису знали, и то много пре конкуренције…

Кандидат за оперативца Службе најпре мора бити препознат и препоручен од битних људи који су већ „унутра“… Затим, када му „приђу“, сам о себи мора да напише све што мисли да би Службу могло да занима; ово је посебно важно, јер је у питању психолошки моменат: Кандидату је част да је уопште „препознат од Службе“ као потенцијал. Он има велику амбицију да се људима који о пријему одлучују допадне, па о себи и другима пише и оно што га нико не пита. 
После тога, преко мреже сарадника у државним органима и органима локалне самоуправе Служба проверава да ли је све што је кандидат написао тачно… Ако се испостави да је реч о митоману, патолошком лажову или непријатељу – Служба повлачи потезе у складу с тим о чему је реч; у сваком случају, ништа добро за таквог кандидата, а нарочито не добро за онога ко га је предложио за ангажман.
Коначно, од оперативца који се смрзава у некој вукојебини док снима људе који крешу или краду гориво из службених кола до начелника одељења, управе, Службе, дуг је, трновит и опасан пут кога највећи број запослених никад и не покуша да пређе.
Док је то тако функционисало, службе су успешно радиле свој посао.

Онда је дошла „гласност, перестроика…“ и отварање према „западу“; политичари и чланови њихових породица су почели да путују, обичан свет, ситни шверцери који продају све за „чрвену“ ступају у контакте са сарадницима непријатељских служби, Службе то више не могу да контролишу (због разних врста протекције и интервенција „одгоре“) и руководиоци су почели да се уклапају.
Сваки оперативац Служби који је држао до себе постао је најмање двоструки, често и троструки агент… Параноја је завладала, свако је сумњао у свакога…
Двоструки и троструки агенти „запада“ схватили су да би морали да почну да раде за себе. Пензија са орденом Хероја СССР-а им више није била гаранција за било шта, чак ни да ће им неко уступити место у градском превозу.
Свако од њих током каријере замерио се људима који изненада постају веома моћни… 
Држава коју су сами довели до руба пропасти више неће моћи да им гарантује ни личну безбедност, а камоли привилегије које су до тада уживали…
И онда су одлучили да се посвете згртању новца којим све то могу да купе. Девет од десет (ак о не и свих десет) руских олигарха су бивши припадници тајних служби.
То нема никакве везе са љубављу и мржњом, комунизмом или демократијом, то има везе с чињеницом да је „гласност“ направила пукотину у систему совјетске безбедности која се свакодневно све више ширила на штету комунизма као идеологије и совјетског друштва као модела.
Када је пао СССР, све остало комунистичко срушило се као кула од карата. Бивши оперативци и начелници управа КГБ-а постали су врхунски сарадници непријатељских служби у замену за аболицију од прогона и САВ НОВАЦ КОЈИ МОГУ ДА ПРОНАЂУ И ЗАДРЖЕ.

На крају, ту су се нашли и уградили и многи „наши“ кликераши; недавно, када сам критиковао једног овдашњег који се скућио у Русији пријатељ ми рече велику и тужну истину:“Упамти – сваки Србин који је „успео“ у Русији некада је био у вези са државним новцем СФРЈ…“
О фабрици из Панчева која је вероватно у пластичној кеси или гепеку аутомобила пренета у једну балтичку демократију – неки други пут.
А генерал Граховац би морао да почне да пише дуже текстове у којима објашњава оно што је њему одувек јасно, или да иде на пецање к’о сваки пристојан пензионер.

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s