Новогодишњи Педро

Професор медицинског факултета у Београду и бивши директор Института за онкологију и радиологију Србије др Ненад Боројевић – пре три дана нађен је обешен о грану дрвета на Кошутњаку.

Доктор Боројевић је у афери „Цитостатици“ окривљен за корупцију и злоупотребу службеног положаја, а као меру обезбеђења доступности суду на нози је носио електронски уређај за праћење. Према речима министра унутрашњих послова Србије Ивице Дачића, полиција сумња на самоубиство.

Случај је изазвао пажњу јавности првенствено због тога што је реч о угледном лекару, директору установе која се бави лечењем најтежих, често неизлечивих  болесника.
Због тога су многи склони да целу аферу „Цитостатици“ гледају као спин режима, направљен да би се пажња јавности скренула са бившег министра здравља и његових сарадника умешаних у милионске малверзације са вакцином против „свињског грипа„. По принципу „Нек’ виси Педро!“.

Због чега јавност у Србији мисли да иза свега па и самоубиства које би како год да се окрене на крају морало да буде лични чин појединца, обавезно постоји неки план, теорија завере?
Читајући текстове и коментаре по србијанским новинама, зависно од тога ко је власник листа читалац може да изведе два закључка:
Доктор Боројевић је анђео у људском телу кога су центри моћи и фармацеутска мафија присилили да се укључи у мућке са цитостатицима, а убили су га кад је „пукао“, када је постало јасно да неће издржати притисак и „пропеваће“ о другим учесницима пљачке…
И други:
Доктор Боројевић је исти као и остали бандити у белим мантилима; руку на себе је дигао када му је постало јасно да ће му бити одузета сва имовина до које је дошао на недозвољен начин… Да му углед научника и хуманисте нестаје под ударима органа реформисаног правосуђа, да му се лако може десити да после издржане казне из Забеле изађе на улицу као незапослени бескућник, као један од оних које је пљачкао, док „неко“ није одабрао баш њега, да на њему демонстрира снагу и гнев правне државе Србије – скоро кандидата за ЕУ.

Како каже једна новина блиска режиму, Ненад Боројевић је пронађен у шуми иза студија РТС-а, алпинистичким конопцем обешен о грану дрвета, тако да су му ножни прсти додиривали земљу. Позивајући се на изворе из полиције лист тврди да на лицу места и на одећи покојника није било трагова који би указивали на могуће убиство вешањем, тј. да је по свим индицијама највероватније у питању самоубиство.
Адвокати покојног Боројевића на истом месту дају две сасвим опречне „оцене“ његовог душевног стања; један га описује као мирног и сталоженог, пуног поверења у свог браниоца са којим пије вино и пуши томпусе, након чега заказује вечеру са супругом и ћерком, док други износи свој утисак да је покојни Боројевић „… једноставно речено пукао и више није могао да издржи константне кривичне прогоне. Разговарао сам с њим 9. јануара око поднева и приметио да је озбиљно узмемирен због стана, али то је био само врх леденог брега кроз шта је све пролазио. Био је хапшен, па пуштан, па поново хапшен и оптуживан. Неколико пута ми је рекао: “Више не могу ово да издржим, а да не знам због чега и ко ме овако прогања”.

Како лист у наставку открива: „Ненад Боројевић је са супругом Драганом узео стан на кредит у Поп Лукиној улици. Првостепеном одлуком суда, стан је одузет јер је рата за кредит износила колико и регуларна примања, па је Боројевић банци показао уговоре о хонорару. Ти уговори су како је суд утврдио предмет оптужења. Боројевић се терети да му је преко тих уговора даван мито за малверзације са цитостатицима.“
Дакле, за лист који важи као гласило режима све је јасно… Али коментатори имају неке недоумице.
Са друге стране лист који важи за „антирежимски“ сумња у резултате увиђаја, као и у поштене намере полиције и правосуђа. Што и није чудно, нарочито ако се имају у виду све траљаво проведене истраге, грубе грешке у процедури које су у прошлости доводиле до ослобађања кривих или кажњавања невиних, до несразмере у изрицању казни за иста или слична кривична дела већ према „слободном судијском уверењу“ уместо према валидности доказа…
Оно што је интересантно је да се коментатори и једних и других листова углавном слажу у основном: У сумњи да је др Ненад Боројевић убијен од стране неког ко има везе са органима власти.
Због овог „једномислија“ склон сам да поверујем како нам као друштву ипак има спаса, како још нисмо скроз пропали…

Супротстављање које читаоци демонстрирају када коментаришу текст у режимском билтену говори да је међу подмићеним људима који гласају за „проевропљане и просрбе“ много оних који схватају да власт лаже, злоупотребљава и манипулише…
Проблем је што многo њих на тако нешто пристаје јер то доживљава као нормално, легално и легитимно, по принципу: „Узми све и узми одмах“.

Једини њихов проблем је у томе што ОНИ још нису у прилици да раде исто што и њихови узори.
Али се надају да ће, ако буду стрпљиви, правоверни и довољно бескрупулозни убрзо добити прилику…

Другим коментаторима написа о „случају Боројевић“ се гаде и писанија  о „лекару коме је зинуло дупе па га ухватили“, и она о „стручњаку светског гласа који некима смета па му броје сваки еврић…“.
А нарочито им се гаде државни органи плаћени да откривају и грађанима саопштавају истину, али они то увек некако избегну да ураде… Или у интересу грађана – да се не би претерано узбуђивали, или у интересу режима кога ништа не сме да уздрма док нас не „уведе у ЕУ“. А онда ће му за награду све бити опроштено…
Јер, шта је један обешењак спрам европске перспективе и европских фондова!?

Због постојања две групе људи који се иначе не слажу у оцени догађаја који је предмет коментарисања, али се итекако слажу да је неко веома моћан у овој земљи себи узео за право да одлучује шта је за сваког појединца добро а шта не, колико му је информација благотворно по психу а од колико „може да рикне“, који доктор сме да узима „бонусе и хонораре“ а коме је то најстроже забрањено – мислим да за нас ипак има наде.
Само да се нађе пар елементарно поштених људи од угледа, који могу да остваре утицај на  летаргичну масу која одбија да излазећи на изборе даје легитимитет барабама које се цилкично смењују на народној грбачи.

Наравно, нико овде није наиван да помисли како је довољно изаћи пред грађане и рећи им истину, понудити план и освојити власт. Вековно формирање матрице и рајетинског менталитета узело је свој данак… Покорну главу сабља не сече, стрпљен – спашен, паметнији попушта, Беганова мајка не плаче, батина је из раја изашла – само су неке од „народних мудрости“ којих би се сваки пристојан народ стидео, једино код нас су опстале као правило понашања, као оправдање за опортунизам.
Србији треба политичка снага која ће грађанима свакодневно, опет и поново говорити и доказивати да се може и друкчије…
Да лекари не морају да буду корумпирани „по дифолту“… Судије такође.
Ограничавам се на ове две професије јер је реч о људима који својим понашањем и одлукама директно утичу на најважније и најсветије што постоји – на људске животе.
Лекари и судије увек могу да више раде, уче и усавршавају се па да напредују у складу са постигнутим резултатима.
Ко спречава неког нашег врхунског стручњака да своје научне радове објављује по стручним часописима широм света? Па да оде у иностранство ако га овде не вреднују како мисли да заслужује?
И чисто да останем доследан, рећи ћу још једну јерес:
Омиљена предизборна „жвака“ србијанских политичара је да ће „зауставити одлив мозгова“, да кад они буду одлучивали – неће српски народ школовати стручњаке за белосветске компаније.
Није проблем Србије што одавде одлазе врхунски стручњаци, одлични студенти и талентовани уметници…
Проблем је што из Србије одлази свако ко може да оде било где, што одлазе и они просечни.
Србија као мала и (још задуго) сиромашна земља никада неће моћи да обезбеди услове за развој врхунских научника и талената.
Нека мултинационална компанија ће увек моћи да издвоји више новца за научне пројекте него што то може било која мала земља.
Људе које је Србија открила као потенцијал и лансирала у свет науке, уметности и спорта, Србија за себе мора да веже свим другим везама пре него финансијским.
Мора да их учини поносним на своје држављанство. А то ће учинити тако што ће им помоћи да оду „напоље“, остваре резултате и врате се као ментори младима.
Да би се то постигло, са сцене се морају уклонити набеђени „експерти“ за које није важно шта знају него кога знају.
Како ће лекар са светским угледом и резултатима пристати да се врати у Србију и запосли на институту чији директор је под истрагом за корупцију?
Или у болницу чији је директор његов колега са студија кога су иза леђа звали „сикс плиз“?
Са друге стране, кад имамо ситуацију да у иностранство одавде беже и они просечни, они којих је највећи број и који би требали да нам преписују „бруфене“ и пресуђују у споровима око „службености пролаза“ или шумске крађе – остаје да се запитамо:
Па ко нас данас лечи и ко нам дели правду!?

Одговор је једноставан: Лече нас они „сикс плиз(ови)…“ чији егземплар је новопечени доктор медицинских наука, ортопед, председник Скупштине и министар у Влади, приватни предузетник, тамбураш, гитариста и ватерполиста – који је све наведено успео да постигне бавећи се политиком у осиромашеној земљи Србији за непуних тридесет пет година живота. Постоји ли ико озбиљан ко верује да ће др Оливер Дулић када заврши политичку каријеру отићи у неку паланку да „гипсује“ руке и ноге!?

А правду нам деле судије попут једне која је последњу главну расправу на процесу века отворила са: „Добар дан… Добили смо пресуду…„, чиме се квалификовала за председницу највише судске инстанце у земљи, високог савета судства, итд, чиме је стекла право да прима четири плате месечно што објашњава речима „да тако нешто закон не забрањује…„…

Тако да је др Ненад Боројевић овде како год да се окрене периферна личност; њему нека Бог душу прости, али – ми ћемо морати да се ухватимо у кости са много већим проблемима него што је то пишљиви стан у Поп-Лукиној.
Ма колико се неки „војници Партија“ противили и гледали да нас омету, „ми“ –  којима предаја није опција морамо наставити да их жуљамо као каменчић у италијанској ципели.

Advertisements

2 mišljenja na „Новогодишњи Педро

  1. Падају ми на памет којекакви примери, али нећу да памтујем и разводњавам, све сте већ рекли. Камнечић у италијанској ципели… То је то! И највећу лавину покреће један сићушни каменчић.Аферим, Драгославе!

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s